Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo, uvaženi poslanici, evo, otprilike sat vremena sam pratio diskusiju, pa sam osetio potrebu, da se ne bi nagomilalo više pitanja, da bar na deo pitanja koja su do sada postavljena pokušam da dam odgovor.
Dakle, kad sam ušao u salu, upravo je svoj komentar davao poslanik Milisav Petronijević i, evo, upravo je on završio ovih prvih sat vremena.
Odmah da kažem da imovina Fonda za PIO nije predmet privatizacije. Predmet privatizacije su akcije koje su prenete u korist Fonda PIO i one se prodaju prilikom Akcijskog fonda.
Agencija za privatizaciju nije nadležna za proveru porekla kapitala, a čak i da je nadležna, mogu da tvrdim da nije imala takav kapacitet, nema ga ni danas. Nema mogućnosti. Postoje neki drugi organi koji su se bavili, koji se bave i koji treba u budućnosti da se bave ovim pitanjem. Dakle, i do sada bilo potrebe da se neko bavi kontrolom porekla kapitala. Imamo organe za to. Takođe, ovim zakonom nije predviđena ni retroaktivnost, jer je o tome bilo reči. Znam da su, kad god je pokušano da se uvede u neki od zakona retroaktivnost, upravo poslanici, opravdano, bili najveća brana za tako nešto.
Ovaj zakon o privatizaciji, tačno je, doživeo je nekoliko izmena do sada, tri ili četiri, ne znam tačno, mislim da je ovo četvrta izmena. Međutim, dobro je da je ovaj zakon, ipak, da kažem, doživeo proveru vremena i osnovna ideja, osnovna filozofija ovog zakona nije nijednog momenta od 2002. godine menjana.
Zakon je popravljen upravo u pravcu efikasnosti i ispravljanja onoga što se videlo da u njemu ne funkcioniše. Sam sam bio autor u jednom delu izmena, gde smo menjali način raskida ugovora, tako da je Agencija dobila pravo da automatski raskine ugovor ukoliko se desi neki od zakonom predviđenih slučajeva, a ne – neefikasan način preko sudova. Svako ima, posle, mogućnosti da zaštiti svoje pravo na sudu, ali osnovni model nije menjan.
Upravo ono što smo učinili 2005. godine je omogućilo da kažemo da je do sada raskinuto 280 ugovora, do 2005. godine bilo ih je 20, što znači da stalna kontrola sprovođenja ugovornih obaveza postoji. Tu uopšte nema dileme. Kontrola ugovora postoji i momentom zaključenja i nekoliko, u toku realizacije, vanrednih kontrola, zavisno od slučajeva.
Istina, bilo je i slučajeva u kojima su nezadovoljni radnici insistirali, zato što se ne ispunjavaju neka njihova prava, na raskidu ugovora, ali to nije bio dominantan broj slučajeva. Dominantan broj slučajeva je ono što je Agencija, poštujući zakon koji je imala u rukama, odlučila da se raskine. Ono što je pozitivno, jer i raskid treba gledati i s one druge strane, svega nekoliko slučajeva je izgubljeno na sudu, kao neopravdani raskid, mislim da su to, do sada, dva ili tri slučaja, ne više. Dakle, ispostavilo se da je 280, ili 270 i neki ugovor sasvim opravdano raskinut.
Bilo je reči ovde o tome zašto jednim zakonom nije bila regulisana privatizacija društvenih preduzeća, javnih državnih preduzeća i javnih komunalnih preduzeća.
Verujte mi, ja sam se bavio ovim pitanjima dosta, to je gotovo nemoguće.
Prvo, velika je razlika između javnih državnih i društvenih preduzeća, ne samo po poreklu kapitala, a kada se uzmu u obzir javna komunalna preduzeća, tu imamo konglomerat kad je u pitanju svojina, jer su mnoge stvari građene iz samodoprinosa, jer su ljudi, privatno, sami investirali u priključke za gas itd., pa je u investicijama učestvovala i lokalna samouprava, a to je dolazilo i sa republičkog nivoa.
Dakle, prvo bi trebalo sve to uskladiti, dovesti sve na zajednički imenitelj, a to je gotovo nemoguće. Treba raspraviti i svojinske odnose u takvim preduzećima.
S druge strane, nije ni za prodaju sve to što je u javnim komunalnim preduzećima itd. Ali, da ne elaboriram sve ono što se dešava kad su u pitanju javna komunalna preduzeća, mislim da će to uskoro doći na dnevni red. Ustav je potvrdio da će i u budućnosti egzistirati privatna, državna i zadružna svojina. Prema tome, zaista nema razloga za žurbu kad je u pitanju državna svojina.
Društvenu svojinu više Ustav ne spominje i treba je što pre zaboraviti, odnosno završiti s onim što još nije završeno.
''Zločinačko udruživanje'' postoji u Krivičnom zakoniku, predviđeno je čl. 346. i 353. i postoje razlike između organizovanog kriminala i zločinačkog udruživanja. Sam Zakonik ih razlikuje, prema tome, nisam ekspert za ovu oblast, ali, definitivno, postoje kao dva različita krivična dela.
Često sam ovde, ako odbacimo ono što je deo predizborne kampanje, imao utisak, u nekim izlaganjima, da ljudi nisu baš puno vremena proveli u našim proizvodnim preduzećima, kada prave žalopojku koliko se radi.
Ja sam ceo svoj radni vek proveo u preduzeću, u preduzećima, i znam koliko se u preduzećima radi. Znam kolika je efikasnost u našim preduzećima i znam kolika je produktivnost, a to je, možda, četvrtina od radnog vremena koje se provodi u preduzeću.
Na kraju, želim da kažem nešto o ovom čime je gospodin Petronijević završio, a završio je pitanjima.
Dakle, mi treba da imamo u vidu koji kvalitet preduzeća je još ostao za privatizaciju. U prvom nekom periodu privatizacije, i to još dok je bila svojinska transformacija, otišla su, na neki način, najkvalitetnija preduzeća.
Početkom privatizacije, po ovom zakonu iz 2002. godine, otišla su tržišno najatraktivnija preduzeća, pa je onda, u ovom drugom periodu, od 2004. do 2007. godine, privatizacija bila obeležena, upravo, privatizacijom preduzeća u restrukturiranju. Znači, onih koja su već bila u teškoj situaciji. Polako dolazimo do toga da, od preostalih preduzeća, nemamo baš još mnogo atraktivnih preduzeća.
Tražilo se ovde da kažemo koja je cifra. Otprilike, oko 1.200 preduzeća koja imaju još društveni kapital. Međutim, od tih 1.200 preduzeća, preko 200, između 200 i 300, komotno bi se sada mogla izbrisati gumicom, jer nemaju ni zaposlenih, jednostavno, vode se u privrednom registru, inače, ne postoje. Zatim, negde za oko 300 preduzeća treba očekivati da su se stekli svi uslovi, 300 do 400, da odu u stečaj.
Dolazimo do cifre od nekih 500 do 600 preduzeća koja će biti privatizovana u toku 2008. godine, a to je, objektivno i realno, moguće zato što se organizuju po dve aukcije mesečno u Beogradu, jedna u Novom Sadu, što znači da može da se izgura otprilike 40-50, maksimum 60 preduzeća koja će biti privatizovana mesečno. Time će se, zaista, dovesti do kraja ova priča.
Želim da ukažem na veoma važan član 26, koji, možda, nije dovoljno posmatran, ili je promakao pažnji poslanika. Radi se, zapravo, o tome da će kod preduzeća koja imaju manjinski društveni kapital, 70% od tog kapitala, društvenog, biti preneto Akcijskom fondu, znači, neće biti automatski likvidirana itd. Trideset posto će biti dato zaposlenima, upravo ono za šta se poslanik koji je prethodno bio za govornicom zalagao.
Dakle, mi moramo završiti ovaj proces. Kažem, Ustav više ne poznaje društvenu svojinu, samo na jednom mestu u Ustavu se spominje društvena svojina, a to je da će ona biti pretvorena u druge oblike svojine, u skladu sa zakonom. Hvala vam.

Hvala, gospodine ministre.
Narodni poslanik Nataša Jovanović, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman kolege Milisava Petronijevića je svrsishodan i dobar, zbog toga što je on njime tražio da se zaštite ova preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, kojih ima i te kako u Srbiji i koja se ne tretiraju članom 26, gospodine ministre, a koja treba da uđu u proces privatizacije, odnosno da se privatizuju do kraja 2008. godine.
Kako je sam kolega Petronijević rekao, primera je mnogo. Ja ću, zbog korektnosti, da bi i druge kolege, srpski radikali, mogli da govore o ovom izuzetno dobrom amandmanu, pomenuti jedan slučaj, a to je Fabrika galovih lanaca "Filip Kljajić", Kragujevac.
Fabrika galovih lanaca "Filip Kljajić" je jedna od najpoznatijih i najvećih fabrika te vrste na Balkanu i u srećno vreme, pa i u vreme NATO bombardovanja i pre toga, za vreme sankcija, fabrika je radila, izvozila je na rusko tržište i širom Evrope, ugovorima koje su imali poslovodno rukovodstvo i ljudi koji su vodili uspešno fabriku.
Pre izvesnog vremena, posle mnogo natezanja i velike radničke muke, u Fabrici "Filip Kljajić" izvršeno je restrukturiranje na tri dela, na mašine, alate, na deo koji se tiče skladišnih sistema i na lančare, sada već, u jednom delu, poznatim kupcima.
Za ove druge, za skladišne sisteme, i dalje je čudno koja je to austrijska grupa, odnosno koji je to pojedinac iz nekog austrijskog konzorcijuma uključen, putem javne licitacije, kršeći odredbe važećeg zakona.
Mašine, alati i skladišni sistem "Filipa Kljajića" su prodati a da, pre toga, po zakonu, o čemu je govorila gospođa Jorgovanka Tabaković mnogo puta, država nije ništa uradila, što je, inače, problem s kojim ste se vi suočavali, gospodine Bubalo, kada ste bili ministar, da se pokuša sa nekim procesom sanacije, da otpočne proces radnog stečaja, pa onda, ako ništa ne urodi plodom, da se ide na licitaciju. Međutim, kršeći zakon, Vlada je odlučila da na takav način ta dva dela budu prodata.
Šta je sada ostalo?
Dakle, opet se vraćam na početak. Fabrika "Filip Kljajić" je fabrika galovih lanaca i ključna komponenta u tome je, upravo, lančara, jer mašine i alati, skladišni sistemi, ništa ne vrede bez ove komponente, a to je proizvodnja lanaca. Prodata su ova dva, zamislite vi taj paradoks, a lančara nije. Znači, namera Vlade je bila da ugasi proizvodnju galovih lanaca, jer je očigledno da ovi koji su kupili mašine i alate i skladišne sisteme neće da proizvode lance.
Njima je trebao potez, to je industrijska zona grada Kragujevca, vi koji ste dolazili, znate da je to prva fabrika s leve strane autoputa, odnosno puta Batočina-Kragujevac, idealno mesto za svakoga ko hoće nešto drugo da radi, ali neće da održava proizvodnju onoga od čega je i ta fabrika živela, od čega je Srbija imala, i ona bivša država, i te kako mnogo koristi, jer smo mogli da proizvedemo onoliko koliko smo mogli da izvezemo galovih lanaca, i to je najkvalitetnija fabrika.
I šta sada? To je posebno preduzeće. Dakle, to nije manjinsko društveno preduzeće, pošto su ova dva prodata, jer ovi su kao tri posebne jedinice registrovani po novom zakonu o privrednim društvima. Pošto je lančara sa dva pogona ostala, gospodine ministre, ako se ne proda do kraja 2008. godine, po ovome što ste vi sada predložili, ide se u proces likvidacije, gasi se društveno preduzeće lančara, odnosno dva pogona, 500 radnika, ili 550, koji tamo rade, ostaju bez posla. Neki od njih su se prijavili na vaš poziv, kao prethodnog ministra, i drugih, resornih za socijalni program, oko 180 ljudi, na ponudu za 10 prosečnih zarada, i ništa se ne dešava.
Sada mi objasnite koji je to interes bio? Vi znate da je to bio veliki problem i za vas, kao prethodnog ministra, i za Vladu uopšte. Koji je bio interes i ko je došao na ideju da se na takav način, putem licitacije, prodaju ova dva dela, da lančara ostane neprodata i da je sada potpuno izvesno da niko tu neće dalje da se bavi proizvodnjom?
Tako vam je sa svim ovim što ste malopre rekli. Bio je kolega Petronijević u pravu, 1.200 preduzeća, i vi kažete da se preduzeća sa društvenim kapitalom, odnosno ničijom i svačijom svojinom, koja više ne postoji po novom ustavu Republike Srbije, vode u privrednom registru.
Molim vas, sada je idealna prilika da nam kažete šta s takvim preduzećima sa Kosova i Metohije? Nama su stigli dopisi, odnosno pisma Udruženja privrednika s Kosova i Metohije, iz preduzeća sa društvenim kapitalom, koji traže da se zaštite, kao i privatna preduzeća koje je Vlada automatski, pre dve godine, to zna i gospođa Tabaković, samo su ih obavestili, izbrisala iz privrednog registra.
Ostaje ključno pitanje, šta dalje s ovakvim fabrikama koje, izvesno, imaju budućnost i perspektivu, ako država hoće da stane iza njih i da se obnovi proizvodnja. Ako nećete, pošteno je onda da kažete to.
To znaju radnici, oni već mesecima čekaju. Nema obećanog socijalnog programa, ništa nije urađeno u procesu sanacije tog glavnog dela i onda je sasvim sigurno – samo katanac u bravu, odnosno na vrata fabrike. Ostao je onaj stari naziv "Filip Kljajić", iz onog realsocijalističkog vremena, i tako sumorno izgleda sve to.
Vojnici koji su se borili protiv NATO-a, odnosno protiv onih čiji je kandidat Boris Tadić, 1999. godine ...

Molim vas, gospođice Jovanović...

Gospodine Albijaniću, Tadiću ne smeta što je NATO kandidat, vi ste ga podržali, a vama smeta.
Da li ste vi za evroatlantske integracije? Jeste. Mi nismo i nije najmanje tri četvrtine građana Srbije. Onda ste vi u problemu, gospodine Albijaniću, nisam ja, a nije ni gospodin Bubalo, on je za platformu neutralnosti, kao član DSS-a, i zato ćete znati šta treba da uradite, vi i vaši članovi, 20. januara, gospodine Bubalo, stvar je jasna.
Pošto je ovo veoma važno pitanje, ja sam izašla najviše na insistiranje radnika i onih koji su u skupštini "Filipa Kljajića". Godinama postavljam to pitanje. Znate da je tu trebalo da bude, po predlogu gospodina Veroljuba Stevanovića, inkubacioni centar, pa se odustalo od toga. Zanima me koja je sudbina lančare, odnosno čitave proizvodnje galovih lanaca, jer od toga i te kako grad može da živi.
Ovi ljudi koji su se prijavili za socijalni program, koji su blizu penzije, ako je to namera Vlade i oni to hoće da prihvate, to je u redu, ali bismo i te kako mogli da zaposlimo nove i da obnovimo proizvodnju, samo ako imate želje i volje za tim.
Pošto ste, gospodine Albijaniću, danas krenuli sa čestitkama, mislim da je vaša obaveza, kao potpredsednika, ne samo da se interesujete za predsednika vaše stranke, kada je rođen, gde ide i slavi, nego da i onima koji su vredni, marljivi, radni, a poslanici su, vaše kolege, i danas su, takođe, rođeni, čestitate rođendan.
Pošto vi to niste uradili, koristim priliku da onome ko je pravi i školovani, edukovani, edukuje i druge, mladi profesor muzike, a ne priučeni svirač kao Dinkić, gospodinu Marku Milenkoviću, čestitam rođendan, jer znam da dolazi iz čestite sredine i da će cela junačka Toplica 20. januara da glasa za Tomu Nikolića, za predsednika Srbije, svim srcem.

Pridružujem se čestitkama za rođendan našem kolegi.
Da li se još neko javlja za reč povodom amandmana?
Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić.

Gospodine ministre, zadržaću se na delu izlaganja prethodnika i vašeg izlaganja, malopre, vezanog za kontrolu poštovanja ugovornih obaveza.
Vi ste jednim delom u pravu, s tim se slažem, ali mislim da, ipak, ta kontrola mora biti daleko veća. Kontrole se vrše u nekim preduzećima koja su privatizovana, međutim, novi vlasnici su, možda, simpatizeri ili članovi političkih partija koje su na vlasti. Tu postoji opasnost da se ugovorne obaveze ne ispoštuju, jer nema kontrole, nema kontrole Agencije za privatizaciju.
SRS je od samog osnivanja tih agencija protiv njih; em što su na budžetu, em ima puno zaposlenih i nemaju kontrolu. Koliko-toliko, Skupština Srbije može da kontroliše resorna ministarstva, a ko kontroliše agencije? Skupština i poslanici ne mogu da ih kontrolišu, a u agencijama resornih ministarstava rade ljudi koji su verni ministru, jer su iste političke opcije. To je taj problem.
Navešću vam primer. Svim aktima i normama, privatizovano je preduzeće koje asignacijom radi pet-šest godina, a nije odblokiralo račun. Znamo da pet-šest godina ne može da se radi. Kontrola je bila teškom mukom dovedena, konstatovala je da nisu ispunjene ugovorne obaveze, dala je rok od šest meseci da se one ispoštuju, i više niko nije dolazio. Od isteka roka, prošle su tri godine i niko više nije došao da prekontroliše da li su to učinili, a nisu, jer navodim primer iz mesta iz kojeg dolazim, iz Apatina.
To je ''Brodogradilište Apatin'' i to je, nažalost, "Vojin Lazarević", koji je privatizovan u ''Brodogradilištu Apatin''. Konkretno vam kažem. Stojim iza svojih reči, jer sam proveo u tom preduzeću 20 i kusur godina i dobro sam upoznat s tim.
Sami ste govorili ranije, u prošlom mandatu, kao ministar za privatizaciju, kao i kompletna Vlada DOS-a iz 2000. godine, da se zalažete svim aktima i normama da se ide na skraćenje rokova ispunjenja tih ugovornih obaveza. To su bili vaši zajednički stavovi i kritikovao se sistem Službe platnog prometa, da je spor i kilav.
Međutim, upravo ovim primerom navodim da taj sistem i dalje živi, da se ne ispunjavaju ugovorne obaveze dugi niz godina i da se nije puno toga promenilo.
Da iskoristim još ovih par minuta i kažem nešto vezano, takođe, za privatizaciju.
Mi iz SRS-a volimo da govorimo o nacionalnoj opciji i time se hvalimo. Tvrdimo da nismo ''crni đavo'', kako nas karakterišu oni koji nas ne vole. Uostalom, kako reče Nataša, više od trećine Srbije, biračkog tela, glasa za nas. Šta to fali opciji kojom, u burnim vremenima, nastojimo da svim silama branimo taj nacionalni identitet, na ovaj ili onaj način, pa i preko privatizacije?
Poznat je naš stav o privatizaciji strateški važnih preduzeća, kako se moraju privatizovati, jer, konačno, ako Hrvati, Crnogorci, Muslimani, ili neki drugi mogu da sprovode takvu nacionalnu opciju, zašto ne bismo mogli da uradimo to i mi Srbi. Ne vidim u tome ništa loše i mislim da je u ovom času naglašena ta nacionalna opcija, koja će podržati integritet Srbije i poboljšati život srpskog naroda i da će već 20. januara, na Svetog Jovana, tu nacionalnu opciju predvoditi zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić. Apsolutno sam siguran u to.
Moram da vas obavestim da će sutra, Skupština opštine Apatin, na svojoj svečanoj sednici, proglasiti gospodina Putina počasnim građaninom opštine Apatin i da će upriličiti predaju te povelje na dan svetosavske akademije.
Potvrđeno je da će čuvena Petrogradska opera, svetska, doći u Apatin, da će doći predstavnici Ambasade Rusije u Srbiji, sa gospodinom ambasadorom, lično, da će doći deca sa Kosova, ''Kosovski božur'', zajedno sa Ivanom Žigon, tako da sam ponosan na svoj grad što će sutra to da proglasi.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Simonović.

Gospodine predsedavajući, vaše su želje jedno, a potreba je nešto drugo.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u skladu sa članom 226. Poslovnika o radu Skupštine Republike Srbije koji kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenje i objašnjenje od predsednika Narodne skupštine ili resornog ministra o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera.
Dakle, imam informaciju da ministar za lokalnu samoupravu Milan Marković ima nameru da, po scenariju Rume, preko specijalaca MUP-a Srbije, preuzme vlast u opštini Grocka, kako kažu njihovi predstavnici u opštini Grocka, od sutra, pa do kraja sledeće nedelje.
Moram da kažem da mi nemamo nikakav pravni akt od ministra za lokalnu samoupravu u vezi s pomenutim problemom, a na osnovu pisma DS-a iz opštine Grocka svom predstavniku, ministru Markoviću, da se na SO Grocka desio nezakonit proces oduzimanja mandata jednom odborniku PSS-a i, u skladu s tim, dodeljen je mandat drugom predstavniku PSS-a, u skladu sa potrebama i ostavkom pomenute stranke.
Dakle, pismo koje je uputio Milan Marković opštini Grocka ne nosi naznaku – mišljenje, odluka, rešenje. Pismo je upućeno, a i sam to tvrdi, kao mišljenje na osnovu dopisa njegovog odbornika iz SO Grocka, da su oni legalni, a da su ovi drugi nelegalni.
U skladu s tim, kaže, u poslednjem stavu: ''Navedeno rešenje stupa na snagu odmah. Molimo vas da izvršite primopredaju vlasti u opštini Grocka.''
Ovo je presedan za jednog ministra koji odavno ne vrši funkciju za koju je izabran, već je podredio svoj posao svojoj partiji.
Moram da kažem da je, na osnovu ovog pisma, ovog dopisa, SO Grocka uputila prateći materijal resornom ministru, gde se, u prilogu akta, kaže – dostavljamo vam zahtev PSS-a o konstatovanju promene odbornika na listi PSS-a, izjavu Simić Sonje o prihvatanju kandidature, to je novi odbornik PSS-a, Izveštaj Izborne komisije, Izveštaj Mandatne komisije i uverenje o izboru odbornika SO Grocka.
Dakle, kao što vidite, potpuno je ispoštovana procedura zamene mandata jednog odbornika u skladu s ostavkom člana stranke PSS.
Dan kasnije, bivši odbornik Aleksandar Ristić, u pisarnicu dostavlja dopis da se ne odriče mandata posle svršenog čina. U tom dopisu, on kaže, iako je to ranije tvrdio, kako nije podneo ostavku, a ja ovde imam dokaz da je podneo ostavku. Kaže – ne podnosim ostavku. Znači, sam sebe demantuje, ono što je već dan ranije uradio.
Posle svih ovih spisa i pisanija, ministar Marković pokušava da ovo pitanje razreši na način koji je u interesu njegove stranke, Demokratske stranke, grupacije koju oni zastupaju.
Takođe je jako važno da kažem da SO Grocka nesmetano radi u ovom sazivu, sve službe rade i na raspolaganju su građanima opštine Grocka, pa ne vidim razloga da ministar ne poštuje, pre svega, Zakon o lokalnoj samoupravi, a onda i druge prateće važeće akte koji regulišu ovakvu materiju.
Koristim ovu priliku da saopštim narodnim poslanicima u Parlamentu Srbije da je, na poslednjoj sednici, SO Grocka donela jednoglasno odluku, na predlog odbornika SRS-a, da je Vladimir Putin počasni građanin opštine Grocka.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milan Nikolić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić.