Poštovani predsedavajući, član 4, čije se izmene predlažu amandmanima − mislim da ovde ne treba uvoditi u priču da li će obezbeđivati Vlada ili Narodna skupština deo sredstava.
Ako se ne ljuti gospodin Šajn, odnosno, po redosledu je, u materijalu koji smo dobili, njegov amandman na član 4. bio prethodni, ukoliko će se složiti predsedavajući, ja ću komentarisati, da se ne bih ponovo javljao, i amandman gospodina Šajna koji kaže da to treba da bude Narodna skupština.
Dakle, ovde se radi o tome ko će predsedniku Republike, kao ličnosti čiji bi autoritet trebalo da bude uspostavljen tako što će ga izabrati neka većina u Srbiji − doduše, ovde imamo problem, pošto smo skinuli taj prag za izbore, pa ne mora da glasa 51 odsto upisanih birača, je l' tako, nego se taj legitimitet smanjio.
Ponovo se vraćam na član 1. i na član 3, ali s obzirom da smo imali dva-tri neuspešna pokušaja izbora demokratskog kandidata za predsednika, je l' tako, onda smo morali da se dogovorimo da se taj legitimitet predsednika malo, u smislu broja glasova koji treba da dobije da bi izražavao državno, nacionalno jedinstvo i sve ostalo, malo snizi, je l' tako, čisto bih podsetio one koji nas sada slušaju i gledaju, kako poslanike, tako i one pred televizijskim ekranima.
Dakle, mislim da je u zakonu bolja formulacija nego što se predlaže amandmanima. Međutim ona, po mom mišljenju, takođe nije do kraja precizna.
Nema ko drugi, nego Vlada i ministarstva i državne službe. Ali mi zato ponovo fali ono što piše u članu 3, ili bi, po našem mišljenju, trebalo da piše.
Dakle, molim vas, kontrolu službi bezbednosti neće vršiti samo predsednik. Mi moramo da znamo na koji način službe bezbednosti sarađuju sa predsednikom ili sa Vladom. Sa sudom je to, čini mi se, dosta jasno rešeno, čak i u našem zakonskom okviru.
Isto tako, ako bi mi nešto falilo ovde, to bi bilo – da se prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije, pošto se sada ovde kaže da će se predsednik obratiti Vladi za potrebna sredstva, precizira tačno, umesto dve ili tri stavke koliko to budžet sada kaže vrlo uopšteno, da se tačno kaže na šta će to Kabinet predsednika Republike u svojim aktivnostima potrošiti novac.
Lično mislim da, recimo, rad Narodne kancelarije, ovako kako je bio postavljen do sada, nije nešto što se pokazalo ni kao dobra, ni kao demokratska praksa.
Dalje što mene zabrinjava kod ovakvih mogućnosti koje nisu precizirane jeste šta će to sve predsednik, u okviru svoje delatnosti, tražiti od pojedinih ministara Vlade Republike Srbije koji resorno pripadaju njegovoj stranci. Ali, tu već zalazimo u segment političkog problema i nečega što bi se zvalo moral na srpskoj političkoj sceni. Naravno, zakonom se ne može sve propisati.
Takođe bi me veoma interesovalo, i ovde bi trebalo reći da za humanitarne aktivnosti koje sprovodi kako Vlada tako i predsednik države ne mogu donatori biti javna preduzeća, bar ne na način kako to danas čine. Ako je donator za bilo kakvu humanitarnu aktivnost javno preduzeće, onda to treba da se kaže, a ne da se stranačke centrale ili predstavnici stranačkih centrala, makar se radilo i o predsedniku Republike, navodno bave nekom humanitarnom aktivnošću, a sredstva smo obezbedili iz monopola javnih preduzeća i slične stvari.
Po mom mišljenju, dakle, ova formulacija ne može biti mnogo bolja. Može se odnositi na deo sredstava utrošenih iz budžeta, s tim što bih ja jako voleo da smo mi, što nismo učinili, ovaj set zakona koji sleduje po Ustavnom zakonu, umesto što su se gospoda iz vladajuće koalicije raspravljala unutar sebe, u stvari dali na javnu raspravu i zaista razmatrali kao set zakona.
Tada bih ja, kao poslanik, mogao na vreme da vidim, u konsultaciji sa stručnjacima, jer mi ovde uglavnom imamo sekretarice i nešto malo stručnih saradnika – u zemljama u svetu je to drugačije, možete i eksterno i interno, ako imate neki budžet, kao poslanik, od strane Skupštine da angažujete sredstva i da angažujete stručnjake.
Samo na osnovu ovog zakona ja ne mogu tačno da vidim kakve će biti sinapse, kakva će biti sprega delova izvršne vlasti koji se zovu Vlada i predsednik države. Tu računam i službe bezbednosti.
Nisam siguran, gospodine Milivojeviću, da je ta veza između gospodina Tadića i gospodina Koštunice tako čvrsta kao što vi kažete. Imali ste svojevremeno pojam kohabitacije. On, naravno, kad bi ga leksički ili jezički prevodili, nije baš zgodan, ali je simpatično da ta kohabitacija može da opstane ukoliko se radi o finansijskim ili nekim drugim interesima, bar kad su ministri u pitanju ili, recimo, gradonačelnik Beograda ili slične stvari.
Hvala vam što mi pomažete. Vidim da ste vi dosta dobro upoznati sa problemima, ali ne želite da ih rešavate na način na koji biste to hteli da propišete, a koji se zove demokratski. Nego da ja završim. Dakle, šta je ovde suština?
O većini veoma bitnih zakona, propisanih Ustavnim zakonom, mi u stvari nemamo vremena da se sami angažujemo, pošto ćemo ovde izgleda da kampujemo još malo, takvi su zahtevi, a s druge strane, nismo uspeli da eksterno angažujemo stručnjake, koji su nam dostupni, bilo po strankama ili nama poslanicima kao pojedincima, i da sagledamo potpuno spregnutost čitavog seta zakona koji treba da omeđi političku budućnost i demokratske odnose, kako volimo da im tepamo, danas u Srbiji.
Prema tome, separatno razmatranje ovog zakona o izboru predsednika i o predsedniku samo znači da unutar vladajuće koalicije postoji potreba da obezbedite odnose jedni među drugima da bi, ukoliko ne uspete da usvojite čitav set zakona, onako kako je to predviđeno Ustavnim zakonom, na jedan malo bolji način nego surovom primenom starog zakona, stavimo u poziciju predsednika Skupštine, gospodina Dulića, da voljom možda skupštinske manjine ili jedne stranke, u stvari, budu raspisani izbori za predsednika Republike.
Mislim da je trebalo da bude više tolerancije ako smo već leto proveli plandujući zato što nije bilo zakona u skupštinskoj proceduri, da su bar neki od ovih predloga zakona, makar u načelu, ili makar u svojoj osnovi, u načinu na koji se misle povezati, napraviti sinapse kada su u pitanju nadležnosti Vlade, predsednika, podela vlasti u Srbiji, mogli biti dostavljeni kao neki politički okvir ili politički projekat poslanicima da o njima razmislimo.
Očigledno je, i to je generalno nastojanje većine u ovoj skupštini, da ni oko čega ne konsultuje, ili barem ne da mi znamo, opozicione stranke i stručnu javnost u celini. Hvala.