Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, želim da izrazim posebno zadovoljstvo što o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji raspravljamo pred vama, kao čovekom koji je proveo skoro čitav svoj radni vek u privredi, i nadamo se da ćete razumeti naše sugestije, posebno kada su u pitanju termini koje smo do sada u ovom predlogu zakona videli.
Naravno da proces privatizacije teče dugo. On je bio kroz transformaciju, pa od 2001. godine imamo privatizaciju i dopune i ispravke grešaka, u 2003. i 2005, i napokon sada. Prirodno je i logično da će mnoge nedaće koje privreda ove zemlje ima, završetkom procesa privatizacije, biti prevaziđene.
Želim da skrenem pažnju na član 14. osnovnog zakona, odnosno član 4. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Licitiralo se različitim brojevima, ali je skoro sigurno da imamo negde oko 700 subjekata, u tome je veliki broj preduzeća, heterogenih po delatnosti, s velikim brojem zaposlenih radnika, koji, prema roku koji je eksplicitno naveden, nezavisno od uzroka, ako do 31.12.2008. godine ne bude pokrenut proces za otvaranje tendera, automatski ulaze u proces likvidacije.
Mislim da o ovom stavu treba porazmisliti. Mi imamo različite objektivne uslove, ne samo zbog uspešnosti i pozicioniranja određenih kompanija, nego i zbog mnogih drugih uzroka, zbog kojih nije moglo doći do blagovremene privatizacije.
Uzmimo samo regionalni raspored tih firmi. Mnoge se od njih nalaze tamo gde nema infrastrukture, puteva i mnogih drugih uslova, da bi dobile tu tržišnu pozicioniranost privrede. Ima puno firmi koje su se zbog problema, a ova privreda je živela godinama u njima, bavile, pored tog biznisa, i delatnostima koje nemaju veze s osnovnom delatnošću, pa, recimo, "Jumko", "Heba", koji imaju veliki broj radnika, nisu, jednostavno, došli u poziciju, a bojim se da će se teško naći do 31.12.2008. godine partner, da neko kupi firmu i da im pruži tržišnu šansu.
Postoje u svetu, gde dugo vremena vlada taj kapitalizam, kao oblici vlasništva, i privatno i državno, navedimo Italiju, Nemačku, i bilo bi dobro da Vlada porazmisli da se, tamo gde postoji tržišna šansa određenih firmi, ne ide automatski u likvidaciju.
Ne kažem da predlog za likvidaciju znači automatsku likvidaciju, ali da se pruži šansa da u nekom ubrzanom postupku, čak, i kroz Akcijski fond i učešće državnog kapitala, takve firme nastave rad, pogotovo što su mnoge od njih, bez obzira na oblik svojine, u ovom trenutku u procesu restrukturiranja i dosta velikih problema je rešeno.
Kolega Petronijević je napomenuo da smo amandmane predlagali zajedno s predstavnicima sindikata, pa sam ja, na član 4, podneo predlog kojim se, posle stava 2, dodaje novi stav 3, koji glasi: ''U slučaju iz stava 2. ovog člana, 30 posto neprivatizovanog društvenog dela kapitala prenosi se zaposlenima bez naknade, u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. ovog zakona''. Naravno, postojeći stav 3. postaje stav 4.
Amandman nije prihvaćen, s obrazloženjem da u postupku prinudne likvidacije nije moguće neprivatizovani društveni kapital preneti zaposlenima bez naknade.
To razumem, međutim, 2008. godina će biti u znaku privatizacije državnih javnih preduzeća. Verujem da će ta privatizacija ići dosta efikasno i da će ovaj zakon, koji je, takođe, u proceduri, o besplatnoj podeli akcija podmiriti potrebe onih građana koji ni po kom osnovu do sada nemaju obezbeđene akcije.
Postavlja se pitanje, šta će biti s ovim firmama koje uđu u proces likvidacije 31.12? Znači, to će biti u 2009. godini i ostaje rizik da ostanu bez prava na akcije, kao što na to imaju pravo svi građani. Govorim samo o jednoj mogućnosti i zbog toga molim da se o tome porazmisli u, eventualnoj, dopuni, izmeni ili nekom prihvatanju amandmana u drugom obliku, da bi svako od građana Srbije u ovom tranzicionom procesu imao pravo na akcije, kako je to zakonom predviđeno. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Nikoliću.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a zatim narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Da imamo kontinuitet, najpre predlagači. Izvolite, gospodine Baraliću.

Dobar dan svima. Gospodine ministre, gospodine Albijaniću, dobar dan, druže Tomo, ovo nije ideološka odrednica.
Amandman gospodina Milana Nikolića, koji je, u ime SPS-a, ovde obrazlagao, ima smisla, zato što likvidacija, osim što strašno zvuči, ima i strašne posledice. Znači, likvidacija je ponekad, nažalost, samo ponekad, način da ozdravi neka firma koja je bila u teškom stanju. Ali, to malo ko dočeka. Najčešće je to ono što bi narod rekao – doboš. Jedna od najgorih posledica likvidacije jeste što, praktično, bivši zaposleni iz tog procesa izađu potpuno obespravljeni, kratkih rukava, da kažem u žargonu, u svakom pogledu.
Ovaj amandman je, u stvari, pokušaj da se, koliko-toliko, obezbede oni koje bi mogla snaći sudbina brojnih preduzeća, kojima se to, inače, dogodilo u Srbiji. Znam da ovde ima različitih mišljenja, različite ekonomske škole će reći da to, prosto, nije moguće, da je likvidacija postupak koji je najefikasniji mogući, da je to instrument tržišta.
Možemo o tome da pričamo na ''okruglom stolu''. Ali, kada ste vi radnik jedne ovakve firme i kada vas zadesi ova nesreća koja se zove likvidacija, onda akademska rasprava na ovu temu nikome ne daje nikakav pozitivan rezultat, već, naprotiv, ljude u skladu sa zakonom šalje na biro za zapošljavanje, koji tamo ostvaruju neka prava, koja su minimalna i koja ne mogu da obezbede minimalnu egzistenciju.
Mi smo, inače, poslanička grupa koja nije glasala za Zakon o privatizaciji, tako da ima malo mesta našem divljenju za bilo koje od rešenja u ovom zakonu. Smatramo da je privatizacija najviše pogodila, upravo, zaposlene u najlošijim preduzećima.
Dozvolite da, kao ilustraciju, kažem da i oni koji su imali sreću da se privatizuju u normalnom postupku, ne u postupku gde je došlo do likvidacije, gde je bilo drastičnog otpuštanja radnika, tu privatizaciju nije recipročno pratio podstrek otvaranju malih i srednjih preduzeća, privredna inicijativa nije zaživela na način koji bi dao nadu ovim ljudima koji su ostali bez posla, itd.
Dozvolite mi da kažem, gospodine ministre, pretpostavljam da to znate, ovo su privatizovane firme u okrugu u kome ja živim, to je Moravički okrug.
Preduzeće "Takovo", koje je privatizovao "Svislajn" iz Gornjeg Milanovca, imalo je nekada 4.000 zaposlenih, danas je tamo nešto oko 1.370 ljudi. Dakle, bez obzira na sve ovo o čemu govorimo, oni, praktično, nisu ostvarili nikakva prava.
Zatim, u Čačku, berberska zadruga "29. novembar". Zašto je važna? To je mala firma, važna je kao i beogradsko berbersko preduzeće "29. novembar", i to se tako zvalo, zato što su svi lokali bili u glavnim ulicama. Dakle, svaka berbernica je bila u dve ili tri glavne ulice; kao što je bila ovde na Terazijama, tako je bilo i u Čačku. Tamo je nekada bilo 42 zaposlenih, a sada ih je 11. Dakle, ovi ljudi ništa iz ovoga nisu regulisali.
Zatim, preduzeće ''Autoservis'', sa 73, na 33 zaposlena. Fabrika hartije "Boža Tomić", to je najstarija fabrika u Čačku, napravljena je pre 90 godina, najstarije preduzeće u Čačku, nekada je tamo bilo zaposlenih 492, a sada 262. "Duvan" je imao 138, a sada ima 12 zaposlenih. "Litopapir" je nekada imao 438, a sada ima 210, itd., da ne nabrajam dalje.
Realna posledica privatizacije je, upravo, otpuštanje radnika, ili, ako nam se ne sviđa takav termin, smanjenje broja zaposlenih, bez ikakve šanse da se zaposle na nekom drugom mestu, pri čemu će u Moravičkom okrugu ovaj proces likvidacije dočekati oko 30 preduzeća.
To je nešto što ne može da izdrži nijedna država, ali to što ne može država, što bi narod rekao – đene, đene, oni ne mogu da prežive. To je užasan problem.
Amandman gospodina Milana Nikolića, koji je podneo u ime SPS-a, pokušaj je da se u predlikvidacionom postupku, na bilo koji način, da nada nekome ko je tamo radio da dobije nešto iz ovoga. Biće i drugih primera. To je užasna slika stanja zaposlenosti.
Vi znate, gospodine ministre, čačanska "Sloboda" je nekada imala 7.000 radnika, a sada ima nešto malo više od 1.000. Fabrika reznog alata u Čačku, koja je to prodavala "Daglasu" za ''boing'', vi to svakako znate, 1978, 1979. godine – 35 miliona dolara godišnje, a "Petoljetka" još jedno 70, koja je radila trap za ''boinga'', sada ima oko 380 zaposlenih.
To je bila firma koja je imala sledeći status: svaki njihov radnik je imao u svako doba dana topli obrok, koji je izgledao – supa, do kolača, 20 dana letovanja na bilo kojoj tački bivše države, stipendiju za svakog učenika čiji je roditelj radio u Fabrici reznog alata.
Da podsetim, ona je i u ono vreme uvozila 92 do 95% svega što je propuštala, dakle, skupog čelika, a vi znate koji je to bio program. Uspevala je da proda na teška tržišta, kao što je američko, ali i na druga, kao što je arapsko. To je sada, praktično, spomenik jednom vremenu, radnici tamo ne primaju plate, ojadili su ih kojekakvi advokati, koji su tamo, na primer, od naplaćenih 25 miliona dinara realizacije, sebi uzeli 21, pa sada vode sudski postupak da se pokaže da su prevarili ljude. Nisam optimista kako će sve ovo da se dovede do kraja.
Čačak je, gospodine ministre, na sedmom mestu u Srbiji po prosečnoj zaradi. Iako vaš kolega ministar stalno govori da je on tamo napravio čudo, ja vam kažem da u Moravičkom okrugu, praktično, ništa više što je važno ne funkcioniše, izuzev onoga što je naraslo iz Zanatske zadruge "Univerzal Čačak", kao najozbiljnije zanatske zadruge u Srbiji pre 25 godina. To su ove firme koje danas zapošljavaju 200, 300, 500 ljudi.
Ponovo kažem ovde, neki to pre nisu čuli, klanjam se do crne zemlje svakome ko danas organizuje posao da uposli jednog čoveka, da neko ne misli da je SPS protiv bilo koga ko časno radi posao, ali kad ovi sistemi ne funkcionišu, onda je veoma teško i mali nemaju nikakvu šansu. Nema kooperanata. Vi sve to znate.
Dakle, prihvatite ovaj amandman, zato što je od ovoga što sam slikao sada, u Čačku, teže na jugu i istoku zemlje.
Sve ovo je mnogo teže u nekim opštinama Banata, mnogo je teže u našem neposrednom okruženju, ovde u Beogradu, to znate i sami. Uostalom, vas su ovde pratili, što bi rekli u mom selu, vaš resor je drugi, ali ste bili ministar u onoj vladi za ova pitanja, a ovde je vaš posao trgovina i turizam.
Znači, bolje bi bilo da su došli neki drugi, da još nešto konkretnije pitamo, jer, što ako se ovo ne pomeri s mrtve tačke, džaba je sve ovo što mi pričamo.
Jednu trećinu našeg sadašnjeg budžeta, praktično, čine sredstva privatizacije. Mi trošimo supstancu u potrošnji. Kad prođe i ovo, ne znam kako će se projektovati budžet za, na primer, 2011, ili 2012. godinu. Prihvatite ovaj amandman, nećete se nikome zameriti, a daćete nadu za 150 hiljada ljudi u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je rasprava o ovom predlogu izuzetno zanimljiva, pa se veliki broj poslanika javlja za diskusiju, a stiže nam i veliki broj poziva građana koji se, ojađeni ovom vašom privatizacijom u proteklih sedam godina, javljaju da kažemo neku reč i o njihovim problemima.
S obzirom na to da nisam imao vremena da se javim povodom amandmana gospodina Martinovića i gospodina Buhe na član 3. ovog predloga, sada ću, uz izvinjenje vama, da se vratim na član 3. Predloga zakona, koji se odnosi na član 12. osnovnog zakona.
U tom članu 12. govori se o pravu koje može imati potencijalni kupac, ili ko može biti potencijalni kupac kapitala i imovine, a ko ne može biti kupac kapitala i imovine u procesu privatizacije.
U stavu 3. stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti: 1. domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom, što je logično; 2. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica koji prema subjektu privatizacije ima dospele neizmirene obaveze, što je, takođe, logično; 3. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica sa kojim je raskinut ugovor o privatizaciji, što je logično; 4, i to je ta novina koja je pompezno najavljivana ovih dana u medijima, da to ne može biti fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela, pa su taksativno navedena krivična dela koja se ovde smatraju teškim za slučaj kupovine kapitala ili imovine u procesu privatizacije.
Odmah da kažem da je ovo moglo da se reši mnogo jednostavnije, pa da se kaže – sva lica koja su osuđena na određenu vremensku kaznu ne mogu biti kupci, ali to sada nije predmet mog izlaska ovde.
Naime, čitajući prvi put ovaj predlog, i pre završetka člana 3. sam postavio pitanje – šta je s osnivačima pravnih lica, da li ona pravna lica čiji su osnivači osuđivani ili se protiv njih vodi krivični postupak mogu biti kupci imovine ili kapitala?
Onda sam odgovor našao u poslednjem stavu 3. člana, gde stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti ni privredno društvo u kojem se lice iz stava 3. tačke 2. 3. i 4. ovog člana smatra kontrolnim članom ili kontrolnim akcionarom, u smislu zakona kojim se uređuju privredna društva.
Ako se pogleda Zakon o privrednim društvima, tamo ne piše da je kontrolni član ili kontrolni akcionar ono lice koje raspolaže sa 50%, odnosno više od 50% akcija ili glasačkih prava u društvu.
Sada postavljam jedno logično pitanje i voleo bih da dobijem odgovor odmah, ako je moguće. Da li to znači da, po ovim izmenama Zakona, kupac imovine i kapitala može biti pravno lice u kome je jedan od osnivača, recimo, suvlasnik, sa manje od 50%, osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi postupak? Po ovom zakonu, to može.
Lično, mislim, Poslanička grupa SRS-a, takođe, da to nije dobro, da ćemo imati u praksi mnogo takvih slučajeva, da će doći do dogovora između suvlasnika u akcionarskom društvu ili nije bitno kakvom privrednom društvu, od kojih je jedan onaj koji ne ispunjava uslove ovog zakona, drugi ih ispunjava i taj je, navodno, većinski vlasnik, a oni će da se dogovore, pa će da učestvuju u privatizaciji, da kupe privredno društvo. Na taj način će i neko ko je osuđivan i za teška krivična dela, suvlasnik je nekog pravnog lica sa manje od 50%, što može biti i 49%, doći u poziciju da bude kupac u procesu privatizacije.
Mislimo da ovo nije dobro. Nažalost, nismo amandman na ovo podneli, ali bi trebalo da se ovde interveniše dok to predlagač može da uradi. Evo, na jednom primeru, da to plastično i obrazložim.
Recimo da je izvesni gospodin Aleksandar Vlahović jedan od osnivača pravnog lica koje se zove „Eki investment“ i da je vlasnik 51% kapitala, a da je drugi ortak vlasnik 49% kapitala, da je taj drugi osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi postupak. To pravno lice, po ovom zakonu, može da učestvuje u privatizaciji i da kupuje preduzeća, odnosno kapital i imovinu u procesu privatizacije. Tako je po ovom zakonu.
Kako to izgleda i da ova sličnost nije slučajna, već namerna, evo, na primeru „Novog doma“. Preduzeće „Novi dom“ je privatizovano pre godinu dana. Kupio ga je konzorcijum tri pravna lica, od kojih je jedno „Eki investment'' d.o.o. „Novi dom“ je prodat za 17 miliona evra pre nepunih godinu dana. Šta je sve bilo u vlasništvu „Novog doma“, ne bih sada pričao pojedinačno, to postoji u ugovoru.
Šta se dešava? Posle nepunih godinu dana, ovaj konzorcijum traži od Agencije za privatizaciju saglasnost da otuđi deo imovine, iako to po zakonu ne bi mogao da učini. Naravno, pošto je direktor Agencije partijska drugarica, mislim da je gospođa Vesna Džinić sada direktor Agencije, ona daje saglasnost i sada se prodaje jedan objekat, i to fabrika, jedini proizvodni objekat „Novog doma“, fabrika na Voždovcu, po ceni od 8,5 miliona evra.
Znači, sav ostali kapital, svi ostali objekti, kojih ima više u Beogradu i u skoro svim gradovima Srbije, i to na najboljim lokacijama, ostaju za onih 8,5 miliona evra, koliko ostaje kada se ovo proda.
Po ugovoru, ovaj konzorcijum, odnosno vlasnici, trebalo je da investiraju oko 3 miliona evra u „Novi dom“, i to za izgradnju proizvodnog pogona i adaptaciju prodajnog prostora.
Sada se postavlja logično pitanje – ako su imali obavezu, po ugovoru, da investiraju u izgradnju proizvodnog pogona, zašto prodaju postojeći proizvodni pogon?
Drugo pitanje. Po njihovom elaboratu, postojeći proizvodni pogon, bivša fabrika „20. oktobar“ na Voždovcu, bila je najlošiji deo preduzeća, poslovala je s gubicima i odjednom se za nju dobija polovina ukupne sume za koju je kupljeno celo preduzeće.
Kako tako loša fabrika može da postavi tako dobru cenu na tržištu, ili kako ukupan kapital koji je prodat vredi tako malo, samo 17 miliona evra? Takođe se nameće pitanje – šta je sa radnicima zaposlenim u Fabrici "21. oktobar"? Gde su oni u svemu ovome?
Ovo je samo jedan od primera, kojih ima koliko i privatizacija u Srbiji, preko 2000 ovakvih primera u Srbiji, da je neko namerno potcenio vrednost imovine koja se prodaje, da bi, opet, neko drugi to uzeo za male pare, na štetu ove države, na štetu onih koji su decenijama sticali, a oni su danas ostali bez posla, bez ikakvih prihoda.
Deplasirana je priča o statistici, gospodine Vujadinoviću, kako je, statistički, plata mnogo veća nego što je bila pre sedam godina, jer znate onu Vibovu – statistika - naša dika, što poželi, to naslika.

Gospodine Jovanoviću, zamolio bih vas da tri minuta za vašeg kolegu Vladu Sekulića ostavite.

Hvala, gospodine Albijaniću, na sugestijama. Još par rečenica i završiću.
Gospodine Vujadinoviću, ako uzmemo da direktor NIS-a prima platu 7000 evra, da bismo došli do proseka od 300 evra, na drugoj strani treba da imamo 30 radnika sa 100 evra zarade, a takvih je u Srbiji na stotine hiljada, koji imaju 100, ili manje od 100 evra zarade. Pre nekoliko dana pročitao sam u dnevnoj štampi da u Srbiji skoro 400.000 penzionera prima manje od 8.600 dinara.
Da li neko razmišlja o tome? Lepo je kad vam je prijatelj ili partijski kolega na čelu ministarstva, ili na čelu Agencije za privatizaciju, ili na čelu neke kuće za procenu kapitala, pa se sve to uveže, spoji i za male pare kupe preduzeća, kupi kapital i onda ste gospodin. Šta ćemo sa ljudima koji nemaju od čega da žive u ovoj državi? Takvih je najviše.
Hvala na pažnji.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Reč ima narodni poslanik Vlado Sekulić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, znam da se žurite na proslavu rođendana gospodina Dinkića, ostaviće vama oni tortu.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u vezi sa članom 4. Hteo sam da kažem gospodinu Bubalu da, kada bi prihvatili amandmane gospodina Nikolića, Nebojše Stefanovića i Željka Vasiljevića, videli bi da je to sublimirano i sve lepo odrađeno od strane predlagača.
Koncizno je vaše objašnjenje o privatizaciji neprivatizovanog društvenog kapitala – javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno na javnoj aukciji, mora da se obavi najkasnije do 31. decembra 2008. godine. Ovde piše da se mora objaviti. U nastavku, drugi stav tog člana kaže – ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije, u daljem tekstu: likvidacija.
Ako piše da se nešto mora uraditi, zašto dozvoljavate rezervnu varijantu, prostor da neko može da manipuliše?
Likvidacija je u srpskom rečniku vrlo gruba reč. Likvidacija je, bukvalno, ubistvo, streljanje i sve ostalo, gašenje nečega. Ovde se stavlja da ćete vi, automatski, sva preduzeća koja nisu ispunila uslove za privatizaciju, ili koja tri puta izađu na tender i nema zainteresovanih za njih, odmah likvidirati.
Ne pokazujete nimalo želje da se privreda ojača, da privreda krene ili da ta preduzeća, kroz neku injekciju, koja bi bila finansijska ili u nekom drugom smislu, krenu na bolje, pa će biti zainteresovanih. I sami ste rekli da su sve firme koje su bile dobre, solventne, već prodate, a ostale su ove firme koje će teško ići u prodaju.
Predlog gospodina Nikolića ne znači ništa sramno u našoj privredi, da se 30% imovine i akcija podeli. Znate, Zakon o privatizaciji je, možda, bio najbolji zakon kada je SRS participirala u toj vlasti, jer je 60% išlo besplatno radnicima, 30% je išlo u drugi krug prodaje i 10% je išlo u fond. Svi su bili namireni u tom delu. Ovde su vam svi poslanici koji su podneli amandmane pokazali da nije krajnja svrha likvidacija, nego je krajnja svrha da se krene u boljitak privrede.
Gospodine ministre, iskoristiću ovo kratko vreme. Pričali smo o tim uspešnim firmama. ''Elvod'' je bila izuzetno uspešna firma, 2005. godine – 280 miliona dobiti, 2006. godine – 80 miliona i onda je kupio gospodin Zabunović, onaj što se zabunio pa je ušao u Carinu i pokupio sve što je mogao da pokupi. Otvara firmu "Minel general elektrik", radnike pošalje na prinudni godišnji odmor 45 dana, što mu zakon i dozvoljava, a po novom zakonu možete 10% proglasiti tehnološkim viškom, bez objašnjenja. Za sve preko 10% morate da radite socijalni program.
S obzirom na to da mnogi ne razumeju ovo što je naš budući predsednik, Tomislav Nikolić, rekao, mnoge ovde nije udarila fabrička kapija u leđa, pa ne znaju šta je proizvodnja ili proizvodna aktivnost.
Da nastavim, iako nije ispunio obaveze koje je imao prema Agenciji, nije ispunio obaveze 5. decembra, kada je trebalo da ispuni sve svoje obaveze, danas preti radnicima. Danas su radnici ušli u krug Fabrike, to su manjinski akcionari, kojih vrlo malo imamo, a on im preti milicijom. Poznajući njega, ljudi se plaše šta će biti.
Molim vas, proverite tu situaciju. Ali, kad 20. januara dođe pravi čovek na pravo mesto, to je Tomislav Nikolić za predsednika Srbije, čovek koji zna šta je proizvodnja i zna da ceni radnike, intelektualce, omladinu, sve strukture, penzionere, videćemo kako će koja privatizacija doći na videlo.
Imamo još mnogo primera, ali to ćemo sutra.
Pozivam sve građane, radnike, intelektualce, da svim srcem glasaju za Tomislava Nikolića, za budućnost Srbije i pobedu Tomislava Nikolića.

Narodni poslanik Dragan Vujadinović. Vrlo kratko, gospodine Vujadinoviću, najviše jedan minut.