Hvala, gospodine Baraliću. Što se tiče primedbe ko je prisutan, prisutan je gospodin Luka Andrić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, i Nebojša Ćirić, pomoćnik ministra u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, u skladu sa Poslovnikom pozvani su od strane predsednika Skupštine. Hvala.

Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne.)

Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.

Poštovane kolege poslanici, poštovani predsedavajući, voleo bih da kažem - poštovani gospodine ministre, ali nažalost ministar nije u sali.
SPS je podnela amandman na član 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. Zakona o privatizaciji. Taj član 41. glasi: "Ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovornoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta... načinu rešavanja pitanja zaposlenih..."
Mi smatramo, imajući u vidu, pre svega, praksu koja se do sada dešavala u ovoj tranzicionoj privatizaciji, da je potrebno naglasiti, u stvari dodati načinu rešavanja pitanja zaposlenih i konkretno ''poštovanju prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, Zakonom o radu i ugovorom o radu, roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje'' itd.
Zašto to kažem? Zato što, pre svega, do sada u privatizaciji imamo utisak da se više obraćala pažnja, kada su se spominjale ugovorene strane mislilo se na kupce, pre svega na rukovodstvo preduzeća i eventualno one subjekte, odnosno one kupce koji će, u sprezi sa rukovodstvom preduzeća, za sebe steći neku korist od privatizacije i eventualno za političku stranku koja ih podržava, a da se na radnike veoma malo ili čak nikako nije obraćala pažnja, a takođe i praksa da se često jedno piše, a drugo se dešava u praksi.
U obrazloženju odbijanja amandmana se kaže: "Amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program (što je samo jedno fiktivno stanje, uglavnom)... Prihvatanje predloženog amandmana, značilo bi nepotrebno dopunjavanje postojećih normi, naročito imajući u vidu da je kupac, kao novi poslodavac, po samom zakonu obavezan da poštuje kolektivne ugovore".
Ovom prilikom želim da podsetim građane Repubike Srbije, jer su oni ti koji ocenjuju, a ne vas, vi to odlično znate, da u mnogim preduzećima kolektivnih ugovora i nije bilo validnih, i da ih u mnogim ni danas nema, i da je upravo jedan od ciljeva mnogobrojnih štrajkova u Srbiji i zahteva da se potpišu kolektivni ugovori.
Naime, SPS je puno puta ukazivala na mnogobrojne anomalije koje su se dešavale upravo u procesu jedne tranzicione privatizacije. Te anomalije su se uglavnom odnosile na radnički standard i na radnička prava, tako što su se dešavala nauštrb radničkog standarda i prava.
Pre svega, SPS je ukazivala mnogo puta na stečaj, i to na tendenciozni stečaj, onih kojima je bilo u interesu da mnoge firme, koje i nisu zaslužile da uđu u stečaj, ipak dovedu do takvog jednog stanja, a to je, što bi naš narod u žargonu rekao - bacili oko na određenu firmu, da je dovedu do stečaja i da je na taj način privatizuju neki ljudi koji će sigurno ostvariti, makar politički, ako ne i lični interes nekih od rukovodećih stranaka.
SPS je i ranije ukazivala na te krizne štabove koji su bili mehanizam za takve radnje. Uglavnom su kroz te krizne štabove otpuštani najbolji radnici, kočio se tok proizvodnje. Kao rezultat toga, na primer, u opštini Negotin, odnosno u istočnoj Srbiji mnoga preduzeća su dovedena do stečaja, mnoga društvena preduzeća, kao što je slučaj sa Autotransportnim preduzećem "Lasta", kao što je slučaj sa "Krajina vinom", koji je nekada bio brend Srbije, sa Fabrikom konfekcije "Negotinka", pa sa Negotinskom štamparijom, Mlekarom itd.
Uglavnom, ojađena je privreda istočne Srbije, gde je negde otprilike oko 7.000 ljudi ostalo bez posla, ostalo na ulicama. Mnogi od njih su otišli sada trbuhom za kruhom, znači u inostranstvo. Ali, podsećam da to nisu ljudi koji su dobrovoljno otišli u inostranstvo pre mnogo godina i na jedan lagodan i fin način, već ljudi koji su bili prisiljeni, jer su ostali na ulicama.
Želim ovom prilikom da podsetim državu na stanje u istočnoj Srbiji, pre svega što se tiče privrede, da je ona raskrinkana, da je stanje veoma loše i da se bojim da neke političke opcije neće ovo zloupotrebiti, pre svega da prikažu kao kršenje ljudskih prava upravo od nekih inostranih političara koji imaju druge aspiracije prema ovim prostorima. Naime, što se tiče tih socijalnih programa, oni koji su kupili stečajne firme nisu imali nikakve obaveze prema radnicima, pa im je država ponudila neke fiktivne socijalne programa. Šta to znači? To znači simbolična novčana naknada od koje se normalno ne može preživeti, i takođe, veoma brz gubitak prava na socijalno i zdravstveno osiguranje i ubrzo su takvi ljudi sticali pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje po drugim osnovama.
To su socijalni programi koji su, po pravilu, bili mnogo blaži, mnogo lošiji od socijalnih programa u mnogim javnim ustanovama koji su se sprovodili, a takođe, i oni nisu bili baš dobri, čak naprotiv, lošiji, gde se minimalno vrednovala godina radnog staža, gde su ljudi praktično za malo novca zvanično dozvoljavali da izgube, odnosno prodavali svoje pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, i gde su to radili ne dobrom voljom, nego su bili prinuđeni da prihvataju ovakve socijalne programe, uz obrazloženje da su oni tehnološki viškovi, što se na kraju ispostavilo da nije tačno, jer su na njihova mesta dolazili neki drugi ljudi, ali se zna koji su to ljudi, da su to uglavnom poslušnici i partijski opredeljeni ljudi.
Tako bih naveo jedan primer jedne društvene firme u Negotinu, gde je ostalo 60 ljudi bez posla, gde je četiri hiljade metara kvadratnih poslovnog prostora u nekoliko hala i nekoliko desetina hektara zemljišta koje je pripadalo ovoj firmi prodato za svega 170 hiljada evra, što je jednako 42 evra po metru kvadratnom samo za poslovni prostor, ne računajući opremu, ne računajući sve ostalo.
Šta se dešava sa onim radnicima koji ostanu u tim firmama? Naime, upravo na njih se i odnosi ovaj amandman. Kakvo je njihovo radno vreme? Najčešće nije osmočasovno, kao što im to Zakon o radu priznaje, najčešće se radi o deseto i dvanaestočasovnom radnom vremenu, koje se smatra normalnim radnim vremenom, a ako radnici i preko toga ostanu, ne plaća im se prekovremeno. Čak je česta anomalija da im se godišnji odmori ne priznaju. Znači, poslodavac im ne dozvoljava da koriste godišnji odmor, a bilo je i primera, ukoliko koriste godišnji odmor, on im ne plati to vreme.
Šta se dalje dešava? Kao lekar lično sam učestvovao u razotkrivanju mnogih anomalija, jer su mnogi bolesni i nisu čak imali pravo na bolovanje, odnosno pravo da sede kod kuće i izleče se do kraja, pa su tako bolesni, u toku korišćenja terapije, morali da odlaze na posao, a čak ima i nekoliko primera, gde sam lični svedok, da su u ranom postoperativnom toku ti radnici morali da odlaze i rade, a da ne kažem da oni dižu gajbe, odnosno rade fizičke poslove koji uopšte nisu spojivi sa njihovim zdravstvenim stanjem. Jedino im se priznaje možda neka teška bolest, neizlečiva bolest, ali priznaje im se tako što ih na kraju poslodavac otpusti kao škart.
Takođe smo svedoci mnogih primera da novi poslodavac čak i promeni osnovnu delatnost firme koju je kupio, tako da ljudi koji su tamo godinama radili, koji su majstori u svom poslu, prinuđeni su da rade sada neki novi posao koji ne znaju, što bi naš narod u žargonu rekao, pod stare dane da rade nove poslove i tu ispadaju konflikti svakojake vrste.
O pravu na štrajk, o pravu na bilo koji drugi oblik sindikalnog organizovanja, da ne pominjem da toga nema, niti pak smeju da pitaju poslodavca da li su redovno prijavljeni, da li im se plaćaju doprinosi ili ne. Gotovo se ne sećam za ovih sedam godina da sam čuo da su ovakvi ljudi ostvarili neku jubilarnu nagradu u takvoj firmi ili da su na dostojan način ispraćeni u penziju. Uglavnom su isplaćeni u penziju poniženi od pojedinih kriminalizovanih novih vlasnika takvih firmi. Čak je SPS uočila još jednu čestu pojavu i anomaliju, a to je da su pravni zastupnici, koji zastupaju prava iz radnog odnosa upravo takvih ljudi, preko određenih sindikata radnika koji su oštećeni ovim procesom tranzicione privatizacije, zloupotrebili to, povezali se sa poslodavcima i povezali se sa ljudima iz pravosuđa i radili nauštrb radničkih prava, kao što su, npr. i prevareni pravni naslednici onih građana koji i po ovom zakonu o pravu na besplatne akcije i novčane naknade, neće moći da naslede to pravo upravo od onih koji su umrli u vremenskom periodu od 2001. godine, kada je donesen Zakon o privatizaciji, do danas, jer je država, po nama, trebalo da popiše, evo prilike, da je imala jedinstveni birački spisak, možda bi to bilo i učinjeno, da se i ti ljudi ne zakinu, odnosno pravni naslednici tih ljudi.
Takođe, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, takođe, fiktivno postoji. Inače se ne poštuje, pa mnoge građevinske firme koje su kontrolisane od strane inspekcije. Inspekcija je uočila visok procenat neprijavljenih radnika, zatim visok procenat radnika bez HTZ opreme, koji su na gradilištima i mnogo gradilišta koja su bila nedovoljno neobezbeđena.
Činjenica je da mnoga profesionalna oboljenja koja je poslodavac, inače, dužan da prijavi inspekciji, kao što su vibraciona bolest, kožna bolest i dr. u toku ove godine čak nijedna nije prijavljena.
Sada bih pitao, ali na žalost, nema ministra da nam kaže šta se dešava sa firmom koja se zove Železnička zadruga, koja skoro dve godine ne radi, gde su mnogi klijenti ostali bez prava i bez objašnjenja šta se dešava sa firmom, zašto je odvedena u stečaj. Većina je podnela tužbu trgovinskom sudu u svom mestu stanovanja, ali nema ministra, ima prilike da objasni šta se dešava sa tom firmom.
Na kraju krajeva, da bih potkrepio svoja zapažanja i zapažanja SPS, imam vremena da pročitam kako su se radnici jedne firme iz Pirota, radi se o "Grafici" Pirot, to je društvena firma koja je radila 40 godina, sticala i stekla poslovnu zgradu od dve hiljade kvadrata, mašine za grafičku industriju, imala čak i bolje plate od "Tigra" Pirot, koji je, inače, brend u Pirotu, koja je imala tržište čak u Bugarskoj, Makedoniji, Kosovu i Metohiji itd., koja je odvedena u stečaj, gde je od 165 radnika, čućete šta se desilo.
Ovo je dopis koji je poslat Agenciji za privatizaciju i kaže se: "Grafika je prodata 30. decembra 2002. godine. Svi zaposleni od oko 115 radnika bili su oduševljeni prodajom. Na prvom sastanku odmah iza nove godine, gde su bili svi zaposleni, vlasnici su rekli da će oni obezbediti posao, a mi smo dužni da od mogućih osam radimo devet sati i bićemo svi zadovoljni zaradama. To se, nažalost, nije dogodilo. Posla je bilo sve manje, kupci su nas napuštali iz nekih vrlo izvesnih razloga. Finansijska situacija je sve lošija.
Obećane neizmirene plate za oktobar, novembar i decembar iz 2002. godine ni do danas nisu isplaćene. Direktne telefonske veze više nismo imali i svi pozivi su išli preko sekretarice koju su oni zaposlili. Naše zahteve da pozove nekog ko je potreban za rad, obično je zvala sa zakašnjenjem ili bi zaboravila, pa smo morali ponovo da molimo. Pošto su dva člana konzorcijuma imali svoju firmu, oni su uselili svoje osoblje u "Grafiku", osoblju "Grafike" su dali svega tri prostorije, gde su se oni jedva i smestili.
Sekretarici "Grafike" naređeno je da bude tu dok ne obuči novu, a onda više nije potrebno. Sve reprezentacije, piće, sokovi itd. su išli na teret "Grafike", iako su to koristili radnici druge firme. Pretnje su bile svakodnevne".
Još jedan momenat, da se ne bih javljao po Poslovniku...
(Predsedavajući: Molim vas da završite.)
... vozni park je nestao, ekscesne situacije su bile veoma česte. Za kraj ću samo reći kako je izvršena kontrola iz Agencije za privatizaciju iz Niša, gde je na sastanak u kancelariji vlasnika, u prisustvu predsednika sindikata, došla i radnica koja je izvršila kontrolu. Nju je iz grada dovezao jedan od vlasnika i posle razgovora vratio u grad. Sindikat je ukazao predstavnici te agencije da nije bio plaćen porez na promet za dve godine, da nema podeljenosti u troškovima između ove nove i stare firme itd. Ona je rekla, u principu je komentarisala: "Niste primili sedam plata? Vi ste srećni što imate ovakve vlasnike. Da li znate da postoje firme u kojima ne primaju plate godinama?
To što vlasnik hoće da vas proglasi tehnološkim viškom, od 90 vas 60, budite srećni, jer će vas isplatiti, a to ne mora uraditi. Radnik sa 25 godina radnog staža treba da dobije 50 hiljada, sedam zaostalih plata i otpremninu. Direktoru preduzeća je rekla da joj iskopira bilans stanja i da joj donese u grad, jer nema vremena da čeka. Tako se radila kontrola iz Agencije za privatizaciju.

Hvala, gospodine Dimitrijeviću. Da li se još neko javlja po ovom amandmanu?

Narodni poslanik Vlado Sekulić ima reč.

Hvala, gospodine Albijaniću. Gde se vi žurite? Nova godina će doći 31. u ponoć. Vi bi hteli pre toga ...
(Predsedavajući: Nemate mnogo vremena.)
Kako nemamo? Imamo 15 minuta po ovom amandmanu, naša poslanička grupa.
Dr Ninoslav Dimitrijević je podneo amandman na član 16. i u članu 16. Predloga zakona kojim se menja član 41. važećeg zakona i iznad početne rečenice unosi se sledeći tekst - u članu 41. stav 1. posle reči - pitanja zaposlenih, stavlja se zapeta i dodaju se sledeće reči - poštovanju prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, Zakonom o radu i ugovorom o radu, roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje.
Obrazloženje je da se amandman ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, a ujedno predstavlja i raskidni uslov iz člana 41a stav 1. tačka 6. Zakona o privatizaciji, prema kome se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, smatra raskinutim zbog neizvršavanja odredaba o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, pa se kaže - prihvatanje predloženog amandmana značilo bi nepotrebno dopunjavanje postojećih normi, naročito imajući u vidu da je kupac, kao novi poslodavac, po samom zakonu obavezan da poštuje kolektivne ugovore.
Amandman gospodina Ninoslava Dimitrijevića lepo obrazlaže. Ovo što ste vi napisali kao objašnjenje, zašto se ne prihvata amandman, da je sve to tako idealno i dobro kao što tvrdite, ne bi mi imali proteste u Jugoremediji, pa ovo što sam pričao Posavina, pa zahtevi zaposlenih iz Galenike, pa Tamnavac Ub. Sada ću tu firmu da apostrofiram, gde se dokazuje da je relevantno kršenje svih ovih propisa koji su određeni.
Prvo, ovaj amandman lepo reguliše da se nastavi u kontinuitetu proizvodnja. Možda će neko iz DS reći, ili vi, ne znam ko ste vi ovde, ovo je sve idealno, Agencija je prodala, svi poslodavci se pridržavaju, a mi non-stop vidimo da se žale firme, radnici, zaposleni se otpuštaju, da proizvodnja ne ide u kontinuitetu.
Vi možda imate drugu teoriju. Ako bi mi tražili da se nastavi taj kontinuitet, onda vi imate teoriju - što je neko zainteresovan za proizvodnju i da kupi takvu firmu? Zainteresovan je da kupi firmu, taj koji je kupio iz interesa kupuje, ne zato što voli Srbiji i srpska preduzeća i srpske radnike, nego da bi on svoj profit uvećao, da bi njegov kapital bio jači, da bi njegove akcije vredele više na berzi i sutra, ako hoće da proda, može da proda te akcije.
Ovo je amandman koji bi trebalo da pokaže nešto. Cilj svake firme, ovde se bukvalno svodi ovo što je uvaženi kolega Dimitrijević govorio, on je govorio o statusu zaposlenih u zdravstvenom delu, socijalni program, pridržavanje kolektivnog ugovora, pojedinačnog ugovora; uloga sindikata.
Uloga sindikata je minorna u firmama sada u Srbiji. Drugo, imate višak izmišljenih sindikata, pa imate 5-6 sindikata. Reprezentativni sindikat je onaj koji zastupa najviše zaposlenih ispred svoje sindikalne organizacije u firmi. Ali, vi imate više sindikalnih organizacija i onda tu može da dođe do nekog mešetarenja, pa će poslodavac da ponudi drugom sindikatu da bude protiv ovog. Pet posto je minimum prilikom štrajka da se održava proizvodnja, proces proizvodnje mora da se održava i kad traje štrajk sa 5% kapaciteta.
Svaka firma koja želi u proizvodnom delu da ide, kako je gospodin Ninoslav Dimitrijević ovde napisao, vidi se da čovek poznaje zdravstveno stanje svih radnika, jeste da se nastavi zatečeno stanje proizvodnje, da se unapređuje proizvodnja, da se kontrola kvaliteta poboljša, da se Iso standardi usvajaju. Zaštita životne sredine, kako životne sredine, tako i svih zaposlenih u proizvodnim ciklusima i proizvodnim delovima firme.
Ono što je najskuplje u proizvodnim firmama, to je tzv. ''nou hau'', to znaju i stranci kada dođu ovde, a to je znanje i tehnologija koja je ovde. Srpska privreda može da bude i najsiromašnija, ali ima najbolje stručne kadrove za najmanje plaćanje.
Svi stranci koji dođu da kupe ovde, oni kupuju, jer za jednog elektroinžinjera u inostranstvu 200 hiljada evra treba da uložite u jednog dobrog elektroinženjera. Ovde naši elektroinženjeri rade za 200-300 evra. Zato je to interesantno.
Ovi i sledeći amandmani, bez obzira da li će gospodin Albijanić da gleda da se ne javimo, zašto, ako je nešto dobro, uključićemo se da pokažemo, ali primer je ovoga što ste rekli, to već piše u zakonu, tu ne može nešto posebno da se prejudicira, jer poslodavac je obavezan. Gde to piše da je on obavezan?
Malopre sam pričao o firmi Posavina, isti taj Slaviša Purić je kupio i firmu Tamnavac, pa su svi zaposleni, pošto se poslodavac ne pridržava svojih obaveza, pisali gospodinu Dinkiću, 10. avgust 2007, ukazivali mu na propuste, i to je inače ova firma, a cela procena firme vredi manje od ovog jednog ovde Silosa, koji je zbog knjigovodstvene vrednosti, amortizacija je pojela ovo, zato što piše da je Silos od 86, a nije od 86. nego od 98. Silos više vredi nego cela ova fabrika koja je prodata.
Oni imaju i u Valjevu, i u drugim mestima svoja izletnička mesta, gde šalju svoje radnike na oporavak, to zna Ninoslav Dimitrijević, gde se radi pod posebnim uslovima rada, firma i poslodavac su dužni da pošalju radnike na sedam dana oporavka o trošku firme, zato što su to rizični uslovi, navešću primer ''Granika fitofarmacija'' zbog otrova od prve do šeste grupe.
To su neke obaveze koje treba da se ispoštuju. Ovo je egzaktan primer da se nije ispoštovalo, pa su promenili, pa su osnovali dve posestrime firme, pa sad ne znaju koja je starija firma, a koja mlađa, ali sve što je vredelo su prebacili u novu firmu koju su osnovali Tamnavac Slapovi, pa se onda, kao Kanjon Tare, niz slapove krenuli, na kraju će stići do Nijagare.
To je isti čovek koji je uništio Posavinu u Obrenovcu, ali je zato bio nagrađen posetom Šukija Plazme - Šutanovca, kako njemu Vjerica Radeta pravo ime da, gospođa Čomić je čak dobila i sliku od gospodina Purića kada su obilazili tako uspešnu firmu. A tako uspešna firma, kada sam prvi put spomenuo firmu Tamnavac, direktor je prozvao sve članove za koje se zna da su SRS, pa ih postrojava tamo, da vidi ko je odao podatke. Gospodin Dinkić zna, mogao je i on da da, ali nije dao. Šta treba ti radnici, koje vi štitite od poslodavca, koji je preuzeo ulogu da rade od Privredne komore, Agencije, registra, novina.
To je dopis gospodinu Mlađanu Dinkiću i njemu ću da ostavim na stolu, kao što sam ostavio Galeniku i sve ostale predmete, stvoriću mu jednu arhivu ovako dobru, pa ćemo videti da li može da se ospori amandman koji ukazuje na to da se poslodavci ne pridržavaju odredbi koje su zapisane.
Ovo su pojedinačno amandmani koji odlično uređuju ovu problematiku, naročito u ovom kontinuitetu proizvodnje. Kontinuitet proizvodnje je čak interes strateškog partnera, kupca, da nastavi tu kontinuiranu proizvodnju, da uvede čak i nove programe, nove mašine, sa većom produktivnosti, u elektronskoj formi, da su to mašine koje mnogo više rade, da zamenjuju ljude, ali ne u smislu da bi se ljudi otpuštali, nego da olakšaju radnicima koji rade u tako teškim uslovima, da se što više troše.
Vi znate da vek u proizvodnji nije kao u kancelariji, jedno je intelektualno trošenje, drugo je i fizičko. Tako da je ovaj amandman odličan amandman i trebalo bi da se uvrsti, da je gospodin Dinkić tu, on bi tu odgovorio, verovatno bi i prihvatio ovaj amandman. A voleo bih da mi odgovori na moje pitanje ono što je bilo isečeno, da li je gospodin Đelić stranac, sa dvojnim pasošem, pa nije platio porez na kapitalnu dobit za akcije, jer gospodin Đelić meni nije odgovorio. Odgovorio mi je da Vlada ne može da mi odgovori, a potpisao je Božidar Đelić. Nisam pisao onom Oberšalu tamo da mi on odgovori, što ga je prozvao i gospodin Šešelj, pa nije znao da izračuna koren iz dva. (Iz klupa: Koliko je koren iz dva?) To je 1,22.
Prenesite gospodinu Dinkiću, ovo je opaska, gledaoci nisu čuli, ovo je gospodin Srđan Milivojević, svaki srpski radikal i njegovo dete u prvom razredu zna što vaš doktor nauka Oberšal nije znao. To ćemo videti dvadesetog. Srcem za Tomu.

Hvala, gospodine Sekuliću. Reč ima narodni poslanik Momir Marković po amandmanu.

Gospodine Sekuliću, rešiće gospodin Dinkić to, podsećam vas na onu njihovu svađu kada su jednom jedan drugom rekli na sahranu da ne dođu, prema tome, to je suviše dug rok...

Nemojte, gospodine Markoviću.

Tako da će sigurno gospodin Dinkić preduzeti nešto vezano za ovih 11 miliona evra Đelićevih.
Dame i gospodo narodni poslanici, da je privatizacija od početka krenula kako treba, da su socijalni programi od početka išli kako treba, ne bi bilo razloga ni da se sada na ovaj zakon podnosi amandman koji je podneo gospodin Dimitrijević.
On traži da se zaštite prava radnika. Tačka. A u odgovoru Vlada kaže ovako: ''Amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, a ujedno predstavlja i raskidni uslov iz člana 41a stav 1. tačka 6) Zakona o privatizaciji, prema kome se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neizvršavanja'' obaveza.
Koliko je štrajkova onih čija su preduzeća privatizovana od kada ste počeli ovu burazersku privatizaciju do današnjih dana? Koliko je ljudi ostalo bez posla? Koliko je ljudi osakaćeno za primanja i za uslove rada? Zašto o tome malo ne razmilite nego što kažete ovako, jer da ste primenjivali ne bi bilo potrebe da se amandman ni na ovaj zakon donosi.
Još jednu stvar, da vam kažem, dame i gospodo iz vladajuće koalicije. Narod se skuplja na ulicama, pominju vas, pominju vam bližu i dalju rodbinu, nose transparente. Ako krenete da im skidate transparente, ostaće im motke u rukama. Vodite računa.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman treba usvojiti. Ovim amandmanom ćemo bar za ovo malo radnika što još radi u državnim, društvenim i javnim preduzećima kod privatizacije zaštititi prava. Ako već niste uspeli u 70% privatizacije da zaštitite prava radnika, jer vas u krajnjoj liniji to nije ni zanimalo, nego ste se trudili da im pravite u "Zastavi", kako se ono zvaše, ZZO, pa ste ih onda prešli i sada ih gurnuli na ulicu posle godinu ili dve.
Ovaj amandman morate usvojiti, da bar kod ovih javnih preduzeća, koja ćete dati opet nekim vašim prijateljima, koliko vidim burazerska privatizacija i dalje funkcioniše i dalje ide, ruka ruku mije, i dalje će biti za nekoliko evra, i ovo malo što je ostalo zaštitite zaposlene u tim preduzećima.

Hvala, gospodine Markoviću. Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 16. amandman je podnela Jorgovanka Tabaković.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Amandmanom na član 16. Predloga izmena i dopuna Zakona o privatizaciji na postojeći član dodaje se sledeća rečenica: ''Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine obavezno sadrži odredbe o garancijama za investiranje i odredbe o naknadama za korišćenje prirodnih bogatstava.''
Vladu sam upozorila šta će biti u obrazloženju ovog amandmana, ali to izgleda nije bilo dovoljno. U obrazloženje sam stavila jednu prostoproširenu rečenicu koju nisu uvažili i zato će sada da slušaju svoj završni račun iz 2006. godine i da čuju težinu argumentacije kojom branim ovaj amandman.
Napisala sam da dosadašnje iskustvo govori o neophodnom definisanju elemenata navedenih u amandmanu, jer nedostatak garancija za investiranje značio je izostanak investiranja, pa često i raskid ugovora, a korišćenje prirodnih bogatstava bez ikakve naknade oštetilo je budžet i građane Srbije.
Dragi građani, meni Vlada odgovara: Amandman se ne prihvata iz razloga što predlozi sadržani u amandmanu ne treba da predstavljaju bitan element ugovora. Nije bitno da dobijemo garancije za investiranja.
Šta je bitno? Da im ne ostavimo obavezu da nastave tu delatnost, da ne brinu o radnicima, da im produže radno vreme sa 12 na 18 sati, kao u "Jumku", gde su nedavno dobijali otkaze, da ostavimo da u Babušnici "Prvi maj standard", nemački vlasnik firme "Lego", otpusti 290 radnika, bila je to potpuno uspešna firma. Znači, bez ikakvih obrazloženja, posle privatizacije 290 ljudi se nađe na tržištu rada.
Šta je bitno? Ko ne veruje, ja ću da ponovim. Predlozi sadržani u amandmanu ne treba da prestavljaju bitan element ugovora, već se radi o odredbama, kaže, koji se preciziraju ugovorom o prodaji kapitala, sada je ona komična strana obrazloženja, a svi dosadašnji ugovori o prodaji kapitala, bez obzira na metod, sadrže odredbe o garancijama. Pa, zašto su onda raskidani ugovori o privatizaciji? Ako su tako definisane garancije za investiranje bile stroge i bitne, i obavezivale ulagače.
Nema gospodina Novakovića da nam kaže koliko je ugovora o privatizaciji raskinuto baš iz ovog razloga. Vlada se boji da prihvati zakonom propisanu obavezu garantovanja investicija, jer onda neko može da pokrene odgovornost za kršenje zakona, jer ste u prethodnom amandmanu, koji sam podnela, videli da Vlada beži da Agenciji stavi bilo koju vrstu obaveze za štetu koju nanese ili subjektu privatizacije ili kupcu. Time što neće, po ovlašćenju koje ima kao javna služba, po ovlašćenju koje ima kao prioritetan ugovorna i povlašćena ugovorna strana, da kontroliše ono što je obaveza te i takve agencije.
Ali, hoće da uzme 5% bakšiša od prodajne cene kao nagradu za uspeh. Ponoviću sto puta, 126 miliona evra do sada, po priznanju Vlade, bez 2001. godine, a to je ona godina kada se nije smela raditi privatizacija dok nije donet zakon, dok nisu ustanovljeni agenti prodaje i dok nisu ustanovljene službe, organi i agencije, onako kako je to propisivao sporazum sa starateljskim fondom, koji je na brzinu i nevešto preveden u septembru 2001. godine.
To je ono što onaj bugarski analitičar kaže, učestvuju na izborima političke stranke, neke od njih dobiju većinu, formiraju vladu, a onda dođe neko iz Svetske banke i kaže im koji je njihov ekonomski program. Evo, ovo je dokaz. Vi kažete da investiranje nije bitan element i da ne treba da stoji u zakonom obaveznom delu ugovora, i još kažete da je to do sada primenjivano. Čekajte, u kojoj državi živimo? Mi u jednoj, vi u drugoj. Mi jednu stvarnost, a vi drugu.
Još zanimljiva odredba, kažete da, takođe, ugovori sadrže naknadu za korišćenje prirodnih bogatstava.
Dragi građani, poštovane kolege, koliko je preduzeća do sada privatizovano u kojima je neko od prirodnih bogatstava Srbije predato bez ikakve naknade, uz prodaju akcija ili onog što se ovde zove predmet privatizacije, vi procenite, jer mi ne možemo, bez obzira na zakonom ustanovljenu obavezu, Agenciji da nam dostavi te podatke i da ih dobijem, jer više puta postavljam pitanja na koja ostaje nema i Vlada i potpredsednik i ministar.
U prihodnoj strani budžeta, na kontu EK 7.4.1. - prihodi, zakup neproizvedene imovine, tako se zove rogobatno, a u stvari, u našem srpskom jeziku se to zove - naknada za korišćenje prirodnih dobara.
Stoje stavke - naknada za mineralne sirovine, isečenu šumu, drvo, šumsko zemljište, izvađeni materijal iz vodotoka, oni slučajevi zloupotrebe peska, šumskog i poljoprivrednog zemljišta, na primer naknada za korišćenje šumskog zemljišta u zakupu, naknada za korišćenje rečnih obala, turističkih pogodnosti, banja, lekovitog faktora, vode itd.
Na tom kontu, koji ima preko 25 stavki, u 2006. godini završni račun budžeta Republike Srbije, po svim tim osnovama Vlada je planirala 458 miliona, a prihodovala je 417 miliona dinara. U 2006. godini je važilo ovo ovako ugovoreno, ugovorom obavezani, a ne zakonom, pravite razliku, da plate naknadu – 417 miliona za celu 2006. godinu.
Pred bombardovanje, 1999. godine, parafirani ugovor o kupoprodaji za deo kapitala Beočinske fabrike cementa je podrazumevao godišnju naknadu za korišćenje mineralne sirovine u vrednosti od 10 miliona dolara. Godišnju, samo za Beočinsku fabriku cementa, ali sa precizno utvrđenim parcelama sa kojih se odnosi laporac i sa precizno utvrđenom količinom laporca koji će se eksploatisati pri određenoj ceni cementa i kapacitetu proizvodnje Beočinske fabrike cementa.
Znači, samo po tom osnovu, samo za Beočinsku fabriku cementa da je naplaćen po tim cenama, da je naplaćen prihod za naknadu mineralnih sirovina, znate koliko bi to iznosilo - 800 miliona samo za naknadu mineralne sirovine u Beočinskoj fabrici cementa.
Te godine je taj ugovor podrazumevao i garanciju za investiranje, pa je taj kupac mogao da računa na akcije samo ako unese iz zemlje iz koje dolazi novac da investira, a ne da iz ovog gladnog tržišta, iz zatečenih zaliha i iz rezervi koje zatekne u fabrici, koju navodno plaća realno, da odatle izvlači profit i investira naše pare od naših građana, od ovog profita u naše fabrike, ali da se zovu tuđi, i da neko drugi određuje radno vreme, socijalno osiguranje, penzije itd.
Znači, Vlada nas, građani dragi, potkrada na nenaplaćivanju naknada za korišćenje prirodnih bogatstava. To nije njen resurs. Mi Vladi dajemo pravo da u naše ime očuva tu blagodet koja se zove prirodno bogatstvo.
Zavaravali su određene opštine da se na račun ovoga, nenaplaćivanja naknade za mineralne sirovine, uzima taksa za zaštitu životne sredine. Otvoreno i jasno kažem - Vlada ne naplaćuje, nego koristi ono što se zovu rent seeking u teoriji, traženje posrednih ažija i provizija, nagađajući se i dogovarajući se sa stranim ulagačima po ovo osnovu. Nije dovoljno da kažete - nismo im prodali ono što je prirodno bogatstvo jer to zakon kaže, nije dozvoljeno privatizovati ono što se zove prirodno bogatstvo, ali vi morate da obezbedite zakonski mehanizam za naplatu naknade za korišćenje prirodnih bogatstava.
Ovim amandmanom tražim da taj deo ugovora bude zakonski obavezan, a ne da ostaje na volju Agenciji, koja nas je, praksa govori, više puta uverila da ne da o tome ne vodi računa, nego čak i imovinu upisanu u katastarskim knjigama na njeno ime dozvoljava da neko drugi prodaje kao tuđu. Ima valjda među vama pravnika, pa znate da je prvi sudski spor bio u vreme Cicerona kada je prodavan tuđi šećer, kada je ta stvar presuđena na način kako treba.
Mi se u 21. veku susrećemo sa situacijom da Vlada, koju predstavlja ova većina, ne vodi računa o prirodnim bogatstvima, i kada je upozorite da je prirodno bogatstvo ove zemlje i investiranje, očuvanje proizvodnih kapaciteta, da sutra imaju deca gde da nam rade, kada je očuvanje prirodnog bogatstva i ono što je to po definiciji i onako kako kaže zakon o budžetu, njegova prihodna strana, i kada ih upozorite i date mehanizam, neće da čuju.
Čak neću da se pozivam na podatke koji su svojevremeno objavljivani u Enerdži obzerveru koliko država gubi kada NIS-u, EPS-u ne naplaćuje naknadu za mineralnu sirovinu. Dok je preduzeće u vlasništvu države, dok mu je cena kontrolisana, mi imamo pravo da tu naknadu ne naplaćujemo od svojih preduzeća, ali u trenutku kada se takva preduzeća privatizuju i kada prirodna bogatstva postaju osnov za zarađivanje ekstraprofita, a kako se zove država koja to ne želi da naplati - neodgovorna, rasipnička.