Član Poslovnika je prekršen malopre.

 Član Poslovnika i dostojanstvo Narodne skupštine i član Poslovnika kao šef poslaničke grupe i član Poslovnika koji govori o pogrešnom tumačenju. Izvolite, nađite se gde vam više odgovara.

Izvolite.

Gospodine Markoviću, lepo je što se javljate da nam obrazložite sadašnji Ustav i sadašnji zakon i Poslovnik koji postoji i prethodni Ustav.
Ovaj Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije napravljen je po prethodnom Ustavu, za koji vi kažete da više ne važi i jednostavno se ne primenjuje. Jer, da se primenjuje, vaš partijski kolega, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, raspisao bi izbore u jedinicama lokalne samouprave po postojećem Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Vi ste nam ovde rekli da važi samo ono što vi mislite da treba. Nema razloga da nam objašnjavate razloge zašto Vlada neće prihvatiti neki amandman na taj način.
Ovo nije bio amandman SPS-a, nego amandman kolege Prokića. Mi mislimo da je smislen amandman jer sprečava zloupotrebu i voluntarizam.
Nažalost, vi ste nas ubedili, u praksi, da tumačite Ustav kako hoćete. Da nije toga, mi bismo rekli: u redu, po Ustavu. Ne možete vi nižim podzakonskim aktima tumačiti Ustav kako vam volja.
Izvinite molim vas, je l' se ovde u članu koji se odnosi na Vladu govori da predsednik Vlade može obrazložiti ostavku? Ne piše nigde. Vi ste usvojili član zakona da daje predsedniku Vlade tu mogućnost. Da li piše da ministar može da obrazloži ostavku? Ne piše. Vi ste to usvojili.
Znači, vi tumačite Ustav kako vam odgovara i pišete u zakonu... I to je to pravno silovanje Skupštine koje čini skupštinska većina i, u redu, kao i ovo što je rekao potpredsednik – to jeste naša bruka, ali je naša bruka – u redu, ali da se zna.
Znači, ovaj amandman apsolutno ima svoj smisao. Na vama je da ga prihvatite ili da ga ne prihvatite. Ali, bez uvrede, nemojte nas dovoditi u situaciju, nismo baš toliko neuki kako se vi trudite da nas prikažete – ovaj amandman ima smisla i nećete da ga prihvatite, u redu, ali, znamo šta je suština – suština je što odredba člana 3. stava 2. ovog zakona daje osnov da tumačite zakon kako hoćete. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, hajde da ne ponavljam nešto što su već svi rekli, da je u dva slučaja, u članu 112. Ustava, kojim se regulišu nadležnosti predsednika, i to stav 1. tačka 4. i u stavu 2, propisano da se te nadležnosti mogu dalje regulisati zakonom.
Hajde da pretpostavimo da je to tako, ali vas pitam kojim članom Ustava je regulisano da se ove nadležnosti mogu regulisati podzakonskim aktima, a još manje njihovom prirodom. Zaista, ne bih sada da kažem da neko nije mnogo razmišljao o posledicama ovog člana, jer ovde ako pročitate član 3. piše, da ne bih citirao ceo član, ''ako to Ustav izričito dopušta'', ali pazite sada ovo – ''ili ako nalaže njihova priroda''. To znači da možemo da tumačimo: iako to Ustav ne dopušta, ali nalaže njihova priroda, možemo to da regulišemo na drugi način.
Voleo bih, pre svega, da vas pitam ko je taj ko tumači njihovu prirodu u skladu sa tom procedurom, ograničava ili proširuje nadležnosti predsednika Republike.
Ne postavljam pitanje samo ograničenja, odnosno proširenja nadležnosti predsednika Republike, nego i nadležnost, znači, smanjenje tih nadležnosti.
Ovde ste napisali, čini mi se, da je moguće da se nadležnosti predsednika Republike razrade i podzakonskim propisom, recimo Poslovnikom Vlade ili Poslovnikom Narodne skupštine.
Hajde da pretpostavimo hipotetičku situaciju, koja je vrlo moguća, da se sutra napravi nova parlamentarna većina i da predsednik države ne bude iz stranke i ne bude po volji toj parlamentarnoj većini, i mi ćemo Poslovnikom Vlade – kažem ''mi'' zato što mislim da ćemo mi biti ta većina – kada budemo želeli da ograničimo nadležnosti predsednika Republike, recimo, banalizujem stvari, da kažemo da mora da preskoči sedam metara s motkom ili da skoči osam i po metara u dalj da bi mogao da obavlja neke funkcije.
Želim da kažem da ste ovakvim načinom regulisanja ovog zakonskog propisa dali veliku mogućnost Vladi i Skupštini Republike Srbije, u kojoj sutra možete da imate manjinu, odnosno da predsednik nema većinu u Parlamentu, i da promenimo poslovnik o radu Parlamenta, koji se menja prostom većinom u ovoj skupštini, i njime ograničimo nadležnosti predsednika Republike.
Zaista mislim da to nije bio cilj ovog zakona i da bi zaista trebalo dobro da razmislite i prihvatite predloženi amandman.
Zašto još mislim da treba da prihvatite ovaj amandman? Srbija zavisi od jedne vrlo čudne situacije, koju ste vi nazvali − kohabitacija između predsednika države i predsednika Vlade.
Da, to je, što kaže gospođa Radeta, bezobrazna reč, ali ne bih ulazio u suštinu te reči, može ona da se tumači i na drugi način.
Zaista, želim da kažem da, ako ne bude sutra kohabitacije, odnosno ne bude želje za saradnjom između predsednika Vlade, predsednika Parlamenta i predsednika države, za ovu Srbiju i za ovu našu zemlju nastaće veliki problemi u njenom funkcionisanju jer će doći do ograničavanja nadležnosti jednog organa nad drugim.
Ako dozvolite da ostane ovakav predlog zakona kakav ste vi predložili i ne prihvatite ovaj amandman, verujte mi da će se desiti situacija koju sam ja doživeo pre neki dan na Odboru za saobraćaj. To je bila zaista vrlo ružna slika, koja nam garantuje da će Srbija teško ići napred u ovakvom odnosu snaga.
Doživeo sam da ministar za infrastrukturu Velimir Ilić moli državnog sekretara Ministarstva finansija da mu zakaže sastanak sa ministrom da bi rešili neki dug preduzeća „Putevi Srbije“. Onda ga moli: dajte da vidimo, da nađemo način, probajte da mi zakažete sastanak sa ministrom za nacionalni investicioni plan, da dogovorimo.
Gospodine ministre, ne mora da znači da će vlast uvek činiti ljudi iz iste vladajuće većine i da će svi državni organi biti iz iste te većine. Mislim da zaista morate da vodite računa da se nadležnosti određenih državnih organa jasno definišu i da se tačno propiše ko šta može da radi, da ne bi došlo do apsolutne blokade rada tih najvažnijih državnih organa, a posledice će trpeti građani ove zemlje i ova država.
Još nešto da vam kažem, gospodine ministre, iako pokušavate da me ne slušate i da me ignorišete, ali to mi neće smetati. Kada ovaj zakon dođe pred Ustavni sud Srbije, sigurno će konstatovati da nije u skladu sa Ustavom i, verujte mi, za to će glasati i onih pet sudija koje je izabrao predsednik, gospodin Tadić. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović, po amandmanu, potom Aleksandar Martinović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, u raspravi u načelu sam rekao da su opozicioni poslanici uglavnom na iste članove ovog zakona podneli primedbe, odnosno amandmane, i mislim da je to urađeno s razlogom.
Vezaću ovaj član 1, koji je već osporavan, a to je da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije'', i član 3, gde se kaže da su ''nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom'' i u stavu 2: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Pošto sam citirao, molim da mi se to vreme oduzme.
Gospodin ministar Marković me je svojim objašnjenjem, mada je njegova intencija bila da ne treba prihvatiti amandman kolege Prokića, ubedio u to da je dobro da Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu da se razrade zakonom. Zašto?
U obrazloženju Vlade Republike Srbije, odnosno zakonodavca u ovom slučaju, kaže se da ''Ustav sprečava Narodnu skupštinu i Vladu da, zavisno od odnosa političkih snaga, oslabi ili ojača položaj predsednika Republike''.
Molim vas, ako postoji strah od odnosa ova dva oblika vlasti, gde je predsednik deo izvršne vlasti, odnosno od uticaja Vlade Republike Srbije i uticaja Skupštine na rad predsednika, onda se ne može desiti da Vlada svojom uredbom (Zakon o Vladi, član 43) recimo propisuje da je predsednik istovremeno (po Ustavu) komandant oružanih snaga, ili kako već hoćete da ga zovete, i predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost.
Po mom mišljenju su te dve stvari nespojive i morali bismo da ih raspravimo. Ako je u pitanju kontrola službi bezbednosti, šta me briga kakav odnos imaju Tadić i Koštunica. Njihovo međusobno nepoverenje, za koga će igrati Rade Bulatović kao šef Službe bezbednosti, mene ne interesuje. Interesuje me da me Rade Bulatović ne prisluškuje, ali to je posao nadležnog odbora i pravosuđa, a ne predsednika Republike.
Prema tome, ukoliko gospodin ministar Marković kaže da će se drugim zakonima, kao što je zakon o odbrani ili zakon o bezbednosti, razraditi nadležnosti predsednika Republike koje slede iz Ustava – dakle, ne promeniti, izmeniti, zameniti, nego razraditi – onda je barem u članu 3. moralo da piše da će se zakonima poput zakona o odbrani, zakona o bezbednosti itd. precizirati nadležnosti predsednika Republike, a ne da se u obrazloženju člana 3. kaže da predsednik, naročito u domenu vojnih poslova, podzakonskim aktima uređuje domen svog delovanja.
Dakle, mislim da su poslanici, da sada ne širim ovde, jer vidim da postoji, neki strah, i kod ovog obrazloženja kaže – opasnost od rešenja koje sadrži Predlog zakona ne postoji pošto podzakonski propisi moraju biti u skladu sa zakonom i Ustavom, a njihova saglasnost sa zakonom
i Ustavom podleže kontroli Ustavnog suda.
Molim vas, i samim činom da ova skupština može, na osnovu zahteva jedne trećine poslanika, uz mišljenje Ustavnog suda, da promeni predsednika ove države, odnosno da ga razreši dužnosti, kako vi kažete, dvotrećinskom većinom − govori da uticaja ove skupštine ima.
Prema tome, mislim, kao što je uvaženi ministar Marković prošli put rekao da je Ustav u nekim članovima suprotan sam sebi, da iste elemente nedorečenosti, a tvrdim da nisu slučajne jer se radi o nepoverenju unutar vladajuće koalicije koje možemo videti i u načinu funkcionisanja Vlade, a ponekad i u izlasku koalicionih partnera (kada im se ne usvoji predlog ovde, pa koalicioni partner izađe, vi date pauzu jer više nemate kvorum ili slične stvari), može se videti da je deo ove rasprave vezane za član 3. u stvari vezan za odnos u samoj koaliciji.
Mislim da jedna tako važna ličnost, sa relativno širokim spektrom mogućnosti uticaja i na društvenu praksu i na odnose u vladajućoj koaliciji ili opoziciji i na jedinstvo građana države i političkih struktura, kako vi to tražite u članu 1, mora imati bolje precizirane nadležnosti nego što je to urađeno ovim zakonom.
Dakle, širina ovog prostora koji se ostavlja predsedniku Republike je posledica nepoverenja unutar same koalicije. Samim tim, mislim da je, onda, na neprincipijelan način izostavljeno da se precizira šta će to predsednik, ma kako se zvao, Boris Tadić ili nekako drugačije, sutra stvarno raditi. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Ukupno vreme je još sedam minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman gospodina Nenada Prokića je u suštini dobar i trebalo bi ga prihvatiti.
Ostaje ona primedba koju sam izneo vezano za obrazloženje koje je dala Vlada vezano za amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović. Naime, smatram da bi bilo više u duhu pravne terminologije da se kaže ne ''razrađivanje Ustava'', nego ''detaljnije regulisanje onoga što piše u Ustavu''.
No, ako zanemarimo ovu terminološku primedbu, ono što je sadržano u Predlogu zakona u članu 3. stav 2, na koji se odnosi amandman gospodina Nenada Prokića, u stvari je protivno Ustavu Republike Srbije zato što član 121. Ustava Republike Srbije kaže: ''O predsedniku Republike donosi se zakon''.
Dakle, samo se zakonom može detaljnije regulisati pitanje nadležnosti predsednika Republike koje su na jedan opšti način uređene Ustavom. Ustav isključuje mogućnost da se podzakonskim propisima to pitanje reguliše.
Gospodin ministar je rekao da i u Poslovniku Narodne skupštine postoje izvesne odredbe koje regulišu nadležnosti predsednika Republike. Ali, i Poslovnik Narodne skupštine je, opet, akt Narodne skupštine, kao što je i zakon.
Za nas u SRS je zaista besmisleno i politički izuzetno opasno da se, recimo, nadležnosti predsednika Republike, koje su uređene Ustavom, detaljnije regulišu, recimo, uredbom Vlade Srbije ili da se detaljnije uređuju pravilnikom ili nekim drugim opštim aktom koji donosi određeno ministarstvo.
Čini mi se da predlagač zakona nije imao dovoljno u vidu šta se sve podrazumeva pod podzakonskim propisima. To nije samo Poslovnik Narodne skupštine, to je još i najmanja stvar, nego su podzakonski propisi i uredbe Vlade, i opšti pravni akti koje donose ministarstva, i statuti javnih preduzeća, i Statut Narodne banke Srbije, i opšti akti organa jedinica lokalne samouprave − sve su to podzakonski akti.
Ako bukvalno i doslovno tumačimo ono što piše u Predlogu zakona, ispadalo bi da nadležnosti predsednika Republike mogu da budu detaljnije uređene ili, kako kaže predlagač – razrađene, i podzakonskim propisima ministarstava, organa lokalne samouprave, javnih preduzeća, ustanova itd. Naravno da je to potpuno besmisleno rešenje.
Predlagač zakona je morao da ostane pri ustavnoj formulaciji, dakle, da nadležnosti predsednika Republike mogu detaljnije da se urede isključivo zakonom, odnosno Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, i da tu bude kraj. Nikakav podzakonski propis, jednostavno, ne može da dođe u obzir.
Hteo bih da podsetim gospodu iz vladajuće koalicije da su se pre desetak i više godina smejali vladi Mirka Marjanovića kako sve i svašta u Srbiji uređuje uredbama. To je bilo opšte mesto u političkoj propagandi Demokratske stranke. Smejali su se, a sad otvaraju vrata takvoj istoj pojavi − da Vlada svojom uredbom detaljnije uređuje ili razrađuje odredbe Ustava koje se odnose na nadležnosti predsednika Republike.
Gospodine ministre, to je izuzetno opasna pojava. Je l' treba da vas podsećam da je takvu praksu imala Musolinijeva Italija: nema skupštine, nema parlamenta, nema zakona, Musolini sve stavio pod svoju kontrolu, na čelu je vlade i on vladom uređuje sve oblasti društvenog života. Takvu istu praksu ste imali i u vreme Adolfa Hitlera u Nemačkoj.
I vi sada, praktično, tu praksu uvodite u Srbiju. Nije bitno šta piše u Ustavu, nije bitno ni šta piše u zakonu, možemo mi podzakonskim propisom da detaljnije uredimo nadležnosti predsednika Republike, i to ne samo ako nam Ustav dopušta, nego ''ako to nalaže njihova priroda''. A ko će da tumači da li to nalaže priroda nadležnosti predsednika Republike?
To će u praksi da znači: ako interesi vladajuće koalicije budu dovedeni u pitanje, ako bude doveden u pitanje interes predsednika Republike koji je iz našeg tabora, onda ćemo mi da pozovemo u pomoć Vladu, ministarstva, Narodnu banku Srbije, javna preduzeća, opštine u kojima smo na vlasti... Pišite, ljudi, podzakonske propise kako da razradimo odredbe Ustava i to će u praksi na to da se izvrgne. Takva pojava je izuzetno opasna.
Dakle, ja vam skrećem pažnju da ćete, ukoliko odbijete ovaj amandman i ukoliko odbijete amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović, prekršiti odredbu Ustava.
A ovu gospodu iz DS-a, koja sebe smatra jako pametnom, pozivam da izađu za govornicu Narodne skupštine i da svim narodnim poslanicima i građanima Srbije objasne pravničke bisere koji su sadržani u Predlogu zakona o predsedniku Republike.
Lako je dobacivati sa mesta. Izađite ovde, podelite muku koju ima vaš ministar. Čovek ne zna kako da objasni nesuvislosti sadržane u ovom predlogu zakona. Nekako se batrga, trudi se, iz malog mozga izvlači nekakva rešenja − a vi sa mesta dobacujete. Nije lako braniti predlog zakona koji niste pisali i koji niste baš detaljno čitali.
I sam gospodin ministar, pre izvesnog vremena, umalo da napravi lapsus. Kaže – u obrazloženju zakona koji je dao S, i umesto da kaže – Sekretarijat za zakonodavstvo, kaže – Vlada. Kao mi ne znamo da je Predlog zakona o predsedniku Republike pisao Zoran Balinovac.
Naravno da znamo, kao što znamo da je pisao i Predlog zakona o državnoj upravi i Predlog zakona o Vladi i Predlog zakona o državnim službenicima i da je ministru Milanu Markoviću jednostavno dopala ta nezahvalna dužnost da obrazlaže predloge zakona u čijoj izradi nije učestvovao.
Razumem da je ta pozicija prilično delikatna, da je teška, da čovek zaista treba da bude vispren pravnik pa da brani ovakva rešenja, ali onda, gospodo iz DS-a, pomozite svome ministru, izađite za govornicu, pa kažite – jeste, gospodine ministre, u pravu ste, ovo što pričaju narodni poslanici iz SRS-a nije tačno.
Ovako, dobacujete sa mesta. Lako je tako. Izađite ovde da vas vidi cela Srbija, pa objasnite kako to da Ustav kaže da se nadležnosti predsednika Republike određuju samo zakonom, a vi ovde u Predlogu zakona kažete: može i nekim podzakonskim aktom.
Dakle, izađite, kao što kaže vaš predsednik – na crtu, i objasnite kako su ovakva rešenja mogla uopšte da budu sadržana u Predlogu zakona o predsedniku Republike.