Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kao poslanik DHSS smatram da su predlozi ovih zakona uglavnom korektni. Nadam se, gospodine ministre, da ćete uvažiti i respektovati nekoliko amandmana naše poslaničke grupe i da ćemo nakon toga mi glasati za usvajanje ovih zakona.
U jednom momentu sam se uplašio da se mi nalazimo u ruskoj Dumi, a ne u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Uplašio sam se da su ovde među nama neki deputati, a ne narodni poslanici, jedino ne znam da li imaju ovlašćenje gospodina Putina, ali ovde se otišlo i korak dalje. Ovde smo čuli uvrede na račun ruske opozicije. Nisu više izdajnici samo među nama, ovde se otišlo korak dalje, ovde se traže izdajnici i u ruskoj Dumi i u ruskom političkom životu, tako da to podseća na neka davna vremena.
Još nešto, u vreme one velike epopeje srpske vojske u Prvom svetskom ratu, na Kajmakčalanu, na Solunskom frontu, ti naši slavni generali koji su proneli slavu srpske vojske, u velike bitke kretali su sa himnom „Bože pravde“, ne ni sa američkom, niti francuskom, ni sa ruskom himnom, nego sa himnom „Bože pravde“. To je naša himna, jer ovo je Srbija.
Kada je Milunka Savić, kao najveći heroj Prvog svetskog rata, na Jelisejskim poljima od Franše Deperea, koga su ovde zvali „srpska majka“, primala Orden pete republike i Orden legije časti, intonirana je srpska himna, a ona se zove „Bože pravde“. Posle te velike epopeje i tih veličanstvenih pobeda, u engleskim crkvama i školama obeležavan je Vidovdan, intonirana je himna „Bože pravde“. To je naša himna. Nema druge himne, to je zapisano u Ustavu. Ako neko želi neku drugu himnu, neka ide tamo, neka uzme državljanstvo te zemlje i neka uživa i stoji mirno pred zvucima te himne.
Gospodine ministre, ono na šta bih ukazao pažnju i na šta bih vas zamolio je pitanje statusa vojnih lica. Red je da im se vrati izgubljeno dostojanstvo, red je da se oni respektuju, red je da ne budu građani drugog reda. To su oni pripadnici vojske koji su živeli u Sloveniji, u Hrvatskoj; da se reši pitanje njihovih penzija, njihovih stanova; 22.000 je vojnih beskućnika.
Sve poslaničke grupe su primile njihove dopise, njihove apele, molbe. U Obrenovcu postoji jedna napuštena kasarna. U njoj živi 16 porodica bivših oficira bivše JNA, u kasarni sa jednim kupatilom i jednim vc-om. Neka deca su tu rođena, sad su punoletna i još žive tu.
Molim vas da se postarate oko njihovog statusa, da preispitate dodelu stanova koju je činio jedan od vaših prethodnika u „Cvećari“, gde su i ratni zločinci, mislim, jedan od vaših prethodnika, da ne licitiram, dobio je stan od nekoliko ari, a ne znamo ni imena onih...
(Vjerica Radeta, sa mesta: Je li neko od njih pravnosnažno osuđen?)
Jeste, ali kad izađete za govornicu, onda to možete da demantujete.
Dakle, bruka je i sramota da stanove od po nekoliko ari dobijaju generali koji su sve ratove izgubili. A šta je sa porodicama onih pilota vojnika koji su krenuli u smrt odupirući se NATO armadi, da li znamo njihova imena? Da li je rešen njihov status? Preispitajte to, gospodine ministre, i slučaj „Satelit“, i slučaj „Topčider“.
Nema veze sa vama, naravno, ima veze sa nekim drugima, ali dosta je taj veo tajne i ta misterija i taj pokušaj da se pokaže da je Vojska nepogrešiva, da nema druge istine nego ona koja nam se prezentira. Znam da vi razmišljate drukčije i zato vas molim, i u ime još 49 vojnika koji su u miru stradali kao da su u ratu i navodno svi su izvršili samoubistvo.
Znam njihove sudbine, i porodice Jakovljević, i Milovanović, i Žarković, i Kostić, i Matić i drugi. Hajde da učinimo jedan korak napred.
Još nešto, tiče se, znam da imate tu možda rigidan stav, ali vas još jednom molim da preispitate nešto što se tiče vojnih rezervista Topličkog okruga. Radi se o hiljadama ljudi koji su se odazvali na poziv Vojske. Neki od njih su naplatili deo dnevnica, neki nisu, ali, gospodine ministre, stotine ljudi su naplatili ratne dnevnice. Između njih, dvojica sudija Opštinskog suda u Kuršumliji, članovi njihovi porodica, jedan čovek koji je u lokalnoj samoupravi iz vaše stranke, iz DS-a, na važnoj funkciji u lokalnoj samoupravi u tom okrugu.
Dakle, isplaćene su stotine miliona dinara, neke tužbe su, znači, završene presudama, naplatama velikih suma novca, neki se još sude, treće su odbačene navodno zbog zastarelosti, potpuno diskutabilno i nerealno, u četvrtim slučajevima sudovi se oglašavaju nenadležnim, u petom slučaju čame u fiokama.
Ponavljam, ili je neko nenamenski trošio pare iz budžeta i onda mora krivično da odgovara, ali oni ne mogu biti građani drugog reda. Zašto se ne vrše sada mobilizacije? Ko će sada da mobiliše te ljude, a pominje se i takva mogućnost, vezana za Kosovo ili blizinu Kosova i Metohije? Niko se na tu mobilizaciju odazvati neće. Ne mogu oni da budu oni tužni likovi iz „Sivog doma“ Dostojevskog.
Hajmo da nađemo neku meru, da ne bude Srbija nekom majka a nekom maćeha. Hvala.