O amandmanu, za reč se javila narodni poslanik Lidija Vukićević.

Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što zaključimo raspravu o budžetu, iznela bih svoje mišljenje a propo izdvojenih budžetskih sredstava za dodelu nacionalnih penzija. Smatram da je to moja obaveza. Mislim da rasprava o budžetu ne bi trebalo da se završi a da se ne spomene tako atraktivna akcija koja se desila poslednjih nekoliko dana.
Dakle, kao što rekoh, govorim o nacionalnim penzijama, ili priznanjima za poseban doprinos u nacionalnoj kulturi. Poslanici u skupštinskoj sali su upoznati s tom dodelom nacionalnih penzija, građani su mogli da se obaveste preko dnevnih i nedeljnih novina, ali mislim da su najupućeniji i da je to najviše interesovalo one umetnike koji su se našli na spisku za dobijanje nacionalnih penzija, a ostali su bez njih.
Neko može da kaže – kako god da smo uradili, neko sigurno ne bi bio zadovoljan, ili – uvek bi se našao neko ko bi protestovao i rekao da nije urađeno kako treba. Ne, nije tačno.
Ne radi se uopšte o tome da svi prijavljeni treba da dobiju nacionalne penzije. Ostavimo nešto i za sledeću godinu, iz razloga što budžetska sredstva koja su odvojena za kulturu nisu tolika da bismo mogli svim prijavljenima da dodelimo nacionalne penzije.
Elementarni problem ovde je što se, apsolutno, nije radilo po jasno definisanim i preciznim kriterijumima. Ne želim da pominjem nijedno ime sa spiska ljudi koji su dobili nacionalnu penziju, a koji, možda, nije trebalo da je dobiju u ovom vremenskom razdoblju njihovog života. Zaista mi to nije namera, uz sve poštovanje i uvažavanje onih koji su dobili i zaslužili ovu nacionalnu penziju. Ja im javno, sa skupštinske govornice, od srca čestitam, svim svojim kolegama koji su, zaista, zaslužili i dobili ovu penziju.
Vi ste mogli da vidite u novinama u poslednje vreme da se spekuliše različitim naslovima, otprilike, da ih ne bih parafrazirala, ovako ide: ''Rad Komisije nije bio sasvim nezavisan. Uplele su se pojedine stranke''. Čak je jedan član Komisije, a Komisija je veoma diskutabilna, nešto kasnije ću o njoj da kažem, rekao: ''Nisam ovlašćen da dajem izjave na odabir ljudi koji su se našli na spisku za dobijanje nacionalnih penzija''.
Verujte mi da tu rečenicu ne mogu da shvatim. Možda ja i ne razumem, ali ne verujem da neko ko je bio član Komisije za dodelu nacionalnih penzija kasnije ne može da da izjavu za novine i da obrazloži zbog čega je taj i taj glumac, slikar, vajar, književnik, prevodilac dobio nacionalnu penziju.
Ono što je suština onoga zbog čega sam izašla za govornicu, jeste da je, s obzirom na broj prijavljenih, a njih je oko 900, možda nije tačno u broj, ali nije bitno, dobilo penzije 258 prijavljenih. Dakle, morao je da se napravi objektivan odabir i da se penzije dodele zaista zaslužnim umetnicima, koji su doprineli našoj nacionalnoj kulturi.
Elementarna stvar koja nije ispoštovana, čudim se Vladi da je mogla da dopusti tako nešto, to je da nisu napravljeni jasni i precizni kriterijumi. To je najelementarnija stvar, bez koje ne možemo da donosimo nikakav sud i nikakav zaključak. Kriterijume su morale da naprave i zajednički da donesu strukture sledećih delatnosti: nauke, umetnosti, obrazovanja, posebno visokog, sporta; za sport, da se nađe zajednički imenitelj za ljude koji su dali poseban doprinos u sportu.
Vlada, kao finansijer, morala je da postupa u skladu s postojećim kriterijumima. Međutim, kako Vlada da postupa u skladu sa kriterijumima, kad uopšte nismo imali jasno definisane kriterijume?
Nadam se da se slažete sa mnom da je pravilo da onaj ko dodeljuje sredstava, dakle donator, u ovom slučaju Vlada, mora da donosi i kriterijume, a onaj ko raspoređuje sredstva, mora da se ponaša u skladu i na osnovu utvrđenih kriterijuma.
Znači, to je elementarni problem. Definisani kriterijumi nisu postojali i zato se napravio ovakav haos i zato su mnogi ljudi, s pravom, ostali nezadovoljni.
Ovde se dogodilo nešto potpuno obrnuto. Podnosioci predloga su davali kriterijume i raspoređivali, što je nedopustivo i što je, priznaćete, apsurd, pa smo tako imali u Udruženju književnika slučaj, to ste, isto, mogli da vidite iz novina, da je naš uvaženi književnik Radomir Smiljanić istupio, nije više želeo da bude član Udruženja književnika, zato što ga Udruženje nije predložilo.
Zapravo, udruženja nije trebalo ni da predlažu svoje kandidate. To je esnaf. Vlada je dopustila da se udruženja unutar sebe svađaju, što je nedopustivo.
Upravo zbog tih opštih kriterijuma, zajedničkih kriterijuma, ova akcija, koja je pretendovala da bude plemenita, koja je, koliko god to neko opovrgavao ili ne, trebalo da ima i socijalni karakter, pretvorila se u svoju suprotnost.
Komisija koja je odlučivala ko će da dobije nacionalnu penziju, a ko ne, nije bila adekvatno sastavljena i u svom sastavu nije imala predstavnike svih umetničkih delatnosti, što je, priznaćete, apsurd. Samim tim, veoma je loš odabir ljudi, ne kažem svih, ali većine ljudi koji su dobili nacionalne penzije, a to nisu zaslužili.
Moram da kažem da sam u Predlogu zakona o budžetu pročitala: ''Na aproprijaciji...'' (aproprijacija je prisvajanje ili sticanje svojine, da bi građani lakše to usvojili) ''472, planirana su sredstva namenjena za isplatu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji, a raspored i korišćenje ove aproprijacije vršiće se po posebnom aktu Vlade''.
Ne znam koji je to akt Vlade i šta je trebalo da se reguliše tim aktom Vlade. Ako nisu definisani jasni kriterijumi, onda stvarno ne znam šta je trebalo da podrazumeva taj akt Vlade u ovom slučaju.
Još nešto o čemu se nije vodilo računa, a što je veoma bitno, to je da su ljudima koji su ušli u grupu za dobijanje nacionalnih penzija, pre svega, morale da se ujednače penzije, iz prostog razloga što je neko nekada, recimo, pre 15 godina, otišao u penziju po jednoj osnovici, pa njegova penzija u ovom trenutku iznosi, recimo, 14.000 dinara, a neko je otišao pre tri meseca, pa mu penzija iznosi 40.000 dinara. I jedan i drugi umetnik su zaslužni, dakle, ušli su u grupu za dobijanje nacionalnih penzija. Ako na to dodamo po 50.000, ovaj će da ima 75.000, a ovaj od 40.000 će da ima 90.000 ili 100.000 hiljada penziju.
Dakle, opet pravimo socijalnu razliku i ništa nismo, u krajnjoj liniji, uradili.
Ono što bih još htela da istaknem, za šta mislim da bi trebalo, ako ne za ovu godinu, pošto je stvar već završena bez ikakvih konsultacija šire javnosti, da se uradi sledeće godine, to je da lice sa ovog spiska, lice koje ulazi u spisak da dobije nacionalnu penziju, koje je radno aktivno i dalje, na osnovu godišnjih prihoda koji prelaze maksimum, sledeće godine mora biti potpuno ili delimično isključeno iz spiska za dodelu nacionalnih penzija, iz prostog razloga što je ova nacionalna penzija imala i socijalni karakter.
Jer, priznaćete, niko od tih 900 umetnika sigurno nije išao da predaje administraciji dokumentaciju da bi mu Vlada rekla – ti si stvarno umetnik koji je dao doprinos nacionalnoj kulturi, vrhunski si umetnik. Moraćemo, stvarno, da pogledamo istini u oči i da shvatimo da je i to svrha ove čitave akcije.
Ne govorim ovo, da me neko ne bi pogrešno shvatio, zato što sam protiv ove akcije. Veoma sam srećna, kao umetnik, da su konačno i umetnici dobili mogućnost da im se na neki način pomogne, što statusno da se izdvoje, što socijalno, ali, prosto, mislim da bi u narednom periodu sprovođenja ove akcije odabir morao da bude pošteniji, a ova akcija podobna i korisna.
Samo ću još da kažem, da biste videli da je sve ovo tako kao što sam rekla, da mi imamo umetnike koji su u sedmoj, osmoj i devetoj deceniji života, koji, od kada su otišli u administrativnu penziju, ništa nisu radili, ponešto malo su radili ili su, oni koji imaju snage, još uvek ostali da rade, a koji primaju prosečne ili ispod proseka penzije, a pri tome su dali veoma veliki doprinos našoj nacionalnoj kulturi. Prioritet je morao da se da tim ljudima i moralo je da se povede računa o njima.
Samo još jedan primer i završavam, pošto mi je već isteklo vreme. Imamo veoma obrazovanu umetnicu, koja je, neosporno, dala veliki doprinos našoj nacionalnoj kulturi, gospođu Dubravku Nešović, koja je morala da uđe u ovaj spisak za dodelu nacionalnih penzija. Živi u staračkom domu, od penzije koja iznosi 17 hiljada, a mesečno treba da plati 25 hiljada za starački dom. Prete da će 15. februara da je izbace iz staračkog doma.
Ne treba da objašnjavam, pogotovo starijim generacijama, ko je gospođa Dubravka Nešović. Samo ću reći da je diplomirala, od treće godine je na daskama sa roditeljima glumcima, dobila je silne nagrade, preko tri hiljade humanitarnih koncerata je održala. Ne mogu danas da nađem nijednog umetnika koji je toliki broj humanitarnih koncerata održao. Diplomirala je i jedini je magistar muzike, a nije se našla na spisku za dodelu nacionalnih penzija.
Kroz prizmu gospođe Dubravke Nešović, rekla sam da postoji veliki broj umetnika koji nije dobio ove godine nacionalnu penziju.
Tu su ne samo muzičari, nego i slikari, vajari, glumci, reditelji, pisci, prevodioci, koji se, nebrigom, neodgovornošću, nisu našli u prioritetnoj grupi koja treba da ponese ovu laskavu statusnu titulu za dobijanje nacionalnih penzija.
Samo još na kraju da kažem da svi moramo dobro da razmislimo, da je najlakše zaboraviti ljude. Nemojte da nas ljudi pamte po zlu. Mnogo je bolje da nas pamte po dobru. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Lidiji Vukićević.
Reč ima narodni poslanik dr Vladan Batić, o amandmanu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ako semantički posmatramo termin ''NIP'', čini mi se da u okviru tog plana najveće investicije treba da budu u onim delovima Srbije koji su najugroženiji.
Jedan od najugroženijih delova Srbije je upravo jug Srbije, i to onaj deo Srbije koji se graniči sa Kosovom i Metohijom, pre svega, teritorija opštine Kuršumlija. Umesto da se tamo investira, umesto da oni koji se nalaze na čelu državnih institucija, koje, tobože, rade na KiM, poput Muzeja KiM, Biblioteke KiM, Fonda PIO KiM, Uprave prihoda za KiM, ako već ne mogu da funkcionišu na prostorima KiM, budu izmešteni na teritoriju opštine Kuršumlija, da se tamo radi i gradi, investira iz NIP, ništa od toga.
Predložio sam da se jedna od sednica Vlade, čisto da se pokaže da je Srbiji stalo do tog dela njene teritorije, održi u Kuršumliji. Naravno, ništa od toga. Naravno da ne vredi pričati velike priče o KiM, kada se ne brine ni o Kuršumliji.
Ne brine se ni o rezervistima, koji sutra štrajkuju stoti dan. Izgleda da su ti ljudi zaludni, dokoni, da to rade iz besa, hira. Ne, nego zato jer je život zakon, jer i oni treba da žive. Život je zakon i za njih i za te potlačene, nesrećne, razočarane ljude.
Da postoji različiti aršini, evo jednog predloga za izvršenje od pre dva dana. Neki ljudi naplaćuju ono što traže.
Pre nekoliko dana, Okružni sud u Kuršumliji, ovo je pitanje za Dušana Petrovića, potvrdio je presudu Opštinskog suda u Kuršumliji kojom jedan od rezervista, kada se računaju kamate, treba da naplati oko milion dinara.
Svi se prave ludi. Igramo se gluvih telefona. Ti ljudi protestuju sto dana. Imam kontakt sa njima oko 30 dana. Prema tome, niko ne manipuliše njima, oni traže svoja prava, i to više nije samo Toplički okrug, to je i Jablanički, i Pčinjski okrug, i Niš, to se širi, jer se prema tim ljudima ne postupa na nivou poštovanja njihovog dostojanstva, njihove časti, njihovog ugleda. Ne razgovara se s njima.
Izuzev gospodina Rasima Ljajića, niko nije pokazao dovoljno brigu i odgovornost da razgovara s njima, nego se, đonom, samo negira to što oni traže.
Ponovo apelujem i na Dušana Petrovića, i na Vidu Petrović-Škero, i na gospodina Šutanovca, i na predsednika Tadića, kome sam se u njihovo ime obratio dva puta, i na načelnika Generalštaba, gospodina Ponoša, jer oni su njegovi vojnici, ne bivši, nego, možda, i budući, da se ova stvar ozbiljno uzme u razmatranje. Ne postavljaju oni megalomanske, astronomske zahteve. Ne mora biti parametar ovo što izvire iz ovih presuda, ali se ti ljudi moraju poštovati, mora se poštovati njihovo dostojanstvo, jer život je zakon.
Pre nekoliko dana, s ove govornice, izneo sam stav sindikata ''Želvoza'', bolje rečeno, onog sindikata koji ima simbolični naziv - SRP - sindikalni radnički pokret. Dakle, ništa nisam improvizovao, oni su ovaj svoj dopis uputili svim poslaničkim grupama, govoreći o onome što se događa u ''Želvozu'', a na neki način i u okviru JP Železnice Srbije.
Valjda je priča o železnicama, o kojima smo ovde polemisali, takođe, nešto što treba da bude obuhvaćeno Nacionalnim investicionim programom. Imamo najsporije železnice u Evropi, sporije nego kada su prvi put počeli da vozovi prolaze Srbijom. To više nisu železnice, to su muzeji železnice.
Evo jedne priče o tome, posle koje su reagovali predstavnici tri druga sindikata, tvrdeći da iznosim neistine. Ponavljam, ja sam samo pročitao ono što je svim poslaničkim grupama dostavio Sindikalni radnički pokret. Sada se javljaju predstavnici druga tri sindikata, koji to negiraju i kojima je, očito, ovo neko drugi napisao. Ima u Železnici još JUL-ovskih direktora, jer me ovo veoma asocira na taj vokabular, taj žargon, taj rečnik, tu konstrukciju rečenica.
Oni, čak, konstatuju da podržavam stečaj, da se ja udružujem s tajkunima, a kao poslanik DHSS-a, ja, kao i Poslanički klub LDP-a, jedini u ovoj skupštini dižemo glas protiv tajkuna, bez obzira na to kako se zovu, (izvinjavam se, predstavnici još jednog poslaničkog kluba; Željko Vasiljević mi maše), da će stečajem radnici izgubiti zagarantovano pravo na rad, da se namerno ugrožava egzistencija 1.700 porodica i osporava šansa fabrike da uđe na tržište EU.
Gospodo, pošto je to tako okvalifikovano, onda sam se ja malo zainteresovao i sada odgovorno tvrdim da je ovo što se događa u ''Želvozu'' čist kriminal i zbog tog kriminala treba da se podnesu određene krivične prijave. Za sada ću se zadržati na jednom malom pitanju – kako to da je Železnica za rekonstrukciju železničkih vagona isplatila 1.000.325.294 dinara, a ''Želvoz'' za taj period, tiče se 2005. i 2006, dostavio zahtev da mu se isplati 570 miliona dinara? Gde je 800 miliona dinara? Gde je 10 miliona?
Da li je to u okviru ''Želturista'', pošto se radnicima ne plaćaju porezi i doprinosi, ali im se plaća da letuju, da zimuju, da se rekreiraju preko ''Želturista'', a znate ko je gazda u ''Želturistu'', pa da vidimo, od ovih 10 miliona, ko se ovajdio, ko je kupio džipove, ko je dobio luksuzne stanove u centru Beograda, da vidimo o čemu se tu zapravo radi?!
O ovoj temi ću, kada mi stignu odgovarajući dokumenti, za sat-dva, govoriti opširnije, jer ovo je priča kojom treba da se bavi i Vlada i Tužilaštvo, a ne da se kriju oni koji zloupotrebljavaju svoje funkcije u javnim preduzećima i pljačkaju Srbiju.

Reč ima narodni poslanik, gospođa Vesna Pešić, takođe, o amandmanu.

Poštovani gospodine ministre, ja sam htela da se nadovežem na izlaganje gospođe Lidije Vukićević, kada je reč o nacionalnim penzijama.
Znate šta, tu mi ne možemo da se vraćamo u jedno doba narodnih umetnika i da pitanje položaja istaknutih ljudi prebacimo, u kompletu, na državu. Vi ste sigurno u pravu i u pogledu imena koja ste pomenuli, jer ima puno zaslužnih ljudi iz umetnosti, iz nauke, koji sačekuju tu penziju bez dovoljno sredstava za život i, zaista, žive pod veoma teškim okolnostima.
Razumela sam šta vi hoćete da kažete, ali bih htela da predložim gospodinu ministru da probamo da malo iniciramo da se ljudi koji su slavni, koji imaju puno novca, koji su zaradili u ovoj tranziciji, vrate srpskoj tradiciji. Pogledajte Kolarčevu zadužbinu, ljudi koji su nekada sticali u Srbiji, imali su tendenciju da prave fondacije i da pokažu svoje građanske vrednosti, da nešto tom društvu vrate.
Rešenje je da svi ovi pevači, glumci (jeste li vi, gospođo Vukićević, pravili predstave sada), rade besplatno, za penzionisane glumce, koji žive sa 10, 15.000 dinara mesečno, koji su naši najbolji glumci, ali nemaju od čega da žive. Znači, da prave besplatne predstave, odriču se honorara, da bi starijim kolegama dali od čega da žive.
Zar ne može neko od tih ljudi koji su u ovih 20 godina, period Miloševića i period sada, stekli to bogatstvo, tj. možemo li da motivišemo ljude, pevače koji mnogo zarađuju, da ih prozovemo i da kažemo – gde je tvoja građanska vrlina, da li pomažeš onima koji su bolesni od raka, da li pomažeš žene koje su bolesne od raka dojke, da li pomažeš neku specijalnu nacionalnu grupu, jer takve su okolnosti, ili ćemo da prebacimo sve na državni budžet?
Nema stimulacije ako ne kažemo ljudima da neće platiti porez ukoliko novac daju u fondaciju, da pomažu jednu grupaciju. To je sloboda ljudi koji imaju novca. Neće država, kada mu oduzme za porez, da to daje gde ona hoće, nego će on da kaže gde će to ići i neće kriti koliko je platio porez.
Mi ne znamo koliko najbogatiji ljudi plaćaju porez, to je najveća državna tajna, ne znamo da li oni uopšte plaćaju taj porez, ili izbegavaju da plaćaju porez, ili samo mi plaćamo porez, pa nema zapošljavanja, jer na svakog zaposlenog 73% treba da platiš. Da vidimo, od ljudi koji imaju novca, koji zarađuju legalno, koliko je ko platio porez.
Ovde je mnogo pominjan Soroš. Pa, kada platiš 300 miliona dolara državi poreza, valjda imaš prava da od tog poreza usmeriš prema slobodnoj volji i da kažeš – daću za decu bez roditeljskog staranja, daću za ostale glumce. Zašto da država raspolaže tim? Da li se mi vraćamo u neki državni socijalizam?
Molim vas, gospodine ministre, nigde u zakonodavstvu nema toga, takve podrške ljudima, a to je afirmacija i bogatstva, i građanina, i njegovih intencija, i slavnih ljudi, da zaista prave te fondacije, da to kažu javno, da im se to odbija od poreza, da tu ne plate porez, i da građane kojima je to potrebno štitimo i mi sami, a ne samo država, jer tu nikada nećemo dovoljno imena nabrojati.
Vi ste u pravu, sigurno će neko ostati izvan. Vi ste, možda, neke vaše simpatizere Radikalne stranke sada nabrojali, sada bih ja neke druge glumce. Razumem princip, ali dajte da zaista pokažemo da smo u nekom novom dobu, da ne možemo sve da prebacimo na državu, pa onda kažemo – državni budžet je veliki. Toga nema ni u jednom zakonu, porez je potpuno nerešen, tu se krije, tu se lopoviše, tu neko ne plaća porez.
Molim vas da stimulišemo ljude da daju deo poreza za fondacije i da pomažu niz ovakvih slučajeva koji traže pomoć.

Replika, gospođa Lidija Vukićević.

Slažem se da ne treba sve staviti na teret državi i da država, apsolutno, neće moći da zadovolji potrebe svih onih koji su se prijavili sada i koji će se prijavljivati. Dakle, ne mogu a da ne podržim ovo što ste vi rekli – da treba da se osnivaju fondacije koje će da pomažu ne samo umetnicima, nego i drugima.
Juče smo u vestima mogli da vidimo da u Beogradu imamo samo jednu kuću za nezbrinute, jedna zgrada je određena za ljude bez krova nad glavom, što je nedopustivo i što je strašno. Najveći broj se tu skuplja, upravo, sada kada su temperature ispod nule.
Znači, ne samo za umetnike. Slažem se da treba plaćati porez, da od tog poreza treba da vodimo računa o našim sugrađanima, o građanima Srbije koji nemaju sredstava za život.
Moje izlaganje je išlo u tom pravcu, ako se već krenulo u ovu akciju, ako je već završena, da se ona uradi kako treba, a to znači – jasno definisanim kriterijumima.
Inače, slažem se da treba pomoći. Hvala.

Zahvaljujem gospođi Lidiji Vukićević.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Vrlo kratko. Kao član Odbora za kulturu i medije Narodne skupštine Republike Srbije, prvo, hoću da kažem da je dobro da je država smogla snage da 258, čini mi se da je toliko, zaslužnih umetnika iz različitih oblasti dobije ovu, ne bih rekao penziju, to je, prosto, jedna podrška za doprinos razvoju umetnosti Republike Srbije.
Takođe, mislim da nije lako izmeriti šta je tu čiji doprinos i da će uvek biti nepravde kad se to radi itd. Lično, imam elementarno poverenje u komisiju koja je to radila, ali bih voleo, kao član Odbora za kulturu, da bude organizovana jedna sednica na kojoj ćemo dobiti informaciju o tome, zato što ovo o čemu je gospođa Lidija Vukićević ovde govorila, naša uvažena koleginica, prosto, nije moguće, naime, da u tih 258 ljudi nije Dubravka Nešović. To nije moguće. Dakle, moguće su razne kombinacije, ali to nije moguće. Dobićemo o tome informaciju.
Što se tiče toga da li država može da izdrži da ovo radi, to je pitanje koncepta države. Podsećam da je posle 1948. godine gradski sekretar za kulturu u Beogradu bila, kako se onda govorilo, drugarica Slavka Veselinov, koja je za tri godine podelila 58 ateljea različitim umetnicima, od kojih nisu bili svi slikari i vajari, već su bili iz drugih oblasti, ili stanova itd., da je među onima koji su dobili ove prostore bio i jedan denuncijant, koji je danas uvaženi srpski akademik, koji je to naplatio jednim trosobnim stanom u ono vreme. O tome postoji jedna teška TV drama, koja je snimljena pre nekoliko godina.
Dakle, država se opredeljuje u odnosu na ono čime raspolaže i u odnosu na ono šta joj je koncepcija za budućnost.
Među ovih 258 ljudi sa spiska nalazi se i nekoliko, i to želim da kažem, koji su proteklih nekoliko godina bili manekeni različitih proizvoda, na najudarnijim televizijskim i drugim medijima, pri čemu, ne znam tačno koliko se tu zaradi i koliko se na to plati porez. Ali, to ne remeti ovaj ceo koncept.
Da li će neko ići ili neće ići u zadužbinarstvo, to je pitanje njegovog shvatanja i njegovog odnosa prema javnim, kulturnim, i ostalim društvenim potrebama, a ako država treba da stimuliše zadužbinarstvo tako da smanjuje porez, ja sam protiv, zato što je bolje da država ubere porez, pa da onda nadležne institucije taj prihod, javni prihod, rasporede na osam miliona punoletnih građana ove zemlje itd.
Mi živimo u čudnom vremenu. Nekoliko naših ministara javno prikazuju prihod koji je vredan desetine miliona evra, a pri tom ne znamo kako su to zaradili i koliki su porez platili. Neki od tih ministara su ovde pre nekoliko godina došli kao potpuno anonimni građani, danas raspolažu enormnim finansijskim sredstvima.
Nekoliko puta se pokušalo da se, takozvanim sintetičkim porezom, ukrštanjem, da kažem žargonom, dođe do informacija o tome koliko je ko zaradio para u Srbiji i na koji način. Tu se stalo.
Stalo se kad se došlo do prvog važnog političara koji ne može to da dokaže, jer mu je godišnji prihod dva miliona dinara, a konto u raznim bankama nekoliko miliona evra, ili mu je imovina nekoliko miliona. Ovo je kompleksan problem.
Grad Beograd ima svoj odnos prema ovom problemu, pri čemu želim da polemišem s ovlašćenjima koje ima drugarica Gorica Mojović u ovoj oblasti, zato što je drugarica Gorica Mojović više od 40 godina neprikosnoveni čovek u oblasti budžeta za kulturu. Dakle, ona je u vremenu Socijalističkog saveza, u vremenu Gradskog komiteta, u vremenu Centralnog komiteta, uvek bila u rangu gradskog ministra, kao izvršni sekretar za kulturu itd. Ona je to i danas.
Ona ne može biti zamena za ministra kulture Republike Srbije, niti je normalno da taj uticaj, znači, te persone, na kulturna zbivanja, na kulturnu politiku i na ova rešavanja, bude takav da je na višem rangu od onoga koji ima država Srbija.
Molio bih da o ovom pitanju dobiju priliku da se izjasne članovi Odbora za kulturu Narodne skupštine Republike Srbije.
Hoću još jednom da kažem da je dobro što se u ovo krenulo, da je pogrešio uvek onaj koji je želeo nešto da napravi, ali nadam se da greške nisu bile zlonamerne, da nije bilo nekakvih nepodobnih ličnosti. Veoma me zanima, ne samo gospođa Dubravka Nešović, već još nekoliko ljudi koji imaju nekoliko decenija života, da ne kažem koliko, jer i to vaspitanje nalaže, a govorim o damama, koji se nisu našli na ovom spisku, a našla su se lica koja imaju 60 godina. Dakle, da izvagamo ovo.
Narodna skupština nema tu nadležnosti, ali ima pravo na javnu reč, ima pravo na javni uticaj. Mislim da je moguće da se ove stvari regulišu na bolji način i da je ovde napravljena još jedna nepravda, pošto je ovo bilo limitirano prosečnom penzijom do nekog nivoa, pa oni koji su imali jedan dinar ispod te penzije nisu mogli da konkurišu. Tako je moguće da je neko, primera radi, ko je imao 20 hiljada, ostao ispod crte, a onaj ko je imao 19 hiljada, sada ima ukupno 70 hiljada mesečno.
Veoma je to delikatno. Nadam se da ćemo to raspraviti na odgovarajući način. Ta stvar treba da se reši sistemski. Protiv sam toga da to radi ad hok komisija. Zalažem se da se to uradi na drugačiji način i da se ustanovi zvanje "zaslužni umetnik", koje će onda značiti ono što treba.
Izvinjavam se za poređenje, možda nekima smeta, ali, nekada je Sovjetski Savez, ili neke druge države, imao to zvanje za sportiste, za umetnike, za druge eksponirane ljude u javnom životu, gde se tačno znalo, kad ste vi ''zaslužni sportista'' ili ''zaslužni umetnik'', šta to znači dok ste živi.
Dakle, ako se promeni vlast, može da se dogodi da neka nova komisija kaže – Janko Janković više to pravo nema. To nije dobro, ne možemo na taj način da se poigravamo sa ljudima.
U svakom slučaju, raduje me da je jedan broj umetnika ovo pitanje rešio na ovaj način, to uozbiljuje odnos prema kulturi, prema javnim delatnostima. Voleli bismo da taj fond bude drugačije napravljen, ovo o čemu je govorila uvažena koleginica Vesna Pešić, ali to, prosto, nije moguće. Znači, moguće je kad to neko želi sam, ali ako država treba da se odrekne poreza da bi neko pravio zadužbinu, to onda znači da je neko s državnim parama dobar. To nije dobro.
Znači, država treba da ubere javni prihod i da ga rasporedi, onda će to biti pravednije, država vodi računa o celini problema. U protivnom, ovo će rešavati svaka vlast onako kako misli da joj je politički isplativo, a to nije dobro.
Pozivam sve narodne poslanike da učestvuju u radu sednice Odbora za kulturu kad ovo bude bila tema, da razgovaramo o kriterijumima, da razgovaramo o ličnostima.
Znam da je ovaj postupak evidentiranja bio veoma mučan. Ja sam se nalazio u Ministarstvu kulture kad je dvoje ljudi, za koje sam mislio da nikad u životu neću biti u stanju da ih pozdravim, došlo na šalter kod portira, da se prijave za nacionalnu penziju. To nije dobro. To treba da se rešava na drugi način i nadam se da to hoćemo i da u tome imamo saglasnost svih političkih stranaka, ali i da imamo kriterijume koji su potpuno jasni.
U protivnom, moglo bi da se razume, ne želim da kažem da je tako, da je ovo, takođe, deo jedne promotivne kampanje, koja ima neke druge zadatke, a onda to izlazi iz sfere časti.
Hvala lepo.