Hvala, gospodine Šajn.
Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Bajram Omeragić. Izvolite.

Hteo sam isto da iskoristim priliku da pozovem sve poslaničke grupe da podrže ovaj amandman, jer ovaj amandman može da ne bude u saglasnosti sa nekim zakonom, ali na svu sreću on je u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Imamo ustavnu normu koja kaže da nacionalne manjine treba da budu uključene u sve državne institucije.
Izuzetno je bitno da se multietničnost koju dobijamo nakon održanih popisa stanovništva odrazi i u sastavu svih državnih institucija, pa i u sastavu naše diplomatije. To državi može samo da koristi, a nacionalnim zajednicama da pruži priliku da podele odgovornost sa većinskim narodom i da tu vrstu reprezentacije svoje države učine na najbolji mogući način.
Naravno, ne zalažem se ni za kakvu vrstu ključa, da dobijemo diplomate predstavnike nacionalnih zajednica koji ne govore strane jezike, nemaju visoko obrazovanje, nemaju nikakvo iskustvo, nemaju veštine, nisu prošli nikakve kurseve, već da dobijemo predstavnike koji ispunjavaju sve zakonom propisane uslove, pa tek onda da, zato što pripadaju nekoj manjini, dođe u obzir da rade u diplomatiji.
Naravno, predstavnici manjina treba da budu mostovi saradnje i sa svojim matičnim državama i sa svim državama koje, na neki način, pokazuju interesovanje.
Za ovom govornicom rečeno je danas čak da određene međunarodne institucije, određene države, pokazuju interesovanje za određene regione. Mislim da upravo takvi razlozi treba da nas povedu da imamo u državnim institucijama predstavnike manjina, da upravo oni kažu u ime Vlade Republike Srbije šta misle o svom regionu, o svom položaju. Da im to kažu i u glavnom gradu njihove države, kao diplomate, a i da im kažu u regionu odakle dolaze.
Mislim da sve poslaničke grupe treba da podrže ovaj amandman jer je on u interesu države i doprinosi potvrđivanju ove ustavne norme koja kaže da su svi građani ravnopravni i da manjine treba da budu integrisane u sve državne institucije. Hvala.

Hvala, gospodine Omeragiću.
Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na podnaslov iznad člana 61. i član 61. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, smisao ovog amandmana je definisanje razloga u kojima dolazi do prevremenog prestanka radnog odnosa u Ministarstvu spoljnih poslova.
Svakako da je jedan od razloga za prestanak radnog odnosa gubitak radne sposobnosti, što je definisano u Predlogu zakona kroz član 61. Međutim, poslanici SPS smatraju da je potrebno urediti i u kojim drugim slučajevima može doći do prevremenog prestanka radnog odnosa.
Ovaj amandman glasi: ''Podnaslov iznad člana 61. Predloga zakona menja se i glasi: 'Razlozi za prestanak radnog odnosa'.
U članu 61. dodaje se novi stav 1. koji glasi: 'Zaposlenom u Ministarstvu prestaje radni odnos u slučaju da: 1) povredi državnu ili službenu tajnu u obavljanju poslova ili svojim radom ugrožava bezbednost Republike Srbije, 2) svojim radom onemogućava izvršenje službenih zadataka, 3) izaziva i podstiče nacionalnu, versku ili rasnu netrpeljivost ili svojim radom povređuje ugled Republike Srbije, 4) i u drugim uslovima predviđenim zakonom'.
Posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi: 'Ministar donosi akt o prestanku radnog odnosa zaposlenog iz stava 1. ovog člana na koji zaposleni može podneti žalbu Vladi Republike Srbije u roku predviđenim zakonom od dana prijema akta iz stava 2. ovog člana'.
Postojeći stav 1. člana 61. Predloga zakona postaje stav 3."
Da podsetim, stav 3. govori o gubitku radne sposobnosti, što je takođe jedan od razloga za prestanak radnog odnosa.
U sadašnjim uslovima moguće je, zaista, u sastavu Ministarstva spoljnih poslova da dođe do odstupanja od pravila službe, možda i češće nego u ranijem periodu, te se stvoriti razlozi i uslovi za prestanak radnog odnosa pre onog redovnog.
U samom Predlogu zakona nigde se ne pominje da je diplomatija profesionalna služba, niti se uspostavljaju instrumenti i procedure koje garantuju profesionalizam diplomatije. Za diplomatska zvanja, čak i za šefove diplomatskih i konzularnih predstavništava, nije čak propisano da kandidati treba da imaju visoko obrazovanje. Odsustvo diplomatskog iskustva je i te kako značajno. Profesionalizam je skrajnut i stavljen u stranu, što je zaista nedopustivo. Kakvo god mišljenje da imate o profesionalcima koji su se bavili diplomatijom do 2000. godine, činjenica je da je u Ministarstvu spoljnih poslova zaista bio jedan broj ljudi koji je znao svoj posao i bili su ljudi od zanata u ovom poslu.
Ministarstvo spoljnih poslova takođe predstavlja veoma značajnu službu koja mora imati najviši bezbednosni nivo zaštite. Mislim da se o tome malo vodi računa. U takvim uslovima je takođe moguće da dođe do odstupanja od onoga što su pravila u ovoj službi i do značajnih grešaka, što bi usvajanjem ovog amandmana bilo regulisano, da može prestati radni odnos pre vremena.
U zakonu je propisano da se u Ministarstvu spoljnih poslova mogu zapošljavati i strani državljani. Trebalo je da se u ovom zakonu reguliše da se u Ministarstvu spoljnih poslova, upravo zbog bezbednosne zaštite, mogu zapošljavati samo državljani Republike Srbije, a ne državljani drugih zemalja ili lica sa dvojnim državljanstvom. Izuzetno je možda mogao da se napravi ustupak u slučaju prijema ljudi iz lokalnog stanovništva tamo gde se nalaze naše ambasade ili konzularna predstavništva samo za obavljanje tehničkih poslova, za ona radna mesta gde nema pristupa informacijama itd.
O tim pitanjima, upravo zbog bezbednosne zaštite naših predstavništava, trebalo je voditi računa i o tome. Ovaj amandman svakako ide na tu stranu, u smislu popravke ovog zakona, kako bi se poštovala određena pravila. Zahvaljujem se na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Izvolite, gospodine Deliću.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, koristim ovu priliku da vas pozdravim, pošto sam dugo vremena bio odsutan.
Javio sam se po ovom amandmanu jer on nekako odgovara onome što sam, boraveći u poslednje vreme u inostranstvu, imao prilike da vidim. O svojoj državi ipak najbolje možete razmišljati i zaključivati kada se nalazite van nje.
Ova poslednja 33 dana ja sam se nalazio u Haškom tribunalu. Tamo sam svedočio šest dana braneći one koji su tamo optuženi. Otišao sam po pozivu generala Lazarevića. Kada sam odlazio iz Haškog tribunala, rekli su mi da sam apsolutni rekorder i jedini čovek na svetu koji je svedočio 26 dana u Hagu i tamo proveo 96 dana.
Uočio sam da svi drugi optuženi koji se tamo nalaze imaju svoju državu osim Srba i onih koji dolaze iz Srbije, kojih je tamo najviše, a koji nemaju državu jer iza njih ne stoji niko.
Prošao sam više desetine puta pored naše ambasade. Za svih 96 dana nikada niko iz te ambasade nije došao da vidi nijednog svedoka. Predsedavajućeg sudiju je interesovalo, pošto me zna od 2005. godine, kada sam dva puta svedočio, šta sada radim, kakvo je moje mesto u Skupštini, interesovao ga je i rad ove skupštine. Ali, to nije interesovalo nikoga drugoga ko ovu državu predstavlja tamo.
Svi svedoci, bez obzira šta vi o tome mislili, tamo predstavljaju državu Srbiju i brane državu Srbiju, iako su došli po pozivu određenih pojedinaca.
Šta sam drugo uočio? Uočio sam da se sva dokumentacija koju ima ova država već nalazi tamo. Pitali su me i za neka moja dokumenta, koja ja nisam mogao da vidim dok sam bio ovde u Srbiji jer mi nisu data. Sad mogu da kažem da svi građani Srbije, kada ih nešto zanima, mogu da se obrate Haškom tribunalu – tamo će dobiti sve ono što im ovde, u Srbiji, njihova država ne da.
Zamislite, svi ste svedoci kako se kroz medije dugo vremena govorilo da je država Srbija talac određenih generala i određenog broja ljudi. U stvari, svi ti ljudi koji se tamo nalaze su taoci Srbije jer ona o njima ne vodi apsolutno nikakvog računa. Svi drugi na najbolji mogući način, angažovanjem svih svojih službi, pomažu svoje ljude, a Srbija i danas čini sve da oteža situaciju svojih ljudi koji se tamo nalaze.
Istina, ja nisam imao nikakvih teškoća. Otišao sam odavde i, iako sam imao od svih drugih najviše iskustva, pripremao sam se više dana po 20 sati dnevno. Međutim, dva sledeća svedoka, koji su još aktivni u Vojsci, kada su se ovde javili svojim starešinama da su dobili poziv da treba da svedoče, jedan iz Vojne akademije je odmah stavljen na raspolaganje i smenjen sa dužnosti, a samo je tražio da mu se da godišnji odmor da bi se pripremao. Rekli su mu: možeš da ideš. U međuvremenu mu je već pripremljeno i penzionisanje iako nije ispunio nijedan zakonski uslov.
Toliko sam se trudio da stignem ovde i da u ovoj prvoj klupi vidim ministra odbrane. Znam šta bih imao da kažem tom čoveku, koji je čak pokrenuo i medijsku harangu protiv nekih ljudi koji se nalaze u Hagu, konkretno protiv generala Ojdanića.
Zamislite vi ljudi, on je jednom svedoku koji sutra treba da svedoči, generalu Dikoviću, dao dva dana, dao mu je odsustvo od dva dana, i rekao da se u Srbiju mora javiti do 24.00 časa u utorak.
Taj čovek, taj ministar odbrane – rekao sam taj čovek jer ne želim da vređam ljudsku vrstu, pa i taj ministar pripada ljudskoj vrsti – direktno radi protiv interesa Srbije. Jer, posle mene, sledeći čovek koji će se naći tamo na udaru je taj general. Kako će on da se brani kada nikada nije bio u tom sudu?
Umesto da cela država stane iza njega, da mu kažu - evo vam 15 dana, evo vam mesec dana, pripremajte se u Hagu, jer vi ne branite generala Lazarevića, nego Srbiju - ministar mu daje dva dana. I verovatno mu već priprema penzionisanje, jer sudija, predsedavajući, gospodin Bonami nije prihvatio zahtev advokata da se prekine svedočenje generala Stojanovića danas, u ponedeljak, da svedoči general Diković kako bi stigao da se vrati u Srbiju do 24.00 časa u utorak. Kakve mi to monstrume imamo na mestima ministara, koji ne razmišljaju o svojoj državi?
Mi govorimo ovde o Ministarstvu spoljnih poslova. Svako od nas, kada se nađe u nekoj stranoj državi, bez obzira u kakvoj je ulozi, ipak predstavlja Srbiju. Naši ambasadori su naši sportisti, ali i svaki drugi građanin je predstavnik ove Srbije. Oni ljudi koji se tamo nalaze izgleda da su teret za Srbiju, kao i svaki onaj ko ode tamo da pokaže da sve to što se dešavalo '98. i '99. godine nije onako kako se predstavlja u svetu.
Ja znam kako sam ja prošao. Znam kako je prošao i tužilac koji je pokušao nešto da dokaže u mom slučaju. Ali se pitam kako će proći general Diković, kako će proći pukovnik Jevtić, koji znaju da ova država direktno, preko svog ministra odbrane, radi protiv njih, a oni su još uvek u državnim organima, u Vojsci te iste države.
To je jedan težak osećaj, gospodo, kada znate da ste van, a da protiv sebe imate i svoju državu. Ja sam to osetio i 2005. godine. Ovaj put to nisam osetio, ali sam video da se to i dalje radi u ovoj državi Srbiji. I želim da to javno kažem, da to znaju svi građani Srbije. Doći će neki izbori. Evo, sada su me pitali ruski novinari da li imamo vojsku koja može da odgovori ovim izazovima. Mogao sam samo da se nasmejem. Srbija nema ništa, a pogotovo nema vojsku koja može odgovoriti bilo kakvom, pa i najneozbiljnijem izazovu, a ne ovome što se danas radi u svetu i oko Srbije.
Gospodo, u poslednjih deset dana je prava haranga na televiziji u Evropi. Na različitim stanicama, eto, čak i drugorazrednim stanicama u Holandiji, već deset dana možete u toku večeri da gledate makar tri do četiri emisije koje su vezane za Srbiju. Sve su one priprema za rešenje Kosova i Metohije. Sve te emisije su posvećene vremenu Slobodana Miloševića. U svim tim emisijama se negativno govori o Srbiji.
Čak je i ona emisija na Bi-Bi-Siju, u kojoj je učestvovao naš ministar inostranih poslova, bila apsolutno kontraproduktivna za Srbiju jer on, po mom mišljenju, nije odgovorio izazovu. Čak je i način na koji je voditelj te emisije postupao prema njemu bio neprihvatljiv za jednog čoveka koji predstavlja jednu državu, pa makar to bila i Srbija.
Imao sam potrebu da to kažem i u ovom amandmanu sam našao mesta upravo u ovoj reči, gde se kaže da neko treba da bude smenjen i samim tim što povređuje ugled Republike Srbije. Mi imamo mnogo onih koji nas predstavljaju u svetu, a koji predstavljaju sramotu za Srbiju.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnici predlagača žele reč? (Ne.) Hvala.
Zaključujem pretres Predloga zakona o spoljnim poslovima u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona, u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda – Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije.
Po članu 85. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, produžićemo rad i posle 18.00 časova, jer nam je potreban efikasan i dobar rad.
Zahvaljujem narodnim poslanicima na tome.
Određujem pauzu od jednog sata.
Nastavljamo rad u 15.27 časova. Hvala.
(Posle pauze – 15.25)

Dame i gospodo narodni poslanici,  nastavljamo rad.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O OSNOVAMA UREĐENjA SLUŽBI BEZBEDNOSTI REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Zoran Krasić, Sulejman Spaho, Nemanja Šarović, Zoran Antić, Milorad Buha, dr Paja Momčilo, Vjerica Radeta, Saša Valjarević, Petar Jojić, Nikola Vukelić, Jovan Daja, Momčilo Duvnjak, mr Srboljub Živanović, Aleksandar Martinović, Dragan Živkov, Sreto Perić, Radoslav Jevremović, Božidar Koprivica, Veljko Kovačević, Predrag Mikić, Zlatan Jovanović, Radovan Milovankić, Ognjen Mihajlović, Gojko Radić, Veroljub Arsić, Dragoljub Simonović, Radiša Ilić, Dušan Stupar, Nebojša Stefanović, Slaviša Topalović, Dragan Čolić, Slavko Jerković, Milan Škrbić, Milenko Živković, Jovan Damjanović i Zvonko Mihajlović.
Primili ste i amandmane koje je na Predlog zakona, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podneo Odbor za odbranu i bezbednost.
Primili ste mišljenje Vlade i izveštaje Odbora za odbranu i bezbednost, Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv zakona amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine predsedniče, pričaću o ovom amandmanu, ali pod uslovom da vi obavestite posle ministra sve što sam rekao, pošto vidim da on nije prisutan ovde, jer jedino tako ima smisla ova rasprava. Ukoliko vi ne preuzmete obavezu da ga kompletno obavestite o tome šta sam rekao, onda džabe pričam.
O čemu se radi? Nekada u bivšoj SFRJ, koja je imala veliki broj republika, na nivou federacije su postojale neke funkcije i u okviru toga SFRJ je bila ovlašćena da donosi propise o osnovama nekog sistema, osnovama PTT saobraćaja, osnovama radnih odnosa itd.
Slično je bilo i za vreme SRJ, na saveznom nivou su se donosili propisi o osnovama, i to je onaj minimum zajedničkih, ako mogu tako da kažem, aktivnosti oko kojih su se republike međusobno dogovorile da budu na saveznom nivou, jer to ima potrebe da bude na saveznom nivou, zato što je savezna država bila predstavnik u inostranstvu, republike članice nisu bile.
Posle donošenja Ustava Republike Srbije prošle godine mi više nemamo ni jednu odredbu u Ustavu Republike Srbije koja ovlašćuje Narodnu skupštinu, niti imamo bilo koju odredbu koja govori o nadležnostima Republike Srbije, u kojima bi bilo propisano da Narodna skupština donosi neki zakon o osnovama nečega. Vidite koliko bi besmisleno bilo da Narodna skupština Republike Srbije donese zakon o osnovama železničkog saobraćaja, ili da donese zakon o osnovama radnih odnosa. Nespojivo. Zašto? Zato što je Republika Srbija po definiciji prosta država, država koja nema republike članice, nije federacija i Narodna skupština ima pun kapacitet da uredi kompletnu oblast.
Ako bi se zadržao ovaj naziv zakona, kako je to vlada predložila, onda bi to glasilo - zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije.
Onda se postavlja jedno logično pitanje, da li te službe bezbednosti u Republici Srbiji su raspoređene organizaciono i kao institucije na različitim nivoima.
Šta bi to u prevodu značilo? Znači, imamo službu bezbednosti mesne zajednice, pa službu bezbednosti opštine, pa službu bezbednosti grada, pa službu bezbednosti okruga, pa službu bezbednosti pokrajine, pa tek onda službu bezbednosti Republike. Deluje smešno, ali kod nas nije takva situacija.
O čemu se radi? Radi se o tome što je ovo zakon o nacionalnoj službi bezbednosti. Teško je to tako napisati u zakonu, da to bude zakon o jednom organu koji ne bi mogao da ima pokriće u drugim zakonima koji regulišu ovu oblast.
Koji su drugi zakoni? Zakon o BIA, zakon o, ne znam kako će se zvati, verovatno o vojsci, gde se predviđa VBA i VOA i mi smo imali tamo neku četvrtu agenciju, odnosno službu, a ona nije imala rang posebne institucije i posebne organizacije, nešto pri Ministarstvu inostranih poslova, koja bi trebalo da obezbedi tajnost podataka ministarstva i tajnost podataka države kada nastupa u inostranstvu.
Sada se postavio problem. Kako to sada uvezati i staviti pod jednu kapu, pod jednu kontrolu. Ko bi morao da vrši tu kontrolu? To je glavni komandant. Ko je glavni komandant? Imamo dva i da bi se ta dva komandanta nekako spojila u nešto što bi bilo jedno, verovatno Dragišić u liku Milana Markovića, pošto je on predavač kod Dragišića za bezbednost, dosetili su da idu na zakon o osnovama sistema i odmah su upali u pravnu, logičku i svaku drugu zavrzlamu iz koje ne mogu da izađu. Svesni te situacije, mi smo predložili da se promeni naslov ovog zakona.
Uvažavajući ovu činjenicu da ne postoji jedinstven propis na nivou Republike, kojim bi se rešilo ili uredilo službi bezbednosti. Pošto ne postoji spremnost u Vladi, u ovoj strani ovde, a mogu da reše to, kako mogu da reše - da donesu jedan zakon o službama bezbednosti. Međutim, tu se javlja drugi problem. BIA je izvučena kao posebna organizacija iz MUP i ona je direktno potčinjena predsedniku Vlade, ali vojne službe bezbednosti i vojne obaveštajne ne mogu da budu na sličan način izvučene izvan vojske, već su one, praktično, organizacioni deo unutar državnog organa koji se zove Ministarstvo odbrane.
Vidite po samim pojmovima, to je u nadležnosti vrhovnog komandanta, predsednika i njemu dragog kuma, koji je ministar odbrane. Kako to spojiti? U tom stalnom problemu kako to spojiti, da se ne bi desilo što se dešava, to nije samo slučaj sa Srbijom, to je slučaj sa velikim brojem država, da obaveštajne službe jedne iste države međusobno se špijuniraju i prate, kod nas je situacija još komplikovanija. Mi imamo i privatne službe, pa imamo privatizovane državne službe, to moram da vam kažem.
Znači, apsolutno privatizovana državna služba, poput onog dela koji, u okviru UBPOK-a, prisluškuje, pa onda imamo, da vam ne pričam, da vas ne bi doveo u neprijatnu situaciju zato što onda mnogo znate.
Kako su se dosetili oni iz demokratskog bloka - napravićemo savet za nacionalnu bezbednost, tu ćemo da strpamo sve i svašta, ali ono u šta sam siguran, to će da liči kao na rogove u vreći. Nijedan zaključak neće oni moći da donesu. Zašto? Zato što nemaju poverenja jedni u druge. Vi se sećate kada se formirala ova vlada pre nekoliko meseci, ova "žuta" kompanija je rekla - ne dolazi u obzir dok je Rade Bulatović na čelu. Tresla se gora nekoliko dana, verovatno je bio neki telefonski razgovor i oni su sada zaboravili na Radeta Bulatovića. Oni se samo poneki put obraduju kada ga pomenem sa skupštinske govornice. Kada pomenem Radeta Bulatovića, najveći aplauz dolazi iz DS. Kada pomenem Cvetka Kovača, ovog ovamo kod vojske, onda se DSS smeška.
Neko nas tera da razrešimo tu faktičku situaciju. Tera poslanike Narodne skupštine da donesu propis po kome će oni da se vole, da se međusobno paze, maze i da budu na istom zadatku, a zadatak jeste bezbednost i sigurnost Republike Srbije, bez obzira ko je na vlasti, ko u opoziciji.
Kao što vidite, to je apsolutno nemoguća misija, ali vrhovni komandant nemoguće misije treba da bude dvoglava figura. Kakva je ta dvoglava figura? Pa, jedna glava komanduje vojnim delom, druga komanduje civilnim delom, ali i jedni i drugi ne smeju da se bore protiv privatizovanih i privatnih agencija koje se bave ovim poslom.
Prošli put sam vam skrenuo pažnju da je u toku jedan sudski postupak između G17 plus i čoveka koje je neke usluge njima odradio, jurio Nedu Arnerić, jurio neke dokaze, pa jureći ove demokrate, on je našao mnogo prljavog veša za G17 plus. To je obično tako. "Ko drugome jamu kopa sam u nju upada". To je stara narodna izreka. Budite sigurni da je tačno. Koliko vam se puta desilo da krenete nešto protiv nekoga i ne vidite, propadnete u rupu.
Ovaj privatizovani deo niko ne dira. Svi se prave da ne znaju da postoji. Pre neki dan sam se šalio, kada prođete Andrićevim vencem, ima jedna optičarska radnja, u izlogu te radnje je Beba Popović, sa onom "tartalja" frizurom, zalizan onako, i on gleda u zgradu Predsedništva. On je prihvatio ono Srđanovo "samo vas posmatramo". Da li je to samo tako ili još nešto, avaksi itd., to je druga stvar. Neko treba da odgovori na to pitanje.
Sa najboljim namerama da vam pomognem, da pogrešno ne shvatite šta bi značilo - osnovi sistema bezbednosti, jer ovde rešavate savet za nacionalnu bezbednost, mi smo predložili da se ovaj zakon zove - zakon o službama bezbednosti.
Možete ovo da prihvatite, ništa ne boli. Doduše, ništa i ne rešava. To je otprilike ono: glasao, ne glasao, pogrešio si. Znate, često se dešava da, ukoliko se opredelite i za i protiv, napravili ste grešku. Ali, dešava se i ukoliko si uzdržan, da se pravi greška.
Pošto mi ne znamo kako drugačije da se borimo protiv globalizma, niste vi neki veliki predstavnici globalizma, vi ste onaj nizak nivo itd, ali najefikasnije sredstvo borbe protiv globalizma jeste sprdnja, jeste šala, šala na račun onih koji žele globalno da vladaju.
Znači, njih treba prikazati onako ogoljene, da budu smešni, da budu interesantni, da budu inspiracija za "Indeksovce", ili za one "Kursadžije", jer kada od njih napravite sprdnju ili sprdačinu, to nisu bezobrazne reči, odmah da vam kažem, onda publika zna o čemu se radi.
Evo, danas sam malo pokušao ovde, nadam se da će i moje kolege da pokušaju, jeste ozbiljna tema, ne možete da je rešite, ne želite da je rešite, našli ste neki modus kako to da se uveže, da se ti rogovi smire. Ne mogu rogovi da se smire, to vam unapred kažem, ali to je tako smešno. Znam da je i bolno, ali nema drugog sredstva u borbi protiv ovog stanja. Znači, jedino kroz humoresku može da se shvati da je situacija ozbiljna, a da su protagonisti i nosioci takve politike stvarno smešni ljudi.

 Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Sulejman Spaho.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Sulejman Spaho.
Inače, obaveštavam narodne poslanike da će, u skladu sa članom 85, Narodna skupština nastaviti rad i posle 18.00 časova, do kraja tačke dnevnog reda, a nakon toga bismo organizovali dan za glasanje.