Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Lidija Vukićević, replika.

Htela bih samo da kažem nešto, ujedno da to bude odgovor mom kolegi.
Dakle, nemoguće je da se kaže da se neko našao na spisku za dodelu nacionalnih penzija zato što je iz te i te stranke ako postoje jasno određeni kriterijumi, a to je obaveza države, znači, ukoliko postoje jasno određeni kriterijumi. U ovom slučaju, to je morala da uradi Vlada kao donator, kao finansijer čitave ove akcije, ako mogu tako da je nazovem. Onda tu nema mnogo razmišljanja, da se kaže – evo, primili su nekog radikala, ili iz DS-a, G17 itd. To ne postoji.
U ovoj situaciji, to ne bi trebalo da bude određenje, ko iz koje stranke i da li će biti ovoliko iz ove stranke, ovoliko iz one stranke... To nije sporno ukoliko imamo prema čemu da se odredimo.
U ovoj situaciji, nismo imali, apsolutno, prema čemu da nivelišemo i da određujemo ko treba da dobije penziju, a ko ne, jer nisu postojali jasni kriterijumi.
Međutim, meni je veoma interesantno što ste spomenuli sada gospođu Goricu Mojović, koja učestvuje u raspodeli budžeta već godinama, još kad je bila u komitetu s mojim ocem, pa do dana današnjeg. Moram da kažem da gospođa Gorica Mojović nije prava osoba i nije osoba koja bi trebalo da učestvuje u ovakvim stvarima, bar ne više. Dovoljno je to radila, videli smo na koji način je to radila.
Ja sam svedok da je jedna firma, ili jedna kulturna ustanova, poput Dečijeg kulturnog centra, godinama radila bez sistematizacije rada, bez pojedinačnog kolektivnog ugovora, bez mnogih pratećih stvari koje je morala, kao Dečiji kulturni centar, da ima. Onog trenutka kada je neko došao i uveo red, poštovao zakon, poštovao zakone o radnim odnosima, dakle, uveo osmočasovno radno vreme, koje nije trebalo da se uvodi, već je nešto što se podrazumeva, da ne možete da radite pola sata, pa da odete kući, pa opet da dođete, da kažete – dobro, sad ću engleski da eskiviram, nema veze... Znači, kad uvedete kolektiv, koji je imao stečene loše navike, u red, onda vam se pripiše i piše po novinama, konkretno, u listu "Politika", da uvodite represivne mere. Dakle, represivne mere onda budu pandan sprovođenju zakona.
Mislim da to nije u redu i da smo robovi zakona da bismo bili slobodni. To je jedino tačno, tako da se slažem da bi gospođa Mojović, nemam ništa lično protiv nje, ali iz svog iskustva, onoliko koliko sam imala kontakte s njom, a radila sam, zaista, mogla da potraži, možda, neko drugo radno mesto, gde neće baš moći da odlučuje o budžetu, jer sam sigurna da to ne ume pošteno i pravilno da radi.
Hvala.

Zahvaljujem.
Ovoj raspravi u prilog, još se javila i potpredsednik Skupštine Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, niste u toku, zato što ova priča traje već više od pola sata. Naime, moram da vam kažem da sam izašla po čl. 225. i 226. Poslovnika, ujedno i da zatražim  od vas obaveštenje. Ne vidim više Vesnu Pešić u sali.
Najpre, moram da zahvalim koleginici Vukićević, koja je prvi put u Skupštini Srbije, posle 17 godina, kao umetnik i kao žena koja se svim srcem, kao što se Toma bori za Srbiju, bori za svoju struku, pokrenula pitanje ljudi koji su dali nemerljiv doprinos u oblasti naše kulture i umetnosti.
Ne bih se uopšte javila da ona nije pomenula slučaj uvažene profesorke Dubravke Nešović i njenu više nego tragičnu situaciju. Ona ima penziju od 17, koliko ste rekli, koleginice, 18 hiljada dinara.
Ja sam, kao njen nekadašnji đak i pridruženi član hora kojim je ona rukovodila u vreme kada je organizovala manifestaciju "Veliki školski čas" u Kragujevcu, ponosna na taj period svog života, što smo imali nju, kao članovi hora, kojim je ona dirigovala i učila nas mnogo čemu, ne samo iz te oblasti, nego i o ponašanju i odanosti svojoj državi i svom narodu, jer je žena čitavog života radila za svoju naciju.
Vesna Pešić, u lagodnom, propalom političkom zanosu, takva je od početka i od osnivanja, jer nikada nije samostalno izašla njena stranka na izbore, ona sama uvek je bila na grbači nekoga, može da priča i da selektuje ljude iz oblasti kulture i umetnosti po političkim strankama, jer je ista kao i ovi iz DS-a, Gorica Mojović, koji to rade od 2000. godine. Ali, ovde je koleginica Vukićević pokrenula pitanje koje se tiče ne samo Beograda, jer nema samo Beograd, kao grad i kao naša prestonica, kulturno istorijsko nasleđe, nego i drugi gradovi u Srbiji.
Moram da vas podsetim na to, a to koleginica Lidija zna, da Komisija, takvim svojim radom, koja je bila više nego pristrasna, nikako objektivna, koja nije uzela u obzir ni socijalne aspekte, ni ovaj doprinos, nije dodelila nacionalnu penziju nijednom umetniku iz Kragujevca, a mi imamo prvo srpsko pozorište, koje je obeležilo jubilej prošle godine, Teatar "Joakim Vujić", da ne pričam o kruševačkom, vranjskom ili užičkom pozorištu, itd.
Dakle, koncentracija političke i finansijske moći, u ovom slučaju, direktno ide preko Gorice Mojović, koja je navikla na to od dana koji ste vi pomenuli. Za razliku od nje, vaš otac, koleginice Vukićević, bio je častan čovek i verovao je u te ideale, bio je poslanik nekada, delegat i u ovoj skupštini.
Znate, kad neko navikne, i ona, i Vesna Pešić, i taj ceo klan, tako da rukovodi sudbinama ljudi, onda ne treba uopšte da se pitamo zbog čega smo dovde došli i zbog čega, naročito ljudi u manjim sredinama, moraju da se bore za svoja prava, a i te kako su vrsni umetnici i ljudi koji daju veliki doprinos razvoju naše kulture, pre svega, neguju srpsko kulturno-istorijsko nasleđe. Hvala.

Zahvaljujem.
Beograd Da li se još neko javlja? (Ne)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima. Podsećam vas da, prema članu 152. stav 3. Poslovnika, predsednik Narodne skupštine može da odredi dane za glasanje o Predlogu zakona o budžetu u toku sednice, ne čekajući da se završi rasprava u načelu i u pojedinostima o ostalim tačkama dnevnog reda.
U skladu s tom odredbom Poslovnika, određujem kao dan za glasanje o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu sutrašnji dan, dakle, petak, 21. decembar 2007. godine, početak u 12 sati.
Sad ćemo da napravimo pauzu.
Nastavljamo rad u 14,30 časova.
(Posle pauze, 14,35)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Suzana Grubješić, Vlado Sekulić, Dušan Stupar, Dragan Čolić, Veroljub Arsić, Milosav Miličković, Stefan Zankov, Igor Bečić, Zdravko Topalović, Zoran Despotović, Saša Valjarević, Milorad Buha, Nebojša Stefanović, Aleksandar Martinović, Zoran Krasić, Jorgovanka Tabaković, Boško Ristić, Bojan Milovanović, Milan Nikolić, Željko Vasiljević, Milisav Petronijević, Miletić Mihajlović, Ninoslav Dimitrijević i Rajko Baralić.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Primili ste izveštaje Odbora za privatizaciju i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Poštovani građani, poštovane kolege, podnela sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, a tiče se predmeta privatizacije.
Znači, članom 1. je predlagač, Vlada Republike Srbije, predložio da se pod predmetom privatizacije smatraju i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu uređeni posebnim propisom, kao i da se predmetom privatizacije smatra i kapital i imovina u društvenim preduzećima onih preduzeća koja su iz bivših republika SFRJ.
Posle tog stava 4, svojim amandmanom, predlažem dodavanje stava 5, koji kaže: "U skladu sa odredbama ovog zakona, privatizuje se i kapital i imovina u predstavništvima, poslovnim jedinicama i poslovnicama u inostranstvu koja su društvena preduzeća osnovala u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 63/89), a na osnovu evidencije saveznog organa uprave nadležnog za poslove ekonomskih odnosa sa inostranstvom, odnosno republičkog organa u čijoj su nadležnosti ti poslovi.
Ministar nadležan za poslove privatizacije propisaće bliže uslove za utvrđivanje predstavništava, poslovnih jedinica i poslovnica u inostranstvu koji su, na osnovu fiktivne dokumentacije, preneti u vlasništvo pojedinaca posle 1. januara 1992. godine, a zbog izbegavanja sankcija međunarodne zajednice".
Možda tek iz ove poslednje rečenice shvatate zašto sam podnela ovaj amandman.
Devedesetih godina je, na osnovu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji sam navela u predlogu amandmana, bilo moguće osnivati predstavništva i poslovne jedinice postojećih društvenih preduzeća. Činila su to ne samo spoljnotrgovinska preduzeća, radi širenja i osvajanja tržišta i bolje promocije svojih poslova, nego je bila i moda i praksa da sva ozbiljnija preduzeća čine tako nešto. Bez obzira na to što ti delovi preduzeća nisu imali svojstvo pravnih lica u našem zakonodavstvu, u smislu našeg zakonodavstva, oni su tamo morali da budu osnivani u skladu s važećim propisima u zemlji u kojoj su osnivani i, kao takvi, zadržavali su vezu s osnovnim kapitalom u državi, tada Jugoslaviji, odnosno, danas Srbiji.
Kada su nastupile sankcije zbog građanskog rata u Jugoslaviji, mnoga od dovitljivih preduzeća, direktori dovitljivih preduzeća, izazvani nuždom, fiktivnim ugovorima su prenosili vlasništvo društvenih preduzeća na svoje rođake, prijatelje, ili ljude koji su radili u tim predstavništvima. Dobar deo imovine, nečega što se zove brend, pravo, poslovne veze, znate, one ekskluzivne informacije, zbog kojih sam ovde gospodina Đelića prozivala na osnovu klauzule o zabrani konkurencije, kada je poverljive informacije koristio u lične svrhe, tada su gotovo zakonito iskorišćeni, tako da se mnogi pojedinci iz tih i takvih firmi danas pojavljuju kao moćnici, veliki vlasnici kapitala, imovine, pa i naše budućnosti. Svi su, kao namerno, zaboravili da smo jedan deo društvene i državne imovine, bukvalno, prepustili u tom trenutku, iz nužde, a kasnije to više niko nije hteo da preispituje.
Amandman nema potrebu da izrazi neku vrstu političkog stava. Ovo je amandman koji je realna potreba ovog trenutka, a mislim da je ovo krajnji trenutak, pošto se vremenski ograničava završetak procesa privatizacije, da se ovaj deo utvrdi.
Ono čime sam se posebno rukovodila, a obradovala sam se prilikom da predložim ovakav amandman, jeste to što je na čelu Ministarstva privrede i privatizacije, upravo, gospodin Mlađan Dinkić, koji je bio u Narodnoj banci i koji sada objedinjava poslove ekonomskih odnosa s inostranstvom, koji su svojevremeno, a po ovom prvom zakonu, kada su ta predstavništva osnivana, bili u nadležnosti tog ministarstva. Znači, evidencije, podaci, sva rekonstrukcija koja je neophodna da se utvrdi koja su to pravna lica imala takva predstavništva, nalazi se u nadležnosti jednog čoveka.
Svojevremeno je Narodna banka imala evidenciju o tome, jer je zakon podrazumevao da se, kada preduzeća osnuju ovakav deo, upišu u registar kod Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ne bih želela da budem maliciozna i da me tako shvatite, ali se nadam da je vršenje vlasti u periodu od sedam godina bilo dovoljno da se ono što se ne zna nauči.
Svojevremeno je poklonjeni libijski ček, posle petooktobarskih promena 2000. godine, realizovan kod Vlade Srbije umesto kod Narodne banke, što je bio plod neznanja ljudi koji su preuzeli da vrše vlast, o čemu je Dragan Todorović, kao član Saveznog parlamenta, tada postavio poslaničko pitanje, i dobio odgovor. Znači, ako niste znali tada kada ste preuzimali vršenje vlasti, pa je ček, koji se, po prirodi stvari i po osnovnoj teoriji, realizuje u Narodnoj banci, realizovan u Vladi, i tu ste ga i prikazali, za vreme vršenja ove vlasti imali ste dovoljno iskustva i znanja da ovaj deo zahteva koji iznosim i sprovedete.
Ono što me malo brine je to što vas optužuju da, uz jednu takvu vašu potragu za novcem, koji je neopravdano, čudnim kanalima, ali nikada bez tragova, izašao iz zemlje, niste uspeli da ga povratite.
Verujem u vašu ambicioznost, u istrajnost i dobru nameru da ovaj amandman sprovedete. Samo bih vas molila, gospodine ministre, da kada budete ovaj podzakonski akt donosili, jer sam uverena da ćete ovo prihvatiti, savete ne tražite od Vesne Džinić, jer ono što bruka državu Srbiju, Vladu, proces privatizacije, Agenciju, jeste poslednji slučaj sa Robnim kućama "Beograd".
Ovaj papir, ovako urolan, s kojim sam izašla, govori o tome da kada vas ljudi upozoravaju da prodajete imovinu koja nije imovina Društvenog preduzeća ''Robne kuće'', nego je delom privatna, a delom vlasništvo države Srbije, gospođa Džinić potpiše odgovor u kome kaže – ne prodaje se nepokretna imovina stečajnog dužnika, nego akcije.
Gospođa Vesna Džinić je potpisala i papir na koji se nastavlja, koji izlazi iz kuće na čijem je ona čelu, gde se kaže – predmet prodaje je stečajni dužnik kao pravno lice, a najznačajniju imovinu predmeta prodaje čine nepokretnosti, upravo one za koje je rečeno da se ne prodaju.
Znači, ako gospodin Cvetković misli da prikaže uspešnim svoje ministrovanje time što metodološki koristi da se u rashode, odnosno potrošnju, ne računaju otplate dugova, što je promenjeno početkom 2005. godine, nemojte nas metodološkim, terminološkim ili bilo kakvim drugim obrazloženjima, da ne kažem smicalicama, uveravati da stvari ne stoje ovako kako stoje.
Znači, ekonomska logika, zdrava logika ljudi koji misle o svojoj državi, nalaže da se u poslednjem trenutku pokuša realizovati povraćaj imovine koja jeste društvena i državna i za koju vi, nesporno, imate podatke u organima uprave i Ministarstvu na čijem ste čelu.

Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 3. Zakona o privatizaciji koji se menja i koji je, upravo, sada tema ovog razgovora.
Na član 3. je amandman podnela gospođa Jorgovanka Tabaković, a iz obrazloženja koje je dala mislimo da je amandman smislen i da ga treba prihvatiti. Ja ne bih dalje obrazlagao to.
Član 3. Zakona o privatizaciji je važan član, jer govori o predmetu privatizacije, a i za SPS je, kada su u pitanju ove izmene i dopune Zakona, to važan član, kao što su važni i oni koji govore o roku i šta posle roka. Dalje, oni koji govore o predmetu prodaje, o ugovoru, sadržaju ugovora, šta treba da sadrži, i, naravno, oni koji govore o razlozima za raskid ugovora, a ja sam izdvojio samo tih pet kategorija.
Kada je reč o ovom članu 3, koji govori o predmetu privatizacije, želim da iskoristim ovu priliku i dam mogućnost ministru Dinkiću da da odgovore. O čemu se radi?
Vlada svojim izmenama člana 3, koje se svode na dve izmene, stvara pravni osnov za sprovođenje postupka privatizacije i državnog kapitala, izraženog u akcijama i udelima, što do sada nije bio slučaj. Osim toga, taj član omogućava privatizaciju kapitala i imovine u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ.
Upravo na to je gospođa Jorgovanka Tabaković podnela amandman o kome je govorila.
Želim da pitam gospodina ministra, šta je s inicijativom, predlogom, zahtevom Upravnog odbora Republičkog fonda PIO, koji je tražio izmene Zakona o privatizaciji, deo koji se odnosi na član 70. a koji kaže da akcijama Fonda PIO raspolaže Akcijski fond, što je jedna strana. Posebno je Upravni odbor Fonda PIO tražio da se zaštiti, sačuva imovina Fonda PIO, čak se, koliko smo informisani, vode i sudski postupci u vezi s tim.
O čemu se radi? Pošto je u pitanju imovina Republičkog fonda PIO, potpada li ona pod ovaj član, imajući u vidu da se ovde govori o tome šta je predmet privatizacije, kao i promenu člana 55. Zakona o privatizaciji koji daje mogućnost Vladi da to radi?
Radi se o imovini Republičkog fonda PIO, koja je sticana stvarno i isključivo od sredstava Republičkog fonda PIO. Ta sredstva su ogromna. Republički fond PIO, odnosno njegovi prethodni pravni prethodnici, u skladu s politikom koja je bila, većinu sredstava kojima su raspolagali investirali su, prema podacima kojima raspolažemo, u izgradnju 28 objekata Zavoda za rehabilitaciju širom Srbije.
Ja ću ovde spomenuti samo jedan broj, a to su zavodi u Vrnjačkoj Banji, Jošaničkoj Banji, Gamzigradskoj Banji, Ribarskoj Banji, Banji Koviljači, Sijarinskoj, Kuršumlijskoj, Bujanovačkoj Banji, Bukovičkoj Banji, Niškoj, Novopazarskoj, Sokobanji, Ivanjici, Mataruškoj Banji, Vranjskoj Banji, i da ne nabrajam više.
Dakle, šta je suština pitanja? Suština pitanja je, gospodine ministre, u tome što se u ovom članu 3. propisuje da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital u preduzećima i drugim pravnim licima, ali ponuđeni član 21, kojim se menja član 55, tretira i dalje sredstva Fonda PIO, kao i njegovih pravnih prethodnika, koja su ulagana u izgradnju navedenih nepokretnosti, kao društvena sredstva, iako ta sredstva ni tada ni danas nisu državna, niti su bila društvena, već su u pitanju sredstva osiguranika koja su se slivala u Republički fond PIO zaposlenih, koji je ta sredstva, u određenim vremenskim periodima kada je raspolagao viškovima, plasirao tako što ih je investirao u izgradnju tih objekata.
Podsećam da je Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, kojim je konstituisana državna svojina, a čiji je titular Republika Srbija, propisano da se iz režima državne svojine izuzimaju sredstva socijalnog osiguranja, dakle, i sredstva iz Republičkog fonda PIO zaposlenih.
Ja bih molio da javnosti razjasnite ovu situaciju s imovinom Republičkog fonda PIO i da li potpada pod ovaj zakon, odnosno član 3. ovog zakona, kakva je sudbina te imovine, hoće li biti vraćena, jer je očigledno da se kasnijim izmenama Zakona stvara pravna mogućnost za privatizaciju i tih rehabilitacionih zavoda i te imovine koja je, ponavljam, građena isključivo sredstvima Fonda PIO. Ponavljam i to, čak su povedeni i sudski postupci u smislu vraćanja te imovine.
Veoma važno pitanje je pitanje predmeta privatizacije za ceo ovaj proces koji se odvija. Pozivam da gospodin ministar objasni ovu situaciju, posebno da kaže šta će se dogoditi s imovinom Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Što se tiče nas, Poslaničke grupe SPS-a, smatramo da to treba da ostane u vlasništvu Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Srbije. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Petronijeviću.
Da li se još neko javlja za reč povodom ovog amandmana?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Milorad Buha.