Reč ima narodni poslanik Oto Kišmarton, a neka se pripremi narodni poslanik Jadranko Vuković.

Poštovani poslanici, dragi prijatelji, iz ovog zakona se vidi da se naša vojska ne sprema za odbranu zemlje, iz ovog zakona se vidi da se vojska sprema za mirovne misije van granica Srbije.
Uništavanje vojske se nastavlja. Uništenje srpske vojske započelo je ministrovanjem Borisa Tadića, koji je sadašnji predsednik žutih i nažalost predsednik Republike Srbije. Šta je bio zadatak? Zadatak ministra odbrane od 2001. godine: da razori sistem odbrane naše države i umanji borbenu gotovost vojske. Kako? Kako smanjiti borbenu gotovost vojske? Jednostavno, pričom o modernizaciji vojske.
Ta priča je prihvatljiva za narod koji voli svoju vojsku. Šta se desilo u praksi? Modernizacija podrazumeva kupovinu, odnosno nabavku novih oružja. Šta je kupljeno? Ništa. Šta je uništeno? Svašta. Svi tenkovi T55, trupni sistem PVO, Strela 2M, ukinute sve jedinice klasifikacije koje su nezamenljive u odbrambenom ratu.
Drugo, Tadić je "ubio" regrutnu obavezu mladih ljudi, uvođenjem civilnog služenja vojske čime je "ubio" dopunu jedinica, jer nema vojske bez vojnika. Izjednačio je vojnike sa medicinskim sestrama u domovima zdravlja, u staračkim domovima. Vojnici svoj vojni rok služe menjanjem pelena bebama, a znamo da je za muškarce vojska, a za žene da rađaju decu.
Treće, Tadić je ostvario cilj, isterao najbolje profesionalne oficire, generale koji su uspešno vodili jedinice protiv NATO agresora. U vojsku doveo oficire i generale koji su u vezi sa Demokratskom strankom ili su u nekoj vezi oni ili članovi porodica.
Četvrto, sistem obuke u vojsci sveo se na obuku pojedinaca do odeljenja. Nema obuke združenog sastava, nema praktičnog osposobljavanja oficira, ali zato ima učenja engleskog jezika. Oficiri se ne pripremaju za odbranu zemlje već za učestvovanje u mirovnim misijama, što je u stvari legalizacija vazalstva prema NATO. Niko više ne misli da brani zemlju i po cenu da ti otimaju teritoriju. To je bio zadatak Tadića.
Peto, potcenjivanje oficirskog poziva. Naime, oficirski poziv se potcenjuje lošim standardom oficira, lošom slikom o vojsci, stvorena je odbojnost mladih da se opredeljuju za oficirski poziv. Nekada su u vojne akademije išli najbolji učenici, najbolji mladići, a danas se za vojnu akademiju opredeljuju prosečni učenici. Od jake i ugledne vojske Tadić je za samo sedam godina napravio NATO sluge. Nadam se, za kraj, da naš budući predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, imaće velike muke da našoj vojsci vrati ugled koji joj pripada.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Jadranko  Vuković, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Vukelić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, izneću stav moje stranke koja se protivi učešću pripadnika vojske u mirovnim misijama UN.
Prvi razlog je taj što su UN servis SAD i mi u tim misijama ne bi trebalo da učestvujemo dok one zaista ne postanu UN u izvornom smislu. Drugo, Savet bezbednosti UN je pod uticajem SAD odobrio agresiju na našu zemlju. Treće, Savet bezbednosti UN, takođe pod uticajem SAD, formirao je sud za progon Srba, odnosno Haški tribunal. Četvrto, UN su doprinele reviziji Dejtonskog sporazuma, gde je doveden u pitanje opstanak Republike srpske. Peto, UN ne doprinose poštovanju Rezolucije 1244 i nisu dozvolile povratak vojske i policije na Kosovo i Metohiju, pa makar to bilo i simbolično. Šesto, kada nas pozovu da budemo posmatrači i učesnici mirovne misije na Kosovu i Metohiji, onda ćemo razmisliti o svim drugim ponudama. Sedmo, uvlače nas u sukob sa muslimanskim zemljama, a to nama uopšte ne treba iz više razloga.
Šta traže, gospodine ministre, trojica posmatrača, osim da budemo učesnici i da smo učesnici, i da smo za sve što se tamo dogodi odgovorni. Moj zaključak je da to ne treba prihvatiti, jer ćemo imati više štete nego koristi, a pre svega su principijelni razlozi, jer nama otimaju teritoriju pod pokroviteljstvom UN, iza kojih stoje SAD. To je prvo pitanje o kome sam želeo večeras da govorim.
Drugo, gospodine ministre, mi smo danas na Odboru za odbranu i bezbednost razgovarali o Sporazumu od 18. jula 2005. godine, koji je ratifikovan u zajednici Srbija i Crna Gora, a radi se o tranzitnim aranžmanima za podršku mirovnim operacijama. Sporazum od 18. jula 2005. godine, želim o njemu da govorim iz prostog razloga što ćemo u ovom parlamentu morati da raspravljamo o njegovoj doradi.
Ovaj sporazum, ko ga je video, a mnogi od vas su bili u onom parlamentu zajednice Srbije i Crne Gore, pa će vam biti jasno, najmanje je sporazum, jer je očigledna neravnopravnost ugovornih strana. Najblaže rečeno, po tom sporazumu NATO strana nema nikakvih obaveza, niti ograničenja, čak ni da poštuje Rezoluciju UN 1244.
Prema tom sporazumu vojska i civili, osoblje pod ugovorom, mogu bez ikakvih ograničenja da prolaze kroz celu teritoriju, bez prava da ih iko i išta pita, niti podležu domaćim zakonima. To znači da mogu da voze i radioaktivni materijal, otrov i druge štetne materije i da mogu da otimaju, biju i siluju, a da ne odgovaraju po našim zakonima, jer je ugovoren totalni imunitet.
Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju Predloga zakona o ovoj ratifikaciji, navodi se da se ovakav sporazum zasniva na strategiji odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, i da se na taj način pokazuje spremnost za Partnerstvo za mir.
Sama strategija državne zajednice, o kojoj ste sigurno upoznati, predviđa uključenje u međunarodne asocijacije. Međutim, nigde ne predviđa kapitulaciju, bar to nema nigde izričito napisano.
Dame i gospodo narodni poslanici, Partnerstvo za mir, kao prvi korak ulaska u NATO, predstavlja tačno određen program aktivnosti, gde su tačno definisane uloge jedne i druge strane. Pre tog partnerstva dobili smo okupaciju, pa ispada da ćemo porobljeni biti ravnopravni partneri.
Glasao bih za ovaj sporazum ako bi pod istim uslovima mogla da ide i naša vojska kroz Ameriku i druge NATO zemlje, samo da se najavi i da nikom ništa ne plaća, i da nikom ništa ne odgovara. To bi bilo ravnopravno, odnosno predstavljalo partnerstvo.
Gospodine ministre, sasvim na kraju, želim da vam kažem, pošto sam kao član Odbora za odbranu i bezbednost bio u Briselu u NATO centru, razgovarao sa njihovim generalima. Vidim da nas tamo čeka mesto zato što ste im vi verovatno najavili da Srbija želi da uđe u NATO. Molim? Jako su bili prijatni.
Da li znate šta je interesantno? Mi smo bili tamo i oni kažu ovako. Kažu - koji su oni što su bili tri puta pre vas, ali, ozbiljno gospodine ministre, ovo je ovako bilo. Mi kažemo - ko je bio? Bio je Šormaz, ne znam koji iz vladajuće, je l' tako. Kaže, oni su sve vreme ćutali. I verujte da mi je jako interesantno bilo. Vrlo smo korektno komunicirali. Naravno, mi srpski radikali smo oštro kritikovali ono što je za kritikovati.
Međutim, ono što je zanimljivo da vam kažem, kada smo ulazili u centar tamo kod američkog generala, vi znate gde mu je sedište, tamo su nam oduzeli mobilne telefone. To je jedan centar jako opremljen, zgrada. Međutim, kako su nam držali predavanja, završavamo kod rumunskog generala. Rumunija je ušla u NATO savez. Onaj Rumun, uz svo uvažavanje, vidi se, jadan, sirotinjski obučen, smešten tamo negde na kraju centra u nekoj baraci, pokazao nam gde je, nažalost, neki moji prezimenjak Vuković, dali mu kancelariju, iz Crne Gore.
Kažu, ovde će biti vaša kancelarija u toj istoj baraci. Pitam rumunskog generala - koji je vaš motiv, šta ste postigli, pošto nam se žalio da još ima tri mesta za pripadnike rumunske armije u NATO centru. Kaže - ima još tri mesta, ne znam na kojoj dužnosti, ali moja država nema novca da plaća to.
Ja njemu kažem: "Generale, koji bi naš motiv bio da uđemo u taj savez, pošto smo bombardovani, uništena nam je avijacija, uništena nam je zemlja". A on kaže: "Svi su, morate i vi". Kažem: "Kako da budemo mi partneri, nemamo ni jedan MIG 29". Evo, sada ministar Šutanovac popravlja neke avione. Naravno, to smo mu rekli.
Kaže on: "Nije bitno što vi nemate ništa, znam da ste uništeni. U NATO savezu možete da imate neku pokretnu radionicu, pa da popravljate nešto što se pokvari". Ovo vam ozbiljno govorim. Gospodine Šutanovac, znači, uđemo mi tamo, ružno je reći, možda da čistimo čizme američkom generalu. Mislim da je to ponižavajuće.
Sasvim na kraju, gospodine Šutanovac, vezano je za Partnerstvo za mir i za NATO integracije. Ne znam da li vam je poznato, i ovo je bilo dosad sve ozbiljno, ali ovo je najozbiljnije, vezano je za avijaciju, da bi videli kako se promenio kriterijum. U NATO primaju bez ikakvih uslova. Prosečan godišnji nalet pilota naše avijacije je 3,5 sata, a svetski NATO standard je 180 do 240 sati godišnje. Evo, kaže Šutanovac da je digao na 20.

Reč ima narodni poslanik Nikola Vukelić. Ukupno vreme za poslanički klub SRS je 10 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ne mogu da se ne osvrnem na glasanje koje smo imali pre nego što je počela rasprava o ovim predlozima zakona o odbrani i vojsci.
Prosto je neverovatno da je vladajuća koalicija po drugi put odbila da na dnevni red stavi predlog rezolucije Narodne skupštine o neophodnosti poštovanja konstitutivnih prava srpskog naroda u BiH i osudi akata i mera usmerenih na ograničavanje i ukidanje državno-pravnih prerogativa Republike Srpske. Da li je moguće da, u trenucima kada srpski narod u Republici Srpskoj trpi najveće moguće pritiske od raznoraznih evropskih visokih predstavnika, koji dovode u pitanje status Srba kao konstitutivnog naroda u BiH, to za vladajuću koaliciju nije prioritet, pa čak ni tema koja zaslužuje da se o njoj govori u Narodnoj skupštini.
Zaista je nelogično i kontradiktorno da je rasprava o Predlogu zakona o Vojsci i Predlogu zakona o odbrani objedinjena. Znamo da je osnovna funkcija vojske odbrana zemlje. Međutim, pošto je ministar odbrane u više navrata izjavljivao da vojska neće reagovati ni u kom slučaju na Kosovu i Metohiji, postavlja se pitanje šta je, u stvari, funkcija vojske.
Bilo je neophodno da se rasprava razdvoji zato što je zakon o odbrani trebalo da pokaže ko će braniti zemlju ako, ne daj bože, zatreba, pošto ono što je ostalo od vojske, otkako je pod dominacijom DOS-a, očigledno neće i nema nameru, bar neće dok je pod kontrolom DS i Borisa Tadića.
Nije Srbija u poziciji da nekome preti, ali suludo je da unapred stavljamo do znanja šiptarskim teroristima da mogu da rade šta god im je volja. Kosovo i Metohija nije tema za unutarstranačke sukobe u Srbiji, ali ako je nesporni državni interes da naš preostali srpski narod ostane na Kosovu i Metohiji, kakvu mu to poruku šalje vlast DOS-a.
Ništa drugo nego da je, praktično, prepušten na milost i nemilost šiptarskim teroristima i njihovim mentorima iz jednog dela tzv. međunarodne zajednice.
Mnogi od tih koji nam sada po svaku cenu otimaju Kosovo i Metohiju, od strane DOS-a ranije su predstavljani kao veliki prijatelji Srbije. Neki od tih prijatelja su, na primer, i dragi Džordž, kako Džordža Buša, predsednika države koja se najvatrenije zalaže za otimanje Kosova i Metohije, naziva još uvek aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić; ili Havijer Solana, koji je, posle zločina nad našim narodom od strane dosovske vlasti posle 5. oktobra, dočekivan ovde u Beogradu maltene sa crvenim tepihom. Danas taj vaš prijatelj, koga ste tako srdačno primali, čini sve da nam bukvalno otme našu zemlju, tačnije 15 procenata naše teritorije. Stalno se pominje tih 15 procenata, ali bilo bi strašno da je i jedan procenat i 15 promila.
U ovim odsudnim momentima spas i podršku možemo očekivati samo od prijatelja, od prijateljske i istinski bratske Rusije, Rusije, čiju ste ulogu vi iz DOS-a pre samo nekoliko godina ismejavali, veličajući vaše navodne prijatelje sa zapada. Danas se borba srpskog naroda za Kosovo i Metohiju nastavlja isključivo zahvaljujući podršci Rusije, na čelu sa njenim predsednikom Vladimirom Vladimirovičem Putinom.
Optuživali ste nas srpske radikale u Srbiji da hoćemo da pretvorimo Srbiju u rusku guberniju, a vi ste nas posle 5. oktobra pretvorili u američku koloniju i sada, kao verni podanici, hoćete da gurnete našu vojsku da gine u tzv. mirovnim misijama, humanitarnim intervencijama po Iraku i Avganistanu, za američke interese.
Imamo apsurdnu situaciju da naša vlast nema nameru da zaštiti naš narod na Kosovu i Metohiji, ali hoće da šalje našu vojsku da gine za tuđe interese, u humanim intervencijama, poput "Milosrdnog anđela", tokom kojeg je uništavana naša zemlja, kako bi se stvorila teroristička šiptarska država pod patronatom NATO pakta. NATO pakta u koji Boris Tadić i DS hoće da nas uvedu.
Zaista će ostati za istorijske anale da ministar odbrane u Skupštini Srbije izjavi da se zalaže za ulazak u NATO u trenutku kada nam Amerika rastura državu i otima teritoriju. Tim svojim zalaganjem direktno gurate prst u oko Rusiji i onda još imate obraza da se posle svega pozivate na podršku Rusije.
Bliži se trenutak kada će se zaustaviti sunovrat vojske, bliži se trenutak kada će Srbija moći da izabere između odlazećeg predsednika Srbije Borisa Tadića, NATO pakta i dragog Džordža, sa jedne strane, i pravih prijatelja u svetu, istinskog patriote Tomislava Nikolića, sa druge strane.

Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić.

Dame i gospodo narodni poslanici, skoro će devet sati i, kao i moje kolege iz poslaničke grupe SRS, na početku svog izlaganja da konstatujem, a sve radi građana Srbije koji gledaju ovaj prenos i koji treba da budu dobro obavešteni kada razmatramo ova dva zakona u objedinjenoj raspravi, da je rasprava morala da bude odvojena i da se svaki zakon razmatra odvojeno, kako bi zakon popravili, ispravili ili doterali, ali gospoda iz vladajuće koalicije uvek nešto na brzinu hoće da donose, tako i ovo.
Građani Srbije danas više nego ikad znaju ko je ko, ko je šta i ko je šta do sada uradio, pogotovo od 2000. godine naovamo.
Moramo se složiti da je reforma naše vojske zaista potrebna, ali neozbiljnosti, neznanju i površnosti tu nema mesta. Vojska je jedan veoma složen i specifičan mehanizam, a samim tim su i ova dva sistemska zakona veoma važna i kao takvi ne trpe brzoplete, nesigurne, velike, a pogotovo sa strane suflirane reforme pod izgovorom - vojska novog duha i imidža.
Ove zakone su pisali neki novi priučeni civili, pa čak i laici u Ministarstvu odbrane, uz afirmisanje kadrovski "sposobnih" oficira na najvišim dužnostima, umesto, pre svih, najsposobnijih ratnih komandanata strategijskih i operativnih sastava. Ovako, danas je Vojska Srbije na izmaku upotrebnih resursa, naoružanje i oprema su zastareli ili su skoro neupotrebljivi i teškom mukom se, kako-tako, održavaju u ispravnom stanju.
Poseban problem je evidentan nedostatak stručnog i starešinskog kadra. Vojnu akademiju i druge visoke vojne škole završava sve manje oficira. Zašto je to tako i šta se tim pokriva, možemo samo da pretpostavimo.
Kad govorimo o podoficirima, sa srednjom školom skoro da ih i nema, a pitamo se ujedno da li i ovi sa jednogodišnjim kursom ili jednogodišnjom školom mogu da zamene kvalitetno one odranije. Moramo konstatovati sledeće, gospodine ministre, penzionisali ste brojne oficire, smenili čak i izuzetno sposobne ratne komandante, kao da ih se stidite.
Takve visoke oficire vojske drugih zemalja, složićete se sa mnom, prema kojima stremite, zadržavaju u svojim jedinicama kao obavezne savetnike zbog jedinstvenog iskustva u ratu. Ako hoćete imena, ne mogu sad, mislim da ste dobro slušali Tomislava Nikolića u prepodnevnom izlaganju, kada vam je rekao – ako hoćete imena, dobićete imena, ne danas, jedan od tih je i potpredsednik Skupštine Srbije, general Božidar Delić.
Ministar dobacuje, znam da ministar nema pravo da dobacuje, ali sam u stanju da komuniciram i da vršim replike s njim.
Da ponovim, takvi oficiri, koje ste smenili i penzionisali, ostale vojske zadržavaju u svojim jedinicama kao obavezne savetnike zbog jedinstvenog iskustva u ratu. Ima li boljih stručnjaka od njih? Nema. U stvari, dešava se suprotno, novoobrazovani a vojni anonimusi, nažalost, po političkoj podobnosti i kadrovskim odlukama dobijaju najodgovornije funkcije u Vojsci. Šta je sa finansijama, sa finansiranjem vojske i oružanih snaga? Sve na kašičicu, kao da je vojska pastorče države. U vašoj ideologiji reforme vojske od 2000. godine naovamo ima malo pomaka u odnosu na tradiciju i apatije u kojoj se naša vojska trenutno nalazi. Baš takvu vojsku vi nudite u mirovne misije, i u Avganistan i u neke druge zemlje, sve pod plaštom da se navodno podigne ugled naše zemlje u svetu.
Podsetiću i vas i narodne poslanike, naravno, i građane Srbije koji pomno prate ovaj prenos, o čemu se zapravo radi otkad je DOS u ovom ili onom obliku od 2000. godine naovamo.
Dame i gospodo, bivši ministar odbrane je patolog po struci. To je poseban biser u svetskoj praksi. Iako je po činu rezervni general, on je pre svega lekar. Iz te struke se, po pravilu, ne određuje kadar za komande ili vojne političke funkcije. Svedoci smo da se ništa nije promenilo za to vreme, osim da je u tom nizu bisera dodat još jedan biser.
Idemo dalje, načelnik Generalštaba je iz tehničke službe, što se nikad i nigde nije desilo, s obzirom da se za ta mesta postavljaju i određuju generali iz ključnih rodova, tj. vidova Vojske. Pomoćnik ministra je u bliskoj prošlosti za političku odbranu bila žena koja se navodno nekad ranije bavila vojskom, a po užoj struci je, zamislite poštovani građani Srbije, balerina. I to je tačno.
Istina je da jedan od savetnika ministra odbrane nije uopšte ni služio vojsku. Moram da spomenem i čuvenog ministra iz redova G 17 plus, koga isti smeniše zbog čuvene afere oko nabavke vojne opreme i naduvavanja jedinačnih cena te iste opreme. Strašno, ali istinito. Sve ovo gore navedeno je da čovek ne poveruje i pitamo se kakvo je to stručno kadrovsko sakaćenje, pa čovek prosto da ne poveruje. Kakve su to akrobacije i neozbiljnosti?
Da li je to sve pod firmom reforme Vojske? Mogli bi, dame i gospodo, nabrajati puno negativnosti u raznim segmentima kada govorimo o ovoj temi. Ova slika naše vojske je toliko tužna da bi neko morao da odgovara za tako tragično stanje, gospodine ministre, u našoj vojsci. Naš narod zna da i pored teškog stanja u državi naša srpska vojska ne sme da padne na prosjački štap, već da ona u teškim uslovima mora da bude ogledalo ponosa i časti države i nacije.
Na kraju, pošto verovatno više nema vremena, a sve s tim u vezi, moram da podvučem, postavlja se pitanje ko od toga ima u perspektivi korist, a država i nacija opasnu i nenadoknadivu štetu? O tome treba da vodimo računa. Hvala lepo.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Duliću, znam da se vama žuri, kao što se žuri i Tadiću i Koštunici, imate oproštajnu posetu Karle del Ponte. Nadam se da će biti suza.
Gospodine Duliću, poštujući Poslovnik, član 136. O čemu se radi? Evo, već nekoliko meseci ili da budem precizniji otkako se sklepala nekako ova vlada dosmanlijskog jedinstva, imali smo prilike da čujemo od te iste vlade dva oprečna mišljenja.
Imali smo prilike da čujemo mišljenje kumovskog lobija, NATO lobija – Srbiji je mesto u NATO paktu. Tu nema alternative. Ako treba, mora da se zgazi sve, pravićemo novu ako treba vojsku, od pepela pa nadalje.
Imamo i drugog, takođe nekog jačeg koalicionog partnera u toj vladi. Samo vas podsećam, pre otprilike jedno mesec dana Aligrudić i ova bulumenta su bili na Trgu republike i delili nekakve pamflete – Srbija neutralna država.
Sada, ko iz vedra neba dva zakona bez ikakve koncepcije, pisani na način koji zadovoljava neke potrebe. Koje potrebe? Koje strane? Manje ili više žute? Demokratske ili DSS-ovske? Ali, videli ste i sami, nema između njih svađe u Vladi. Tako velika principijelna razlika nije prouzrokovala pad Vlade. Zašto? Zato što su oba koncepta jedno te isto. Kao kad uzmete dinar pa ga bacite uvis, dinar će da bude i kada padne dole, da li je pismo, da li je glava, sasvim svejedno.
Znači, NATO koncept Demokratske stranke i neutralni koncept Demokratske stranke Srbije je jedno isto. Šta je to jedno isto? Da Srbija nema oružane snage koje bi bile sposobne da čuvaju suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Republike Srbije. To je cela priča.
Videli ste, on se raduje, jadnik. Raduje se, jadnik, što nećemo imati Vojsku, što neće biti komandant Vojske. Naravno, očekujem visokoumna razmišljanja rukovodstva Vojske. Koliko vidim, ova dvojica se više razumeju u izbore nego u Vojsku, kao članovi RIK-a, ali tamo je neki plen.
Morate da znate da je Vojska najveći bogataš u ovoj zemlji, ali ujedno i najsiromašnija. Velike nekretnine, velika imovina, ali zavisi od ministra finansija ili od ovog za regionalni razvoj i ekonomiju, kako se zove, ovaj što obećava da će da zaposli 500 hiljada za 5, 6, 7 godina? On misli da će toliko biti na vlasti. Neće biti još ni dva meseca.
Znači, nema razlike kod koalicionih partnera i bilo bi stvarno dobro povodom ove ozbiljne teme da gospodin Koštunica siđe sa oblaka, oprosti se od Karle del Ponte, dođe i ovde nam objasni. Naravno, od gospodina Šutanovca samo očekujem da mi kaže da li je stvarno penzionisano ono kuče u Nišu koje je napalo ministra odbrane Borisa Tadića, jer kuče je bilo u stroju, videlo je neko lice, prepoznalo neprijatelja i skočilo na Borisa Tadića.