Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, po amandmanu.

Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, jutros sam hteo da vas pohvalim, ali vi ste izašli, ali evo sada hoću. Vi ste kao guverner Narodne banke tačno rekli ovo što je reka sada gospođa Tabaković: da država godišnje gubi 50 miliona evra zbog toga što nije u stanju da naplati sve ovo o čemu je koleginica Tabaković govorila.
Ja sam o tome, gospodine Dinkiću, sedam puta govorio za ovom govornicom do prekjuče, devet sa sadašnjim javljanjem, i tri puta u prisustvu vaših poslanika iz prošlog saziva tokom jednog okruglog stola i edukacije. Dakle, vi ste pravilno uočili problem, kao i svi mi.
Nakon toga ste, podsećam, vi bili ministar finansija, i verujem da se niste izborili sa ovim, zato što, tu polemišem sa gospođom Tabaković, nije ovde država neodgovorna, gospođo Tabaković. Ovde je država po protekcionističkim uslovima privatizovala tri cementare, krečanu Jelen Do i razne druge firme u Srbiji koje eksploatišu vodu, "Knjaz Miloš" i druge, zato što je neko dao reč da ne kažem nešto drugo da se ovo neće izvestan broj godina realno naplaćivati, već da će ta naplata biti simbolična.
Kralj Aleksandar je 1930. godine doneo zakon kojim je definisano da sve što se nalazi 30 santimetara ispod površine zemlje pripada državi, pa je zbog toga svaki seljak ili zadruga koja je imala vinograd, a vinogradarstvo podrazumeva takozvano rigolovanje, dvostruko riljanje, što podrazumeva 40 santimetara, plaćao veći porez od seljaka koji samo seje kukuruz, zato što je država smatrala ispravno, a to treba da čini danas, da sve što se nalazi ispod površine tla je nacionalno bogatstvo, pogotovo kada je to nacionalno bogatstvo neobnovljivo.
To je pitanje koje sa dužnom pažnjom razmatraju sve ozbiljne države i sve ozbiljne vlade, zato što kada vi nekome poklanjate takva mineralna nalazišta, vi onda ugrožavate životnu sredinu, vi onda na dugi rok onemogućavate da se u toj regiji bilo šta normalno dešava, osim eksploatacije tog šljunka ili krečnjaka, ili laporca, ili vode itd, a iza toga po definiciji ostaju šljaka, ruinirane obale reka itd.
Hajde da podvučemo crtu danas ispod svega ovoga. Krajnje vas sada ozbiljno pitam: ima li sada država kapacitet da ovo naplati do nivoa da to bude 100 miliona evra godišnje? Verujem da je to projektovani kapacitet finansijski, da je to projektovani prihod iz ovih nekoliko stvari.
Umesto da se hvalimo kako te cementare efikasno rade, kako one čine sve što čine itd, uvek moram da podsetim da su cene cementa u Srbiji više nego što ih imaju države iz kojih su firme koje su kupile naše cementare.
Nema više jeftine gradnje za sirotinju u Srbiji zato što je cena kubika betona danas u Srbiji 30 posto skuplja nego cena kubika betona u Francuskoj, gde "Lafarž" ima sedište, inače ima 19 cementara, nema nijednu u Parizu.
Dakle, ovo su pitanja koja interesuju svakog građanina Srbije. Možemo li da ovo uradimo da tako više ne bude? Možemo da pričamo o Jelen Dolu. Naš uvaženi kolega Ivan Živadinović, koji je do pre neki dan bio naš kolega, sada je pomoćnik direktora, i koji ima svo moje poštovanje, moram da kažem, bez obzira iz koje je stranke, vrlo dobro zna ovo o čemu govorim.
Krečana Jelen Do je rudnik zlata, a ne kamena, u simboličnom smislu.
To je tamo kupila Mesićeva ćerka i neki drugi itd, takođe su dobili pravo da eksploatišu krečnjak, a da nikom ništa ne plaćaju za to. To što su oni dobili obavezu da vodenom maglom, tako se to kaže, suzbijaju prašinu, to ništa ne znači. Tamo je životna sredina i dalje na istom nivou na kom je bila i pre nekoliko godina.
Oni su nasledili nekoliko hektara potencijalnog majdana, a to nekoliko hektara u vis, nekoliko stotina metara, to je čitavo brdo. Jutros sam govorio o tome da "Lafarž" eksploatiše, sto puta to govorim i hoću 150 puta to da kažem, laporac na prostoru Nacionalnog parka Fruška Gora. Nema koncesiju, ugovorom o privatizaciji nije regulisano kao će to da radi.
Sada pitam kako je to moguće kada država donese zakon da se Golija proglasi zaštićenim prirodnim dobrom. Jedan institut, kao što je Institut za krompir Guča, bude službeno obavešten da ne može više na Goliji da proizvede nijedan krompir zato što je to zaštićeno prirodno dobro, i sada vodimo veliku raspravu da bude obeštećen taj institut, a da usred Nacionalnog parka Fruška Gora "Lafarž" nesmetano eksploatiše laporac.
Podsećam, nije "Lafarž" kupio ništa drugo izuzev rotacionih peći, telefaks aparata, automobila, stola za kojim sedi sekretarica, nekoliko sijalica i ne znam šta sve još. On nije kupio majdan, niti iko može da mu proda majdan laporca, o njemu je reč.
On može na osnovu Zakona o koncesiji da na izvestan broj godina dobije pravo da eksploatiše laporac, pod određenim uslovima koji su vrlo precizni i vrlo strogi. U tom smislu molim za ozbiljnost. Znači, krajnje sam ozbiljan, gospodine ministre. Znači, u ovom pitanju mi vama dajemo podršku. Vama dajem na ovom pitanju podršku sedam godina. Dakle, ja sam vaš podatak koristio sedam puta ovde.
Možemo li, sad da vas pitam, da ovo dovedemo do kraja i da kažemo - u redu, prihodovaćemo to u narednoj godini, u ovoj godini, zato što pogledajte bilo koju reku u Srbiji, kriminalci, hohštapleri, upropastiše vodotokove, uzimaju hiljade kubika šljunka, to su najgori, najcrnji mafijaši u Srbiji. U Čačku su poginuli ljudi zbog toga, čuveni slučaj Prodanović.
Prema tome, molim vas, možemo li da obustavimo ovo divljanje u ovoj oblasti, da oni koji to rade rade sa dozvolom i da oni koji to rade sa dozvolom pošteno plate državi Srbiji, da svi građani od toga imaju korist, zato što je cena jednog stana u Srbiji, u Beogradu, 2.000 evra, između ostalog i zato što je cement skup i zato što ove lopuže kradu šljunak i prodaju ga pošto hoće i pesak u Srbiji, a da pri tome od toga država nema nikakvu korist.
Svi koji se u ovaj posao budu ozbiljno uključili imaće našu apsolutnu podršku i na lokalnim skupštinama i u parlamentu.
Ako treba da se donese zakon, evo javno u ime SPS kažem, glasaćemo za svaki taj zakon i nećemo napisati nijedan amandman, nećemo potrošiti nijedan sekund vremena, samo ga donesite da obezbedimo da država od toga ima korist, da kriminalci budu tamo gde treba da budu.
Još jednom, gospodine ministre, molim vas da ovo isterate do kraja, verujem da se može. Ako se završilo ovo sa ovom privatizacijom protekcionističkom, neka se krene sada iz početka ako je moguće, zato što su mnoge od privatizacije bile takve.
Jednom kad se ukaže prilika objasniću kako je izgledala promena akciza neposredno pred kupovinu duvanske industrije, pa je onaj koji je postao vlasnik duvanskih fabrika u Srbiji preko noći postao proizvođač domaćih cigareta. Mi smo rekli da je akciza na domaće cigarete manja, pa smo jednu milijardu, 2002. godine eliminisali iz budžeta Republike Srbije. Hvala na vašoj pažnji.

Da li se još neko javlja po amandmanu? Narodni poslanik Zoran Šami.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, mislim da je amandman gospođe Tabaković krajnje suvisao. Ne bih hteo da ponavljam neko dugačko obrazloženje, naravno smatram i uvek sam smatrao da je jako dobro da vlasnik fabrike, bilo čega, treba da ima svoje ime i prezime.
Dakle, podržavam privatizaciju, ali naravno podržavam i zaštitu državnih interesa u toj privatizaciji. Ne vidim zašto ne bismo dobili garancije o tome da budući vlasnik fabrike ili bilo čega drugog kod nas, zašto ne bismo imali jasan uvid u to koliko i kako treba da investira u buduću fabriku.
Znate, mogu da budem vlasnike fabrike u Rumuniji ili Mađarskoj, konkurentske fabrike, i da imam interes da kupim fabriku u Srbiji i da sutra stavim katanac na tu fabriku, bilo bukvalno, bilo u nekom prenesenom smislu, tako što neću ulagati u nju ništa, pa će ona sama po sebi da se izgubi kroz nekoliko godina.
Što se tiče ovog drugog dela o zaštiti prirodnih bogatstava, to naravno ne treba posebno objašnjavati. Naravno da smo kao država zainteresovani da zaštitimo prirodna bogatstva, jer to što sam danas vlasnik jedne fabrike ne znači da sutra neće da bude vlasnik te fabrike neko drugi, koji će da radi opet u skladu sa interesima svojim, naravno, ali i državni.
Tako da, da skratim priču, mislim da ima dovoljno razloga da predlagač zakona razmisli još jednom. Milim da bi bilo dobro da se ovaj amandman prihvati. Hvala.

Hvala, profesore. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne)

Na član 16. amandman je podneo Milisav Petronijević.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, moj kolega Miša Petronijević je podneo amandman da se u članu 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. važećeg zakona, početna rečenica menja i glasi, i onda se dodaje stav 7. koji glasi: "Sadržaj socijalnog programa o rešavanju pitanja zaposlenih utvrđuje se sporazumom između reprezentativnih sindikata grana na nivou Republike i Agencije za privatizaciju".
Naime, kolega Petronijević je smatrao da postoji potreba da se definiše sadržaj socijalnog programa, odnosno rešavanje pitanja zaposlenih nekom vrstom sporazuma između reprezentativnih sindikata grana i delatnosti na nivou Srbije i Agencije za privatizaciju, i da ta potreba proističe iz činjenice da je to socijalni program koji treba da definišu i utvrde socijalni partneri, a ne samo i isključivo Agencija za privatizaciju.
Naravno, ne treba da podsećam da je kolega Miša Petronijević ovaj amandman podneo u ime SPS, ali moram reći da smo deo ovih amandmana podneli u dogovoru i sa Savezom samostalnih sindikata Srbije, zato što postoji obostrani interes da odredbe ovog zakona, koji je danas predmet skupštinske rasprave i predmet amandmanskog izjašnjavanja, budu što bolje i u interesu onih kategorija ljudi na koje se ovaj zakon odnosi, u ovom slučaju ovih zaposlenih.
Da bih mogao što bolje da obrazložim i deo razloga za podnošenje ovog amandmana, dozvolite mi da citiram i odgovor Vlade na ovaj amandman. Naime, Vlada Republike Srbije nije prihvatila amandman iz razloga što, po mišljenju Vlade, socijalni programi kojima se rešava pitanje zaposlenih su sastavni deo programa privatizacije, odnosno tenderske dokumentacije.
Vlada kaže ''kako se zaposleni u različitim privrednim granama i različitim subjektima privatizacije u pogledu rešavanja pitanja položaja zaposlenih ne bi dovodilo u neravnopravni položaj, sačinjeni su socijalni programi prilagođeni potrebama postupka privatizacije. Imajući u vidu da su društvena preduzeća kojima predstoji privatizacija, u određenom broju slučajeva, neatraktivna (bilo zbog delatnosti koju obavljaju ili zbog dužničko-poverilačkih odnosa) za dalji tok privatizacije i rok u kojem privatizacija treba da se okonča, smatramo da bi vođenje pregovora sa sindikatima i dodatna socijalna opterećenja za kupce bila neracionalna i da bi, u još većoj meri, eliminisala broj potencijalnih kupaca i konsekventno dovela do stečaja takvih preduzeća.''
Mislim da ovaj odgovor Vlade Republike Srbije govori o konceptu koji zastupa Vlada u postupku privatizacije, potrebno je prodati sve po bilo koju cenu. Uopšte nije poenta interes Republike Srbije, bar ne u meri u kojoj mi primera radi socijalisti procenjujemo da to može biti interes Republike Srbije. Ovde je poenta da se što pre preduzeća privatizuju, da se završi ovaj proces, kako oni vole da kažu, pretvaranje društvene svojine u privatnu svojinu i to je postupak na kojem oni rade godinama unazad.
Sudeći po ovom odgovoru moglo bi se zaključiti da je do sada sve bilo odlično, a ono što je bilo loše menja se putem izmene i dopune zakona da bi se stvorili uslovi da privatizacija bude još efikasnija.
Pošto sam rekao da smo deo amandmana, kolega Petronijević i mi ostali poslanici SPS podneli zajedno sa Savezom samostalnih sindikata, moram reći da smo od njih dobili odgovarajuću dokumentaciju koja govori o procesu privatizacije iz ugla na koji to vidi sindikat, a moram reći da se taj ugao ne razlikuje od ugla koji mi imamo u SPS i koji daje drugačiju sliku procesa privatizacije u Srbiji.
Naime, ne malo puta mi socijalisti smo rekli da je privatizacija bila pljačkaška, jer ako 2.000 najboljih preduzeća prodate za dve milijarde dolara, to samo po sebi govori da je ogromno društveno bogatstvo prodato ispod cene. Pomenuo sam danas povodom drugog amandmanu da je 49% Telekoma prodato devedesetih godina prodato za milijardu i 536 miliona maraka, znači 49% jednog dela jednog javnog preduzeća, a dve hiljade najboljih preduzeća za dve milijarde, što govori da je DOS posle 2000. godine imao koncept kako opljačkati privredu Srbije kroz proces privatizacije.
Ako postoji neki drugi izraz za proces privatizacije koji je urađen, onda bih voleo da ga neko ovde izloži i da kaže da je privatizacija bila pravedna, ekonomski razvojna, ekonomski pravedna, socijalno pravedna i transparentna. Zašto? Zato što ništa od toga nije bilo, naprotiv, privatizacija je bila sve samo ne to.
Sindikat nam je dao brojne podatke koji govore šta se zbivalo u postupku privatizacije, na način na koji to naravno sindikat posmatra, i to su bili motivi koji su rukovodili sindikat da se obrati nama da i u njihovo ime podnesemo neke amandmane. Očigledno je, odbijanjem ovog amandmana se vidi da jednostavno Vlada Republike Srbije ne želi bilo kakav sindikat kao partnera koji bi se pojavio u postupku privatizacije, ne samo sindikat nego bilo koga.
Ona želi jednostavno da bude prvi i zadnji činilac celog postupka privatizacije i da određuje ceo postupak privatizacije, da se privatizacija izvrši na što plastičniji , odnosno što jednostavniji način i naravno da se po njenom mišljenju zadovolji krajnji kupac.
Naime, sijaset puta u proteklih nekoliko godina čuli smo obrazloženje tipa - niko se neće javiti ako se eventualno zaštite prava zaposlenih i ako se eventualno pojavi sindikat u bilo kom delu sa stanovišta postupka privatizacije.
Da ne pominjem ovu priču o najboljim preduzećima koja su prodata budzašto. To moram, jednostavno mislim da je to obaveza i nas poslanika koji se ne slažemo sa konceptom privatizacije koju je DOS promovisao 2001. godine pa nadalje. Ne samo da su umanjili prava zaposlenih, nego i ono što je bio deo bogatstva tih preduzeća prodata su budzašto. Setite se, poštovane kolege, da su ovde u centru Beograda prodavana preduzeća za smešne pare, a da su kasnije prodajom delova tih preduzeća otplaćivane obaveze prema državi.
Sindikat, primera radi, u ovom materijalu koji nam je dostavio konstatuje da je za većinu privatizovanih preduzeća zajedničko nepoštovanje kupoprodajnih ugovora u delu koji se odnosi na socijalni program. Namerno pominjem socijalni program, investicije i obaveze koje se odnose na zbrinjavanje viška zaposlenih.
Pominju se "Lateks" iz Čačka, pa se pominje "Sloga" iz Vladičinog Hana, Mitrovačka industrija, "Župa" iz Kruševca, ''Ukras'' iz Bele Palanke, "Džervin" iz Knjaževca, "Putnik" iz Beograda, "Srbijaturs" iz Niša, Fabrika hartije iz Beograda itd, pominju se kao slučajevi koji su poznati, a možete tek misliti koliko je ovih drugih slučajeva koji nisu poznati, a koji su se dešavali, koji su objektivno bili vrlo loši.
Naime, jasno se videlo u celom postupku privatizacije da je privatizacija vršena na način da se jednostavno nije želelo dozvoliti da se na bilo koji način prava zaposlenih poštuju. Vi sami znate da je sadržaj socijalnog programa vezan i za dužinu isplate onih koji su ostali u preduzeću, nekog nivoa zarade, pa onda obaveza novog vlasnika da neće biti otpuštanja ili se predviđa otpuštanje jednog malog broja, pa se govorilo o mogućoj prekvalifikaciji, stimulaciji za povećanje broja zaposlenih itd.
Nažalost, moram reći, bar iz onog što smo mi videli, da to u praksi nije bilo tako, da su novi vlasnici radili bukvalno šta su hteli, da je privatizacija imala za posledicu ne samo drastično kršenje prava zaposlenih, ne u delu koji se odnosi na prava zaposlenih, visinu ličnog dohotka, način isplate ličnog dohotka, nego su jednostavno dovedeni u stanje da više nisu bili zaposleni. I to je jedna od retkih privatizacija koja je imala za posledicu da se broj nezaposlenih ljudi u Srbiji povećao za preko 290.000, kako sindikat konstatuje, što govori kakav je bio koncept privatizacije.
Smatrali smo da apsolutno postoji potreba da se reprezentativni sindikati uključe i da utvrde jednostavno osnovne elemente od značaja za pitanja zaposlenih.
Znam da drugi koncept ima drugi sadržaj, ali smo mislili da ovaj naš amandman apsolutno ima smisla.
Ako je nešto bilo loše, valjda je logika sada krajem 2007. godine da se donese zakon koji će to popraviti. Ako se i dalje nastavlja sa lošom praksom, a ipak je samostalni sindikat reprezentativni sindikat i on ima sijaset vrlo logičnih, tačnih i ubedljivih činjeničnih tvrdnji za ono što kaže, odnosno dokaza, onda bi bilo logično i njih nešto poslušati.
Ako je suština celog procesa privatizacije da se ogromno društveno bogatstvo proda, da se država jednostavno tu pojavi kao serviser, da nema svoju strategiju.
Pitao sam pre neki dan jednog drugog ministra da li ima jedno preduzeće u Srbiji koje je bilo predmet privatizacije, a da država je iskazala za njega interes, da kaže ovo je naš strateški partner i da bih to voleo da čujem, i naveo sam primer fabrike iz Aleksandrovca za prečišćavanje sirovina za proizvodnju vode koja je privatizovana, a bila je jedina u Srbiji, i da nije došlo do onoga do čega je došlo, desilo bi se da bi mi te sirovine kupovali od naših komšija iz Bugarske.
Znači, ili je koncept da se sve privatizuje, pa kada privatnik postane vlasnik tog preduzeća, onda će država da kaže, ovo je naš strateški partner. U toj privatizaciji, nažalost, bilo je toliko mutnih stvari. Zbog onoga što se dešavalo godinama pre, nisam ubeđen i mi socijalisti da će brojne zloupotrebe koje su se dešavale tokom privatizacije ugledati u skorije doba svetlo dana, ali će ugledati sigurno pre ili kasnije.
Krivična dela koja su počinjena tokom privatizacije ne mogu zastareti i pojedina lica će pre ili kasnije odgovarati. Čini mi se da moje kolege iz SPS-a i ja sticajem okolnosti već nekoliko godina pričamo o privatizaciji „Sartida“, najvećem slučaju korupcije u Republici Srbiji, i svi ćute i zatvaraju oči.
Kako je moguće da preduzeće, čija je vrednost od strane Ekonomskog instituta procenjena na 56 miliona dolara, bude prodato za 23 miliona dolara, a da naš ambasador u Americi objavi da je 33 miliona dolara i da nikada sebe ne demantuje, da se ne zna gde je nestalo 10 miliona dolara samo u tom slučaju.
Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije govori da je u to direktno umešana Vlada do vrha, na čelu sa predsednikom Vlade, resornim ministrom i ljudima koji su tehnički opsluživali, politički ili ekonomski, to ćemo videti kada sve to izađe na svetlo dana, opsluživali te ljude.
Kako je moguće da se taj predmet izuzme iz nadležnosti Privrednog suda i da se prebaci u Privredni sud u Beograd preko noći?
Kako je moguće da se privatizacije izvrše bez mogućnosti javnog nadmetanja, da još neko da svoju ponudu, kako je moguće da država preuzme na sebe obaveze „Sartida“ koje su bile?
Sva ta priča da se to radi da bi se postigao neki konačni cilj, nažalost, nije tačna. U stvari, ne, tačno je, ali za nekog, neko je postigao vrlo konkretan cilj, neko se napunio para i otvorio neke nove račune na Sejšelskim i drugim ostrvima i postao bogat, i neko je tačno postigao cilj. Ali, sa stanovišta ljudi koji su u Smederevu, a pošto sam pomenuo Smederevo, ljudi su pitali, gde je onaj deo novca koji treba da bude, odnosno koji ide lokalnoj samoupravi.
Pomenuo sam jedan primer, a da ne pominjem sve ostalo. Sećate se da su Nemci reagovali na jedan način, pa su pretili pokretanjem sudskog spora, pa su očigledno u tišini namireni na drugi način, pošto je javna tajna da je tržište Srbije u različitim oblastima izdefinisano, pa kažu u bankarstvu Grci su dobili svoj deo, Nemci su dobili svoj deo, Austrijanci su dobili svoj deo, i onda banke rastu kao pečurke posle kiše, a građani, naravno, moraju zbog ekonomske situacije koja postoji u Srbiji da uzimaju kredite sa ogromnim kamatnim stopama.
Inače, takve kamatne stope ne možete zateći na zapadu. Znači, da privatizacija nije bila onakva kakva je bila, ne bi sigurno bilo razloga ni za ovakvo reagovanje nas poslanika SPS i ne bi bilo razloga za stavove Samostalnog sindikata, niti za podnošenjem ovog amandmana.
Na lošim iskustvima mi pokušavamo ionako loš zakon da učinimo nešto boljim, da se makar u jednom delu zaštite prava zaposlenih, jer nam je to cilj, prava zaposlenih. Drugom je cilj da se preduzeće proda ili da neko od privatnika, nažalost, od unapred određenih kupaca dobije to preduzeće za male pare, nama su interes zaposleni, jer oni imaju svoje članove porodica i njima taj posao i te kako znači i, naravno, nama je stalo da njihov interes bude i naš interes. Hvala.

Hvala, gospodine Obradoviću.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Stigli smo do amandmana na član 16. koji je podneo narodni poslanik Željko Vasiljević.
Hvala lepo svima, završavamo današnji rad i nastavljamo u ponedeljak u 10,00 sati.