Zahvaljujem dr Nikoli Žutiću.
Obaveštavam narodne poslanike da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica Nikola Lazić, a Liberalno-demokratske partije Nebojša Ranđelović.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Ima reč narodni poslanik Nebojša Ranđelović, pa narodni poslanik Ivica Dačić, pa narodni poslanik Nada Kolundžija. Izvolite, gospodine Ranđeloviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, najpre bih želeo da izrazim zadovoljstvo što imamo ovoliko predstavnika Ministarstva spoljnih poslova u prvom redu. To je verovatno zbog toga što pred sobom imamo jedan tehnički, a u suštini korektno sačinjen zakon. Kada smo imali predloge zakona sa mnogo šupljina ministre smo morali da jurimo po hodnicima i da više puta prekidamo sednicu kako bismo sačekali da nas ministar udostoji svojim prisustvom.
Pre nego što dam par suštinskih primedaba, koje su više pitanja nego primedbe, postavio bih jedno načelno pitanje za Vladu – dokle će Vlada da ima vizantijsko-otomanski pristup rešavanju političkih problema? Želim da pojasnim, to je beskonačno odugovlačenje, a potom brza, iznuđena i uglavnom loša rešenja. Želim da se podsetimo kako smo sa velikim zakašnjenjem rešavali probleme Ustavnog suda, imenovali sudije Ustavnog suda, a da ne nabrajam dalje šta smo sve radili i kakve smo probleme imali sa važnim, odnosno sistemskim zakonima, bez kojih nema izbora predsednika, bez kojih nema lokalnih izbora. Što se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, izgleda da nije napisano ni slovo, shodno činjenici da sam ja u tom odboru, a da nisam video nijedan red koji se tiče tih zakona.
Napomenuo sam već da sa tehničke strane imamo, u suštini, jedan korektno napisan zakon. Samo ću postaviti par pitanja, a neka pitanja smo pokušali da rešimo i amandmanima. Najpre, konkretno, za član 8. On je prilično jasan, ali se može postaviti pitanje, jer u zakonodavstvima drugih država to postoji, da li je možda trebalo u članu 8. pobrojati funkcije diplomatske misije koje su navedene u Bečkoj konvenciji iz 1961. godine. Predloženi član 8. daje mogućnost da bude tako i da ne bude tako. Koliko me sećanje služi, u zakonu Republike Hrvatske su ove funkcije pobrojane. Doduše, ovde se kaže u drugom stavu člana 8 - opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, tako da se može zaključiti da taj pojam sublimira ovo što ja pitam. Konkretno mogao bi gospodin ministar da da odgovor na ovo, više tehničko, nego suštinsko, pitanje.
Postavio bih pitanje vezano za član 15, koji se tiče postavljenja i opoziva šefa stalne diplomatske misije. Kako ne bih trošio previše vremena, neću citirati taj član. Taj član govori o postavljanju i opozivanju šefa stalne diplomatske misije. Možda je primedba i pitanje za gospodina ministra procedura po kojoj Vlada Republike Srbije o tome čini predlog predsedniku Republike Srbije.
Možda je ta procedura suviše komplikovana, možda bi to trebalo da bude samo ovlašćenje predsednika Republike Srbije.
Ustav nema ograničavajuće norme po tom pitanju, jer, što se tiče spoljnih poslova, u članu 112. stavlja to u nadležnost predsednika, dok se konkretno u članu 123, koji tretira nadležnost Vlade, spoljni poslovi uopšte ne pominju. Možemo da postavimo pitanje, zbog čega takvo rešenje, da li je to možda u skladu sa opštom intencijom Vlade da Republika Srbija ima slabog predsednika, ili su preovladali stručni razlozi?
Shodno tome, mogu se postaviti pitanja, kakve su, u stvari, ingerencije predsednika u slučaju problema koje tretira ovaj član. Možemo da napravimo komparaciju, recimo, sa imenovanjem tužilaca. Tužioce bira Skupština, ali ih predlaže Vlada, tako da tužioca bez predloga Vlade nema. Tako i ovde, predsednik ima određene ingerencije, ali bez predloga Vlade ambasadora nema.
Postavio bih pitanje vezano za član 18: zbog čega se Vlada opredelila da šef diplomatske misije treba da odgovara ministru spoljnih poslova, predsedniku Republike Srbije i Vladi Republike Srbije?
Sama činjenica da odgovara ministru znači da odgovara i Vladi, jer je ministarstvo sastavni deo te vlade, pa bih voleo da dobijem objašnjenje zbog čega se predlagač zakona opredelio za ovakvo rešenje u Predlogu zakona.
Član 20. tiče se postavljenja generalnog konzula. Takođe pitanje, zbog čega se predlagač zakona opredelio, jer postoje rešenja u raznim zakonodavstvima gde to radi predsednik i gde to radi vlada, da konzula ne postavlja i ne razrešava predsednik Republike Srbije?
Što se člana 47. tiče, dužnosti koje proizilaze iz obavljanja spoljnih poslova, poslanička grupa LDP je podnela jedan amandman, pa ćemo se više zadržati na tome kada bude reč o amandmanima. Dakle, obrazložićemo svoj amandman i postaviti pitanje zbog čega je predlagač zakona imao takav pristup u davanju ovih rešenja.
Poslednje pitanje koje bih postavio u prvom delu obraćanja ministru i uvaženim kolegama i koleginicama poslanicima tiče se članova koji se odnose na utvrđivanje plata i naknada. To je grupa članova od 49. do 56. člana. Smatramo da su previše opširni i detaljni. Možda bi tu problematiku detaljno trebalo razraditi, odnosno urediti podzakonskim aktima, a u zakonu zadržati samo osnovne odredbe o tome. To bismo takođe postavili kao pitanje gospodinu ministru, zbog čega je predlagač zakona imao takav pristup.
Gospodine predsedavajući, preostalih 10 minuta zadržao bih za završnu reč na kraju rasprave u načelu o ovom predlogu zakona. Hvala.

Zahvaljujem ovlašćenom predstavniku LDP-a Nebojši Ranđeloviću.
Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić. Pre njega, po Poslovniku reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospodine Mrkonjiću, neće Ivica Dačić da se naljuti, jer ovo što ću ja da navedem kao povredu Poslovnika poslužiće i njemu i svim poslanicima, a i javnosti, a i Gaši Kneževiću, pošto je on u nekoj specijalnoj funkciji ovde. Verovatno nije u pravnoj zabludi.
Gospodine Mrkonjiću, imamo problema sa članom 136. našeg poslovnika. Stvarno treba da prekinemo rad i da obavestimo Vojislava Koštunicu: ili će on da uredi ovu njegovu vladu da ona radi po Ustavu i zakonu i u onom delu kada predlaže zakone, ili neka se raspuste, neka se samounište.
O čemu se radi? Kao pravni osnov ili ustavni osnov za ovaj zakon pronađen je član 97. tačka 1. i tačka 16. Mi ovde funkcionišemo na bazi ustavnog osnova koji možemo da nađemo samo u članu 99. Član 97. propisuje koje su nadležnosti Republike Srbije kao države, ali član 99. kaže šta je nadležnost Narodne skupštine.
Član 97. priča o tome šta se sve radi u Republici Srbiji sa gledišta države i državne vlasti. To može da se radi i u vidu programa, i u vidu uredbe, i u vidu odluke, i u vidu rešenja, i u vidu stava i preporuke, i uputstva, ali samo nešto se radi u formi zakona. To što se radi u formi zakona je nešto što je navedeno u članu 99.
Šta vredi, ovde sve može da ide onako kako je neko zamislio, jer je dovoljno da ono parče vlasti, onaj deo Vlade kaže - to je naš atar, mi to radimo i mi to završavamo. Da li to ima veze sa Ustavom ili nema, nije bitno.
Totalni haos imamo. Zašto? Bilo bi dobro da ovaj fizičar izađe i da nam objasni, ako se pozvao na član 97. tačka 1, međunarodni odnosi, neka mi kaže koji član u Predlogu zakona se odnosi na međunarodne odnose. Ako se pozvao na član 97. tačka 16, neka mi kaže koje odredbe se odnose na organizaciju državne uprave u oblasti spoljnih poslova. Nema objašnjenja.
Malopre smo slušali "oca demokratije", samo ne znamo po kom osnovu. Da li vi znate da se Skupština više ne izuzima iz spoljnih poslova? Skupština mora i prethodno da se pita da li će neki međunarodni sporazum da se zaključi, a ne da bude dovedena pred svršen čin, kada svako u onoj vladi sedne, uzme pečat države, ode u inostranstvo i napravi neki sporazum. Mora i prethodno Skupština da se pita. To je u domenu međunarodnih odnosa, a vi nemate nijednu odredbu o tome. Nećemo da glasamo za ovaj zakon, jer ne dozvoljavamo da se parlament ponižava pred ovakvom vladom.
Zato, u smislu člana 136, potrebno je da neko iz Vlade Republike Srbije ko se razume u ove stvari izađe i objasni šta znači ovaj projekat, šta znači izbor ovih ustavnih ovlašćenja za donošenje ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić, predsednik poslaničke grupe SPS.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću. Nekako Skupština bolje funkcioniše kada vi predsedavate, pa mi je drago da imam priliku sada da govorim.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želeo bih da dam nekoliko sugestija vezano za ono što se u ovom trenutku nalazi na dnevnom redu, ali imajući u vidu i globalnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Oblast koju danas uređujemo zakonom je u ovom trenutku veoma važna za Srbiju, čak možda jedna od najvažnijih, jer je potreba za jedinstvenom spoljnom politikom veoma bitna u ovom trenutku u kom se Srbija danas nalazi.
Ovo jeste Predlog zakona o spoljnim poslovima, međutim, po svojoj sadržini ovo je, u stvari, predlog zakona o Ministarstvu spoljnih poslova, ovo je predlog zakona o jednom nadležnom organu državne uprave i, praktično, o radnim odnosima zaposlenih u tom organu.
Zato smo smatrali, podneli smo nekoliko amandmana tim povodom, ali generalno, o tome sam govorio i na sednici Odbora za inostrane poslove, slično je govorio i predsednik tog odbora narodni poslanik Dragoljub Mićunović, očigledno je da postoji potreba za definisanjem jedinstvene spoljne politike ove države i da se iznađe način kako da se dođe do koordinacije te spoljne politike.
U svakom slučaju, Narodna skupština, preko svojih nadležnih odbora, naravno i preko predsednika skupštine i ljudi koji se nalaze u rukovodstvu Narodne skupštine, i predsednik Republike takođe imaju određena ovlašćenja, ono što proizilazi iz delokruga njihovog rada, koja se tiču spoljnih poslova. Spoljnu politiku utvrđuje Vlada. Tu spoljnu politiku koju utvrđuje Vlada sprovodi Ministarstvo, kao i drugi organi državne uprave, u okviru delokruga svog rada.
Onda se postavlja pitanje kakva su ovlašćenja, kakva je uloga predsednika Republike i Narodne skupštine u spoljnoj politici, odnosno koji je to način na koji predsednik Republike i Narodna skupština ostvaruju svoje nadležnosti u spoljnim poslovima. Takođe, da li politika koju utvrđuje Vlada obavezuje predsednika Republike i Narodnu skupštinu ili ne i, u tom smislu, koliko je onda spoljna politika koju utvrđuje Vlada politika cele države, koliko je ona jedinstvena i obavezujuća, ne za Ministarstvo i za organe državne uprave, jer je to normalno i ne bi smelo da bude sporno, ali koliko je ona obavezujuća jedinstvena, vezano i za predsednika Republike i za Narodnu skupštinu.
Zato bi bilo potrebno da se ovim zakonom o spoljnim poslovima definiše i način kako da predsednik Republike i Narodna skupština učestvuju u utvrđivanju jedinstvene spoljne politike. Ako toga nema, onda postoje visoki rizici za nejedinstvo u njenom tumačenju i sprovođenju.
Kao ilustraciju navešću jedan primer. Vlada utvrđuje spoljnu politiku. Koja je spoljna politika Srbije u ovom trenutku, vezano za naše članstvo u međunarodnim organizacijama, naročito bezbednosnim? Predsednik Republike ima jedan stav, ministar inostranih poslova ima jedan stav, predsednik Vlade ima drugi stav. Ministar odbrane ima jedan stav, predsednik Vlade ima drugi stav, vezano za NATO. Gde je tu jedinstvena spoljna politika? Demokratska stranka Srbije se zalaže za vojnu neutralnost, Demokratska stranka se zalaže za članstvo u NATO-u. Nema jedinstvene spoljne politike.
Ako definišemo da su odnosi između predsednika Republike, Narodne skupštine, Vlade i ministarstva takvi da postoji neka saradnja, kako se ona ostvaruje? Ovde ispada da govorimo kao o bilateralnim odnosima različitih država ili državnih organa.
Mislim da morate pronaći način, bilo kroz neki savet, bilo kroz neku savetodavnu formu ili bilo kakvu, da postoji neki oblik komunikacije u kojem će učestvovati predsednik Republike, Vlada, kroz vaš organ državne uprave, i predsednik Odbora za inostrane poslove Narodne skupštine ili onaj koga Narodna skupština za to ovlasti, što se tiče koordinacije tih tumačenja spoljne politike.
Naravno, ne mora spoljna politika ove države da bude jedinstvena, ali mislim da bi bilo dobro da to bude. Znate, kada se promeni Vlada obično se menja i spoljna politika, ali u ozbiljnim državama se ne menja spoljna politika kada se promene vlade, jer se osnovi spoljne politike i strateški pravci ne definišu od jedne do druge dnevnopolitičke situacije, nego se definiše strategija, koja se prati dugi niz godina.
Zato je dobro da vi imate savetodavna tela, ali to ne može da zameni potrebu utvrđivanja jedinstvene spoljne politike. Narodna skupština ima svoju parlamentarnu diplomatiju. Predsednik Republike ima svoju liniju. On predstavlja Republiku Srbiju, samim tim i iznosi svoje stavove vezane za najvažnija spoljnopolitička pitanja.
Nažalost, danas u Srbiji ne postoje čisto spoljnopolitička pitanja. Svako spoljnopolitičko pitanje u Srbiji je i unutrašnje političko pitanje, jer Srbija se sada, nažalost, ne definiše kako se odnosi prema događajima na Bliskom istoku ili Pacifiku, nego je svako pitanje spoljne politike danas i unutrašnja politika Srbije. Mi imamo svoje stavove i o tome. Ti stavovi su danas, uglavnom, osnovno pitanje, koje se i na samitima Buša i Putina razmatra, jeste pitanje Kosova.
To za nas nije pitanje spoljne politike, ali je, nažalost, postalo pitanje spoljne politike.
Naravno, sećate se svađe koja je nastala između tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, Vlade i predsednika Republike oko pripreme, sadržine i potpisivanja sporazuma o tranzitu NATO trupa preko teritorije Srbije, potpisanog 18. jula 2005. godine. Ministar inostranih poslova je tada tvrdio da su Vlada i predsednik Republike bili o svemu pravovremeno obavešteni, da su dali saglasnost na sadržinu tog sporazuma, dok su ovi to javno demantovali.
Takođe, tokom 2006. godine predsednik Republike Boris Tadić je u Vašingtonu potpisao sa državnim sekretarom Kondolizom Rajs tzv. SOFA sporazum o pravima američkih trupa na teritoriji Srbije. Da li je predsednik Srbije imao ovlašćenja da potpiše takav sporazum? Po Ustavu i zakonima nije. Da li ga je Vlada, koja po Ustavu utvrđuje i vodi spoljnu politiku, ovlastila da potpiše taj sporazum? Nije logično da Vlada ovlašćuje predsednika, niti da predsednik prima ovlašćenja od Vlade. Ali, ono što je još važnije, 2006, sad je kraj 2007. godine, mi nismo dobili na ratifikaciju i odobrenje taj sporazum.
Da li to znači da postoje međunarodni sporazumi koje vi potpisujete, ili neko u vaše ime, a koji su tajna? Za koga su tajna? Vi znate da parlament radi i na zatvorenim sednicama. Kada će taj sporazum doći na ratifikaciju? To pitam zbog toga što postoje špekulacije oko tog sporazuma, koje vi morate da otklonite, da ga date na uvid javnosti, jer postoji tvrdnja da taj sporazum sadrži odredbu da se Srbija obavezuje da pripadnike američkih trupa neće isporučivati nijednom međunarodnom sudu, bez obzira na moguće optužbe za ratne ili druge zločine.
Ako takva odredba postoji, podsetio bih vas da je ona suprotna Konvenciji o osnivanju stalnog Međunarodnog krivičnog suda, koju je Srbija ratifikovala. Mislim da je tada predsednik Savezne skupštine bio gospodin Mićunović, kada smo mi to uradili. Sa druge strane, ona je suprotna i stavovima Evropske unije. Nijedna država Evropske unije nije tako uradila sa Amerikom na bilateralnom planu.
Prema tome... Ministar je malopre na sednici Odbora rekao da taj sporazum to ne sadrži. Ali, da li postoje međunarodni ugovori koji se potpisuju u tajnosti? Oni ne bi trebalo da postoje. Naročito se tajnost ne odnosi na parlament. Parlament je taj koji ratifikuje međunarodne ugovore. Da li predsednik Republike ima ovlašćenja da predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu? Da li to predstavljanje podrazumeva i taj "ugovarački kapacitet"?
To sam malopre rekao i na sednici Odbora za inostrane poslove, mislim da formulacija da Ministarstvo, uz predsednika Republike, predstavlja Srbiju, nije u skladu sa Ustavom Srbije. Ona je sporna. Ne mogu Srbiju da predstavljaju dvojica u isto vreme.
Predstavljanje i zastupanje je samo jedno. Onaj ko predstavlja može da vas ovlasti da ga u njegovo ime predstavljate. Znači, ne može i predsednik Republike da predstavlja Srbiju i vi da predstavljate Srbiju. Najmanje može da je predstavlja organ uprave.
Znači, naravno da su ambasadori... Ne treba brkati, vezano sa tim, ambasadore Srbije, koje ukazom postavlja predsednik Republike, naravno; vi ćete sad reći da su ambasadori u radnom odnosu u vašem ministarstvu, ali nemojte sebi davati veća ovlašćenja nego što ih imate po Ustavu Republike Srbije.
Znači, ne piše bez veze u Ustavu to da predstavlja predsednik Republike, mogli ste da napišete da predstavlja i Vlada. Predsednik Republike predstavlja, to je kao kad imate u pravu onoga ko zastupa. Jedan zastupa, pa on ovlašćuje ko može još u njegovo ime to da čini. Znači, Ministarstvo, vi možete da predstavljate Vladu Srbije, vi ne možete da predstavljate Srbiju.
Ko predstavlja Demokratsku stranku? Da li je predstavlja Boris Tadić? Ne može da je predstavlja i zamenik predsednika u isto vreme, ako ga ne ovlasti predsednik. Ko predstavlja poslaničku grupu DS? Predsednica poslaničke grupe. Da li može da predstavlja još neko u isto vreme, a da ga vi ne ovlastite?
Takođe, mislim da je veoma bitno, mi smo to predložili, da diplomatija što više bude profesionalna služba, ali to znači da treba da uspostavljate instrumente i procedure koje garantuju profesionalnost diplomatije.
Mislim da nije dobro da niste predvideli čak ni za diplomatska zvanja, ni za šefove diplomatsko-konzularnih predstavništava čak nije propisano da kandidati moraju imati visoko obrazovanje. Naravno, i akademik može da bude neko bez fakulteta. Ne znam da li imate u vidu nekoga da postavite ko nema to, ali, u svakom slučaju, mislim da to nije ..., visoko obrazovanje bi ipak moralo. Nalazimo se u 21. veku.
Mi smo predložili da se pred skupštinskim Odborom za inostrane poslove moraju pojavljivati kandidati za ambasadore na tzv. javnim saslušanjima, odnosno na propitivanjima i nadam se da ćete to prihvatiti, to je apsolutno nesporno.
Na kraju, generalno, ovaj zakon je potreban, između ostalog, i da bi se raspisali predsednički izbori. Međutim, mislim da je neophodno da Srbija ima jedinstvenu spoljnu politiku. To je važnije od zakona koji ste ovde predložili. Srbija se nalazi pred veoma važnim događajima na međunarodnom planu.
Veoma je bitno kako ćete vi u Vladi Republike Srbije i u državnom pregovaračkom timu pronaći mehanizme i da li ćete imati jedinstvenu spoljnu politiku.
Evo, konkretno, šta ukoliko se desi da dođe do jednostranog priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije? Šta ukoliko se desi da neke države prate SAD u svemu tome?
Da li ste i koje ste mere pripremili? Vi ste kao Vlada pripremili Akcioni plan za slučaj nezavisnosti. U redu, ali hoće li Narodna skupština o tome da sluša preko medija ili ćete o tome da govorite poslanicima Narodne skupštine?
Nažalost, u Srbiji se ustoličila praksa i kad dogovarate predsedničke izbore jedni kažu - bolje je da izbori budu sada, pre proglašenja nezavisnosti, drugi kažu - ne, bolje je da budu posle proglašenja nezavisnosti jer ćemo imati velike šanse.
Ljudi, nama je cilj da ne bude nezavisnosti. Sa tog aspekta, imate li jedinstvenu spoljnu politiku u ovom trenutku? Da li će reakcije koje pripremate biti prihvaćene od svih vaših koalicionih partnera? Hoćete li vi ostaviti Srbiju bez jedinstvene spoljne politike posle 10. decembra?
Kažete da pripremate mere protiv država koje će priznati jednostranu nezavisnost Kosova i Metohije. Da, ali da li to znači.. DSS se zalaže, ukoliko Evropska unija prihvati, jednostrano prizna nezavisnost Kosova i Metohije, kaže - nećemo u Evropsku uniju. Da li je to stav DS-a? Imate li vi jedinstvenu spoljnu politiku ili se pravite da je imate dok ne dođe 10. decembar? Nemojte da 11. decembra dođemo u situaciju da ne znamo šta da radimo.
Mi smo ovde... Gospodine ministre, vi ste kao Vlada povukli jedan potez koji je nezabeležen u istoriji parlamentarizma, povukli ste budžet sa dnevnog reda Narodne skupštine. Zbog čega? Da biste izglasali zakone neophodne za raspisivanje izbora. Vama su izbori važniji od donošenja budžeta.
Šta je predviđeno budžetom? A šta ako ga ne donesete? Donećete? Jeste li sigurni da znate šta će se sutra u vašoj koaliciji desiti? Mislim da ste previše zaljubljeni u svoju koaliciju, a da ste prevareni; znate, prevareni muževi obično poslednji saznaju za to. Bojim se da ste svi vi u ovoj koaliciji već odavno prevareni, samo što ćete poslednji saznati za to.
U svakom slučaju, ne želim ništa dobro vašoj vladajućoj koaliciji, ali želim dobro Srbiji. Zbog toga ovo govorim, zato što smatram da Srbija u ovom trenutku treba da ima konsenzus oko osnovnih i temeljnih principa spoljne politike.
Zato, gospodine ministre, ne znam kada će biti sednica o Kosovu i Metohiji, nemojte dovoditi Narodnu skupštinu u poziciju da post festum saznaje ono što vi pripremate kao neki skup mera, akcione planove svih ministarstava za Kosovo i Metohiju posle proglašenja nezavisnosti.
Kada ste poslednji put održali sastanak sa političkim partijama u parlamentu što se tiče Kosova i Metohije? Držite sastanke, pojedinačne, u vezi sa tim kada ćete da raspišete izbore i ko će koga podržati na izborima. Ne treba nam predsednik bez zemlje. Čak sam siguran da ni zemlji ne trebaju takvi predsednici ni predsednički kandidati.
U svakom slučaju, potreba jedinstvene spoljne politike je mnogo važnija od svega ovoga o čemu ovde govorimo. Zato vas pozivam da uložite maksimum napora da definišemo zajedničku spoljnu politiku ove države, jer ona danas brani ovu državu i ovaj narod. Podsetiću vas da ako izgubimo državu i narod, izgubićemo i svaku od naših političkih partija, jer partija ima mnogo, a ako ovaj narod izgubi svoju državu onda ćemo svi biti u jednoj veoma teškoj političkoj poziciji. Vladari možda zaboravljaju svoja obećanja, ali narod nikada.
Zato, gospodine ministre, probajte da u zakonu definišete potrebu i način ostvarivanja jedinstvene spoljne politike. U spoljnoj politici nema stalnih ljubavi i stalnih neprijateljstava, ima samo stalnih interesa, to ste valjda naučili u Velikoj Britaniji.
Ako govorite o ulasku u NATO ili u Evropsku uniju, hajde da definišemo šta nam je zajednički interes u ovom trenutku. Ako treba i da zaboravimo sve što je bilo sa NATO-om, da, ali šta nam je interes, hoće li NATO da ostavi Kosovo Srbiji? Ako je spreman i mi smo spremni da zaboravimo.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Ivici Dačiću, šefu poslaničke grupe SPS. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javljam se po članu 136. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Ovaj zakon ne može da opstane u ovoj formi i trebalo bi da ga povučete.
Dakle, prva verzija ovog zakona, ili je to prva i konačna verzija, načinjena je, koliko znam, još krajem juna meseca. Vi ste nas obavestili, našu parlamentarnu delegaciju u Strazburu, da na sajtu Ministarstva inostranih poslova možemo da pogledamo kako to izgleda. Pravo da vam kažem, nisam to želela, s obzirom na to da ono što dođe u skupštinsku proceduru za mene predstavlja zakon o kome treba da razmišljam i da SRS u tom pravcu ulaže amandmane, ali vi ste se ovde, slučajno ili namerno, pozvali samo na jedan član Ustava. Zbog toga reklamiram član 136. Poslovnika, stav 2, po kome ste vi morali u obrazloženju da navedete ustavni osnov, razloge (naveli ste), objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja.
Kako je Srbija država u kojoj, kao što ste čuli od prethodnih govornika, a o tome je govorio i gospodin Mićunović kao predsednik Odbora (doduše, hvaleći zakon), Ustav, na način preplitanja nadležnosti kod Vlade, predsednika Republike i Narodne skupštine, reguliše posao koji se tiče inostranih ili spoljnih poslova, trebalo je da vi, pre svega, u Ustavu, pored člana 97. tačka 1, gde se govori o nadležnostima Republike Srbije i o činjenici da moramo da utvrđujemo međunarodni položaj i odnos sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, definišete kakav je odnos predsednika Republike – budućeg izabranog predsednika, vi ćete za nekoliko meseci, ostaćete još neko vreme ministar inostranih poslova, imati gospodina Tomislava Nikolića kao sagovornika i predsednika države na tom poslu – i da uredite odnos Narodne skupštine Republike Srbije.
Jer, mi smo imali situaciju da u više navrata poslanici SRS, članovi Odbora za inostrane poslove, od vaših saradnika traže da se pravno i institucionalno urede članovi zakona na osnovu međunarodno priznatih dokumenata.
Kasnije, kada budem govorila u načelu, a naročito u pojedinostima, videćete, gospodine ministre, da neki pojmovi koje vi unosite u zakon ne postoje ni u Bečkoj konvenciji o konzularnim odnosima, ni u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Članovi vašeg ministarstva, vaše kolege, vaši saradnici, došli su na Odbor za inostrane poslove i slagali su narodne poslanike da to tamo negde postoji. Međutim, ja gore na stolu imam (nisam imala do malopre, donela mi je saradnica) Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, i uporedila sam sa članom zakona, gde vi potpuno izmišljate nešto što nigde u svetu ne postoji.
S druge strane, nacionalni savet za strategiju vođenja spoljne politike, odnos Narodne skupštine i Ministarstva inostranih poslova, Odbora za inostrane poslove... Gospodine ministre, mi ne možemo večito da gledamo, a naročito po inostranim kanalima i agencijama, šta vi izjavljujete, jer ovaj zakon je valjda trebalo da bude sadržajan, sveobuhvatan i da reguliše spoljnu politiku zemlje u ovako osetljivom trenutku, kada razgovaramo o sudbini Kosova i Metohije.
Zašto onda ja treba vas u formalnom ili neformalnom razgovoru da pitam, je l' te, ministre, šta ste mislili kada ste rekli bićemo fleksibilni i velikodušni, i ne znam koje ste već izraze upotrebili dajući intervju za jednu stranu medijsku kuću, kada je u pitanju popuštanje šiptarskoj strani u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Znate, onda mogu da razmišljam da ćete vi sve da im date na izvol'te i da će to da bude iz okvira rezolucije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije.
Mnogo toga smo se nagledali u proteklih sedam godina, da ministri inostranih poslova, koji su vodili otvorenu antisrpsku politiku, kao što su to radili i Goran Svilanović i Vuk Drašković, zloupotrebljavaju funkciju i nadležnosti iz Ustava Republike Srbije i da Narodna skupština, kao najviše zakonodavno telo, uopšte nema uvid u to što vi radite. Kako vam to nije bio osnovni motiv da, recimo, jedan poseban član ili glavu zakona definišete tako da uredite vaš odnos prema Narodnoj skupštini? Pa, nećete valjda da se pojavljujete samo kada dolazite kao član pregovaračkog tima ili kada predlažete neki zakon?
Dakle, veoma je loš zakon. Uopšte nije uredio tu vrstu odnosa, odnos predsednika Republike u vođenju spoljne politike iz okvira njegove nadležnosti predstavljanja Srbije, Narodne skupštine Republike Srbije koja utvrđuje, odnosno preko Vlade Republike Srbije, smernice za spoljnu politiku.
Najbolje bi bilo da povučete ovaj zakon iz procedure ili da prihvatite sve radikalske amandmane. Čak ni to neće biti dovoljno, jer nedostaju dva nova instituta, a to je nacionalni savet za spoljnu politiku i odnos Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva, prema Narodnoj skupštini.

Zahvaljujem koleginici Nataši Jovanović, potpredsedniku Skupštine. Reč ima Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe Demokratske stranke.

Uvaženi gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za Demokratsku stranku je ovo izuzetno važan zakon. Sa jedne strane, sa stanovišta ustavno-pravne potrebe da se reguliše ova važna oblast, a sa druge strane, zbog političke važnosti onoga što predstavlja međunarodni položaj i spoljna politika zemlje. Sa tog stanovišta mi analiziramo i razloge za donošenje ovog zakona, kao i njegov sadržaj.
Ono što je potrebno naglasiti jeste da je donošenjem novog Ustava i Zakona o ministarstvima, kao i prestankom postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, Srbija preuzela obavezu i, može se reći, dobila šansu da uređuje samostalno svoju spoljnu politiku.
Želim samo da naglasim da za nas ova rasprava nije rasprava o strategiji i ciljevima spoljne politike, jer to prosto nije predmet ovog zakona o kojem mi danas razgovaramo. Mi danas razgovaramo o zakonu kojim se uređuje deo državne uprave koji je ovlašćen za organizaciju i sprovođenje politike koju utvrđuje Vlada u oblasti spoljne politike.
Želela bih samo da napomenem da je važnost uspostavljanja institucija koje će biti u mogućnosti da sprovode spoljnu politiku od posebne važnosti kada živimo u vremenu i okolnostima u kojima je skoro svako pitanje unutrašnje politike i unutrašnjeg razvoja vezano za međunarodni položaj zemlje i za međunarodne odnose.
Nikada kao sada sudbina jedne zemlje nije u toj meri zavisila od njenog međunarodnog položaja i njene sposobnosti da se integriše u svetske tokove i da ostvaruje dobre odnose sa drugim zemljama i sa drugim međunarodnim organizacijama.
Skoro sva pitanja su povezana sa sposobnošću zemlje da vodi dobru spoljnu politiku, pa i pitanje ekonomskog položaja građana, pitanje njihovog ekonomskog prosperiteta, posebno je povezano za sposobnošću zemlje da vodeći dobru međunarodnu politiku ostvari dobre veze sa zemljama i na taj način omogući svojim građanima bolji i kvalitetniji život.
Ono što je za nas bilo važno jeste da sa stanovišta ustavnih nadležnosti na neki način sagledamo da li ovaj zakon definiše sve ustavne nadležnosti posebnog državnog organa i da li postoje neke nadležnosti koje pripadaju nekom drugom državnom organu i u tom smislu postoji izvestan sukob u okviru ovog zakona. Mi zaista nismo našli da ovaj zakon na bilo koji način narušava ustavno određenje pozicije ovog državnog organa.
Ovde su stavljene primedbe na to da ovaj zakon nije regulisao nadležnosti drugih izvršnih organa u spoljnoj politici, ali po našem dubokom ubeđenju, ovaj zakon ne bi ni smeo da reguliše nadležnost drugih organa, posebno ne nadležnost predsednika Republike koji svoje nadležnosti, vezano za spoljnu politiku, crpi iz Ustava i iz Zakona o predsedniku Republike.
Ono što je za nas takođe bilo važno jeste da sagledamo da li postoje, pošto je bilo takvih primedaba, prevelika ovlašćenja ministra. Analizirajući ono što su najvažnije nadležnosti Ministarstva, dakle, svugde... Specijalne misije, osnivanje, zadaci specijalnih misija, to uređuje Vlada, na predlog ministra. Na inicijativu ministra, Vlada utvrđuje predlog o postavljenju stalnih šefova diplomatskih misija, ambasadora itd. Na predlog ministra, Vlada postavlja i razrešava generalnog konzula. Vlada, na predlog ministra i uz saglasnost države prijema, može za počasnog konzula postaviti lice... Otvaranje i zatvaranje predstavništava takođe je u nadležnosti Vlade, dakle, na predlog ministra Vlada donosi odluku o otvaranju i zatvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava. Takođe, odlučivanje o otvaranju i zatvaranju informativnih centara - na predlog ministra Vlada donosi odluku. Davanje saglasnosti za otvaranje predstavništava u Republici Srbiji, što je važno pitanje - na predlog ministra Vlada odlučuje o davanju saglasnosti. Kada je u pitanju imovina: "O pribavljanju, prodaji, davanju u zakup zemljišta, zgrada i poslovnih prostorija, kao i o kupovini stanova koji se koriste za potrebe diplomatsko-konzularnih predstavništava, na osnovu odluke Vlade... ".
Dakle, o onome što su najvažnija pitanja, pitanja statusa i nadležnosti, odlučuje Vlada, a ne ministar. Logično je da ministar predlaže, jer je on zadužen za organizaciju i rad državnog organa i normalno je da je on taj koji formalno predlaže Vladi, ali za nas je bilo izuzetno važno da je Vlada ta koja donosi te odluke.
Posebne uslove za sticanje i način sticanja i gubitka diplomatskog zvanja, na predlog ministra, takođe propisuje Vlada.
U tom smislu, ono što je bila primedba na Odboru za inostrane poslove, a to je pitanje obaveza diplomatsko-konzularnih predstavništava u punom ostvarivanju funkcije parlamentarne saradnje, mislim da je to nešto što i dalje za nas ostaje kao jedno interesantno pitanje.
Odbor za inostrane poslove smatrao je da diplomatsko-konzularna predstavništva treba da (i da to treba nekako i zakonom navesti) ostvaruju saradnju sa poslanicima koji su u parlamentarnim delegacijama ili parlamentarnim posetama zemalja u kojima su oni diplomatski predstavnici. Mislim da treba da pokušamo da nađemo zajedničko rešenje kako da to uradimo, da to prosto ne bi bilo prepušteno slobodnom tumačenju diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Svi poslanici koji su nekada putovali ili imaju kontakte i odlaze u parlamentarne posete, imali su različita iskustva sa našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Ovde se ne radi samo o tome da oni ponekad nisu imali osećaj da su to najviši predstavnici najvišeg zakonodavnog tela njihove države i da se na taj način odnose prema njima, već, sa druge strane, nisu shvatali da poslanici ponekad mogu da otvore vrata državi kroz svoje kontakte i svoje posete koje ostvaruju u tim državama.
Dakle, mi smo vrlo često viđali ambasadore mnogih zemalja na međunarodnim skupovima na kojima smo mi bili, a često nismo viđali ambasadore svoje zemlje, što pokazuje da oni slobodno tumače da li to jeste interes države. Ovde se ne radi o potrebi da poslanike neko čuva i dadilja, radi se o tome da je interes države da ostvari što više kontakata u zemlji u kojoj je predstavnik, da otvori što više vrata da bi mogla da ostvaruje, u najboljem smislu, interese države.
Mislim da bi u vezi sa tim trebalo pronaći neko rešenje.
Demokratska stranka će glasati za ovaj zakon. Mislim da je on na vrlo jasan način uredio sva važna pitanja koja se tiču ovog organa uprave. Mislim da ne postoje nikakve opasnosti od prevelikih nadležnosti. Vrlo je jasno definisano da je to nadležnost Vlade, što je, naravno, iz ustavnog ovlašćenja Vlade da ona utvrđuje i sprovodi politiku, pa i spoljnu politiku. U tom smislu, Vlada je nadležna za najvažnija pitanja koja se tiču uređivanja ove oblasti.
Mi ćemo glasati za ovaj zakon. Naravno, pažljivo ćemo proučiti sve amandmane koji su pristigli i prihvatićemo sve one amandmane koji doprinose poboljšanju ovog teksta. Hvala vam.