Nemojte, gospodina Vujadinovića, molim vas gospodine Baraliću, to je naš kolega.

Gospodine Albijaniću, to je sve tačno, on je čovek na platnom spisku kod Drakulića i to nije nikakva sramota.
Samo iznosim faktičko stanje. Dakle, on jeste odskoro poslanik, ali mora da zna koji su zakoni doneti u Narodnoj skupštini. Podsećam ga, i javnost Srbije, da su 2004. i 2005. godine doneti zakoni o železnici, o poštanskim uslugama, o telekomunikacijama i o energetici. Ti zakoni, između ostalog, definišu liberalizaciju usluga.
U oblasti poštanskih usluga kaže se da će pošiljke težine, da ne licitiram sada koje, i druge poštanske usluge, ići u potpunu liberalizaciju krajem 2008. godine; da će u oblasti telekomunikacija na potpuno legitiman način, svako ko želi da se bavi tom vrstom posla, to moći da radi od 2009. godine; da će u oblasti železnice biti moguće prodati samo gornji stroj, neće biti, da prevedem, moguće prodati železničku prugu, ali će biti moguće prodati vagone, lokomotive i sve drugo itd; i da će u oblasti energetike biti moguće prodati sve osim prenosnog sistema.
Zaista polemišem sa svakim ko hoće da polemiše sa mnom na ovu temu. Ovde je samo stvar političke volje da li će država da donese odluku da postojeća javna preduzeća u ovoj oblasti privatizuju sa više od 49% i da na taj način kontrolni paket preda u ruke nekom od privatnih lica ili preduzeća, ili grupi preduzeća ili privatnika, sasvim je svejedno, i da na taj način uđe u konkurenciju sa firmama koje već na osnovu ova četiri zakona mogu da se bave ovom delatnošću.
Molim vas da to pratimo. SPS ne podržava ni jedan od ova četiri zakona, da budem precizan. Mislimo da to nije normalno, ali se to dogodilo. Ti zakoni su usvojeni i oni će stvoriti realne ekonomske posledice, socijalne i druge već od naredne godine.
Dakle, ako pri tom dodatom da provajderi u oblasti kablovskog distributivnog sistema, kao što je SBB, Sorošova mreža i druge, već sada nelegalno konkurišu telekomunikacionim sistemima i već sada vrše usluge kao internet provajderi i kao provajderi obične telefonije, da kažem, onda je ova stvar otišla mnogo dalje nego što se ovde misli.
Mi sada imamo nelojalnu konkurenciju, pričali smo o tome ovde, složio se sa mnom o ovome gospodin Đelić, potpredsednik Vlade, kada smo govorili o zakonu o budžetu itd. Ovde se ne radi o tome da će sada prodajom Pošte ili Železnice, ili EPS-a ili drugih firmi o kojima sam govorio neko da stekne ovo što je ovde bilo predmet polemike. Ne, naprotiv, ovde će samo biti naterana država, ako ostane većinski vlasnik da se bori nižom cenom i kvalitetnijom uslugom protiv onih koji to rade privatno, što inače nije rđavo samo po sebi, ili će takve firme odumreti, pa će to prepustiti onima koji se ovim poslom bave na osnovu ova četiri zakona koja sam ovde naveo.
Pri tome, želim ovde da kažem, nije jednostavno, jer jedan broj ljudi ne sagledava celinu problema, nije jednostavno dati u ruke nekom, a podsećam vas, na osnovu Zakona o energetici moguće je prodati Đerdap, a nije samo moguće prodati trafostanicu i dalekovode. Moguće je prodati svaku hidro i termo centralu, ako država ima hrabrosti da donese takvu političku odluku i da to proda.
Prema tome, mi ovde razgovaramo o jednom kompleksnom problemu i mi ovde potpuno znamo da u narednih nekoliko godina Srbija ulazi u jedan delikatan ekonomski, politički i socijalni problem, zato što će se ovde dogoditi štošta. Molim da ljudi na to budu spremni, da se ne desi da za godinu dana, kada neko bude rekao, izvinjavam se, Pošta Srbije ostala je bez usluga, a već inače DHL i ovo drugo već funkcioniše kao ozbiljna konkurencija, ili svaka autobuska stanica Srbije je ozbiljna konkurencija Pošti, zato što se dnevno u Beograd šalje 5.000 paketa studentima tamo i ovamo za elementarnu uslugu, a za tu uslugu se naplaćuje 100 ili 200 dinara.
Dakle, da se ne desi da kaže neko za dve godine, Pošta je ostala bez usluga, zato što to neko drugi radi i zato što to nismo znali. Nije nego, nego su poslanici pre tri godine doneli takve zakone. Prema tome, ovo su važna pitanja koja treba da doprinesu da mi prosto građane Srbije obavestimo šta je moguće da se dogodi.
Još jedno pitanje, veoma važno, postoji supermonopolska firma u Srbiji, to je NIS. Uredbom Vlade iz 2001. godine potpuno je onemogućen uvoz derivata, izuzev onih koje naše rafinerije nisu u stanju da proizvedu, a to je eurodizel i još neke druge frakcije, ne znam tačno o kojima se radi.
Osim toga, ovih dana Vlada je uredbom sve vlasnike benzinskih stanica ili druge, udruženja, kao što je AD Nafta i druge koji se bave uvozom, obavezala da imaju licencirano carinsko skladište, a da pri tom nije jasno šta ko tu tačno treba da uradi, i da je praktično obezbedila NIS-u jednu poziciju, a inače nemam ništa protiv, da neko ne polemiše samnom na ovu temu, ali je obezbedila NIS-u, Jugopetrolu, jednu poziciju o kakvoj niko ne može da sanja onda.
Prema tome, hajde da vidimo za koji se vi koncept zalažete, liberalne ekonomije ili tržišne ekonomije. Ako je liberalna ekonomija, onda skinite ovu uredbu Vlade Republike Srbije ih 2001. godine, pa neka svako uvozi benzin odakle hoće i neka ga prodaje pošto hoće.
Da me neko ne razume pogrešno, za to se ne zalažem zato što znam šta država mora u ovoj fazi posle skrcanih rafinerija od NATO bombardovanja da uradi i da ovo jeste siguran prihod, jer su ovo akcizni proizvod.
Samo da znamo o čemu govorimo i šta je ovde suština. Neke od tih firmi, kao što je NIS, imaju već privatizacione savetnike koji rade taj posao kako rade.
Osim toga, neke od moćnih država već sada imaju politički interes da postanu vlasnici delova ili ovih sistema, a da to neće imati veze sa nekom ekonomskom logikom, nego će imati veze sa političkom logikom, što kao političar razumem. Treba samo da izvagamo šta je manja šteta, a šta je veća korist.
Sada konkretno po amandmanu, i ovo je sve isto bilo po amandmanu. Dakle, gospodin Milisav Petronijević, poslanik SPS je ovim amandmanom tražio da se obezbedi pravna i socijalna sigurnost u subjektima privatizacije sa većinskim državnim kapitalom i da se po osnovu radnog staža to reguliše na način kao što je on predložio. Mi nismo preosetljivi, moram to da kažem, na zaposlene u javnim preduzećima, zato što su oni izvesno imali u prošlosti bolji položaj, ekonomski i socijalni, nego mnogi drugi, ali to ne znači da oni treba da budu kažnjeni zato što su u tim firmama radili. Ovaj amandman ima smisla i on ide u tom pravcu.
Osim toga, sada ovde nema gospodina Dinkića, na Zakonodavnom odboru, biće po drugom zakonu rasprava o tome, izrazio sam sumnju u dve stvari kod zakona koji se kolokvijalno zove o podeli besplatnih akcija. Tamo se kaže da će zaposleni, govorim o ovih šest javnih preduzeća, koji su zaposleni u javnim preduzećima, dobiti 200 evra po godini radnog staža u tom javnom preduzeću ili u drugom javnom preduzeću, ukoliko su u njemu radili prethodno.
Šta to praktično znači? To znači da ako je neko danas počeo da radi u NIS-u on ne može da ostvari nijedan evro, zato što nije u onih četiri miliona građana koji će dobiti do 1.000 evra na osnovu evidentiranja besplatnih akcija, a u svojoj firmi nije proveo godine staža da mu se može obračunati 200 evra po godini staža, ili ako taj isti građanin ima 35 godina staža u zemljoradničkoj zadruzi, pa se zaposli u NIS-u, onda on ne može dobiti 1,000 evra tamo, kao oni koji su nezaposleni, domaćice, penzioneri, vojnici itd, ali ne može dobiti ni 200 evra po godini staža, zato što u toj firmi nije proveo nijednu godinu.
Probao sam juče na Zakonodavnom odboru da objasnim da će da se dogodi 20.000 tužbi da se ovo reši i prosto ću moliti da dobijem odgovor. Žao mi je što nije tu gospodin Dinkić, zato što još uvek ima vremena da odbor nadležni podnese amandman da se ovo ispravi. Dovoljno je samo da kaže da ovakvi građani imaju pravo da biraju povoljniju varijantu, a to znači da mogu ostvariti pravo kao nezaposleni ili da mu se prizna ukupan radni staž u toj firmi puta 200 evra, sasvim je svejedno, nije za radnika, ali za nas kao zakonodavnu vlast je važno da ovo izvagamo i da damo precizno rešenje.
Inače, u protivnom imaćemo zaista veliki problem ovde, bavićemo se jednom posledicom koju nismo očekivali. Dakle, još jednom, amandman gospodina Petronijevića pokušava da reši neke od potencijalnih problema zaposlenih u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom. On je pravedniji. Takođe želim da kažem da su pozicije Samostalnog sindikata Srbije u vezi sa ovim amandmanom istovetne kao i politička pozicija SPS.

Po amandmanu narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da je ova vlast odlučila da raskine veći deo prethodnih privatizacija, imajući u vidu član 3. ovog zakona koji kaže ko ne može da učestvuje u privatizaciji - fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela - protiv privrede protiv službene dužnosti, ubistvo, krađa, razbojnička krađa, razbojništvo itd.
Kada pogledate strukturu onih koji su bili privesci vlasti i na ovaj ili na onaj način privatizovali deo nekih preduzeća, onda vam je jasno da ili ovaj član 3. ovog zakona neće da se primenjuje ili će ovi ostati bez imovine koja je već privatizovana.
Da vas već podsetim, maločas je gospodin Batić rekao - jedan potpredsednik Vlade. Da podsetim gospodina Batića, jedan predsednik Vlade posle ubistva Zorana Đinđića je bio predsednik Vlade, kupio je hotel "Jezero" u Blacu, hotel "Sunce" u Sokobanji, vinski podrum u selu Malča, sa ogromnim vinogradom, i odmaralište na Jastrepcu, i sve je to stekao prodajući verovatno očevinu iz Gagrovca.
Ima još jedno pitanje, pre nego što pređem na ovaj amandman - zašto budžetska inspekcija ne uđe u Muzej na Ušću, gde se ne radi ništa, a već je tender završen? Da li se to Vlada boji klana Dimitrijević, mislim na Vojina Dimitrijevića, sina njegovog, koji je bio direktor Soroša za Srbiju ili snajke, koja je direktor Muzeja.
Drugo, zašto finansijska policija, budžetska inspekcija ne uđu u Agenciju za osiguranje depozita, sanaciju i stečaj banaka. Tamo su debele pare postojale, više ne postoje, neka inspekcija utvrdi gde su.
Da se vratimo sada na ovaj amandman i na jednu ogromnu prevaru koju, pretpostavljam, građani Srbije prepoznaju. Vezana je za privatizaciju ovih nekoliko javnih preduzeća.
Prvo, rečeno je da će dobiti akcije. Đelić je sedeo ovde kada je rekao - ali neće moći da ih proda dok mi ne kažemo. Šta to znači? Dobiće papire bezvredne, koje neće moći da unovči. Tih 200 evra po godini staža je takođe prevara i neće moći da se unovči.
Drugo, ako bilo ko ko kupi NIS, recimo, i kupi 70 posto kapitala, što bi on otkupljivao akcije od zaposlenih, od građana Srbije gde će onih drugih 15 posto da ide i kako kažu po 1000 evra na papiru? Debela prevara, u sklopu predizborne kampanje, osetili su da im tlo pod nogama izmiče, osetili su da su ovi predsednički izbori samo prvi u nizu svih izbora koji moraju da se završe i to je, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ona karta, prazna i prljava, na koju se ovog trenutka igra. Gospodin Petronijević je podneo amandman gde je hteo da na neki način zaštiti i one građane koji su, upravo je gospodin Baralić maločas rekao, koji su se juče, prekjuče, pre pet meseci, pre 11 meseci zaposlili u javno preduzeće, pa ne mogu ni tamo ni ovamo da učestvuju.
Dame i gospodo narodni poslanici, usvajanjem amandmana gospodina Petronijevića razrešiće se bar jedna u nizu nelogičnosti, u nizu dilema koje ovaj zakon ostavlja iza sebe. Inače, zakon se sigurno primeniti neće. Proći će izbori, proći će i interes za primenu ovog zakona, a usput se pitam hoće li sve kriminalne privatizacije biti poništene. Na to je dužna Vlada Srbije da odgovori, na to je dužan Dinkić da odgovori. Razumem njegov umor od jučerašnjeg rođendana, ali mora da sedi ovde i da odgovara narodnim poslanicima.

Hvala, gospodine Markoviću. Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 13. amandman je podnela Jorgovanka Tabaković.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Baš me zanima čime se rukovodila Vlada kada je odbila ovaj amandman.
U članu 13. piše da Agencija, član 13. dopuna, obustavlja postupak privatizacije u slučaju saznanja za okolnosti za koje se nije znalo u vreme pokretanja postupka, a koje u potpunosti onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije. Za koje se nije znalo.
Agencija za privatizaciju je povlašćeni prodavac i potpisnik ugovora o kupoprodaji. Nema tu nije se znalo. Onaj ko je povlašćeni prodavac, potpisnik ugovora i ko je javna ustanova, koji je Zakonom o privatizaciji ovlašćen da zna mora da odgovara i da snosi štetu za podatke za koje može da se zna, pa ih nije poznavala.
Znači, ono da se šoljica slomi sama od sebe nije moguće ni u postupku postupanja Agencije za privatizaciju.
Kako Vlada obrazlaže odbijanje? Ne prihvata se amandman iz razloga što odgovornost za štetu koju bi Agencija za privatizaciju mogla da snosi nije moguća jer imajući u vidu uopšte načela Zakona o obligacijama, o osnovama odgovornosti, to je nemoguće. Zaista ne razumem ko piše Vladi ova obrazloženja i ko se usuđuje da ovo ostavlja u arhivama Skupštine.
Zakon o javnim nabavkama je specifičan leks specijalis koji derogira zakone druge nadležnosti kao poseban i specifičan. To što sam ekonomista ne znači da deo prava koji se tiče ovakvih zakona ne moram da proučim i da znam, vi najmanje. Znači, Zakon o privatizaciji koji je propisao izgled ugovora, sve posebne klauzule koje taj ugovor tretira, a i na to imam kasnije jedan amandman, takođe je jedan zakon leks specialis koji je derogirao Zakon o obligacionim odnosima. Vi to odlično znate.
Vi se u odbijanju mog amandmana upravo pozivate na Zakon o obligacijama. Zaboravljate da postoji vrlo mnogo naučnih radova, praktičnih tekstova koji derogiraju ovo što vi kažete i bukvalno dovode u pitanje poznavanje prava onih koji su radili ovaj predlog izmena i dopuna, i to u smislu odgovornosti Agencije za znanje činjenica, jer ona prodaje, potpisuje i kontroliše postupak Zakonom o privatizaciji kao posebnim zakonom.
Znači, prodaje, potpisuje ugovor, ovlašćena je da radi kontrolu i ona mora da odgovara, u smislu Zakona o obligacijama, na koji se vi pozivate, i za štetu koju svojim neznanjem, posebno je pitanje grubom nepažnjom ili čak namerom, nanese ili kupcu, ili subjektu privatizacije.
U trenutku podnošenja amandmana, koji je bio čista logika stvari jednog ekonomiste koji podrazumeva, jednog građanina Srbije, da svako pravo nosi neku obavezu. Znači, ako vas neko istakne po posebnom pravu u prodaji društvene i državne imovine, sledstveno tome imate i neke obaveze. Znate, u životu je samo majčinska ljubav bezuslovna. Sve drugo su prava i obaveze.
U trenutku kad sam taj amandman podnosila rukovodila sam se obavezom onog ko radi odgovoran posao da ne može da pere ruke upotrebljavanjem jedne povratne zamenice "se". Da kasnije, pripremajući se za ove amandmane, jer ste nam dali mnogo bitnih finansijskih zakona kao pratećih uz budžet, pa i ove o kojima treba da raspravljamo, nađem svojom ozbiljnošću, koliko god to vama delovalo neskromno, jedan naučni tekst koji je uradio čovek koga ste nedavno izabrali za sudiju Ustavnog suda, kome se mnogo šta ima prigovoriti u nekom drugom smislu, ali u stručnom smislu sam bila prosto iznenađena na koji način je on obrazložio ono što je bila zdrava logika ekonomiste koji dobro poznaje vaše propuste u procesu privatizacije.
Ono što novinari obrade kao npr. tekst, za vas je to žuta štampa, gde kažu - Jugoinspekt se sprema za privatizaciju, ali je prikrio da gradi stanove, da je tolika i tolika imovina, pa poziva Agenciju za privatizaciju da to ne promakne kao imovina koja će se prijaviti.
Kad vi uradite ovu privatizaciju, vi ćete reći - ali se nije znalo za tu činjenicu da nije prijavljena sva imovina. Za vas novinski tekst i pismo koje dobijete nije dovoljno upozoravajuće. Za vas nije bilo dovoljno upozoravajuće ni kad su vam za Robne kuće "Beograd" rekli da prodajete tuđu imovinu.
Objavili ste prospekt i pravite ludim, izvinjavam se građanima ali nema lepše reči, i građane i bivše vlasnike, državu Srbiju, vi kao Agencija prodajete imovinu države Srbije kao vlasništvo društvenog preduzeća, a kažete prodajemo akcije, a ne nepokretnosti, i to potpiše vaš direktor Agencije za privatizaciju, a u pozivu za prodaju stečajnog dužnika piše - prodaju se nepokretnosti te i te, i ne negde daleko, nego u Knez Mihajlovoj. Nešto što se golim oko vidi i vlasništvo je države Srbije. Mora neko da odgovara za to.
Ovaj amandman traži da se ustanovi šteta koju nanese Agencija za privatizaciju, jer je ona morala znati za te činjenice, kako se to kaže jezikom sudije Ustavnog suda.
Agencija za privatizaciju mora da odgovara, po Zakonu o obligacionim odnosima, za štetu koju nanese, iako je reč o posebnom zakonu, Zakonu o privatizaciji.
Ta činjenica proizilazi iz člana 265. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koji ste se pozvali kad ste meni, ne na član ali na zakon, odbili amandman koji sam u ime SRS podnela, jer Agencija za privatizaciju potpisuje ugovor o prodaji društvenog i državnog kapitala. To je ugovorna strana koja odgovara za štetu zato što ona ima status povlašćene ugovorne strane.
Vi odlično znate šta u pravnom smislu znači povlašćena. Ona piše ugovor koji podnosi učesniku na aukciji ili tenderu na potpis pre učešća na samoj aukciji ili tenderu. Tražite od budućeg kupca da se saglasi svojom izjavom da je upoznat sa svim činjenicama.
Da li vi mislite da smo mi zaboravili kako su šećerane prodate?
Je l' vi mislite da niko ne zna da se vodi sudski postupak protiv „MK Komerca“ i ovlašćenog lica koje je staru i zarđalu opremu platilo dva puta skuplje nego što ona zaista vredi, iako je reč o privatnim sredstvima, a ovo je još i teže jer je reč o upravljanju i prodaji u ime države.
Znači, lažno prikazana, neobuhvaćena imovina, zalihe, zemljište, mašine, da bi politički prijatelji po nižoj ceni kupili preduzeća kod Agencije za privatizaciju.
Zašto i ne bi kada je Agencija, koja je ovlašćena da prodaje, potpisuje i kontroliše postupak, spremna da se brani jednom izjavom budućeg kupca i kaže – ako preduzeće koje ste kupili ima dugova toliko mnogo, nismo mi krivi, nisu oni prikazali, potpisali su izjavu da su rekli istinu.
Nismo mi krivi što su neke zarđale mašine prikazane kao ne znam kakva oprema i plaćene dva puta, a tako oprane i iznete pare napolje. Pisali su izjavu da garantuju.
Dragi građani, onaj ko je od 2002. godine do septembra 2007. godine uzeo 126 miliona evra kao čist bakšiš po odbitku svih troškova za privatizaciju preduzeća, ono što ministar u Memorandumu naziva realni sektor, mora da odgovara za proveru navoda kojima se prikazuje imovina, zalihe, zemljište, mašine i dugovi preduzeća.
Kada kažem zalihe, opet mislim na „MK Komerc“. Kupili su tri šećerane za po tri evra, navodno preuzeli dug od 20 miliona prema NIS-u, koji su opet političkim prijateljstvima, zloupotrebom, u ekonomskoj nauci se to kaže rentiranjem političkih prijateljstava, zaobišli, ali ne kažete nam koliko su zaliha zatekli, iz čega su i mogli, a ipak nisu izmirili te dugove.
Da Agencija odgovara, da niko ne pere ruke, da ministar ne kaže – ne znam da li je Kalcedonia zaista počela nešto da radi, raspitaću se, a potpisao sam ugovor da ću im dati 800 hiljada evra za 400 radnih mesta puta 2.000, što je najniže što se obećava stranim direktnim investitorima, neko mora da snosi odgovornost.
Tekst koji pominjem je tekst sudije Ustavnog suda u kome nema nijednog elementa prava, nijednog argumenta za odbijanje te odgovornosti. Naprotiv, za štetu koju usled propusta pretrpi subjekt privatizacije, znači preduzeće ili kupac, Agencija mora da odgovara, jer zakonom je konstituisana obaveza Agencije da vrši kontrolu i proveru tačnosti i potpunosti svih podataka sadržanih u privatizacionoj dokumentaciji koja je od značaja za sprovođenje postupka privatizacije.
Vi odlično znate da je Agencija dužna da, kada joj se podnese ta prijava, proveri sve ovo što sam nabrojala, pa ako utvrdi da nešto nije uneto, vraća se rešenje na ispravku i vremenski rok za doradu. Znači, imate mehanizme, javna ste ustanova. Nije Agencija za privatizaciju neko ko je uzeo, poput posrednika, da to za neku proviziju radi. Vi imate status povlašćenog ugovarača i izvršitelja ovog posla u ime države i ne možete bez odgovornosti da radite ovaj posao.
Iznenađena sam, zaista ne vidim nijedan razlog, ovde neko nije u pravu, ili vi koji mislite da ljudi koje birate za sudije Ustavnog suda nemaju znanja, privredna je tematika u pitanju, ili je jednostavno dovoljno da 128 ruku pokrije smišljenu, grubu nepažnju i lopovluk, nema nežnije reči.
Takođe sam iznenađena činjenicom da „Galeniku“ stavite na popis preduzeća čija će imovina biti predmet podele besplatnih akcija, a pokazujete elementarno nepoznavanje.
Sad ću da vam kažem ovako, 24. marta 1998. godine formirana je Vlada u kojoj je SRS imala učešće. Na poverenje moje stranke i uz podršku svog šefa, odsutnog čoveka Vojislava Šešelja, čiji bedž sa ponosom nosim, vodila sam resor, sprovodeći nasleđeni Zakon o privatizaciji, koji je radio Milan Beko i njegova ekipa.
„Galenika“ je tada prodata Milanu Paniću, političkom prijatelju koji je dolazio iz Amerike, za 50 miliona dolara i obećanja da će uneti jedinjenja za neke lekove koji nikada nisu priznati. Kada sam kao ministar došla u posed dokumenta, žalbe kojom se Panić žali da mu „Fitofarmacija“ ne da prolaz, put do njegovog pogona, našla sam u tekstu i priznanje da je čovek uložio 50 miliona, a da će generički lek koji je on obećao uneti kada mu to u Americi odobre.
Uz podršku svog šefa, potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja, predsednika Vlade pokojnog Mirka Marjanovića, pokrenula sam postupak preispitivanja vrednosti i uloga. Gospodin Tešić iz Loznice bio je direktor Direkcije, potpisao novo rešenje, jer mi nismo mogli nameru o ulogu nekome priznati kao ulog.
Za 50 miliona tih uloženih para, koje su arbitražom povraćene, država je sačuvala „Galeniku“, čija se vrednost procenjuje između 800 miliona i više evra. Tako je to radila SRS u bivšoj koalicionoj vladi sa socijalistima. Kada se samo setim koliko je novinskih tekstova pisalo o tome kako smo hteli sa svetom da se svađamo; ne, ko plati može da dobije, pa i Panić. Ko ne plati, ne može da položi pravo na tuđu imovinu. Ko prodaje kao Agencija za privatizaciju i ima pravo da kontroliše, taj mora i da odgovara.
Molim vas, gospodine potpredsedniče, vrlo vas uvažavam, za vreme govora mog kolege Vlade Sekulića, koji je govorio o „Galenici“ i načinu osnivanja „Hemofarma“ i mnogih drugih farmaceutskih kuća, pouzdano znam da je uredno ton izašao iz tehničkih uređaja iz ove sale. Gde i ko sluša i kontroliše i cenzuriše ono što će građani čuti, vi ste dužni da ispitate. Za vreme njegovog govora o „Galenici“ ton je bio ometan i građani apsolutno ništa nisu čuli. To je nedopustivo.

Molim da se dobije odgovor na pitanje zašto nije bilo tona na televiziji. Ovde je normalno funkcionisao sistem.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne)

Na član 13. amandman je podneo poslanik Rajko Baralić.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine Albijaniću, gospodo iz Vlade, ne znam tačno iz kog ste ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ne čudi me da Vlada nije prihvatila amandman koji sam u ime SPS podneo zato što su to prosto dva različita koncepta, ali ću pokušati da objasnim zaposlenima u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom zašto je ovaj amandman bolji za njih. Šta je bolje za Vladu, to mene ne zanima.
Dozvolite da tačno kažem šta je predmet amandmana. Član 13. Predloga zakona treba da se menja i to tako da se postojeći član 25a menja u dosadašnji stav 2. koji postaje stav 3. i glasi: „Preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom može u toku postupka privatizacije da menja odredbe pojedinačnog kolektivnog ugovora koje se odnose na visinu zarada zaposlenih, samo uz prethodnu saglasnost Agencije.“
To je amandman, a evo šta kaže Vlada kao predlagač izmena i dopuna Zakona o privatizaciji: "Amandman se ne prihvata, zato što se postojeće zakonodavno rešenje pokazalo celishodnim u praksi sprovođenja privatizacije. Naime, pre unošenja ove odredbe u Zakon o privatizaciji 2003. godine (tačno je da je ovaj član menjan 2003. godine), uočeno je da su zaposleni u subjektima privatizacije koji posluju većinskim državnim kapitalom neopravdano povećavali zarade, što je imalo za posledicu neatraktivnost preduzeća za potencijalnog kupca. Takođe, u primeni ove norme od 2003. godine do danas, nije bilo problema...''
Dakle, ovako, poštovani zaposleni, u javnim preduzećima, javna preduzeća koja imaju hrabrosti da zajedno sa Vladom Republike Srbije odrede apanaže u upravnim odborima tih javnih preduzeća, recimo, u NIS-u, predsednik upravnog odbora ima 10 prosečnih zarada u NIS-u, to je 470.000 dinara, da prevedem na srpski jezik, koji svi razumeju, a članovi imaju svega osam, a to je oko 370.000 dinara. Dakle, oni meni objašnjavaju zašto zaposleni u tim preduzećima ne mogu da povećaju plate, a da se pri tom s tim ne složi neko.
Što da se slože? Ovi koji su u upravnom i nadzornom odboru javnih preduzeća, dakle, preduzeća sa državnim većinskim kapitalom su toliko dobro plaćeni da rade protiv interesa radnika, da će učiniti sve što je neophodno da to ostane onako kako jeste.
Vi, uvažene dame i gospodo zaposleni u javnim preduzećima, svaki put kada idete na izbore natrpate u kutiju ovih stranaka koje vam sada organizuju upravne i nadzorne odbore sa ovim rešenjem. Neka vam je sa srećom. Dakle, svaka ženidba na brzinu proizvodi kajanje natenane. To vam se sada vraća sa velikom kamatom. Možemo da navodimo nekoliko primera s tim u vezi, ali nije potrebno, ovaj je dovoljan.
Tražio sam u amandmanu da se to reši na bolji, elastičniji način, da se sindikatima reprezentativnim u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom da viši značaj i na ovim pozicijama stoji Samostalni sindikat Srbije.
Dakle, sindikalna borba, između ostalog, podrazumeva borbu protiv monopola, na način kao što sam u prethodnom javljanju pokušao da objasnim, ali sindikalna borba između ostalog podrazumeva i to da oni ugrade preticanje i znaju šta će da se dogodi ukoliko jedna ili više političkih stranaka vrše vlast i kakvi će biti zakoni kada te stranke vrše vlast, zato što su one po definiciji dužne da ekonomski program iz svog političkog programa pretoče u zakonska rešenja.
To je sada situacija. Dakle, znam da su neki od sindikata u javnim preduzećima bili gadljivi na usluge SPS, kao prošle godine kada smo ovde jedini glasali za ona čuvena četiri zakona iz peticije pola miliona građana Srbije, ali još jednom ih upozoravam i obaveštavam, kako god hoće, ovo se sve reguliše izborom političkog programa.
Levičarski politički program podrazumeva levičarska rešenja u zakonima. Koncept liberalne ekonomije podrazumeva da jedan gazda bude vlasnik NIS-a, da drugi gazda bude vlasnik EPS, da treći gazda bude vlasnik ne znam čega, a da svi oni imaju nekog gazdu u svetu i da cene usluga ili proizvoda, u zavisnosti čime se ove firme bave, budu takve da to uglavnom građani sa prosečnom zaradom u Srbiji ne mogu da plate.
Pre neki dan sam precizno ovde rekao koliko košta 16 proizvoda u Nemačkoj, a koliko košta u Srbiji. Dakle, otkupna cena mleka u Nemačkoj je niža 2,7 dinara nego u Srbiji, a maloprodajna cena mleka u Nemačkoj je viša za skoro osam dinara.
Dakle, ovo je pitanje koncepta i pitanje izbora. Oni koji o ovome mogu da odlučuju jesu samo građani Srbije. Potpuno sam siguran da će oni to umeti da procene, zato što kada dva ili tri puta uradiš nešto u korist sopstvene štete, onda je to očigledno nastava koja ti pomogne da onda hladne glave izabereš bolje rešenje narednih puta.
Ako se to ipak ne dogodi, nama će biti čast iz SPS da zastupamo stavove sindikata i zaposlenih i u javnim i u drugim preduzećima. Jednog dana naći ćemo se na istom poslu, na istom mestu i preuzeti odgovornost za odgovarajuća zakonska rešenja, koja vidim, veoma uveseljavaju gospodu iz ministarstva.
Inače, ovde postoji manir da nas niko ne obavesti ko prisustvuje sednicama Narodne skupštine, pošto kada predsedavajući kaže ko je podneo amandman, onda javnost, i vi uvaženi poslanici i vi prisutni gosti, znate da se zovem Rajko Baralić, znate u čijoj sam stranci, znate šta mi je politički program.
Ne znam vaša imena, jer me niko ne obavesti. Kada ministar nije tu, ne znam koga zastupate, ne znam koga predstavljate i samo vidim da se smejete. Neka vam je sa srećom. Dakle, to je veoma interesantno ponašanje. U mom selu je to nepristojno ponašanje. To je elementarna nepristojnost.
Ovde se bavim sa ostalim kolegama ozbiljnim poslom, a vi slobodno izađite i popijte kafu, ne morate ovde da provodite vreme, zato što vam Poslovnik ne daje mogućnost da se javite i bilo šta kažete, a oni koji su vas ostavili ovako goluždrave na mrazu, da ne možete ništa da kažete, to s njima raspravite.
Molim vas, nepristojno je na taj način komunicirati sa poslanicima koji govore o ozbiljnim pitanjima, koja se tiču 70.000 zaposlenih u Srbiji.
Dakle, mene vaš smeh ne povređuje, on ne dopire do mene, ne možete da me dekoncentrišete, ali moram da vam kažem da ostavljate rđav utisak Vlade moje države koja je moja, nemam drugu, nemam rezervnu i nemam nameru da je menjam, osim ako vi niste došli iz nekih drugih država i imate drugo državljanstvo, kao što neki imaju od ministara, neki imaju duplo.
U onoj vladi, prvoj DOS-ovoj, osam ministara je imalo dvojno državljanstvo francusko-srpsko, nemačko-srpsko, kanadsko-srpsko, a jedan nije imao uopšte srpsko državljanstvo. Dakle, nadam se da to nije sada slučaj. Molim vas za elementarnu pristojnost. Ne smejem se nikome od vas kada vi govorite i voleo bih da čujem na odboru, gde učestvujem, šta je ono što imate da kažete ovim povodom.
Inače, nemojte, nema potrebe, ovo nije smehoteka, ovo nije kviz, ovo nije cirkus, ovde dolaze ljudi i razgovaraju o ozbiljnim temama, a vi sedite u prvom redu sticajem okolnosti, ali vas molim da to ne činite zato što ne činimo ni mi to vama.
Takođe, pozivam gospodina ministra ili nekoga od tri ovlašćena predstavnika da ovde dođe. Nemojte da nam spočitavate da zbog nas gubite vreme. Vi ste danas dva puta izgubili po jedan sat jer niste bili u stanju da organizujete većinu da glasa o budžetu. Dakle, 9.500 direktnih i indirektnih korisnika budžeta zavisi od toga da li može da se skrpi ova vladajuća većina i dođe ovde i glasa o budžetu.
Ljudi, to je prosto, kažete, ne možemo da vršimo vlast, kako vi to kažete, nemamo više kapacitet za vršenje vlasti. Kažete, u redu, ne možemo, raspišu se izbori, to se rešava u ovim institucijama na način koji je propisan Ustavom i zakonom. A ne, nama kažete da vam trošimo vreme, a vi ovde ne možete da obezbedite elementarne uslove za izglasavanje najvažnijeg zakona u toku jedne godine, a to je budžet jedne države, budžet Republike Srbije u ovom slučaju. Već kasnimo, kasnio je u dolazu, a sada kasni i njegovo usvajanje.
Što se nas tiče, mi ćemo svoj posao raditi do poslednje sekunde u skladu sa Poslovnikom, ali zaista, bez obrazloženja, bez izvinjenja, dva puta smo danas, poslanici SPS i drugih opozicionih stranaka bili su ovde kada je bilo zakazano glasanje o budžetu, samo vas je bilo 117.
Da vas podsetim, to je matematika za drugi razred osnovne škole, računanje, sabiranje, oduzimanje, deljenje i množenje do 1000, to je program za drugi razred osnovne škole.

Množenje je u drugom, a deljenje je kasnije.

Vidim da vam deljenje ide najbolje, tako ste se podelili da više ne može da vas sastavi niko u ovoj državi. Dakle, nikakav amalgam, ni ovi iz Evropske unije, ni ovi spolja itd.
Dakle, 117 je bilo prisutnih, a treba 126. Niste u stanju da obezbedite većinu. Dakle, vi ne postojite. Vi ste vladajuća većina u rasulu ili imajte hrabrost pa recite - više to nismo. Ili dovedite, izvinite - dovode se goveda, ljudi se ovde pozivaju da dođu, izvinjavam se, nisam tako hteo da kažem, nikada to ne govorim na taj način - obezbedite ljude da dođu ovde, da glasaju za budžet i da mi radimo dalje posao, zato što ima još nekoliko stvari ovde da se reši.
Da podsetim šta je sve ovde na dnevnom redu - deset zakona, o njima treba da glasamo, i treba još četiri da dođu u proceduru, da se o njima izjasnimo, a vi još ne znate ni kako treba da izgledaju zakoni o lokalnoj samoupravi. Dakle, niste u stanju.
Još jednom ću reći vašim jezikom - nemate kapacitet da vršite vlast. Oko vlasti ste se pozavađali, ne oko koncepta. Dakle, nisu dovoljne ove apanaže od 200, 300 i 500.000 u upravnim odborima da vam budu amalgam za vršenje vlasti. Vama je očigledno potrebno nešto više, sačekaćemo još nekoliko dana, videćemo kako će da funkcioniše ta stvar i odgovorićemo političkim sredstvima na ono što vi ovde pokušavate da uradite.
Sada u ovoj sali sedi nekoliko poslanika vladajuće većine. Meni to ne smeta, obrazlagaću i sledeći amandman i kolege, takođe, i nateraćemo vas da se o svakom izjašnjavate u danu za glasanje, ako do tog dana dođe, imam utisak da je ovaj današnji do pola "d".