Hvala. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, a zatim narodni poslanik Borko Ilić. Izvolite, gospodine Obradoviću.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas raspravljamo o jednoj jako važnoj temi, ali moram reći, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, da važnost teme ne prati sadržaj zakona. Treba biti pošten, pa reći da ovo nije zakon o spoljnim poslovima Republike Srbije; ovo je zakon o radnopravnom statusu Ministarstva i zaposlenih. Jer, bez uvrede, da je ovo zakon o spoljnim poslovima Republike Srbije, onda bi se on kretao između ustavnih odredaba o spoljnoj politici, pa bi, po mom mišljenju, trebalo da razradi mnogo toga što ovde nije rečeno.
Naime, u članu 123. Ustava Republike Srbije stoji da Vlada utvrđuje i vodi politiku. U članu 112. Ustava stoji da predsednik predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu.
U članu 124. stoji da je Vlada odgovorna Skupštini za politiku Republike Srbije. U članu 97. stoji da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje međunarodni položaj Srbije i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
Bilo bi logično da u ogromnom delu ovog zakona bude uređen odnos između ovih institucija, i da vidimo u tom kontekstu i položaj Ministarstva, ali i položaj Skupštine.
Vi ste pomenuli da imate želju, ali niste imali vremena, da nas upoznate sa onim što jeste politika Vlade. Mi ne znamo šta je politika Vlade iz oblasti spoljne politike. Mi imamo ekspoze gospodina Koštunice, evo ga tu, ali to je ekspoze Vlade od 15. maja.
Mnogi poslanici koji ovo slušaju i građani Republike Srbije će se lako složiti, kada budem naveo konkretne primere, da Vlada ne brani ono što je predsednik Vlade izneo kao elemente spoljne politike, ili bar ne svi ministri u Vladi.
Znate kako, imamo retku priliku da vas vidimo ovde, retko nam dolazi na dnevni red tema spoljne politike; dobijemo zakon o spoljnim poslovima, a pričamo o statusu zaposlenih i o tome da li će imati pravo na nadoknadu i ovo. To, po mišljenju nas socijalista, nije zakon o spoljnim poslovima. Sigurno zakon u jednom delu treba da sadrži ove elemente, ali zakon o spoljnim poslovima bi trebalo da sadrži nešto potpuno drugo. Čini mi se da bi bilo logično da u zakonu o spoljnim poslovima, pored obaveze Vlade, ministra da podnosi ekspoze o spoljnoj politici, da eventualno poslanici o tome raspravljaju, da se vidi uloga odbora Skupštine Republike Srbije.
Ako koristimo iskustva drugih, zašto, primera radi, nismo predvideli mogućnost da naš Odbor za inostrane poslove razgovara sa kandidatima za ambasadore. Ne treba možda to da bude uslov za imenovanje, ali da vidimo kakve su nam osobine budućih ambasadora, pored onih psihofizičkih, da li su i u ovom drugom delu obavljanja poslova kompetentni da taj posao zajednički rade.
Potpuno sam ubeđen da većina narodnih poslanika Republike Srbije apsolutno u ovom trenutku stoji iza onoga što se zove spoljna politika ili državna politika Republike Srbije, vezano za Kosovo i Metohiju, ali nisam ubeđen da tako stvari stoje što se tiče ostalog.
Dozvolite mi, gospodine ministre, čitam ekspoze predsednika Vlade gde kaže - temelji i pravci naše spoljne politike ... i tako dalje, i kaže - naporedo s tim, posebna pažnja biće posvećena daljem unapređenju odličnih odnosa sa Rusijom. Od vanevropskih država Srbija ima poseban interes da razvije dobre odnose sa SAD, a među drugim vanevropskim državama spoljnopolitički prioriteti su Kina i Indija.
Znate kako, gospodine ministre, kada čujemo ministre Vlade Republike Srbije, neki mnogo veću pažnju posvećuju odnosima sa NATO-om. Ako mislite da su odnosi sa NATO-om deo, suština odnosa sa Amerikom, okej, i to treba reći, ali to nije deo spoljne politike Vlade Republike Srbije. Čak smo juče kritikovali gospodina Šutanovca što je sebi dozvolio da govori o njegovom odnosu prema NATO-u, partijski da, ali državno ne, dok država ne uredi to pitanje.
To su te stvari gde se razlikuje profesionalizam, državno, partijsko ili lično. Ja mislim da svi mi treba da insistiramo da što više bude profesionalnog i što više državnog.
Kada pominjem profesionalizam, vi ste pomenuli podmlađivanje diplomatije. Svaka čast mladim kadrovima, ali držite se ovih profesionalaca, jer će vam oni dati dobar savet šta uraditi u određenom trenutku. Mi smo našu diplomatiju devedesetih godina, zbog sankcija, izolovanosti itd., doveli u jedan čudan položaj, kada nije bilo moguće osvežiti na pravi način, ali, nažalost, posle 2000. godine doživeli smo sunovrat, jer je svašta bilo u diplomatiji.
Mi smo ponešto čuli i od naših kolega koji su bili u SMIP-u, pa su imali prilike da nam kažu o šikaniranju koje su doživeli, sve pod firmom da nisu podobni da brane profesiju i interese države Republike Srbije.
Onda smo čuli da je svakojaka vrsta ljudi, da ne pominjem profesionalizam, jer toga nije bilo... Svaka čast većini, ali je bio dobar broj onih koji nisu imali profesionalne uslove da se bave tim diplomatskim poslom - od toga da konobar, kelner dobije da vodi neku diplomatsku misiju. Nažalost, i toga je bilo, to je katastrofa.
A da ne pominjem ljude koji su vodili Ministarstvo inostranih poslova. Za mene su frapantna dva primera. Ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore gospodin Vuk Drašković je sebi dozvolio da javno kaže neistinu da je Srbija činila etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji. Sada uporedite tu izjavu ministra spoljnih poslova jedne suverene države, u vreme kada se vodi spor pred Međunarodnim sudom u Hagu, a pogotovu u kontekstu onoga što je Haški tribunal tada radio. Ili, izjava ministra spoljnih poslova pre njega, gospodina Svilanovića, koji nam je javno najavljivao ko će biti predmet optužnice Haškog tribunala.
Oni su se bavili više svojom sudbinom u tim vremenima i kako biti, evo sada biram najblaži izraz, dobar sa nekim koga oni verovatno preferiraju ili ko prema njima ima određene obaveze. To nije bila spoljna politika države. Mi još uvek ne znamo šta je spoljna politika i ovaj zakon neće biti zakon o spoljnim poslovima ili o spoljnoj politici Srbije. Mi imamo samo ekspoze predsednika Vlade, imamo vaše izjave.
Mislim da bi Skupština Republike Srbije što pre trebalo da dobije izveštaj, barem u onom delu, gospodine ministre, na koji se odnosi ovaj zakon u onim prvim članovima, sa kojima se ja slažem, sa ovim ostalim ne, bez uvrede, koji govori da Ministarstvo inostranih poslova analizira međunarodne odnose Srbije sa drugim državama, međunarodnim organizacijama, govori o nacionalnoj bezbednosti... Sve nam to treba, a mi to nemamo.
Mi to nemamo, a znate kako, čini mi se da bi Narodna skupština Republike Srbije trebalo da bude sa tim upoznata, ne ovako preko jednog zakona ili jedne tačke, primera radi oko Kosova, nego generalno da znamo.
Ako je Srbija već 17 meseci samostalna država, onda je krajnje vreme, to smo rekli juče gospodinu Šutanovcu, da znamo i šta su nam strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane, šta je doktrina odbrane i šta je spoljna politika, šta je sadržaj te spoljne politike. Sve to treba da znamo da bismo ličili i mi malo na jednu ozbiljnu državu.
Dok sve to ne znamo, sve su to izrazi pojedinačni, nažalost, ponekad potpuno suprotstavljeni, i zbunjujete i narodne poslanike, a zbunjujete i građane Republike Srbije.
U ime poslaničke grupe spremio sam dosta toga, ali imaju i moje kolege nešto da kažu. Ja ću skrenuti pažnju gospodinu ministru samo na nekoliko nedorečenosti u ovom zakonu o spoljnim poslovima. Mislim da bi to trebalo rešiti. Naime, to je vezano za nadležnosti Ministarstva. Prva formulacija je - predstavlja, uz predsednika Republike... Ustav je vrlo eksplicitan, vezano za nadležnosti predsednika Republike, ne možete mu uzeti nadležnosti. Vlada vodi i utvrđuje politiku. Ministarstvo je organ uprave, a uprava ne može predstavljati Republiku u inostranstvu. Ovaj savet, ako to radite da biste, kako bih rekao, naknadno formalizovali nešto što već postoji, to je jedna stvar, ali mislim da su ove formulacije, ovde iznete, vrlo loše.
Ima još puno toga. Skrenuću samo pažnju na još jedan stav. Molim vas, gospodine ministre, član 15. ovog zakona kaže da Vlada utvrđuje predlog o postavljenju šefa stalne diplomatske misije, o čijem postavljenju, po dobijanju agremana, odlučuje predsednik. Izvinite, "po dobijanju agremana", u Ustavu Republike Srbije, vezano za nadležnosti predsednika Republike, tako ne stoji. Predsednik Republike postavlja i opoziva ambasadore, po dobijanju agremana, pa onda predsednik... Odnosno, valjda bi bilo logično da se pre toga postigne saglasnost između predsednika i Vlade oko kandidata. Jer, može se desiti, gospodine ministre, hipotetički, da dobijemo agreman, a predsednik kaže - neću da ga postavim. Šta smo onda uradili? Izbrukali smo zemlju. To je hipotetički vrlo moguće. Mi sada imamo skupštinsku većinu i predsednika iz iste političke opcije, a imali smo u prethodnom periodu kohabitaciju. Znači, moglo se praktično desiti ili da predsednik odbije ili da ne postavlja ambasadore, kao što je nažalost bilo u jednom dužem vremenskom periodu. O ostalim stvarima, kroz amandmane. Hvala vam.

Hvala, gospodine Obradoviću. Ima reč narodni poslanik Borko Ilić. Nije tu. Ima reč narodni poslanik Stefan Zankov. Izvolite, gospodine Zankov.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakonom o spoljnim poslovima potrebno je regulisati jednu izuzetno važnu materiju, posebno u trenutku u kome se Srbija nalazi, a najviše zbog pregovora i, ja bih rekao, odbrane Kosova i Metohije.
Nažalost, ovaj predlog zakona, kao što smo čuli od prethodnika, a i po mom mišljenju, zapravo je nešto drugo. Nema za osnovni cilj da popravi ili reguliše stanje u ovoj oblasti, već mu je osnovni zadatak da se što pre donese, da bi mogli da se raspišu izbori za predsednika Republike. To su vaše osnovne muke i brige vezano za ovaj predlog zakona. Da nije toga, ko zna kada bi sve to došlo na dnevni red.
Jer da je drugačije, vi biste ove zakone pustili u skupštinsku proceduru mnogo ranije, ne biste čekali minut do dvanaest. Vi imate jasan signal sa Zapada (kad kažem vi, mislim na DOS, sve vas zajedno, koji ste opet uspeli da formirate Vladu) kada će separatisti jednostrano proglasiti nezavisnost Kosova i Metohije, odnosno vi žurite jer znate da Boris Tadić neće imati šanse ako se izbori održe posle toga. I ovako su mu šanse pod znakom pitanja, ali ovo je definitivno i sigurno.
Kako ćete objasniti građanima da nam oni koji su vaši prijatelji, a pokušali ste da nam objasnite da su i naši, dakle Amerikanci i drugi sa Zapada, otimaju Kosovo i Metohiju? Kako ćete građanima objasniti da su nam prijatelji i da zbog toga stremite nekim evroatlantskim integracijama.
Vi ste govorili još 2000. godine da čim padne Slobodan Milošević i njegov režim, to će rešiti mnoga pitanja, između ostalog i pitanje Kosova i Metohije. Tvrdili ste da je to demokratsko pitanje, a ne teritorijalno, kao što smo mi oduvek pričali, da se radi o čistoj otimačini teritorije. Šta se desilo kada je Milošević pao sa vlasti, i njegov režim? Još ste slavili po trgovima Srbije, a šiptarski separatisti i teroristi su napravili haos u oblasti Preševa, Bujanovca i Medveđe.
Želim da se vratim na osnovnu temu. Svesni ste da su šanse Borisa Tadića u tom scenariju nikakve i sve radite u koordinaciji, u trouglu DS - Tači, Čeku, kao eksponenti separatista - Amerikanci, odnosno ti vaši prijatelji sa Zapada. Da je Tadić moralan čovek, kao što nije, ne bi mu stalo do fotelje nekoliko godina, da bude predsednik Republike, kada je budućnost Srbije dovedena u pitanje. Da je častan, kao što nije, ucenio bi svojom funkcijom, i ne bi ni pristao da se kandiduje, svoje prijatelje sa zapada i rekao bi - prevarili ste nas više puta. Ali ne, sve se radi u dogovoru, o kome sam malopre govorio.
To nisu spoljni poslovi, niti je to neka spoljna politika. To je izdaja države i naroda. Vi od 2000. godine vodite podaničku, ulizivačku spoljnu politiku, jer mislite da će se zločinci smilovati. Ne, oni vode ozbiljnu i istrajnu spoljnu politiku, a nažalost po nas antisrpsku, jer je i antiruska. To je druga stvar. To nije nešto na šta mi možemo toliko da utičemo. To je politika od koje oni ne odustaju, pa ko god da je na vlasti u Srbiji. To je ozbiljna spoljna politika; nažalost, rekao sam kakva je prema nama.
Sećam se, kada ste bili opozicija, da ste govorili da smo izgubili ratove i medijske ratove, jer nismo platili oglase u američkim i zapadnim medijima, da bi to promenilo, navodno, njihove stavove. To ste mogli tada da pričate, jer ste bili opozicija, ali mislim da danas ni sami u to ne verujete, niti bilo ko ozbiljan može u to da veruje. Samo neuki ljudi ili plaćeni da to rade mogu u to da veruju.
Posledice ovakvih katastrofalno loših procena skupo koštaju Srbiju. Ko su vam diplomate od 2000. godine? Ambasadori? Jasno vam je samo ako pogledate ko su bili ministri spoljnih poslova: Goran Svilanović, Vuk Drašković i nešto malo i Vuk Jeremić. Kakvi onda mogu da budu ambasadori koje će predložiti ovakvi ljudi, to će zaključiti sami građani.
Čuli smo čak da ste, gospodine ministre, ''dali'' šest ambasadorskih mesta Vojvodini. Dogovorili se sa Bojanom Pajtićem. Interesuje me da li je to partijski dogovor ili je neki dogovor po teritorijalnoj liniji pravljen. I jedno i drugo nije dobro za Srbiju.
Ministar spoljnih poslova Srbije mora da bude pravi advokat države Srbije, koji brani Srbiju i njene zvanične stavove po svaku cenu, a ne onaj koji se neprestano izvinjava svima za sve što su učinili Srbiji i srpskom narodu, kao što to radi Boris Tadić. Reč ne smeju da kažu u odbranu srpskih interesa i svoje zemlje i svojih građana.
Vi ste napisali, Vlada, jednu pogrešnu stvar u Zakonu o predsedniku Republike, da se najblaže izrazim, gde kažete da bivši predsednik kada se nađe u inostranstvu uživa diplomatsku i konzularnu zaštitu. Posle ste prihvatili amandman koji sam podneo u ime SRS. Problem je u vašem razmišljanju. Ono je više nego očigledno. Vi ne shvatate da država mora da štiti svakog građanina podjednako, bilo gde da se nalazi, na svakoj tački zemaljske kugle.
Šta je Ministarstvo spoljnih poslova uradilo za naše državljane u Hagu? Vi morate i njih da štitite. Ne činite ništa da im pomognete, već samo da im otežate odbranu. Ne smete da delite ljude na takav način. Vaše razmišljanje je jasno, ali ste to popravili jednim amandmanom.
Završavam, zbog mojih kolega. Ministar spoljnih poslova Srbije ne treba da bude srpski ministar američkih spoljnih poslova. Prestanite da slušate savetodavce koje ste probrali, verovatno, u onom savetodavnom telu po tome što mrze sopstveni narod. Tražite oslonac u prijateljskim zemljama; pre svega mislim na Rusiju, jer bi bez nje separatisti već proglasili nezavisnost na Kosovu i Metohiji.
Želim da pitam ministra: da li je, gospodine ministre, Srbija podržala Hrvatsku za nestalnu članicu Saveta bezbednosti i na osnovu čije odluke? Ako se već ugledate na Hrvatsku, setite se da su oni slali delegaciju vlade da vide šta je sa lipicanerima, a vi se setite, isto tako, kakav je vaš stav prema vašim državljanima i građanima koji se nalaze u inostranstvu.
Što se tiče spoljne politike, još samo jedna konstatacija, nemojte da hrlite u NATO. Nemojte da pričate da nećete braniti Kosovo i Metohiju svim sredstvima. Možda i nećemo, ali nemojte to da pričate. To ne smete da radite.
Ne može se voditi spoljna politika ako se ne voli država i ne oseća kao svoja.
Tako se ponašate i vi, i vaš mentor Boris Tadić. Verujem da će posle izbora Tomislava Nikolića za predsednika Republike naša spoljna politika biti onakva kakva treba da bude, dostojanstvena, a ne mazohistička. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Damjanović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle ovih ozbiljnih razgovora koji se vode u Narodnoj skupštini, evo i lepe vesti za romsku zajednicu.
Danas sam bio na razgovoru sa dr Milenkom Cvetinovićem, državnim sekretarom za telekomunikacije Republike Srbije i Slobodanom Laketom, zamenikom ministra za telekomunikacije. U razgovoru sam izneo sva dosadašnja dešavanja oko naših medija, kako su ukinuti, i činjenice koje se tiču našeg životnog standarda, koji je danas u našoj državi na najnižoj lestvici, na marginama socijalne, ekonomske, obrazovne i stambene politike.
Tražio sam da nam se, po afirmativnim merama i stečenim pravima u Ustavu naše države, Zakonu o zaštiti nacionalnih manjina i njihovih prava, po svim međunarodnim deklaracijama i poveljama i po preporukama Evropske zajednice, omogući jedna frekvencija, a to je četvrti provajder mobilne telefonije. Objasnio sam zašto to tražimo. Mi u privatizaciji nismo učestvovali, niti nam je omogućeno da učestvujemo.
Mi, romska populacija, nismo dobili nijednu firmu ni za 5, 10 evra, ni za 100.000, ni za 500.000 evra. Zato kao narod imamo i prava i obavezu u našoj državi i tražimo da se romskom narodu u ovoj državi omogući ovo. Kada je u pitanju zahtev romske zajednice, naišao sam, konačno, na razumevanje i državnog sekretara i zamenika ministra. Rečeno je da podnesem zahtev i da ima mogućnosti da se to sprovede.
Takođe sam razgovarao o tome da se omogući jedan kompjuterski centar, kompjuterski kol-centar, gde bi mogli svi Romi i raseljena lica, i Romi i neromi, da dobiju sve informacije potrebne za njihov lakši život, da imamo u svim većim centrima školu koju ćemo upravo za te mlade ljude da oformimo za rad na kompjuteru, čime ćemo im omogućiti lakšu integraciju i da se zaposle.
Mislim da će naša država tada dobiti više intelektualnog kadra, mladih ljudi će manje biti na ulicama, manje će imati posla MUP. Smatram da je ovo jedan veliki pomak i napredak i za našu državu, što je afirmativnog karaktera, a i za narod koji živi tako, da se oporavi.

Reč ima narodni poslanik Jelena Marković, a posle nje narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, slažem se sa onim što su svi danas izjavili, od ministra, do pozicije i opozicije – da je pred Srbijom užasno težak period, u kome će verovatno jedno od najtežih bremena nositi srpska diplomatija, s obzirom na to da se državni interesi ne štite samo u državi, nego i van nje, u međunarodnim forumima i u različitim svetskim metropolama.
Svesni smo i činjenice da srpska diplomatija, ili naša diplomatija ranije, dok nismo bili nezavisna država nego zajednica, nije uvek odgovarala na te izazove koji su pred nju postavljani. U tom smislu, ovaj zakon predstavlja kvalitativni iskorak, s obzirom na to da će se zakonski, uvođenjem nekih novih pravnih instituta, omogućiti da imamo moderniju i efikasniju diplomatiju.
Ministar i njegov tim verovatno su svesni glavnih problema koje javnost vidi, a koji se tiču diplomatije. Prvi prigovor odnosi se na glomaznost državnog aparata u diplomatiji, a drugi se tiče stručne osposobljenosti diplomata i diplomatskih kadrova koji u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima rade. Zato je dobro što ovaj zakon predviđa različite pravne mehanizme da dođemo do toga da imamo sposobniju diplomatiju, sposobnije i modernije Ministarstvo inostranih poslova.
Sa ove govornice se jutros čulo da je politika važnija od zakona. Ne slažem se sa tim. Mislim da treba da imamo dobre i valjane zakone, koji će onemogućiti da vodimo privatnu politiku, nekonzistentnu politiku i politiku koja nije u skladu sa interesima države i njenih građana.
U tom smislu, osvrnula bih se na nekoliko delova zakona ili novih institucija koje ovaj zakon predviđa. Pri tome, prvo mislim na mogućnost osnivanja savetodavnih tela, predviđenih članom 6, koja smatram jako važnim, naročito jer je predviđeno da je to funkcija koja nije plaćena, da je to jedno mesto, jedna sinekura koja ima samo počasni karakter, a sa druge strane, omogućava ministru inostranih poslova i njegovom timu da dobiju ekspertizu, znanje ljudi koji, po prirodi stvari, nisu zaposleni u MIP-u, ali koji imaju veliko znanje iz različitih međunarodnih foruma i krugova u kojima se kreću. Naravno, ministar, zajedno sa Vladom, kasnije autonomno donosi mišljenje i stavove koji će biti pravac kojim se država kreće, ali mislim da je neophodno da ovakva savetodavna tela postoje, da se čuju i neka različita, oportuna mišljenja. U tom smislu, pozdravljam činjenicu da je ministar ovaj pravni institut već iskoristio.
Druga stvar je u vezi sa ovom primedbom koje smo svi svesni i koja se ovde više puta čula, a to je pitanje stručne osposobljenosti i profesionalnih kapaciteta diplomata.
Dakle, ne bih da uđem u to da kritikujemo sve, ali je činjenica da neki nisu u prošlosti na adekvatan način obavljali tu funkciju. Mislim da je jako važno što su ovim zakonom uvedene obavezne provere znanja, ne samo znanja stranih jezika, nego stručnog znanja i da, u tom smislu, te poslove ubuduće obavlja diplomatska akademija, s tim što bih sugerisala ministru, iako mu zakon omogućava da organizuje povremene provere znanja, da to budu redovne, periodične provere znanja kojima će biti obuhvaćeni svi zaposleni, a koje će omogućiti da imamo visokoprofesionalne kadrove.
Drugo, što smatram takođe važnim, to je mogućnost da se zaposle bez polaganja ispita oni koji su, kako zakon kaže, već pokazali visoke rezultate u naučno-istraživačkom radu, imaju diplomatsko iskustvo i iskustvo rada u međunarodnim organizacijama. Mislim da ne treba bežati od toga da Ministarstvo spoljnih poslova proba da privuče naše kadrove koji sada rade u međunarodnim organizacijama i po jednoj skraćenoj proceduri ih stavi u redove srpske diplomatije.
Ono što je takođe važno, to je da se ovde daju jasne smernice radu diplomatske akademije, koja će ne samo proveravati znanje, nego i pružati znanje zaposlenima u MIP-u. Ali, daje se mogućnost da oni koji ta znanja ne pokažu, nemaju doživotno mesto i doživotne sinakure, nego budu uključeni u jedno tržište znanja i umeća i, u tom smislu, kada ne odgovaraju i ne ispunjavaju propisane zahteve koje pred njih trenutak i služba postavljaju, u tom slučaju ne mogu doživotno da obavljaju svoju funkciju. U tom smislu, ovaj zakon je prilično fer.
Pošto smo mi uvek skloni da imamo dosta povike na diplomate, često nesvesni toga koliko je teško biti diplomata jedne siromašne zemlje, koja je u prilično nezavidnoj međunarodnoj situaciji, meni je drago što se jedan deo zakona bavi i pravima zaposlenih. Pozdraviću ono što je ministar podvukao, a to je da ovaj zakon po prvi put utvrđuje pravo na zdravstveno osiguranje zaposlenih, jer smo mi verovatno bili jedina zemlja koja svojim diplomatama nije pružila zdravstveno osiguranje i zaštitu, te su se oni nalazili u prilično teškom položaju u stranim državama bez takvog osiguranja.
Takođe, govoreći ovoga puta kao žena koja se bori za prava žena, pozdravljam još jednu novinu u ovom zakonu, a to je, verovatno ste primetili, jedan član zakona koji zabranjuje ministru da povuče sa službe u inostranstvu ženu koja je na porodiljskom odsustvu. To je jedna dobra pravna zaštita i mogućnost da i žene potpuno ravnopravno učestvuju u diplomatskoj službi. Sa govornice podsećam ministra na ono čega je i on svestan, da je naša mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava relikt nekog drugačijeg doba, drugačije raspodele sila, drugačije spoljne politike koju je ova država imala i da treba da iskoristi svoje pravo i predloži Vladi da ta mreža postane racionalnija.
Pretpostavljam da će se time smanjiti negodovanje i povika na Ministarstvo koja postoji. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a zatim narodni poslanik Nataša Vučković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predlagač zakona je naveo četiri razloga za donošenje ovog zakona. Inače, pravi razlog je da se stvore zakonski uslovi za raspisivanje izbora za predsednika Republike. S obzirom na to da je načelna rasprava, navešću deset razloga, samo taksativno, zbog čega ovaj zakon nije dobar, a kada bude rasprava u pojedinostima razgovaraćemo detaljnije.
Prvo, kada se govori o zakonu o spoljnoj politici očekuje se da se ovim zakonom uvede više reda u ovu važnu oblast, a to se pre svega odnosi na razgraničenje i razradu nadležnosti ključnih subjekata spoljne politike, Vlade, predsednika Republike i Narodne skupštine, a to je izostalo ovde. Dakle, ne govorim da ovaj zakon treba da odredi nadležnosti predsednika Republike, jer je to Ustav uradio, već kako oni svoju funkciju da ostvare i svoje nadležnosti kada je u pitanju spoljna politika. Dakle, ostavljeno je na milost i nemilost, pukom kretanju odnosa političke moći na unutrašnjoj političkoj sceni.
Tačno je ono što su kolege navele, ovo je zakon o spoljnim poslovima samo po nazivu. Inače, pravi naziv za ovaj zakon je zakon o Ministarstvu spoljnih poslova. I kada bi to tako bilo, to čak ne bi bio zakon. Naravno, govori se o nadležnom organu za državnu upravu i radnim odnosima zaposlenih, da ne nabrajam dalje.
Postavlja se pitanje, ako je zakonska materija ovako regulisana, kakve su onda uloge i ovlašćenja predsednika Republike, Narodne skupštine u spoljnoj politici, odnosno na koji način ti najviši državni organi ostvaruju svoje nadležnosti u spoljnim poslovima.
Treće, ako zakonom o spoljnim poslovima nije predviđeno da predsednik Republike i Narodna skupština učestvuju u utvrđivanju jedinstvene spoljne politike, onda su veliki rizici od nejedinstva u njenom tumačenju i sprovođenju. Valjda bi trebalo svima da bude jasno: unutar naše države možemo da se raspravljamo, napolju svi treba da štitimo državu i državne interese.
Dakle, veliki su rizici, ne samo kao potencijalna opasnost, već poduže i kao deo stvarnosti. Uostalom, dijametralno su različiti stavovi predsednika Republike i predsednika Vlade u odnosu na pitanja članstva zemlje u NATO-u, što svakako nije i ne sme da se tretira kao dnevnopolitičko ili stranačko, već kao strateško pitanje. Vojna neutralnost ili članstvo u NATO-u je srž strategije, a ne teren za iskazivanje slobode mišljenja najodgovornijih predstavnika države. To nedostaje.
Dalje, peto, nadležnost i procedura za potpisivanje međunarodnih sporazuma nisu jasno regulisane. Ko sve i na koji način i u kojim oblastima može preuzimati obaveze za Srbiju u međunarodnim odnosima? U praksi je došlo do ozbiljnih nejasnoća pa i javnih političkih sukoba najviših državnih organa oko procedure i ovlašćenja za vođenje pregovora i potpisivanje međunarodnih ugovora, uključujući i najosetljivije kao što su u vojnoj oblasti.
Imamo primer onog nesretnika Vuka Draškovića, koji je kada je potpisivao sporazum o prolasku NATO trupa izjavljivao da su predsednik Vlade i predsednik Republike upoznati sa tim, da su dali saglasnost, oni to demantovali, a posledica je bila da je svet mogao da zaključi da je ovo neozbiljna država.
Gospodine ministre, zašto ne saopštite javnosti, da bi se izbegla svaka špekulacija dalje, da li je predsednik Republike potpisao taj tzv. SOFA sporazum? Ako jeste, na temelju čega? Šta je ustavni i zakonski osnov za to? Ako nije, zašto ne kažete da nije, da se ne bi pravile oko toga špekulacije itd?
Šesto, ovim zakonom nije jasno definisano koji se međunarodni ugovori obavezno podnose na ratifikaciju. Ustav kaže da Narodna skupština ratifikuje međunarodne sporazume ako je to zakonom predviđeno. Kojim?
Sedmo, u članu 5. tačka 5) predviđeno je da Ministarstvo predlaže Vladi učlanjenje, odnosno učešće Republike Srbije u međunarodnim organizacijama. Nije jasno ko odlučuje o učešću u međunarodnim organizacijama. To nije jasno iz ovog zakona. Članstvo Srbije u međunarodnim organizacijama tiče se njenih strateških opredeljenja i ono predodređuje okvir međunarodnog položaja zemlje i nije to tako nevažno pitanje. Treba li o članstvu, recimo, u Partnerstvu za mir, u NATO-u da odlučuje Skupština? Inače, mi se zalažemo za to da se o članstvu u NATO-u odlučuje na referendumu.
Osmo, moderna diplomatija je pre svega ekonomska diplomatija i poluga za ostvarivanje zaštite ekonomskih i tehnoloških interesa svake zemlje. U ovih 27 tačka navedenih u članu 5. nijedna tačka nije mogla da pripadne tome. Mislim da je to veliki nedostatak ovog zakona.
Deveto, moderna diplomatija je profesionalna diplomatija. Toliko smo slušali danas primera kakvi su već bili u prošlosti, da ne gubimo vreme na tome, od ambasadora koji nisu znali strani jezik, preko zapošljavanja, preko određivanja ambasadora ličnih, tazbinskih, ne znam kojih, ličnih ginekologa, seksologa i već ne znam koga itd. U stvari, problem kod ovog zakona je što nema jasno naznačenje da je diplomatija profesionalna služba, niti da se uspostavljaju instrumenti i procedure koje garantuju profesionalnu diplomatiju.
Nema ni institucije javnog konkursa. Široko su otvorena vrata za prijem premeštaja, i da ne nabrajam dalje.
Naravno, ovakvo ovlašćenje koje ministar ima u zakonu ostavlja neograničene mogućnosti za nastavljanje i produbljivanje prakse prijema po kriterijumima stranačke podobnosti, prijateljstva, rođaštva i svake druge vrste nepotizma, na uštrb profesionalizma i stabilnosti diplomatske službe i profesije.
I, sasvim na kraju, deseto - ako predlagač pretenduje da to bude moderan evropski zakon, zašto u zakonu nije našla mesto institucija saslušavanja kandidata za ambasadore u parlamentu? To je već praksa u mnogim zemljama.
Ova institucija bi svakako bila brana preteranim improvizacijama. Ona bi delovala preventivno, jer bi samo njeno postojanje odvraćalo predlagače da predlažu apsurdna i sumnjiva imenovanja, a možda bi podstaklo same kandidate da se povuku zato što ne žele javno blamiranje u skupštinskom odboru, pred kojim bi bili izloženi neugodnim pitanjima kako o poslu ambasadora tako i lične i privatne prirode.
Naveli smo taksativno samo ovih desetak razloga zbog kojih mislimo da predloženi zakon nije dobar, a detaljnije o tome kad bude rasprava o pojedinostima. Hvala lepo.