Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam zaista zbog čega smo produžavali današnji rad sa namerom da se završi ili bar privede kraju ovaj zakon, poslednji u nizu zakona koje smo u obavezi da donesemo u skladu sa Zakonom o sprovođenju Ustava, kada je gospodin Šormaz, ničim izazvan, pokrenuo ovde jednu priču koja nema apsolutno nikakve veze sa dnevnim redom.
Razumela bih da ste o tome, kolega Šormaz, govorili po Poslovniku, ali ste govorili o Predlogu zakona i prešli ste na zakon koji već odavno primenjujete i koji ste doneli. Dakle, ne znam šta je to demagoško u diskusiji gospodina Tomislava Nikolića kada vam je samo skrenuo pažnju da ste vi na vlasti četiri godine, da ste vi doneli Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim terenima, da je taj zakon bio donet u vreme onog prvog DOS-a, pa ste ga vi menjali.
Mi smo vam i prvi i drugi put skretali pažnju da neredi i nasilje na sportskim terenima mogu da se spreče samo ako nadležni državni organi, odnosno policija, budu adekvatno uključeni u to. Šta ste vi u tom zakonu uradili? Obavezali ste sportske klubove da oni angažuju policiju ako procene da je to potrebno i da, naravno, ministar policije, sećam se da tako stoji u zakonu, zaključuje ugovor da ugovori naknadu koju određeni klub treba da plati itd.
Tada smo vas upozoravali da će sve to dovesti do problema na sportskim terenima, da ne može da se dozvoli sportskim klubovima da oni sami procenjuju da li im treba pet ili 55 policajaca na nekom sportskom događaju. Obaveza je policije, obaveza Ministarstva unutrašnjih poslova je da vodi računa o javnom redu, da štiti svakog građanina, pa bio on na ulici, na sportskom terenu ili na bilo kojem drugom mestu.
Vi nas tada niste slušali. Podsećam vas, i tada smo bili kolege poslanici, imali smo veliki broj amandmana i mislim da nijedan ili gotovo nijedan amandman poslanika Srpske radikalne stranke na predlog tog zakona nije prihvaćen. Posledica toga je loš zakon, a primena zakona je opet vama na dušu, gospodine Šormaz. Ne mislim vama lično; da li je odgovoran Dragan Jočić ili Dušan Petrović, vi se o tome dogovorite u Vladi Republike Srbije.
(Dragan Šormaz, sa mesta: Ni jedan ni drugi.)
Nije ni jedan ni drugi? Pa rekli ste malopre ovde da je odgovorno pravosuđe, a mi kažemo da su odgovorni i policija i pravosuđe. Dakle, dogovorite se u Vladi ko je odgovoran i dogovorite se kada ćete konačno početi da radite svoj posao i da štitite građane. Em ste građane ostavili bez posla, em im smanjili plate, em smanjili penzije, em još dozvoljavate i ovakve incidente, da se životi ljudi dovode u pitanje na sportskim terenima, koji treba da budu mesta za opuštanje.

Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? Izvolite, narodni poslanik Ivica Dačić, predsednik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću govoriti o zakonu koji je na dnevnom redu. Želim odmah na početku da kažem da ovo zaista nije zakon koji je predviđen Ustavnim zakonom. Ovo nije zakon koji je neophodan za raspisivanje predsedničkih izbora. Samo bih podsetio na tu činjenicu, kao i na ono što je izjavio predsednik Skupštine Oliver Dulić, da će on raspisati izbore, doneli mi bilo koji od ovih zakona ili ne. Znači, sa tog aspekta ovo je predlog zakona koji jeste potreban, samo ne spada u neophodan uslov za donošenje do kraja godine, kako bi se raspisali predsednički izbori. Ovo je samo deo oblasti koja obuhvata službe bezbednosti. Tačno je da je u Ustavnom zakonu predviđeno da do kraja godine treba da se donese zakon iz oblasti službi bezbednosti, a ovo je zakon koji se već dugo vremena priprema. Oni koji su bili u prethodnim mandatima znaju dobro da se već godinama govori o potrebi stvaranja obaveštajno-bezbednosne zajednice, odnosno potrebi objedinjavanja i koordinacije raznih obaveštajno-bezbednosnih službi.
Dve su osnovne vrednosti u ovom zakonu. Prvo, što se, umesto uredbom, sada zakonom reguliše rad saveta za nacionalnu bezbednost i, drugo, što se na jedan neposredniji, konkretniji način definiše uloga nadležnog odbora. Koji će to biti odbor zavisiće od Poslovnika o radu Narodne skupštine. U ovom trenutku je to Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije, čiji sam ja predsednik.
Na početku bih želeo da kažem da se zaista može postaviti pitanje saveta za nacionalnu bezbednost i njegovog ustavnog osnova.
Nadležnost je Narodne skupštine Republike Srbije; po članu 99. tačka 6), Narodna skupština Republike Srbije nadzire rad službi bezbednosti. Prema tome, gospodine ministre, niko od onih koje ste ovde pomenuli ne može da nadzire rad službi bezbednosti. To može samo Narodna skupština Republike Srbije. Sve ovo ostalo može da se zove koordinacija, usklađivanje, ali ne može biti nadzor.
Navedite mi jedan ustavni osnov gde se to ovlašćenje daje predsedniku Republike, Vladi Republike Srbije ili savetu za nacionalnu bezbednost. Razumem potrebu da se formira savet za nacionalnu bezbednost, razumeo sam i to da ste morali da ga formirate uredbom, zato što su iz međunarodne zajednice bili nestrpljivi da sačekaju donošenje zakona, ali ne razumem zašto niste predvideli savet za nacionalnu bezbednost kada ste pisali Ustav Republike Srbije. Ne možete vi zakonima, posebno uredbama, dopunjavati one organe koje ste zaboravili u pisanju Ustava i davati im nadležnosti koje oni uopšte nemaju.
Tu je Žarko Korać, on je bio potpredsednik Vlade, on je bio član onog bivšeg Saveta za nacionalnu bezbednost; u prošlom mandatu Skupštine, da li vi znate da je Zoran Živković bio na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost godinu dana i, evo, Žarko Korać je bio član Saveta za nacionalnu bezbednost i kada je bio u opoziciji? Da li je tačno ili nije, gospodine Korać? Nisu vas razrešili funkcije. Nisu vas razrešili, a niste se ni sastajali. Zoran Živković je, kao predsednik Vlade, bio na čelu tog saveta u vreme Vlade Vojislava Koštunice.
Savet za nacionalnu bezbednost se ne može formirati ad hok donošenjem zakona ili uredbama. Ovde je pozitivna stvar to što se išlo na donošenje zakona. Sada Savet za nacionalnu bezbednost postoji po uredbi Vlade Republike Srbije. On ne može da ima ovlašćenja koja sada ima, jer mu ta ovlašćenja ne daje Ustav. Ovim zakonom on dobija određena ovlašćenja, ali ne može nikada dobiti ovlašćenje da nadzire rad službi bezbednosti. Vi ste to definisali, nadležnosti saveta za nacionalnu bezbednost, i nigde ne piše da nadzire rad službi bezbednosti. Tako je.
U članu 3, bezbednosno-obaveštajni sistem, kaže se: "Rad službi bezbednosti je pod nazorom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, saveta za nacionalnu bezbednost i javnosti." Šta to znači? Kako vi možete ovde da dajete ovlašćenja organima koja oni nemaju po Ustavu? Molim vas, kada budemo definisali sve ovo, jedno je pitanje da li neko ima pravo da usklađuje, koordinira i sve ostalo, ali ne može da nadzire; tačno se zna šta je nadzor, i to pravo ima samo Narodna skupština Republike Srbije.
Želim da kažem da je pozitivna stvar u ovom predlogu zakona to što nadležni odbor Narodne skupštine konačno dobija neka ovlašćenja koja do sada nije imao.
Ovde su članovi Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije... I do sada su naše nadležnosti, iako imamo ustavnu kategoriju prava da nadziremo rad službi bezbednosti, bile isključivo u tome da jednom u šest meseci razmatramo izveštaje o radu Bezbednosno-informativne agencije. Čak je na poslednjim sednicama bila dilema da li uopšte usvajamo taj izveštaj ili ga samo razmatramo, što je apsolutno bespotrebna dilema, jer kada neko nešto razmatra on treba i da ga usvaja. Ovde možda u Poslovniku piše da razmatramo zakone, ne znam da li piše da ih usvajamo, normalno je kad ih razmatrate da ih i usvajate.
U svakom slučaju, ako ne usvojite izveštaj o radu Ministarstva unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Ministarstva odbrane, što sada nemamo ni kao ovlašćenje, vi nemate nikakvu konsekvencu tim povodom. Ovde je najzad Odbor Skupštine dobio neke nadležnosti koje može da koristi. O tim nadležnostima se, naravno, može diskutovati, i na Odboru smo raspravljali o tome da li i do koje mere se može ići u kontrolu zakonitosti itd. nekih mera koje primenjuju službe bezbednosti, a naročito za one akcije koje su u toku.
Takođe, ja imam razumevanja za stav bezbednosnih službi, jer svaka služba bezbednosti se malo opire kontroli; u logici službe bezbednosti je da nema kontrolu, nego da ona kontroliše. U svakom slučaju, vi imate akcije koje su u toku, na primer, imate akcije koje su bile u toku i za koje smo kasnije ustanovili da su bile nelegalne, kao što je bilo prisluškivanje narodnih poslanika, novinara za vreme vanrednog stanja. U to vreme, znači, vi niste imali pravo da imate uvid u akciju koja je u toku. Tu se zaista postavlja pitanje, ali ono mora biti skopčano... U nekim zemljama to pitanje je regulisano tako da odbor skupštine ima pravo, odnosno parlament, da ima uvid u te akcije u toku, ali, naravno, drugačiji je način izbora članova tog odbora. To znači da i mi koji kontrolišemo to treba da poštujemo proceduru i sve ono, a ne da budemo ti koji će da ugroze neke bezbednosne akcije koje su u toku. To su sada stvari koje se tiču pojedinosti u svemu ovome.
Želim da pohvalim ovaj tekst koji se tiče nadležnosti Odbora. Koje god da su nadležnosti, iako su sada manje nego što bi trebalo da budu po našem mišljenju, veće su nego što ih trenutno imamo, mi trenutno nemamo ni jednu. Zato mislim da je ovaj zakon neophodan, i to sigurno nije zakon koji je definisan Ustavnim zakonom. U prelaznim i završnim odredbama se definiše da će u narednom periodu biti donet zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, odnosno o Vojnobezbednosnoj agenciji itd.
Želim samo ovde da postavim jedno pitanje koje je suštinskog karaktera. Naime, mislim da u ovom trenutku u Srbiji postoji mnogo državnih organa koji imaju pravo na sprovođenje posebnih mera, znači sa posebnim ovlašćenjima, i posebnih postupaka.
To su postupci i mere koje se tiču narušavanja prava: prisluškivanje razgovora, pravo na snimanje, narušavanje nepovredivosti stana itd. Koji su to organi koji danas imaju to pravo? Danas u Srbiji može da vas prisluškuje Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna agencija, Vojno-obaveštajna agencija i Ministarstvo unutrašnjih poslova; ima pravo da vas prisluškuje Uprava carina i deo Ministarstva finansija koji se odnosi na kontrolu pranja novca. Do sada je to ovlašćenje imala čak i Služba za istraživanje i dokumentaciju u okviru Ministarstva inostranih poslova, takozvani SID, koji se više ne definiše kao služba bezbednosti.
Ja sada vama postavljam pitanje svima vama, i vama, gospodine ministre, ko kontroliše sve te organe koje sam naveo i koji nemaju status službi bezbednosti? Uprava carine nije služba bezbednosti. Ko kontroliše zakonitost njenog rada u prisluškivanju građana? Ko kontroliše zakonitost rada onih koji se bave istraživanjem pranja novca itd?
Znači, mislim da je jedno pitanje ovde nejasno, a to je da se kontrola službi bezbednosti definiše... I, službe bezbednosti same po sebi nisu ono što je policija, ono što je vojska, službe bezbednosti su ono što se nekada zvalo tajna policija. Ali, ako osnovna stvar službi bezbednosti jeste i službe bezbednosti su one koje mogu da vas tajno kontrolišu, ako neki državni organi imaju ovlašćenja da vas tajno kontrolišu, oni moraju da imaju status službi bezbednosti i moraju da budu pod kontrolom i pod nadzorom ovog parlamenta.
Mislim da je u Srbiji mnogo proširen spisak onih koji imaju pravo da kontrolišu, prisluškuju i da narušavaju prava građana. To se, naravno, i u svetu dešava. Sve se opravdava borbom protiv terorizma, organizovanog kriminala, međunarodnog kriminala, pranja novca, narkotika, trgovine ljudima itd. Vi znate da je u Americi to bio jedan od osnovnih razloga i doneti su razni zakoni, dekreti o prisluškivanju posle 11. septembra.
Ovde je reč o tome da imate klasične zloupotrebe ovih službi u našim uslovima. Evo, navešću vam jedan primer, kada je Odbor za bezbednost raspravljao i tražio uvid u spisak ljudi koji su prisluškivani za vreme vanrednog stanja. Ja bih vas podsetio samo na jednu stvar, tada nisu prisluškivani ljudi na osnovu odluke, odnosno saglasnosti predsednika Vrhovnog suda, nego bez te saglasnosti, bez odluke. To je moglo u vreme vanrednog stanja, koje je potpisala Nataša Mićić, i neke odredbe su kasnije poništene odlukom Ustavnog suda.
Tada je došlo do prisluškivanja jednog broja ljudi, političara, novinara; na tom spisku se nije nalazio čovek koji je tada rukovodio službom, odnosno bio direktor Bezbednosno-informativne agencije, gospodin Rade Bulatović.
Da li iko normalan u ovoj državi veruje da tadašnje rukovodstvo BIA nije prisluškivalo Radeta Bulatovića, koga su uhapsili za vreme vanrednog stanja? Znači, klasičan primer da nisu dati tačni podaci, jer je nemoguće, na tom spisku su se nalazili razni ljudi, nalazili su se novinari.
Vi sada pričate o SPS-ovim izrazima pre 2000. godine. Znate li zašto su tada prisluškivani - da sarađuju sa stranim službama u vreme vanrednog stanja, sa američkim službama. Neko će reći da su to ostaci bivšeg režima u tim službama. Naravno, jer su na čelu bili... I, znate šta, među vama su sve ostaci bivšeg režima.
(Zoran Krasić, sa mesta: Ponovi još jedanput.)
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Dačiću.)
Hoćete da dokumentujem ili hoćete da vam ovako govorim? Znači, ja tražim, u ime SPS-a, da se otvore svi dosijei koji postoje u BIA. (Aplauz.) Tražim da se otvori i saopšti spisak svih saradnika Državne bezbednosti od 1945. godine do danas, i pre 1990. godine, pa ćete videti koliko među vama ima ne ostataka bivšeg režima, nego kreatora bivšeg režima, i to ne režima Miloševića, nego jednopartijskog sistema, Titovog, koga ste toliko podržavali i hvalili pre 1990. godine. Uostalom, neki od njih su tokom rasprave o prošloj tački dnevnog reda sedeli u prvom redu. Istina, ne na mestu ministra.
U svakom slučaju, što se toga tiče, čak mogu da vam dokumentujem i žalbe tih ljudi na brisanje iz evidencije bivše komunističke partije. Govorili su da su se oni, eto, pokajali, pa će se ispraviti i tako dalje. Sada su ti ljudi oni koji nam obrazlažu zakone i koji vam pišu zakone. Navedite jednog od nas koji je završio komunističku školu u Kumrovcu. Koliko ih ima među vama? U svakom slučaju, nema ih možda prisutnih, ali da vam kažem – ako je neko među nama završio, taj se bar ne stidi, a vi em što ste završavali, em hoćete i to da zaboravite i da izbrišete. Ne može se istorija baš tako menjati. U svakom slučaju, to nije tema o kojoj želim danas da govorim.
Službe bezbednosti o kojima danas govorimo moraju da budu pod kontrolom i nadzorom Narodne skupštine Republike Srbije. Mi pozdravljamo tekst ovog zakona koji se tiče nadležnosti Odbora. Predlažemo i tražimo od ministra da definiše tačno ko ima pravo nadzora, kao što piše u Ustavu, i da se ne daju savetu za nacionalnu bezbednost veća ovlašćenja nego što ih ima po Ustavu.
Naravno, želim ovde da kažem da službe bezbednosti, isto kao pripadnici MUP-a, pripadnici Ministarstva odbrane i pripadnici Vojske Srbije, mogu u narednom periodu biti pred velikim izazovom i pred velikim iskušenjem. Ja ne želim da se političke stranke nadmeću u tome ko bi više uništio te službe i ko bi više uništio vojsku, policiju i sve ostalo. Dosta smo to radili na štetu jedni drugima.
Za ovaj narod i za ovu državu je bitno da ima jaku vojsku, jaku policiju, dobre službe bezbednosti, da bi se zaštitila ova država i ovaj narod, a ne da ima jaku vojsku, policiju i službe bezbednosti da bi se međusobno kontrolisali i međusobno sami sebe istrebljivali.
Pozitivno je i dobro je što će doći do koordinacije vojnih i civilnih službi bezbednosti. One se nikad nisu volele. Isto kao što je bilo, nažalost, i u ratu nekoordinacije vojske i policije, što će se valjda rešiti ovim novim zakonom o odbrani.
Srbija se nalazi pred brojnim izazovima. Na svim sastancima Odbora na kojima smo govorili isticani su podaci da se može očekivati da uoči proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije dođe do određenih bezbednosnih izazova na jugu Srbije ili na Kosovu i Metohiji. Zato je i uloga svih ovih službi bezbednosti mnogo jača i mnogo značajnija od međustranačkih nadmudrivanja i prepucavanja. Partije ne treba da se takmiči u tome ko će da kontroliše te službe, u smislu ko će biti na njihovom čelu, nego mi svi zajedno treba da se nadmećemo u tome kako će te službe raditi u skladu sa zakonom i Ustavom i u interesu ove države i ovog naroda. Jer, nadležnost Republike Srbije jeste odbrana i bezbednost zemlje. Sve što je u skladu sa interesima odbrane i bezbednosti zemlje mi ćemo podržati. Sve što ide u partijskom interesu mi ćemo žestoko osuđivati. Hvala vam puno.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku podnele poslaničke grupe SRS, Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija - Vojislav Koštunica, SPS i LDP.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Izvolite, gospodine Mamula. Potom ima reč narodni poslanik Žarko Korać.

Ništa ljudsko nije savršeno, pa ni zakoni, pa ni ovaj zakon. Međutim, ovaj predlog je jedan korak dalje u uređenju polja rada službi bezbednosti, uređenju njihovih nadležnosti i odgovornosti.
Naravno, u prelaznim i završnim odredbama se vrlo jasno ističe da će o službama bezbednosti biti doneti posebni zakoni, ali da će se još primenjivati Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, koji nije suprotan ovom predlogu zakona, i Zakon o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije iz 2002. i 2004. godine, koje je preteklo vreme. U trenutku donošenja oni su odgovorili svojim dužnostima, odnosno onoj svojoj sadržini koja je bila predviđena, ali mislim da ih je preteklo vreme.
Ovaj predlog zakona je veoma važan zbog toga što ipak usklađuje na određeni način odgovornost državnih organa kada je reč o službama bezbednosti. Do sada je to bilo uređivano uredbom.
Međutim, zakon ipak, kao izvor prava, na najbolji način može da uredi ovu oblast. Ipak treba reći da i najbolja zakonska rešenja mogu da se zloupotrebe, tako da je najvažnije da se uspostavi klima korektnog rada, gde nema zloupotreba, ili da one budu svedene na najmanju moguću meru, odnosno da se uspostavi načelo profesionalizma čija su dva osnovna temelja znanje i savest. Dakle, to je u svim oblastima, pa i u ovoj oblasti.
U zakonu je precizirano da postoje samo tri službe bezbednosti, a o tome je do sada bilo reči. Posebnu odgovornost ima savet za nacionalnu bezbednost zbog usmeravanja i usklađivanja rada službi bezbednosti i biro za koordinaciju koji ima vrlo važnu ulogu zbog usklađivanja operativnog rada službi bezbednosti.
Međutim, za mene je ovde najbitnije poglavlje koje se odnosi na nadzor nad radom službi bezbednosti. Ovde je bilo reči o tome da parlament ima veću odgovornost, odnosno Odbor. Ovde je bilo reči i o tome da ima veću nadležnost, a ja mislim da Odbor ima sada veću odgovornost. Naravno, odgovornost je ograničena; što bude bilo više ovlašćenja u tom odboru, biće više i odgovornosti. Ali, sada mislim da ovaj odbor ima vrlo važnu odgovornost, s obzirom na ovo kako je sada definisano.
Vrlo je teško naći ravnotežu između rada službi koje se bave bezbednošću i otvorenog društva. Veoma je teško imati demokratski poredak i istovremeno uskladiti rad tajnih službi i njihovu odgovornost. Mislim da je u obrazloženju napomenuto da je demokratsko načelo da se ne vrši nikakva provera članova Odbora za bezbednost, ali mislim da je demokratsko načelo da se vrši ta provera, pa i da se vrši službena provera, naročito ako odgovornosti Odbora budu bile veće.
Mi smo imali prilike da čujemo, recimo, iz EU da je bilo više primedaba na rad naših službi bezbednosti, ali, eto, nedavno je jednom rezolucijom Saveta Evrope utvrđeno da u EU postoje tajni zatvori, tajna hapšenja, tajni letovi. Kada je reč o tajnim hapšenjima, naši građani i vojnici 1999. godine na Kosovu su među prvima bili mete i žrtve tajnih hapšenja, što je, takođe, obelodanjeno.
Kada je reč o neposrednom nadzoru, tu je predviđeno šta Odbor nema pravo da čini. Kada se pogledaju uporedno pravna rešenja u Evropi, vidi se, recimo, da skandinavske zemlje, a naročito Norveška, odboru daju izuzetno velika ovlašćenja, dok, recimo, u Španiji, iz razumljivih razloga, i u Velikoj Britaniji, dok je delovala Irska revolucionarna armija, ta ovlašćenja nisu bila tako velika, odnosno kontrola je bila mnogo veća.
Stoga smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti kao osnov za zakone o službama bezbednosti koje tek treba da donesemo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Žarko Korać, a zatim ministar.

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, rekao bih da ovaj krovni zakon bar pokazuje neku koncepciju o tome kako se vidi položaj, hajde da kažemo novi položaj službi bezbednosti u našoj zemlji. Biću kratak, s obzirom na poodmaklo vreme.
Pod jedan, nismo čuli nikakvo obrazloženje zbog čega je naša zemlja ukinula jednu od postojećih službi bezbednosti, koja se zove SID - Služba za istraživanje i dokumentaciju, odnosno obaveštajnu službu Ministarstva spoljnih poslova, koju ima većina zemalja sveta. Ni jedno jedino obrazloženje za to nismo čuli. Mene interesuje, moguće da su to neki razumni argumenti, ali vas upozoravam da će od sada ljudi koji rade u toj službi i ljudi koji se bave obaveštajnim zadacima u okviru diplomatije biti van zakona.
Znači, oni više neće biti regulisani zakonom i od ovog trenutka, odnosno kada zakon bude donesen i stupio na snagu, ta služba prestaje da postoji. Dakle, nikakvo obrazloženje za to nismo dobili i meni je to više nego neobično.
Rekao bih da je ključna tema, koju su pokretali mnogi pre mene i koja jeste ključna tema demokratskog društva, kontrola službi bezbednosti, ovim zakonom zapravo vrlo rđavo definisana. Želim da vas podsetim da ovaj zakon ima koncepciju da celokupnu kontrolu službi bezbednosti vrši Skupština Srbije, odnosno njen odbor. To je moguće rešenje, iako mnoge zemlje nisu išle tim putem i mnoge demokratske zemlje su imale, naravno, velike probleme sa tom kontrolom, jer ovde jesu suprotna dva principa: želja službe da sačuva svoje podatke i tajnost operacija i pravo i potreba demokratskog društva da ima uvid u te operacije.
Što se tiče ovog rešenja ovde, gde se, iz meni nejasnih razloga, kaže da članovi Odbora za bezbednost neće biti kontrolisani, želim da vam pročitam nešto što mislim da je veoma važno.
Šta se ne sme postaviti, niko, znači niko po ovom zakonu ne može da postavi sledeća pitanja, a ta pitanja su, u stvari, kontrola rada službe: identitet sadašnjih i bivših saradnika službe (naročito bivših); podaci o pripadnicima službe sa skrivenim identitetom; podaci o trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti; podaci o metodima pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka, akcijama koje su u toku itd. Poštovani narodni poslanici, kako se onda ostvaruje kontrola rada službe, kada niko ova pitanja, po ovom zakonu, ne sme da postavi?
Da ne budete u nekoj zabludi, savet se u vladi Đinđićevoj, Živkovićevoj nije zvao za nacionalnu, nego za državnu bezbednost.
Dakle, to je, po meni, mnogo primerenije, ali to je tehničko pitanje kako se zove.
Ovde se vrlo jasno govori da ovaj savet, u kome se nalaze predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije i direktori službi bezbednosti, faktički daje političke instrukcije službi, okvir za njen rad i služba podnosi izveštaje, koji su takođe političkog karaktera.
Poštovani narodni poslanici, pročitajte pažljivo ovaj zakon i recite mi ko u ovoj zemlji sme da postavi pitanje službi, a koje jeste najvažnije za građane Srbije, koje su to akcije u toku, konkretne, na osnovu čega su one određene i koje mere i prema kojim licima se primenjuju? Služba bezbednosti, naša, odnosno BIA, shodno ovom zakonu, i dve vojne službe bezbednosti faktički više nemaju nikakvu direktnu kontrolu. Njih kontroliše samo direktor službe i on samo u političkom smislu odgovara savetu i, takođe, Odboru, koji nema prava da postavi pitanje, zvali vi to otvorena ili zatvorena sednica.
Da završim, ne kažem da je rešenje da bilo koji član Odbora za bezbednost po automatizmu ima prava da pita za akcije u toku. Ali, onda se mora napraviti jedno mešovito telo, gde bi možda Odbor za bezbednost Skupštine Srbije i Vlada Republike Srbije delegirali jedno malo zajedničko telo, recimo, kao u Engleskoj, koje ima tri, četiri ili pet ljudi, koje bi bilo stvarni kontrolor rada službe bezbednosti. Moram da vam kažem da takvo telo, recimo, u Engleskoj, ima prava na potpuni uvid u to koje su akcije u toku, prema kome se primenjuju, koja se sredstva koriste i sl. Ovde dolazimo u jednu potpuno apsurdnu situaciju da je stvar dobre volje direktora agencije, ili nekoga ko vodi agenciju, da li će takve podatke i kome izneti.
Još jedanput, ovde se kaže da kada se radi o neposrednom nadzoru, a to je jedino telo koje ima nadzor, znači, neposredni nadzor, član 19, članovi Odbora ne mogu od službi bezbednosti tražiti podatke... Pročitajte pažljivo šta ne mogu tražiti, pa mi, poštovane gospođe i gospodo narodni poslanici, recite šta vas onda još interesuje o službi bezbednosti. Nemate prava čak ni da tražite podatak o tome ko je nekada bio član službe. Služba se ovde u potpunosti zaštitila. Ovaj zakon je sa tog stanovišta smešan. Kao čovek za njega neću glasati. Možete smatrati da od ovog trenutka, ako ovaj zakon bude izglasan, ne govorim o drugim članovima, protiv kojih nemam ništa, niko u Srbiji nema prava od direktora službe da traži osnovni podatak koje su akcije u toku.
Sve sam ovo rekao zbog nečega, pa mi dopustite da budem ličan. Čovek koji danas vodi službu je kada je došao na to mesto, početkom 2004. godine, sastavio jedan spisak ljudi koji su prisluškivani, na kom sam bio i ja. To izjavljujem sa skupštinske govornice, sa svakom moralnom i materijalnom odgovornošću i doći će vreme kada ću ja to vama dokazati.
Naravno, grupa koju je on sastavio nije vođena kao - politički protivnici režima, nego je vođena kao grupa ljudi koji hoće da sruše ustavni poredak. Dakle, nema više tzv. političkih protivnika, ali nažalost, pod skrivenim formulacijama su prisluškivani oni ljudi koji su se smatrali politički nepodobnim.
Poštovani prijatelji, da li ovakav zakon dozvoljava bilo kome kontrolu ovakvog karaktera? Treba da verujem na reč da će oni da rade to u skladu sa principima demokratskog društva. A, to što su ljudi koji vode ovu državu članovi saveta, nemam ništa protiv ovog spiska, kada pogledate pažljivo, i od njih mogu biti sakriveni ovi podaci, jer oni dobijaju samo neke opšte informacije.
Da li znate koje je bilo obrazloženje ove akcije koja je trajala dva puta po tri meseca? Nije dobila nikakve rezultate. Materijali su uništeni, i to nedavno, i sve je bilo u skladu sa zakonom. To je bila eklatantna zloupotreba. Tvrdim vam da ni ovaj zakon, nažalost, takve zloupotrebe ne sprečava, jer niko nema prava da zaista pogleda koje se akcije sprovode i u kom cilju. Hvala.

Reč ima ministar u Vladi Srbije, gospodin Milan Marković. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj diskusiji je bio jedan broj vrlo interesantnih pitanja, mada moram priznati da je meni lično posebno intrigantno ovo što je rekao gospodin Korać, i uznemirujuće, s obzirom na to da je gospodin Korać ovde izneo neke činjenice koje vređaju demokratski karakter ovog društva. Bilo bi dobro da nakon usvajanja ovog zakona, koristeći instrumente iz ovog zakona, Odbor za odbranu i bezbednost pokuša da proveri te podatke, jer ukoliko bi bilo istina to što je rekao gospodin Korać, a ne verujem da gospodin Korać svesno iznosi neistinu, prosto je moguće da su pogrešne informacije koje su do njega došle, ali ako je istina tako nešto, to zaslužuje apsolutnu pažnju i ovog parlamenta i javnosti, i odgovarajuće mere. Zaista mislim da niko nikoga ne sme da prisluškuje, ili bar ne bi smeo da prisluškuje, van procedure koja je utvrđena zakonom. Kada je u pitanju BIA, takva povreda prava na privatnost je moguća samo ukoliko odobri predsednik Vrhovnog suda. Prosto želim da živim u uverenju da je u Srbiji to tako, ali moja želja da živim u tom uverenju ne mora da znači da mislim da je to baš tako, ali nadam se da jeste tako.
Krenimo redom što se tiče ovih drugih pitanja. Gospodin Ivica Dačić, predsednik Odbora, pokrenuo je niz interesantnih pitanja. Smatram da je njegova diskusija bila vrlo kvalitetna. Razgovarao sam sa gospodinom Dačićem, predsednikom Odbora, i dogovorili smo se da sutra na Odboru amandmanom izmenimo stav 4. člana 3. Predloga zakona.
Mislim da "nadzor" ne odgovara kao termin u tom stavu, da treba da uzmemo onaj standard "demokratska civilna kontrola" i da pod taj standard treba da unesemo i zaštitnika građana i institucije koje su sada navedene. To možemo rešiti sutra na Odboru.
Gospodin Dačić je postavio pitanje ko sve može da prisluškuje i kako. Mislim da je to pitanje koje bi Odbor trebalo da uputi, u krajnjem slučaju, Vladi Republike Srbije. To nije tajna. Sve je to uređeno odgovarajućim propisima i bilo bi dobro da Odbor ima ažurirano koja to ovlašćenja državni organ ima, na osnovu kog zakona i ukoliko se odstupa od prava na privatnost ličnosti ili prava utvrđenih Ustavom, da se vidi koja je procedura i ko odobrava takvo odstupanje.
Jedan narodni poslanik je pitao zašto se predsednik Vrhovnog suda ne nalazi među članovima saveta. Jednostavno, po prirodi stvari, predsednik Vrhovnog suda ne treba da bude član tog saveta. Uloga predsednika Vrhovnog suda u ovim procesima regulisana je u članu 14. Zakona o BIA, kada govorimo o ovoj vrsti poslova, i on, po logici stvari, ne treba da bude deo ovog tela. Dakle, sudski organi ne treba da budu deo ovog tela.
Takođe je pitao zašto javni tužilac, a ne predstavnik tužilaštva. Zato što je javni tužilac inokosni organ. To je vrlo kratak i jasan odgovor.
Postavljeno je pitanje šta ako ovi rukovodeći ljudi neće da dođu na sednicu Odbora parlamenta. S obzirom na to da su u pitanju, shodno Zakonu o državnoj upravi, posebne organizacije i organi uprave u sastavu ministarstava, logično je da to podleže političkoj odgovornosti.
To je isto kao kad ministar kaže - neću da dođem negde; onda je to politička odgovornost pred ovim parlamentom. Mi smo i u prošlom sazivu imali primedbe u odnosu na ministre koji se nisu pojavljivali pred parlamentom ili nisu bili na odborima kada se raspravljalo o nekim temama.
Dakle, mislim da je to odgovor na pitanje. Ne može nikako drugačije da se reši pitanje nedolaska na sednice Odbora vladinih funkcionera, odnosno funkcionera koji su odgovorni Vladi, nego da je to politička odgovornost.
Postavljeno je pitanje zašto je, navodno, vojska favorizovana u ovom savetu, pa je poslanik uporedio direktora policije sa načelnikom Generalštaba. Zaista, vojska i policija su bitno različiti segmenti društva i ne može se praviti takva vrsta poređenja. Jedno su oružane snage, jedno je civilni subjekt; dakle, policija i vojska su sasvim različiti i ne može da se povlači takva paralela.
Više poslanika je pomenulo pitanje šta će biti sa službama bezbednosti u okviru MIP-a.
Nema nikakve dileme da taj potencijal koji postoji u MIP-u može da nastavi da radi niz poslova koje je i do sada radio. Karakteristika službe jeste uglavnom da se usredsređuje na prikupljanje tajnih podataka i da prilikom svog rada koristi tzv. specifične metode. U tome se službe razlikuju od drugih organa, službi, organizacija. Veliki deo posla i Službe bezbednosti i Službe za informaciju i dokumentaciju MIP-a i jeste bio usmeren na javne podatke, a prikupljanje javnih podataka, analiza tih javnih podataka nije ono što je markantno obeležje službi, tako da će oni značajan deo svog posla svakako da obavljaju.
Pitanje upotrebe specifičnih sredstava i prikupljanja tajnih podataka će ostati ovog puta samo u onome što jesu službe, a to su dve u okviru Vojske, obaveštajna i bezbednosna, i BIA, koja će, u stvari, preuzeti ove zadatke koje je i do sada vršila, a koji su delom bili u nadležnosti službi u okviru MIP-a.
(Predsedavajući: Gospodine ministre, zamolio bih vas da završite.)
Završavam. Ovo bi bili odgovori na ono što se do sada pojavilo u ovoj, rekao bih, dosta konstruktivnoj raspravi. Nadam se da ćemo sutra nastaviti istim tempom.

Hvala, gospodine ministre. Hvala, dame i gospodo narodni poslanici, na konstruktivnim diskusijama.
Završavamo današnji rad. Nastavljamo sutra u 10 časova. Reč će imati narodni poslanik Milica Vojić-Marković.