Na Predlog zakona o spoljnim poslovima se može dati mnogo primedaba, ali kao osnovnu bih izneo onu da je suviše mnogo članova zakona posvećeno statusnim pitanjima diplomata i ostalog osoblja u MIP-u, pa su mnoga značajna pitanja ostala bez neophodnih detalja ili čak nisu ni obrađena. Neke od osnovnih primedaba ću izneti.
U Predlog zakona je opravdano uvedeno da diplomate moraju da budu kvalifikovane kroz odgovarajuće školovanje i polaganje ispita u diplomatskoj akademiji. Predviđaju se čak i povremene provere znanja. Ipak, u članu 39. stav 1. ostavlja se široka mogućnost da se za ambasadore postave i lica sa odgovarajućim iskustvom čak i u nekim drugim organizacijama, da li i u nevladinim organizacijama koje su najčešće plaćene agenture tzv. međunarodne zajednice. Postoji realna opasnost da se ceo taj stav preširoko primenjuje, da se pojave novi slučajevi onih koji pojma nemaju, a najčešće nemaju ni odgovarajuće diplomatsko ponašanje. U nedavnoj prošlosti to su, između ostalog, bili Vesna Pešić, Borka Pavićević, Basara, Milan St. Protić, Gordana Aničić itd.
U ovom zakonskom predlogu se vrlo malo, ili čak nimalo, pominju prava i obaveze Narodne skupštine u formiranju državne politike koju su dužni da sprovode diplomate i ministarstva. Najviše se pominju prava ministara, manje Vlade. Treba u član 2. uvrstiti rečenicu da jedan od najvažnijih delova državne politike čine rezolucije, deklaracije i sl. Narodne skupštine Republike Srbije. Takođe, treba uvrstiti obavezu izvršne vlasti da se svi rezultati državne i spoljne politike često razmatraju i ocenjuju u Narodnoj skupštini.
Sada bih postavio jedno pitanje - kada će sadašnji ministar Vuk Jeremić, Buljubašić, Pozderac, dati bar na uvid i na neophodnu ratifikaciju ugovore koje je nikada izabrani ministar Vuk Drašković potpisao, a naročito ugovor o prolasku i boravku NATO trupa na teritoriji Srbije i ugovor o potpunom imunitetu vojnika SAD za zločine učinjene na teritoriji Srbije?
Da li je i sadašnji ministar inostranih poslova potpisivao slične ugovore po nalogu svojih instruktora koji su ga školovali u SAD, u zloglasnoj školi za upravljanje državom "Džon Kenedi", ili možda po savetima njegove uvažene "savetnice" Sonje Liht?
Takođe, još jedno pitanje - kada će Narodnoj skupštini biti dostavljen na ratifikaciju ugovor SOFA, koji su potpisali Kondoliza Rajs i Boris Tadić?
U članu 6. se govori da ministar samostalno formira savet – a već ga je, pre usvajanja ovog zakona, nezakonito formirao – sastavljen od "uglednih stručnjaka". Da li su ti ugledni stručnjaci zaista Branko Kovačević, Goran Svilanović, Vojin Dimitrijević, Gašo Knežević, Sonja Liht?
U članu 46. u stavu 3. piše da se diplomatska akademija bavi međunarodnom saradnjom i sa fondacijama stranih zemalja. Da li to znači da će sarađivati i sa mnogim ozloglašenim nevladinim organizacijama, kao što su Soroš, Krizna grupa itd? Da li to znači da će kao gostujući predavači biti pozvani Marti Ahtisari, Medlin Olbrajt, Holbruk, Goran Svilanović i slični?
Što se tiče članova koji se bave statusom diplomata, u članu 59. se kaže da se porodiljsko odsustvo koristi u Srbiji samo na lični izričiti zahtev. Verovatno je neophodno da poštovana gospođa prima veliki devizni dodatak i kada opravdano ne radi, a zbog vrste svog rada treba da živi van Srbije. Kada ne radi, zašto se onda privremeno ne vrati u Srbiju i živi kao ostale građanke Srbije?
Na kraju, članovi 62. i 64. su kontradiktorni. Predlog novog zakona se dosta razlikuje od postojećeg zakona, Zakona o inostranim poslovima Srbije i Crne Gore. Stupanjem na snagu predloženog zakona prestaje da važi postojeći zakon.
Kako je onda moguće da podzakonska akta, koja su u skladu sa sada važećim zakonom, važe do 1. januara 2009. godine, a neka od njih će biti u kontradikciji i sa novim zakonom? Neophodno je bilo da se, paralelno sa izradom Predloga zakona, pripreme i promene u podzakonskim aktima, ali to je najverovatnije rezultat brzine kojom je pravljen ovaj zakon, da bi se stekli uslovi za raspisivanje predsedničkih izbora. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad  Buha, a posle njega narodni poslanik Slaviša Topalović.

Dame i gospodo narodni poslanici, prema predlogu ovog zakona, predlagač je predvideo da od ovog zakona napravi sistemski zakon u oblasti spoljnih poslova. Međutim, u samom predlogu nema osnova da se ovaj zakon proglasi sistemskim zakonom u oblasti inostranih poslova.
Dve primedbe se odnose na to zašto ovaj zakon nije sistemski zakon. Pre svega, zato što u sebi ne sadrži nacionalnu strategiju u oblasti inostranih poslova.
Drugo, odnosi državnih organa u oblasti inostranih poslova i njihove nadležnosti nisu jasno definisani, niti utvrđeni. To su moja dva razloga, a postoji daleko više, jer ste se više bavili pravima koja imaju činovnici, što je trebalo regulisati nekim drugim zakonima; to ste mogli regulisati podzakonskim aktima, za to imate osnova i u Ustavu i u drugim zakonima.
Ono što je bitno reći jeste da se dolaskom novog ministra očekivao zaokret u oblasti spoljnih poslova. Lično sam očekivao da će uneti određene novine, s obzirom na to da je naglašavao da će napraviti remont, u smislu podmlađivanja kadrova u MIP-u.
U tom pravcu je išao sa određenim aktivnostima, međutim, kada je spomenuo savetodavno telo koje će pratiti Ministarstvo i kada je spomenuo određene ljude koje će uključiti u Ministarstvo shvatio sam da smo džabe krečili, nema od toga ništa.
Ministar reče, na jednoj od konferencija, da će u savetodavno telo uključiti Gorana Svilanovića, Vuka Draškovića, Sonju Liht, Bojana Dimitrijevića i ostale istaknute lidere DOS-a koji su radili najviše protiv interesa ove države.
Znači, ništa ozbiljno ne možemo očekivati u toj reformi u oblasti inostranih poslova.
Ono što zameram dosadašnjim ministrima, a i ovom ministru, to je što ništa nije učinjeno u smislu zaštite interesa i prava Krajišnika u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srbiji. Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu, na čijem sam čelu, bar u 20 dopisa obraćala se Ministarstvu spoljnih poslova i tražila zaštitu pre svega imovinskih prava, a i ostalih prava Srba u Republici Srpskoj Krajini u Republici Hrvatskoj.
Ministarstvo ne korespondira s Vladom. Hajde da kažem da to razumem, međutim, ne mogu da shvatim poziciju Ministarstva inostranih poslova koje prenebregava sve ono što se desilo u periodu od 1991. do 1995. godine, genocid i etničko čišćenje, paljenje, uništavanje, devastiranje imovine Srba u Hrvatskoj.
Molio bih da mi odgovorite na pitanja, kao poslanik postavio sam ovde nekoliko pitanja koja se tiču zaštite prava Krajišnika, zaštite njihove imovine koja je ostala tamo, onih prava koja su pre svega imovinska prava, stečena prava od penzija. Od drugih stečenih prava moramo ovde spomenuti i stanarsko pravo; u vlasništvu Srba bilo je 50.000 stanova, međutim, niti jedan stan u društvenom vlasništvu sa stanarskim pravom koje su imali Srbi nije vraćen. To je zločin prema Srbima i to je nastavak genocidne politike hrvatske vlasti, a ova vlast u svemu tome aktivno učestvuje.
Evo, s obzirom na vreme koje teče, moraću vam spomenuti jedan nemio događaj koji se desio pre dvadesetak ili nešto više dana - u selu Jasekovac u Republici Srpskoj Krajini, odnosno danas Republici Hrvatskoj, porušeni su spomenici najvećeg Srbina, Nikole Tesle, uz još dvadesetak spomenika.
Ovo ministarstvo i državni organi Republike Srbije nisu učini ništa da se uputi protestna nota hrvatskim organima i da se traži zaštita imovine Srba. Ne samo u ovom slučaju, nego i u hiljadama drugih slučajeva gde se ruši, uništava, nema zaštite, nema protestnih nota, jednostavno, od strane državnih organa Republike Srbije se prema Hrvatskoj ne čini ništa da se ta imovina zaštiti.
Bitno je reći da se u periodu od 2005. godine vodi intenzivna antisrpska politika od strane hrvatskih državnih funkcionera, gospodina Mesića, Sanadera, Ljube Juričića itd. Opet niti jedna nota nije otišla prema tim državnim organima.
Između Srbije i Republike Hrvatske potpisan je još 1996. godine sporazum o normalizaciji odnosa, gde se u članu 2. kaže da će dve strane ugovornice raditi u skladu sa međunarodnim pravom, poštovati suverenitet, teritorijalni integritet, nezavisnost druge strane ugovornice.
Šta je učinjeno od strane Ministarstva inostranih poslova kada su u Tirani u julu mesecu ove godine predstavnici vlada, odnosno premijeri Hrvatske, Albanije i Makedonije otvoreno rekli da se zalažu za primenu Ahtisarijevog plana? To je direktan atak na suverenitet, teritorijalni integritet Republike Srbije. Ništa od protestnih nota itd.
Sramotno je to što činite, sramotno je prema Krajišnicima to što ne preduzimate ništa. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Slaviša Topalović.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što je ministar morao da otputuje, a ovde nam u sali ostavio svog savetnika Gašu Kneževića.
Dobar deo zakona, tačnije oko 80%, prepisan je iz prethodnog zakona o spoljnim poslovima, što je i navedeno u obrazloženju ovog zakona.
Osvrnuo bih se na član 5. Predloga zakona - poslovi Ministarstva. U članu 5. tačka 4) stoji da Ministarstvo predlaže Vladi uspostavljanje i prekid diplomatskih odnosa sa drugim državama. U redu je što Ministarstvo može da predloži prekid i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa drugim državama, ali u tački 4) člana 5. bi trebalo da stoji da bez saglasnosti Vlade Ministarstvo ne može da uspostavi i prekine diplomatski odnos sa bilo kojom državom. Neko od vas bi možda prokomentarisao - to se podrazumeva; ne, gospodo, to se ne podrazumeva, jer nije naznačeno precizno i konkretno u tački 4) da Ministarstvo može bez saglasnosti Vlade da uradi bilo šta.
Evo, na primer, ministar predloži Vladi na sednici Vlade, Vlada kaže da će razmotriti taj predlog i ostane jedno vreme status kvo što se tiče tog predloga, a onda ministar na osnovu svojih ovlašćenja i poslova Ministarstva smatra da se Vlada nije negativno izjasnila u odnosu na njegov predlog i krene po svom nahođenju u realizaciju tog predloga, tj. uspostavljanje i prekid diplomatskih odnosa sa drugim državama, i to sve uradi bez saglasnosti Vlade.
Onda dođe do diplomatskog skandala, Vlada nije dala saglasnost, ne stoji iza te odluke, ministar se pravda kako je poslao predlog, a Vlada mu nije odgovorila negativno pa je shodno tome on procenio, a ne postoji član zakona koji ga obavezuje na to da sačeka saglasnost Vlade.
U tački 5) člana 5. piše da Ministarstvo predlaže Vladi učlanjenje, odnosno učešće Republike Srbije u međunarodnim organizacijama i integracijama, kao i u drugim oblicima međunarodne saradnje. Potpuno identičan problem kao tačka 4), bez saglasnosti Vlade ne može, i ovde je to izostavljeno u ovoj tački 5) člana 5. Ministarstvu je ostavljeno da se samovoljno ponaša. Znači, obavezno mora da stoji i u tački 5), kao i u tački 4) člana 5. zakona o spoljnim poslovima da bez saglasnosti Vlade Ministarstvo ne može da odlučuje.
Identično je i u tački 16) člana 5. ovog zakona, opet Ministarstvo predlaže, ali nigde ne stoji da bez saglasnosti Vlade može da odluči. Na primer, može da se provuče kroz tekst određeni predlog koji nije u interesu države Srbije. Ko će biti odgovoran za to, kada u zakonu ne piše da je ministar obavezan da dobije saglasnost Vlade na taj predlog?
Član 6. - savetodavna tela, to je nešto novo što nije prepisano iz prethodnog zakona. "U cilju stručnijeg i svestranijeg formulisanja predloga strategije spoljne politike i unapređenja ukupnih aktivnosti Ministarstva, ministar spoljnih poslova može da osniva savetodavna tela sastavljena od uglednih stručnjaka iz odgovarajućih oblasti, čije bi angažovanje u savetodavnim telima bilo počasne prirode." To vam je član 6.
Znate, imate ovde angažovanje određenih lica čije će angažovanje kasnije u savetodavnim telima biti počasne prirode, pa mi recite da li je to angažovanje Gaše Kneževića, Gorana Svilanovića i ostalih?
Ministru se daje veliko pravo, daje mu se ovlašćenje da bez saglasnosti Vlade, po svom ličnom nahođenju, osniva savetodavno telo ne odgovarajući nikome za svoje postupke.
Ukratko, da li je Vlada sigurna da će osnivanjem savetodavnog tela sastavljenog od "uglednih stručnjaka" doći do unapređenja rada Ministarstva, ili će to biti samo pokriće za uvlačenje pojedinih ljudi koji nisu naklonjeni interesima Republike Srbije u savetodavno telo Ministarstva za inostrane poslove, da oni kroz svoje lične stavove, preko Ministarstva, sprovode predloge ko zna koga i ko zna čije države i Vlade? Pošto će oni biti u Ministarstvu u cilju stručnijeg i svestranijeg formulisanja predloga strategije spoljne politike, onda ne mogu ministru tek tako da se daju odrešene ruke da sam bira koga će u to savetodavno telo, bez saglasnosti Vlade.
Član 39 - Posebne mere za unapređenje diplomatskog kadra Ministarstva: "U izuzetnim slučajevima, kada potrebe diplomatske službe to uslove, ministar može bez sprovođenja konkursa doneti rešenje o prijemu u radni odnos na neodređeno vreme", pazite sad, "lica sa odgovarajućim iskustvom u naučnoistraživačkom radu, značajnim diplomatskim iskustvom, profesionalnim znanjima i veštinama ili iskustvom u radu u međunarodnim i drugim organizacijama".
Predlagač zakona pokušava ovim Predlogom zakona o spoljnim poslovima da provuče kako oni iznose u novom predlogu neke posebne mere za poboljšanje diplomatskog kadra Ministarstva, pa predlažu izuzetnu mogućnost zapošljavanja bez konkursa lica sa odgovarajućim iskustvom.
Dame i gospodo, nije to samo predlog rešenja zapošljavanja novih kadrova DS-a, to je legalizovanje dosadašnjeg ilegalnog zapošljavanja ljudi bez konkursa u prethodnih sedam godina, otkako je DOS došao na vlast. Podrazumeva se ovim zakonom, ako ga usvojite ovako nakaradnog, da to radite i ubuduće.
Pa se još u obrazloženju člana 39. kaže da se u savremenoj diplomatiji ugled jedne zemlje, između ostalog, procenjuje i na osnovu broja domaćih eksperata koji rade za ugledne međunarodne organizacije, pa se onda navode UN, OEBS, Savet Evrope, Međunarodni komitet Crvenog krsta i ostale nevladine organizacije. Da li svi ti tzv. eksperti zadovoljavaju sve kriterijume da bi mogli eventualno da budu zaposleni u Ministarstvu inostranih poslova?
Kod nas je opštepoznato da po Srbiji vršljaju tajne službe drugih država. Vi ste im svojom vladavinom tokom sedam godina to omogućavali. Sada ovim zakonom dajete ogromna ovlašćenja ministru, kako bi nastavio da na platni spisak Vlade Srbije dovodi lica koja se vode kao eksperti, a prvi kriterijum, i najvažniji, koji oni ne zadovoljavaju, jeste odanost svojoj zemlji i da rade u njenom interesu. Oni ne rade u interesu svoje zemlje i niko od njih nije patriota. Znači da se i u Ministarstvu spoljnih poslova za sve pita neko drugi, neka druga vlada strane države, a ne pita se Vlada Srbije, ne pita se Vlada za koju je narod Srbije glasao.
(Predsednik: Vreme, gospodine Topaloviću.)
Izvinjavam se, malopre sam razgovarao sa ministrom, rekao sam da imam sedam strana spremno za njega. On je rekao - pošto moram da odem, vi to pročitajte da bih imao u stenogramu.
(Predsednik: Lepo je što ste vi razgovarali sa ministrom, gospodine Topaloviću, ali ova skupština ima svoje vreme. Ali, evo, završite, privodite kraju. Izvolite.)
Gospodo iz vladajuće koalicije, pošto moram da završim, skratiću svoje izlaganje. Ovaj Predlog zakona o spoljnim poslovima je napisan tako da daje ogromna ovlašćenja ministru spoljnih poslova.
To je dokazano i mogli ste da čujete tokom današnje rasprave izlaganja poslanika SRS.
Zato bih poručio ministru, koji sada nije tu, ima svoje savetnike, gospodine Kneževiću, barem ovo biste mogli da mu prenesete, ima dosta amandmana na ovaj vaš predlog zakona, samo SRS ima sedam amandmana, prihvatite te amandmane kako bi ovaj zakon koliko-toliko bio primenljiv u praksi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnji Predlog zakona ima za cilj da oblast spoljnih poslova uredi u skladu sa Ustavom Srbije i Ustavnim zakonom.
Do sad su spoljni poslovi bili definisani jednim prilično uopštenim okvirom, odnosno Zakonom o inostranim poslovima Srbije i Crne Gore, koji se primenjivao i po razdruživanju zajednice. Iako je Srbija pravni naslednik Srbije i Crne Gore, suštinski taj zakon nije bio u stanju da celovito i temeljno odgovori zahtevima diplomatije samostalne Srbije.
Ovim se svakako neću složiti sa mojom uvaženom koleginicom Gordanom Čomić, koja je u prepodnevnom delu rasprave rekla da naša država tokom istorije vrlo često nije uspevala da veštom diplomatijom dođe, čak i u nepovoljnim okolnostima, do određenih ciljeva. Počev od sporazuma koji je sklapao sa Vizantijom, Ugrima, Mlecima, nemačkim kraljem Fridrihom Barbarosom još Stefan Nemanja se može posmatrati kao preteča srpske diplomatije, zatim preko svetog Save koji je svakako veštinom pregovora isposlovao autokefalnost SPC, preko Miloša i Mihaila Obrenovića koji su diplomatskom veštinom i pažljivim odmeravanjem postizali istorijski bitne uspehe u unapređenju državnih i nacionalnih interesa.
Osim vladara, naša država je kroz istoriju diplomatije imala mnogo mudrih glava, kao što su episkop Isaija Đaković, koji je tokom tursko-ugarskog konflikta uspeo da isposluje veća prava za Srbe. Takođe, naučnici i političari, poput Jovana Ristića, koji je na Berlinskom kongresu 1878. godine uspeo da se teritorija Srbije poveća za četvrtinu, da se sačuvaju dobri odnosi sa svim velikim silama.
Dalje bih samo spomenuo ugledne pisce poput Ive Andrića, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, kao i Jovana Dučića. Svakako ne bi bilo pošteno ne spomenuti i Slobodana Jovanovića.
Spoljna politika, koja najpre mora biti jasno definisana i strateški utvrđena u samoj državi, treba da u potpunosti bude usklađena sa politikom Vlade, koja je po Ustavu nadležna za to pitanje. Realizacija spoljne politike mora biti takva da je ona prilagođena savremenim izazovima, tradiciji i ne sme biti ni snishodljiva, ni konfrontativna. Diplomatija mora da vodi računa da joj postupanje diktiraju državni interesi, a ne emocije.
Naša diplomatska praksa, za razliku od nekih drugih država koje u potpunosti primenjuju princip profesionalne diplomatije, ili onih u čijim ministarstvima spoljnih poslova dominiraju partijske podele, do sada je praktikovala mešovit princip, gde značajan deo kadrova dolazi iz same kuće, a angažovani su i ljudi s kojima to nije slučaj.
Iskustvo prethodne državne zajednice Srbija i Crna Gora u domenu spoljnih poslova se ne može pohvaliti preteranom efikasnošću. Prosto, samo ustrojstvo načina na koji su spoljni poslovi vođeni, a koje je podrazumevalo određenu vrstu ključa, nije davalo mogućnost da se u punom kapacitetu promovišu interesi država članica jer su, po pravilu, odnosno po ključu, uvek postojali kadrovi kojima nije bio u interesu opstanak državne zajednice, a pojedini nisu raspolagali elementarnim veštinama i obrazovanjem za obavljanje ovog posla.
Diplomata poznanstva i prijateljstva koja stekne mora koristiti samo u korist zemlje koju predstavlja i u čijoj je službi. U novijoj istoriji Srbije je bilo i pojedinaca koji su svojim samovoljnim ponašanjem dovodili do toga da je matična država morala da ih opoziva, što nije niti česta, niti vrlo prijatna praksa za državu koja šalje takvog diplomatu.
Naša zemlja se nalazi u vrlo složenom i specifičnom periodu, kada se borimo za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Snaga argumenta naše politike treba da se temelji na istini, konsenzusu naše politike, jer se prosto suprotstavlja jednom snažnom finansijsko-političkom lobiju koji već decenijama intenzivno radi na odvajanju južne pokrajine.
Platforma o Kosovu i Metohiji koju je usvojila Skupština Srbije predstavlja ne samo osnov za aktivnosti pregovaračkog tima već i spoljnopolitički okvir i obrazac za zastupanje stavova po ovom pitanju.
To je pravi primer na koji se način utvrđuje dugoročna i stabilna politika, u saradnji sa svim relevantnim državnim organima koji imaju dodira sa diplomatijom.
Usaglašen stav po pitanju Kosova i Metohije upravo je lucidan primer da državna politika ne treba da bude jednostranačka, a neophodno je da dugoročni ciljevi ne treba da budu menjani svakog dana, sa dolaskom nove garniture na vlast.
Ozbiljne države tu stabilnost imaju, vrlo teško se menja utvrđeni pravac politike, što, nažalost, možemo videti na primeru spoljne politike po pitanju Kosova i Metohije određenih država čija se politika uopšte nije promenila, iako je došlo do promene administracije u tim državama.
Iako zakon ne govori o strateškim pravcima i prioritetima, na šta i ne pretenduje, po pitanju spoljne politike, jasno je da naša spoljna politika mora da vodi računa da bude usklađena sa stvarnim interesima naših građana, na opštepriznatim načelima međunarodnog prava, Povelje UN, Ustava Republike Srbije i uz puno poštovanje Rezolucije 1244 SB UN.
Bitno je da se rukovodimo principima poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država, što očekujemo i od svih ostalih. Posebnu pažnju treba obratiti na unapređenje i jačanje odnosa sa susednim državama koje poštuju ova načela. Takođe, naš prioritet u ovoj oblasti definiše strateško opredeljenje ka evropskim integracijama, pod istim uslovima kao i za sve ostale, kao i dalje jačanje odnosa sa Rusijom, vanevropskim silama Kinom i Indijom, kao i postizanje boljih odnosa sa SAD.
Naravno, ne treba zaboraviti ni tradicionalno prijateljske države sa kojima Srbija ima istoriju dobrih odnosa. Specifične interese Srbija ima na Balkanu i u srednjoj Evropi. U ovom kontekstu bitno je spomenuti Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama sa Republikom Srpskom, u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Pored bilateralnih odnosa, veliku pažnju je neophodno posvetiti učešću naše države u multilateralnim organizacijama poput UN, Saveta Evrope, OEBS-a itd. Iz ponuđenog rešenja bitno je izdvojiti da Ministarstvo spoljnih poslova predlaže članstvo u međunarodnim organizacijama, Vladi predlaže eventualni prekid diplomatskih odnosa sa određenim državama, ukoliko je to neophodno.
Savetodavna tela kao modalitet unapređenja rada i utvrđivanja strategije jesu kvalitetno rešenje, ali ona ne mogu imati ekskluzivno pravo utvrđivanja dugoročne i sveobuhvatne spoljne politike Srbije. Od značaja su i stavke koje precizno utvrđuju postupak za otvaranje naših stranih predstavništava, kao i diplomatska zvanja. Uvođenje stavke koja definiše materijalna i socijalna prava članova porodica i pokrivanje troškova zdravstvenog osiguranja naših diplomata je vrlo bitno iz vrlo očiglednih razloga.
Takođe, veoma je bitno precizno definisanje kulturnih centara koje Srbija ima u svetu i nadam se da će to podstaći otvaranje novih, jer pored onog u Parizu Republika Srbija nema više nijedan kulturni centar.
Mislim da je to nedopustivo, jer mnogo je skuplje nemati mrežu kulturnih predstavništava svoje zemlje, nego odvojiti dodatna sredstva za to. Moramo slediti put nekih zemalja iz šireg okruženja koje su ovde organizovale i dane svoje kulturne baštine, a tek potom slale svoje privredne i političke delegacije.
Važan vid međunarodne aktivnosti jeste parlamentarna diplomatija. Naime, Narodna skupština aktivno učestvuje u radu više međunarodnih tela kroz stalne, pridružene i posmatračke delegacije. Kroz takav rad brani interese države, a najsvežiji primer je nova rezolucija o Kosovu i Metohiji koju Parlamentarna skupština SE priprema, a koju naša stalna delegacija pokušava da izmeni u suštinskim stvarima, odnosno delu gde autor navodi zašto ova srpska pokrajina treba da bude nezavisna.
Mogu da izrazim žaljenje što u ovom zakonu koji je pred nama nije bilo mesta za definisanje unutrašnje organizacije MUP-a, ali sam uveren da će to biti učinjeno određenim podzakonskim aktima. Mislim da ovaj zakon, iako nije idealan, svakako jeste prihvatljiv, jer je to temelj koji će se u budućnosti nadgrađivati u skladu sa potrebama i eventualnim nedostacima koji će biti vidljivi. Koliko sam razumeo, gospodin ministar je najavio prihvatanje određenog broja amandmana, čime će biti poboljšan tekst ovog zakona.

Zahvaljujem se.
Zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O OSNOVAMA UREĐENjA SLUŽBI BEZBEDNOSTI REPUBLIKE SRBIJE (načela)
Pre nego što uđemo u postupak, dajem reč Vladanu Batiću, po Poslovniku.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ja nemam nikakav referat, a i ne bih da se bavim prošlošću. Gospodine predsedniče, predlažem da u okviru ovog postupka oko izmena Poslovnika uvedete praksu, radi ubrzanja rada parlamenta, kada već u koaliciji ne možete da se dogovorite, da napisane referate poslanici mogu da predaju u pisanom obliku, bolje nego da nešto pričaju ovde a niko ih ništa nije razumeo.
Ono što sam ja hteo da kažem, to je po članu 226. Poslovnika. Želeo sam, mada mi niste na vreme dali reč, a i ministar je otišao, da upitam, pored onoga što sam govorio o spoljnoj politici u domenu Kosova i Metohije...
Druga najvažnija tema spoljne politike i diplomatije bile su evropske integracije. Ovde su mnogi najavljivali brz ulazak u Evropsku uniju i druge evroatlantske integracije, a stigli smo do parafiranja Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji. Paraf znači predugovor.
Predugovor se zaključuje kada prodavac nema poverenja u kupca, pa prvo napravi predugovor, pa on mora da ispuni sve obaveze, pa tek kada ispuni sve obaveze, onda ide ugovor. Potpisala ga je posle nekoliko dana i Bosna i Hercegovina, ali to je samo mali početak. Albanija je Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji potpisala pre pet godina.
Srbija mora da učini mnogo više na planu borbe protiv korupcije, monopola, kriminala. Ponovo su crne hronike pune; ubistva, eksplozije, razbojničke krađe na sve strane.
Ovde pravosuđe nije nezavisno. Ovde danima pitamo kako je moguće da bivši predsednik Ustavnog suda i dalje prima platu predsednika Ustavnog suda od 230 hiljada dinara, ali malo mu je to, pa je postao član Upravnog odbora „Službenog glasnika“, da se malo pomogne teška materijalna situacija Slobodana Vučetića.
Dok tako radimo teško da ćemo prići EU, pogotovo što ovde imamo jednu opštu rusifikaciju Srbije, što nam se događaju onakve stvari kao sinoć u Aranđelovcu. Hteo sam da kažem, istine radi, da je Boris Tadić osudio to što se sinoć dogodilo u Aranđelovcu, pokušaj da se spreči javna reč, pravo na suprotno mišljenje. To su sve stvari koje nas udaljavaju od evropskih integracija i o tome je nešto trebalo da nam kaže ministar spoljnih poslova. Hvala.

Zahvaljujem se.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora, Odbora za odbranu i bezbednost i Odbora za pravosuđe i upravu.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi reč? (Da.)
Reč ima ministar Marković.