Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih hteo da kažem nekoliko rečenica vezanih za amandmane koje je podneo narodni poslanik Vladan Batić i za odgovor koji je dao ministar Dušan Petrović.
Što se tiče amandmana na član 8, ja sam i u raspravi, u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o Ustavnom sudu, rekao da mi nije logično da se, u slučaju da ne postoje odgovarajuća procesna pravila u zakonu o Ustavnom sudu, primenjuju procesna pravila drugih zakona, a da se precizno i decidno ne navede o kojim procesnim zakonima je reč. Koliko mi je poznato, gospodine ministre, u Republici Srbiji, odnosno u pravnom sistemu Republike Srbije postoji čitav niz procesnih zakona. Neki od tih procesnih zakona su potpuni, a to su - Zakon o parničnom postupku, Zakon o krivičnom postupku i Zakon o opštem upravnom postupku.
Postoji Zakon o upravnim sporovima, koji je, takođe, procesni zakon, ali nije potpun, jer sadrži jednu odredbu koja kaže - da će u slučaju da se pojavi neko procesno pitanje koje nije regulisano Zakonom o upravnim sporovima biti primenjen Zakon o parničnom postupku.
Gospodine ministre, mislim da ste imali pred sobom dve mogućnosti koje ste morali da iskoristite, a vi ste se, eto, opredelili za neku mogućnost koja je, po mom mišljenju, vrlo loša. Naime, kada ste pisali Predlog zakona, naravno, ne vi lično, nego ljudi koji su bili u tom timu koji je pisao Nacrt zakona, morali ste ili da se potrudite da zakon o Ustavnom sudu bude potpun zakon, znači, da ne postoji nijedno procesno pitanje koje tim zakonom neće biti uređeno, ili, ako ste se već opredelili da regulišete samo neka procesna pitanja, onda ste morali da kažete u Predlogu zakona - u slučaju da se javi određeno procesno pitanje koje nije regulisano zakonom o Ustavnom sudu, primeniće se odgovarajuća odredba ili Zakona o parničnom postupku ili Zakona o opštem upravnom postupku.
Malo mi je nelogično da se primenjuju odredbe Zakona o krivičnom postupku. Ako sam dobro razumeo ovo što ste rekli, ispada da to da li će se primeniti određeni procesni zakon zavisi od toga koja pravna stvar je u pitanju povodom koje je izjavljena ustavna žalba, pa ako se ustavna žalba podnese zbog pitanja koje je regulisano opštim upravnim postupkom, onda će se primeniti Zakon o opštem upravnom postupku.
Ako se pojavi pravna stvar koja je regulisana parničnim postupkom, onda će se primeniti Zakon o parničnom postupku. Ta mehanička primena i mehaničko dovođenje u vezu prirode pravne stvari povodom koje je izjavljena ustavna žalba sa primenom odgovarajućeg procesnog zakona ne čini mi se da je mnogo logična.
Vi ste ovako ostavili jednu široku mogućnost sudijama Ustavnog suda da primenjuju odredbe odgovarajućeg procesnog zakona.
To može da izazove u praksi samovolju, može da izazove arbitrarnost, može da izazove to da, jednostavno, ne postoji ujednačena praksa Ustavnog suda.
U jednom slučaju će se, recimo, primeniti Zakon o parničnom postupku, u nekom drugom - Zakon o opštem upravnom postupku, možda čak, kako vi kažete, i Zakon o krivičnom postupku, i tako dalje. Onda tu neće biti ujednačene sudske prakse i postoji mogućnost da se ozbiljno dovede u pitanje - pravo stranaka pred Ustavnim sudom.
Posebno je problematično kod ovog člana 8, ja sam o tome govorio u načelnoj raspravi, stav 2, koji kaže - o pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti u svakom konkretnom slučaju. Ovo nije ništa drugo nego davanje zakonodavne vlasti jednom sudskom organu. To, u stvari, znači, ako ne postoji odgovarajuće procesno pravilo iz drugog zakona, onda će to procesno pravilo da ustanovi sam Ustavni sud.
To je, gospodine ministre, ništa drugo nego tribunalizacija našeg ustavnog sudstva. To je praksa koju primenjuje Haški tribunal. Haški tribunal sam sebi utvrđuje pravila po kojima radi. To ne radi neki drugi organ, nego radi sam Haški tribunal i čim vide da ne mogu nekoga po tim procesnim pravilima da osude, oni brže - bolje ta pravila menjaju.
Od 1994. godine, pa do danas, ta procesna pravila su menjana u Haškom tribunalu više od 30 ili 40 puta. Da se to ne bi desilo i sa Ustavnim sudom, ovu odredbu iz člana 8, odnosno stav 2. člana 8, treba da obrišete, jer, prosto, nije u duhu ne samo srpskog pravnog sistema, nego nije u duhu kontinentalnog prava - da sud sam sebi propisuje pravila po kojima postupa. To je presedan koji nema primer u našoj, a ni u evropskoj kontinentalnoj, normativnoj i sudskoj praksi.
Što se tiče amandmana na član 11, meni se čini, uz dužno poštovanje gospodina Batića, da on nije precizno razumeo odredbu člana 11, stava 2, pošto se tu kaže da se, prilikom stupanja na dužnost, polaže zakletva ne pred Narodnom skupštinom, nego pred predsednikom Narodne skupštine.
Stav SRS-a je da sudije Ustavnog suda koje budu izabrane moraju da polažu zakletvu, i to pred Narodnom skupštinom. I te kako Narodna skupština ima veze s Ustavnim sudom, zato što, pre svega, Narodna skupština bira pet sudija, a, s druge strane, s one liste kandidata koju predloži Narodna skupština predsednik Republike bira pet sudija, tako da najmanje 10 sudija Ustavnog suda ima neposredne veze sa Narodnom skupštinom.
Mi želimo da podignemo autoritet Narodne skupštine u svakom pogledu i smatramo da ne postoji nijedan državni organ u Republici Srbiji, nijedno drugo političko telo pred kojim sudija Ustavnog suda treba da polaže zakletvu, osim pred Narodnom skupštinom. Narodna skupština ima najširi demokratski legitimitet i Narodna skupština je pravo mesto gde sudije Ustavnog suda treba da polažu zakletvu.
Dakle, smatramo da sudije Ustavnog suda treba da polažu zakletvu, ali mislimo da bi bilo bolje da se zakletva polaže ne pred predsednikom Narodne skupštine, nego pred Narodnom skupštinom u plenumu.

Zahvaljujem.
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvinjavam se, samo da pročitam. Vlada predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Pre nego što pređemo na taj amandman, reč ima ministar Dušan Petrović.

Još jednom samo i mislim, ne mislim, siguran sam da se više neću po pitanju ovih procesnih stvari javljati.
Dakle, želim samo još jednom da pročitam član 3. Zakona o Ustavnom sudu, sada se zove - zakon o postupku pred Ustavnim sudom, koji je na snazi u ovom trenutku.
Taj zakon je donet 1991. godine, a menjan je 1993. i 2005. godine. Dakle, nije menjan ni 2001, ni 2002. On je važio od 1991. godine i neke izmene su bile 2005. godine. Evo, samo u pogledu ovih odredaba o kojima sada raspravljamo.
Taj zakon kaže – o pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom shodno se primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona. U stavu 2 – o pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti o svakom konkretnom slučaju. Dakle, po principima i propisima koji su uređeni na vrlo blizak način, kao ovim zakonom, stvari se odvijaju već godinama u našoj zemlji.
Ono što još želim da kažem, a mislim da je vrlo bitno, pored postupaka kojima se do sada bavio Ustavni sud u jednom redukovanom obliku, kada je postojala mogućnost da se izjavi ustavna žalba, s jednim potpuno novim poljem otvaraju se mogućnosti da građani izjave ustavnu žalbu u svim mogućim pravnim situacijama koje postoje u našoj zemlji, sa pravom građana da, dok ne budu završeni ti sudski postupci i dok ne budu iscrpena sva pravna sredstva, traže zaštitu zbog toga što smatraju da im suđenja traju predugo, dakle da im nije ostvareno pravo na suđenje u razumnom roku.
Smatrali smo da je potpuno celishodno da Ustavnom sudu otvorimo široku mogućnost da primenjuje proceduru, naravno, tamo gde postoje jasna pravila, koja će ga dovesti do odluke koja će biti odgovor, odnosno mogućnost da se pruži ovakva posebna i specifična vrsta sudske zaštite, u situacijama koje do sada u našoj pravnoj tradiciji i u pravnoj praksi nisu postojale.

Zahvaljujem.
O amandmanu, imate još sedam minuta. Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih samo da kažem nekoliko rečenica vezanih za obrazloženje koje je dao gospodin Dušan Petrović.
Obrazloženje koje ste dali, gospodine ministre, meni se ne čini logičnim, posebno sa stanovišta vaše partije. Zar se vi ne zalažete za raskid sa mračnom prošlošću iz devedesetih godina? Kako to da je odjednom jedini vaš argument ono piše i u postojećem zakonu, koji je donet 1991. godine, a mi od 1. oktobra 2000. do danas iz usta funkcionera DS-a i drugih partija DOS-a jedino slušamo da treba raskinuti sa svim onim što je bilo tokom devedesetih godina?!
To što je pisalo u Zakonu o Ustavnom sudu iz 1991. godine i pravnom dejstvu njegovih odluka, koji je kasnije više puta menjan i dopunjavan, ne znači da je to rešenje bilo dobro. Vi uporno, gospodine ministre, da li svesno ili nesvesno, činite jednu grešku.
Nije ustavna žalba novi pravni institut, kada je reč o postupku pred Ustavnim sudom. Republika Srbija je pravni sledbenik Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Vidite ovako, što se tiče suđenja u razumnom roku, to je samo jedan mali fragment i mala pravna sekvenca o kojoj bi Ustavni sud povodom ustavne žalbe mogao da odlučuje. Hoću da vam kažem da smo mi ustavnu žalbu kao pravni institut poznavali i po Ustavu Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine i Savezni ustavni sud, tadašnji, bio je i te kako ovlašćen da razmatra pitanja koja su pokrenuta povodom ustavne žalbe, a to isto ovlašćenje imao je i Sud Srbije i Crne Gore, koji je formiran 2003. godine.
Prema tome, niste vi sada, gospodine ministre, izmislili nešto što nikada do sada nije postojalo u našoj pravnoj praksi. Ali, pokušavam da vam skrenem pažnju na to da vaš način rezonovanja vezan za primenu procesnih zakona nije dobar i da u praksi može da izazove vrlo velike probleme. Nije isto, prosto, nisu ista procesna pravila kada se odlučuje.
Najpre, ustavna žalba je žalba i onda ste morali jasno da kažete - kada se odlučuje o ustavnoj žalbi, primenjuju se pravila Zakona o Ustavnom sudu, kao prvo.
Drugo, ako ta pravila nisu sadržana u zakonu o Ustavnom sudu, onda će se primeniti ili Zakon o parničnom postupku ili Zakon o opštem upravnom postupku ili, eventualno, neki drugi procesni zakon. Ovako, vi ostavljate izuzetno širok prostor da sudije Ustavnog suda, od kojih se mnogi ne bave pravom na praktičan način, od slučaja do slučaja, odlučuju koji će procesni zakon da primene.
Prvo, stavljate samim sudijama Ustavnog suda vruć krompir u ruke, da oni sami moraju da lupaju glavu koji procesni zakon će da primene.
Šta ako sada u Ustavnom sudu dođe do preglasavanja o tome koji procesni zakon valja primeniti, pa umesto da se sudije Ustavnog suda upuste u meritum pravne stvari povodom koje je izjavljena ustavna žalba, oni će da rešavaju prethodno pitanje - koji procesni zakon valja da se primeni.
Onda, umesto da se smanjuje broj predmeta po ustavnim žalbama, on će da se povećava, jer sudije neće ništa drugo da rade nego će da se bave time koje pitanje i koji procesni zakon valja primeniti.
Vodite računa, gospodine ministre, o još jednoj stvari. Zakon o Ustavnom sudu spada u javno pravo, sadrži imperativne pravne norme. U imperativnim pravnim normama nema mesta slobodnom odlučivanju, slobodnom tumačenju, tumačenju od slučaja do slučaja. Tu mora biti jasno propisano koji procesni zakon se primenjuje i povodom kojih procesnih pitanja.
Dakle, najbolje bi bilo da je tim ljudi koji je pisao Nacrt zakona o Ustavnom sudu u potpunosti i do tančina razradio svako procesno pitanje koje može da se javi, i povodom odlučivanja o ustavnosti, zakonitosti, i povodom odlučivanja o ustavnoj žalbi, i povodom svakog drugog pitanja koje može da se nađe pred Ustavnim sudom, ili, kad već niste to uradili, onda je trebalo jasno da kažete – u slučaju da ne postoje jasna pravila, primeniće se procesna pravila tog i tog procesnog zakona. To bi bilo pravnički najispravnije.
Ovako, vi uvodite u našu sudsku praksu praksu rešavanja predmeta od slučaja do slučaja i tu više neće biti nikakve ujednačene prakse. Stvoriće se problemi samim sudijama Ustavnog suda, koji će raspravljati ne o meritumu stvari, nego o prethodnom pitanju – koji procesni zakon valja primeniti.
Onda, umesto da imamo efikasan ustavni sud, opet ćemo dobiti jedan državni organ koji će postojati samo na papiru, a građani Srbije neke realne koristi od svega toga neće imati.

Zahvaljujem.
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović. Vlada predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram čl. 104. i 225.
Gospodine predsedniče, vi se trudite da primenite Poslovnik samo kada je reč o malim opozicionim poslaničkim grupama. Za vladajuću koaliciju, naravno, ne važi Poslovnik.
Odgovorite mi, molim vas, na pitanje koliko je puta gospođa Nada Kolundžija izlazila u poslednjih nekoliko nedelja po Poslovniku i raspravljala o raznim pitanjima koja se nisu nalazila na dnevnom redu? Sigurno se to desilo više desetina puta.
Naravno, od velikih opozicionih poslaničkih grupa imate strah, pa zato ne primenjujete Poslovnik.
Sada član 225. Jedno objašnjenje gospodinu ministru.
Gospodin Pastor je postavio pitanje javno, za ovom govornicom, iz jednostavnog razloga, zato što DS dogovore koji se postignu u četiri oka uvek prekrši.
To je uradila gospođa Nada Kolundžija kada je obećala da će se postupci privatizacije ona tri medija o kojima je gospodin Pastor govorio obustaviti.
Nisu se ti postupci obustavili i mediji su privatizovani.
Sada želim gospođi Kolundžiji da dam jedno obaveštenje. Tog 30. oktobra, kada smo se dogovorili da će se naš predlog izmena i dopuna zakona naći na dnevnom redu, mi smo njoj obećali da ćemo pružiti dokaz da ima primera u zemljama EU da su osnivači elektronskih medija manjinske samouprave. Ovom prilikom želim da pročitam jednu odredbu Zakona o radiodifuziji Republike Mađarske.
Prema tom zakonu, televizijske stanice nacionalnog ili regionalnog pokrivanja, odnosno radio stanice nacionalnog pokrivanja, mogu da budu organizovane u pravnoj formi akcionarskog društva ili javno korisnog društva, što znači, javnog preduzeća, čiji su osnivači lokalne ili regionalne samouprave ili samouprave nacionalnih manjina.
Ovo znači da u Republici Mađarskoj, koja je članica OEBS-a, Saveta Evrope, Evropske unije, ne da nije zabranjeno da osnivači radio i televizijskih stanica budu lokalne samouprave, nego televizijske stanice sa nacionalnim ili regionalnim pokrivanjem, odnosno radio stanice sa nacionalnim pokrivanjem mogu da budu organizovane isključivo u formi akcionarskog društva ili javnog preduzeća čiji su osnivači lokalne ili regionalne samouprave.
Dakle, u jednoj članici EU je isključena upravo ona forma prema kojoj se u Srbiji teži, znači da svi ti mediji budu društva sa ograničenom odgovornošću. Mislim da je ovo najbolji dokaz o kojoj se obmani godinama radi.
Mislim da bi vredelo još jednom i ove argumente uzeti u obzir i staviti već jednom na dnevni red ovaj predlog izmena i dopuna zakona.

Da li se neko javlja za reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 14. amandman je podneo poslanik Veljko Kovačević.
Vlada predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 15. amandman je podneo poslanik Vladan Batić.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vidoje Jovanović.

Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  pre nego što se konkretno izjasnim kada je u pitanju član 15. i amandman podnet od strane gospodina Batića, želim da dam par uvodnih napomena, da je članom 166. Ustava Republike Srbije uređeno pitanje Ustavnog suda, gde je on samostalan i nezavisan državni organ koji se, pre svega, stara o zaštiti ustavnosti i zakonitosti, ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
U članu 172. Ustava Republike Srbije propisan je sastav, izbor i imenovanje sudija Ustavnog suda, gde pet od predloženih deset bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, takođe od predloženih deset, a pet imenuje, na svojoj sednici, Vrhovni kasacioni sud.
U članu 9. Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava Republike Srbije tačno je preciziran rok i vreme donošenja zakona o Ustavnom sudu. To je do kraja prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine. Ovde želim da ukažem da su ti rokovi prošli, iz prostog razloga što u vladajućoj koaliciji nije došlo do tog dogovora, vezanog za sam zakon, a, pre svega, o predlogu mogućih kandidata za sudije Ustavnog suda, pa jedan od razloga sigurno jeste i političke prirode, odnosno tiče se opredeljenosti samih kandidata, o čemu smo govorili ovde u Skupštini. Upravo, i član 15. zakona i predloga ovog amandmana se odnosi na to da sudijama Ustavnog suda prestaje mandat onog momenta kad oni postanu članovi političkih stranaka.
Želim da kažem da razlog zbog čega je ovaj amandman odbačen jeste član 55. stav 5. Ustava Republike Srbije, koji jasno i decidno kaže da sudije Ustavnog suda, sudije, tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici Vojske, pripadnici policije, ne mogu biti članovi, odnosno pripadnici političkih partija. Zato prihvatam ovaj predlog i obrazloženje Vlade Republike Srbije kada je u pitanju ovaj član.
SPS je, kada su u pitanju predlozi mogućih kandidata za sudije Ustavnog suda, u svojim predlozima polazila, pre svega, od određenih kriterijuma, a to su stručnost, kvalitet rada, dosadašnje angažovanje mogućeg kandidata, ispunjenost svih uslova.
Isto tako, želim da kažem da sigurno nije bilo moguće izbeći ovaj politički faktor i od drugih predlagača; ne mora da znači da su kandidati stvarni članovi političkih partija, ali, sigurno je bila u pitanju i njihova opredeljenost, odnosno naklonjenost određenoj političkoj partiji.
Zato želim da istaknem da je SPS podnela, na Predlog zakona o Ustavnom sudu, desetine amandmana, sa ciljem da usvojeni zakon bude što kvalitetniji i sadržajniji.
Vlada Republike Srbije je prihvatila amandman SPS-a, odnosno moj, na član 93, koji sam podneo kao narodni poslanik, ali želim da istaknem da od podnetih oko 90 amandmana svih političkih partija, pa i SPS-a i drugih opozicionih partija, u cilju da dobijemo što kvalitetnije i sadržajnije zakone, nije prihvatila u dovoljnoj meri dobre namere poslanika da ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu bude kvalitetniji i sadržajniji.
Zahvaljujem što je, pre svega, Vlada prihvatila amandman na član 93. koji je podnela SPS.
Isto tako, želim da naglasim da je pred nama izbor, posle ovih sprovedenih procedura, odnosno amandmana, sudija Ustavnog suda. SPS i svi narodni poslanici koji ovde sede trebalo bi, prilikom izbora kandidata, da imaju u vidu stručnost, osposobljenost, ispunjenost uslova ko može biti sudija Ustavnog suda.
Smatram da se u izboru sudija neće zaobići ni ovaj politički faktor, opredeljenost mogućih kandidata, ali apelujem da u najvećoj meri, ipak, dođe do izražaja ta stručnost.