Trudim se, pažljivo slušam sve primedbe. Ostalo je manje od deset amandmana, pa da odgovorim na jedan deo vaših primedbi.
Prvo, u redu je, očigledna je greška u prekucavanju. Ne mogu da shvatim da je potrebno da tri narodna poslanika izlaze i da govore to. Dakle, neko ko je kucao jeste pogrešio. Svi dobro znate o čemu se radi. Ne radi se o razlozima za sprovođenje zakona, tako nešto i ne postoji, radi se o sredstvima koja su potrebna za sprovođenje zakona, tako da bih vas molio da ne pravite od toga sada temu, pitanje, neko tamo ko radi za 12.000 dinara, potkrala mu se greška, nemojmo da ga vređamo. Ako vam baš čini zadovoljstvo, proveriću u daktiloslužbi ko je ovo prekucavao.
Da kažem par stvari. Kolega se žalio da jedna susedna zemlja ima brod od 60 metara dužine i 12 metara visine. Ne znam da li je to potrebno, o tome ne odlučujemo ni vi ni ja. Ne mislim da na Dunavu treba brod od 60 metara dužine, 12 metara visine. Neko drugi misli da treba, ali to nema veze sa tim da li mi imamo ratnu mornaricu ili nemamo.
Zato što rečna flotila nikada nije bila sastavni deo ratne mornarice, nikada, ona je uvek bila deo kopnene vojske. Kada već govorite o tome, nemojte, morate malo znati. Nisam neki ekspert, ali to ste mogli da znate. Nikada rečna flotila nije bila deo ratne mornarice. Ona je uvek bila deo kopnene vojske, tako da to nema veze sa našim organizacionim promenama.
Gospodine Petre Jojiću, nemojte plašiti građane. Dakle, zaista plašite građane. Mi do sada u našem bezbednosno-obaveštajnom sistemu nikada nismo imali ovaj stepen kontrole koji se uspostavlja danas ovim zakonom. Dakle, nismo imali i vi znate da ga nismo imali. Niti je nadzor Narodne skupštine bio kakav se uspostavlja ovim zakonom, niti su civilni organi vlasti imali bilo kakav uticaj na službe bezbednosti, i to je i vama poznato jednako kao i meni.
Službe bezbednosti u okviru Vojske Jugoslavije, odnosno koje sada postoje kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane, nekada su bile u okviru Vojske i nisu imale nikakav dodir sa civilnim strukturama koje čine Ministarstvo odbrane. Naš veliki civilizacijski pomak je upravo taj što smo službe izdvojili iz Generalštaba i stavili ih kao organ uprave u sastav Ministarstva i uspostavili civilni odnos između službi bezbednosti i civilnih organa vlasti.
Vi kažete – neko će da hapsi itd. Verujem da vi to znate i zaista mislim da je ovo malo i neka vrsta političke kampanje, to što ste vi pričali. Dakle, pripadnici službi bezbednosti, saveznih, bivših, nemaju pravo da koriste ovlašćenja organa Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno ovlašćenih službi pri Ministarstvu unutrašnjih poslova i nemaju pravo ni da hapse. Oni to pravo nemaju.
Pripadnici Bezbednosno-informativne agencije su imali pravo da hapse i imaju i dalje pravo da hapse samo kada su u pitanju krivična dela iz oblasti i iz nadležnosti BIA, pri tom u svemu postupajući kao i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Jednako su opasni, ako mislite uopšte da su opasni, a mislim da nisu, jednako su opasni po nas građane, kao i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Svako mora da radi na osnovu Ustava i zakona, i prava i slobode nas, građana ove države, jednako su zaštićene, bez obzira ko se nalazi sa druge strane.
Neko je pomenuo, krovna služba trebalo bi da postoji ili ne bi trebalo da postoji, to je jedna tema. Mi smo se odlučili kao država za ovaj sistem i po mom dubokom uverenju ovo je jedan veliki korak napred.
Možda ovde mi nemamo tu krovnu službu, pa da kažemo da imamo u pravom smislu te reči bezbednosno-obaveštajnu zajednicu, ali veliki je korak napred da prevaziđemo surevnjivost i takmičenje između službi bezbednosti koje je do sada vladalo u ovoj zemlji.
Neko prikupljanjem, operativnim radom dođe do nekih informacija i čuva u okviru svoje službe, pa nema komunikacije, loša je ta komunikacija, pa postoji neka vrsta takmičenja pa, maltene, što reče jedan kolega, jedni o drugima prikupljaju podatke.
Ovo je veliki korak napred. Postoje drugačiji sistemi. Postoje tamo gde ima neka posebna krovna služba, pa ona vrši, recimo, samo analitiku. Postoje sistemi gde je tehnika izdvojena na posebnom mestu, pa kad želite primenu tehnike, imate ove ranije mere agenture, delovanje, infiltriranje itd, ali kad idete na mere tehnike, pa onda idete posebno, pa tražite poseban zahtev. Mislim da to može da napravi izvesne probleme u funkcionisanju.
Mi smo se opredelili za ovaj sistem, ali je veliki korak napred. Neko ovo ocenjuje i kaže – zakon je loš. Ne, zakon je izuzetno dobar. On je suštinski veliki korak napred za naš bezbednosno-obaveštajni sistem. Jedan kolega kaže – zašto predsednik Saveta može da poziva rukovodioce drugih državnih organa, institucija i druga lica koja ne žele? Što se tiče državnih organa i institucija, pa zato što smo u članu 3. utvrdili da su naše službe bezbednosti deo jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema.
Bezbednosno-obaveštajni sistem jedne zemlje ne čine samo službe bezbednosti, čine ga mnoge institucije, sve institucije koje mogu na ovaj ili onaj način imati učešća u bezbednosno-obaveštajnoj politici jedne zemlje. To može biti Ministarstvo pravde, može biti neka druga posebna organizacija, organ uprave, ali logično je da se na sastanke Saveta može pozvati, kako vi malopre rekoste, i predsednik najveće opozicione stranke ili predstavnik itd. To je sasvim logično. Ne dolazi on na Savet da njega neko informiše, nego dolazi da se tada raspravi neko pitanje koje je od značaja, a u nadležnosti je Saveta. Ne razumem zašto ste tu primedbu stavili.
Kaže jedan kolega – treba brisati - u Republici Srbiji zabranjeno je snimanje i rad službi bezbednosti mimo odredba ovog zakona. Nije tačno. To mora da stoji. Kada se vrši podela službi bezbednosti, službe bezbednosti u teoriji i praksi postoje pri različitim subjektima. Postoje i nadnacionalne. Tako je to sada najnovije. Kaže – nadnacionalne bezbednosne službe, obaveštajni sistemi itd.
Vrlo često postoje i bezbednosno-obaveštajni sistemi ili su u praksi uporedno ili u istoriji postojali bezbednosne službe, odnosno obaveštajne službe u okviru političkih partija.
Evo, završiću. Dakle, vidite da je dobro što sam se sada javio, pa ću se ipak javiti još jednom na kraju da bih uspeo sve da kažem. Dakle, i to se dešavalo. Zato je važno to reći – zabranjeno je.
Dosta ste vi ovde izneli argumenata, verujte, uz svo uvažavanje, neke smo stvari prihvatili, ne znam zašto na njima insistirate. Prihvatili smo izmene stava 3. člana 3, potpuno ste bili u pravu, mi smo to prihvatili i ne može nadzor da vrši neko drugi sem onih koji su Ustavom utvrđeni. Mislim da nije bilo razloga da lamentirate na tim pitanjima ovde dva sata, a mi to prihvatili. Prihvatili smo unapred, kažem, u članu 15, ali ne znam koji je kolega, u stavu 1. tačka 1. takođe amandman. Prihvatili smo još jedan amandman, sada ne znam tačno, prihvatamo grešku, došlo je do štamparske greške prilikom prekucavanja.
Ali, zaista, ove druge primedbe, verujte mi, možda nisam neki stručnjak, to je moje skromno znanje, malo sam predavao na Fakultetu bezbednosti, saradnik sam tog fakulteta, moje skromno znanje mi govori da ipak ovu materiju nisam siguran da ste na najbolji način apsolvirali. Sve i da jeste, nemoguće je da vas 30 zna ovu materiju. Možda jedan od vas poznaje, ali ne može 30 ljudi da zna ovu materiju.
(Predsednik: Zahvaljujem.)
Što se tiče strategijskih i doktrinarnih dokumenata, to ću ostaviti za krajnje javljanje, pošto je ovde data ocena da su strategijska dokumenta pravni akti, a to ne može da stoji.