Dame i gospodo narodni poslanici, uložio sam amandman na član 2. stav 1. tačka 23. koji u Predlogu zakona izvorno stoji - Ministarstvo za dijasporu. Moj amandman se odnosi na izmenu tog naziva: ''23. Ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije''.

Ono što je bitno, a to je rečeno i u obrazloženju ovog amandmana, to je da ovo ministarstvo moramo uskladiti s odredbama Ustava i drugih podzakonskih akata. Samo da vas upoznam da je pravilnikom o radu Skupštine predviđen, kao jedan od odbora, Odbor za odnose sa Srbima izvan Srbije. Ovde imamo ministarstvo, tamo organizaciono imamo odbor za veze sa Srbima van Srbije. Zašto taj dualizam? Zašto ga ne ukalupimo u jedan naziv?

Druga stvar je daleko bitnija. Ovo je jedna kozmetička, jezička promena, ali je daleko bitnije da se sadržinski odrede nadležnost, prava i obaveze ovog ministarstva, koje su ovde vrlo male, minorne i nemaju one sadržaje koje bi to ministarstvo trebalo da ima.

Suština ovog amandmana je u tome da se predlagaču, ako se već opredelio za ministarstvo, daju zakonska ovlašćenja. Mi trenutno nemamo zakonsku regulativu koja bi regulisala prava, obaveze, nadležnosti ovog ministarstva. Znači, neophodno je da ozakonimo način, uslove povezivanja, poboljšanja veza između Srba u Srbiji i Srba u inostranstvu.

S druge strane, morali bismo da imamo i da inaugurišemo stratešku politiku unapređenja odnosa. Mi takođe trenutno nemamo strategiju unapređenja odnosa sa našom braćom u inostranstvu, a morali bismo da imamo.

U Predlogu zakona predlagač kaže da ovo ministarstvo obavlja poslove državne uprave koje se odnose na pomoć građanima, položaj građana Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije. To je bolna rana svih naših građana u inostranstvu jer nema brige ove države o građanima Srbima u inostranstvu.

Krenuću od Republike Hrvatske. Položaj Srba u Hrvatskoj je poznat ovoj skupštini i moramo reći da je on vrlo loš. Srbi koji su ostali u Hrvatskoj posle rata, izgubili su posao. Cela Republika Srpska Krajina, sem Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, očišćena je ratnim akcijama ''Oluja'' i ''Bljesak'', a iz Slavonije, Baranje i zapadnog Srema otišlo je oko 150.000 Srba u tzv. mirnoj reintegraciji. Nije to bila mirna reintegracija nego je to bilo teranje Srba sa prostora Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.

Oni koji su uspeli da ostanu tamo, a to su uglavnom staračka domaćinstva, pretrpeli su mnogobrojna šikaniranja, diskriminacije, teranje sa posla, paljenje imovine, privođeni su, hapšeni itd. Ova država nije imala razumevanja za te Srbe. Slična situacija je u Bosni i Hercegovini, a i u drugim zemljama na prostoru bivše SFRJ.

Ove poslove mora da radi ovo ministarstvo, zajedno sa Ministarstvom spoljnih poslova. Ali, ako vidimo sadašnju strukturu Ministarstva za dijasporu, vidimo svega dvadesetak zaposlenih radnika, bez jasne strategije, bez jasnih ovlaštenja, prava, obaveza itd. Šta da očekujemo od njih? Ništa. Ništa i ne rade. Tvrdim da sa našom dijasporom više rade opštine, lokalna samouprava, nego što to radi ovo ministarstvo.

Po tom uzoru, kako rade opštine, moramo ustrojiti i ovo ministarstvo. Ono je sada bez funkcije. Ono je sada i bez normalnih finansijskih sredstava sa kojima bi se moralo ući u određene aktivnosti. Niti ovo ministarstvo ima kadrove, niti ima instrumente rada, niti ima novčana sredstva za rad. Ono je sada mrtvo slovo na papiru.

Ne samo sada, ovim predlogom zakona, nego je to bilo od 2000. godine, da se ne vraćamo, to je neka prekretnica i moramo se tako i postavljati. Šta očekujemo od ovog ministarstva? Ništa. Nemamo ovlašćenja, nemamo organizaciju, nemamo sistem, nemamo strateške planove, nemamo novac. Mrtvo slovo na papiru.

Ono što je bitno za naše građane u inostranstvu, to je da su izloženi ogromnoj asimilaciji matičnih država, posebno mladi ljudi, posebno obrazovani ljudi. Kako sprečiti tu asimilaciju?

Samo intenzivnim radom državnih organa, od Skupštine, preko Vlade i državnih institucija. A to ne možemo bez zakona. Znači, prvo zakon, strategija, novac i na posao.

Predlagač zakona o tome nije razmišljao. Bitno je samo zadovoljiti političke apetite pojedinih lidera koji će sesti u ovo ministarstvo i imati naziv ministar. Stvarne funkcije nemaju. Slična je situacija i kod drugih ministarstava, ali da se ograničimo na ovo ministarstvo.

Ono što je pogubno, što moram naglasiti, to je da smo mi, uz asimilaciju naših ljudi, upravo zbog toga što smo inaugurisali jednu pasivnost prema našim građanima u inostranstvu, onemogućili naše ljude koji su u dobi kada mogu unaprediti, kada i sa finansijskim sredstvima sa kojima raspolažu mogu pomoći našoj državi, nemaju instrumente te pomoći jer im mi, kao država, nismo stvorili mogućnost da plasiraju svoja znanja, svoju struku i svoj novac, da dođu i ovde ulože.

Nemamo državne institucije koje se time bave. Imamo samo ponegde lokalnu samoupravu koja o tome razmišlja, određuje lokacije za ljude koji su vraćaju iz inostranstva. Ne u porodične kuće, ne u stanove, nego se posebne parcele izdvajaju za izgradnju, da ljudi mogu da izgrade, da ulože svoj novac, da zaposle i plasiraju onu struku i znanje koje su stekli u inostranstvu.

Da li to može ovo ministarstvo? Ne može. Da li to može lokalna samouprava u nekom ozbiljnijem smislu? Ne može, nema sredstava. Znači, u celini gledano, ovo ministarstvo nema ni svoj smisao, ni svoju funkcionalnost, nema ono što bi, kao takvo, trebalo da ima. Hvala.

Poštovani poslanici, pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.

Uručen vam je izveštaj Republičke izborne komisije o izboru narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.

Takođe, uručen vam je izveštaj Administrativnog odbora, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Miodragu Stoiloviću, izabranom sa izborne liste Za evropsku Srbiju - Boris Tadić.

Na osnovu izveštaja RIK i izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Miodragu Stoiloviću.

Čestitam narodnom poslaniku na izboru.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima gospodin Mirović. Izvolite.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 2. stav 1. Predloga zakona o ministarstvima.

Ekonomski razlozi su stajali iza ovog amandmana. Na primer, uporedna iskustva uspešnih svetskih ekonomija, kao što su irska ili kineska, pokazuju važnost investicija iseljenika u matičnu državu i njihovih firmi. Smatra se da je to bio jedan od uzroka irskog i kineskog privrednog uspeha. Ekonomski podaci to potvrđuju.

Oko 70% ukupnih inostranih investicija u Kini jesu investicije kineskih iseljenika. Takođe, prema podacima Svetske banke, 2007. godine kineski građani su poslali u svoju zemlju oko 19 milijardi evra. Čak je i u drugoj po snazi ekonomiji u EU, Francuskoj, zabeležen priliv od devet milijardi evra u 2007. godini od strane francuskih građana koji se nalaze u inostranstvu.

Upravo u tom smislu je podnet amandman u vezi sa članom 2. stav 1. tačka 23, dakle, u okviru oblasti u kojoj se reguliše položaj naših iseljenika. Ipak, amandman se zasniva i na činjenici da brojne naše firme uspešno posluju u istočnoevropskim zemljama, posebno u Ruskoj Federaciji.

Za dokazivanje celishodnosti ovog amandmana, tačnije formiranje ministarstva koje bi podržalo nastup naših preduzeća na istočnoevropskim tržištima, koristan je i primer koji pokazuje kako posluju naše građevinske firme u Rusiji.

Na primer, samo 2003. godine srpske građevinske firme u Rusiji su ostvarile poslove u vrednosti od 150 miliona evra. Prema podacima Trgovinskog predstavništva Rusije u našoj zemlji, u istoj 2003. godini, srpske građevinske firme su, po ostvarenoj vrednosti radova, na ruskom tržištu bile ispred konkurencije iz istočne Evrope. U 2002. godini ostvaren je još bolji rezultat, ostvareni su poslovi u vrednosti od 300 miliona evra na ruskom tržištu.

Uspešnost poslovanja naših firmi je i u skladu sa dugom tradicijom u ovoj oblasti na ruskom tržištu. U poslednje tri decenije 50-60% ukupnih građevinskih radova izvedenih u svetu od strane preduzeća iz bivše Jugoslavije bilo je locirano u bivšem SSSR-u, uglavnom u Ruskoj Federaciji. Godine 1990. vrednost tih radova je iznosila milijardu dolara.

U tom kontekstu bi ministarstvo uzelo u obzir iskustva i razmišljanja naših privrednika koji posluju u Rusiji. Na primer, analizirale bi se i sledeće činjenice i preporuke. Još u novembru 2001. godine u Privrednoj komori SRJ je održan sastanak Odbora za građevinarstvo na kome je zaključeno da je za nastup na ruskom tržištu potrebno: bolja organizovanost, podrška banaka i povoljniji propisi.

Dakle, novo ministarstvo koje predviđa ovaj amandman bi pomagalo naše firme na ruskom tržištu, makar onoliko koliko to rade naši glavni konkurentni u Rusiji. Na primer, bilo bi uzeto u obzir da najveći konkurentni u ovoj oblasti, turske građevinske firme, dobijaju 30% stimulacije za svaki ugovoreni posao u Ruskoj Federaciji.

Naravno, ministarstvo ne bi pomagalo samo jednu privrednu granu. U suštini, sve aktivnosti bi bile podređene jednom cilju, a to je oporavak naše privrede u celini. Sve naše firme su prisutne na istočnom tržištu, posebno na ruskom. One mogu da doprinesu ukupnom porastu izvoza i to bi trebalo uzeti u obzir prilikom obezbeđivanja razvoja ekonomskih odnosa sa inostranstvom.

U tom smislu, jasan je i drugi razlog za formiranje novog ministarstva. Spoljnotrgovinski deficit je najveći problem naše privrede. On je posledica niskog izvoza. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu januar-maj 2008. godine deficit je dostigao 3,4 milijarde evra. To je porast od 26% u odnosu na isti period iz 2007. godine.

Šta je uzrok za ovako katastrofalne rezultate?

U izvozu, glavni spoljnotrgovinski partneri nam nisu bili zemlje iz EU. Naprotiv, na prvom mestu je bila Crna Gora, u koju je izvezeno robe u vrednosti od 352 miliona evra. Na drugom mestu je bila BiH, u koju je izvezeno robe u vrednosti od 349 miliona evra. Tek na trećem mestu je bila jedna članica EU, Italija, u koju je izvezeno robe u vrednosti od 337 miliona evra.

Kako je to moguće ako su naši proizvodi navodno konkurentni na tržištu EU? Kako je moguće da prodajemo više robe na tržištu BiH od ukupno četiri miliona ljudi, nego na italijanskom tržištu od 60 miliona ljudi?

Dakle, zdrav razum i ekonomski podaci nam pokazuju da je, u ekonomskom smislu, dogma o EU pogrešna. Zato treba razmišljati o novoj ekonomskoj strategiji. To je i glavna svrha ovog amandmana.

Ta nova strategija bi trebalo da se zasniva na ugovoru o spoljnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, tačnije, na razvijanju ekonomskih odnosa sa Ruskom Federacijom.

Naravno, kada se naša ekonomska situacija posmatra van konteksta i kada se analiziraju samo njeni delovi, može se izneti kontraargument.

Trenutno se oko 50% spoljnotrgovinske razmene Srbije ostvaruje u trgovini sa zemljama EU. Ali, treba ponovo istaći, upravo je ta činjenica uzrok rekordnog spoljnotrgovinskog deficita.

Uostalom, u Nacionalnoj strategiji Srbije za pristupanje EU iz 2005. godine Vlade Republike Srbije i tadašnje Kancelarije Vlade Republike Srbije za pridruživanje, piše: "Najveće opterećenje za privredu Srbije predstavlja visok spoljnotrgovinski deficit". Zatim se priznaje u ovom dokumentu: "Najveći procenat trgovinskog deficita generiše se u razmeni sa EU, preko 50%". Više je nego jasno, samo treba razmišljati i analizirati ove podatke, bez ostrašćenosti.

S druge strane, postoji ekonomska alternativa. Ekonomski ekspert sa Instituta za tržišna istraživanja Saša Đorgović navodi da bi razmena sa Rusijom mogla da čini čak 25% ukupne razmene, ako bismo uspeli izvoz u tu državu da izjednačimo sa uvozom.

U Institutu za tržišna istraživanja navode i da se u slučaju Rusije radi samo o jednoj zemlji, a u slučaju EU o zbiru 27 zemalja. Dakle, ukazuje se da se ne radi o pravilnim poređenjima i da je navodni argument o neophodnosti briselskog puta, koji je zasnovan na činjenici da se 50% spoljnotrgovinske razmene odvija sa EU, deplasiran. U tom kontekstu, čak se i u Privrednoj komori Srbije priznaje da je jedan od načina da se smanji deficit upravo iskorišćavanje ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom.

Da je neophodno formiranje novog ministarstva, pokazuje i statistika, i to ona istinita. Situacija za našu privredu je još gora ako se uzme u obzir podatak koji je nedavno objavio Republički zavod za statistiku. U prvih pet meseci ove godine naša privreda je uspela da izveze robe u vrednosti od samo 2,9 milijardi evra. To je svakako malo ako se uporedi sa 6,4 milijarde evra uvoza u istom periodu. Ali, to je još manje ako se uzme u obzir podatak da je, prema Republičkom zavodu za statistiku, naš navodno najveći izvoznik bila američka firma ''U. S. Steel''.

Dame i gospodo, prilikom odlučivanja o ovom amandmanu, treba imati u vidu i trenutno realno stanje u EU. Ne mislim samo na politički i pravni krah Lisabonskog ugovora, tačnije, slabo zamaskiranog Ustava EU nakon referenduma u Irskoj. Inače, u pozadini ovog neuspeha je bila činjenica da će sledeće, 2009. godine, prvi put posle mnogo godina iz Irske otići više ljudi nego što će se doseliti u tu zemlju. Tačnije, razlika iznosi ogromnih 200.000 ljudi i posledica je kraha na tržištu nekretnina. Toliko o blagostanju u EU u narednom periodu.

Međutim, treba imati u vidu i procenu bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije. U ovoj godini se, prema toj proceni, očekuje smanjenje direktnih investicija u zemljama istočne i srednje Evrope.

Taj priliv investicija bi u deset novih članica EU trebalo da bude za desetinu manji u odnosu na 2007. godinu. Kao osnovni uzrok pada direktnih stranih investicija navodi se kriza na globalnom finansijskom tržištu koja je pogodila zemlje iz bogatog dela EU.

Takođe, u studiji se ukazuje i na zasićenost tržišta u novim članicama EU, što je posledica završetka rasprodaje preduzeća u ovim zemljama. U studiji se navodi i da će se investicije u šest balkanskih država verovatno smanjiti za 17% na godišnjem nivou. Dakle, i kretanja na globalnom tržištu, rast cena nafte, ekonomske perspektive unutar EU, kao i predviđeno opadanje nivoa investicija na Balkanu, pokazuje opravdanost ovog amandmana.

Kada uzmemo sve ove podatke u obzir, nameće se zaključak - ozbiljna država uvek ima alternativnu strategiju. Ta strategija se prilagođava promenjenoj realnosti. Ona treba da uvaži realnost koja je danas drugačija nego 90-ih godina. Rusija je ponovo velika ekonomska sila. Pred EU su mnogi problemi u ekonomskom i u pravnom smislu. Zato treba formirati novo ministarstvo.

Takođe, ministarstvo treba formirati i zbog ekonomske nauke i iskustava novih članica EU iz istočne Evrope. Ta iskustva je najbolje definisao tvorac slovenačkog privrednog uspeha, bivši ministar dr Jože Mecinger. On je izjavio: Zna se da će od početka Slovenija morati više uplaćivati u EU, nego što će od nje dobijati. To je stvarnost. Uostalom, EU je izgrađena na sebičnim interesima.

Dakle, to je realnost, a ostalo su fraze. Imajte to u vidu kada budete glasali o ovom amandmanu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Miroviću.

Na član 3. amandman je podnela Vjerica Radeta.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom Republike Srbije.

Da li neko želi reč?

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Vjerica Radeta je podnela amandman gde se kaže da se u članu 3. posle reči: "državljana i pravnih lica u inostranstvu" dodaju reči: "a naročito državljana Republike Srbije zatočenih u Haškom kazamatu".

Nažalost, imamo tužnu praksu kada je u pitanju naša država i kada su u pitanju naši građani koji su zatočeni u haškom kazamatu. Oni koji su krenuli u razbijanje SRJ, pre svega SAD i EU, počinili su najteži zločin, zločin protiv mira, koji ne zastareva. Za njima su krenule sve one snage koje su unapred bile organizovane u Jugoslaviji.

Ništa se to nije desilo slučajno. Taj proces je krenuo prvo u Sloveniji, gde je tadašnje slovenačko rukovodstvo, teritorijalna odbrana, policija, izvršila prvi ratni zločin u tadašnjoj SFRJ, gde su vojnike, koji su bili sa oružjem ali bez municije, praktično streljali. Tako je počeo raspad i secesija SFRJ.

Za njima je krenula Hrvatska, Franjo Tuđman. Sve ustaške snage koje su postojale u svetu vratile su se u Hrvatsku i krenule, isto kao i 1941. godine, sa pogromom Srba. Iako je u to vreme pokušano sve da se bar BiH, odnosno već tada izabrani lider Muslimana, na bilo koji način privoli da ne krene istim putem, čak mu se davalo i predlagalo da bude prvi predsednik predsedništva i na taj način omogući Muslimanima u bivšoj SFRJ da budu svi u jednoj državi, nažalost, pod pritiskom Amerike, i oni su krenuli u građanski rat.

Znate sve kako i na koji način se to dešavalo, da bi se završilo bombardovanjem 1999. godine, bez odluke Saveta bezbednosti UN, zločinačkim bombardovanjem koje je trajalo punih 78 dana, a posle toga okupacija KiM, a sada, evo, i pokušaj da nam se potpuno otme KiM.

Sada sve te zločine koje su počinili treba na neki način opravdati. Na način koji je najteži mogući - žrtvu treba proglasiti za krivca, a sve oni koji su branili nacionalne i državne interese treba proglasiti krivim, osuditi ih i tako sopstvenu krivicu prebaciti na onoga ko se borio za državne i nacionalne interese, za osnovno pravo, pravo na slobodu.

Zbog toga je u haškom kazamatu kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo i Republike Srpske Krajine, Srbije, na sreću nije Republike Srpske (još uvek nisu uhvatili Ratka Mladića i neće ga ni uhvatiti, kao ni Karadžića).

Imali ste juče prilike u jednim novinama da pročitate razgovor između Veslija Klarka i Havijera Solane, gde Vesli Klark to i govori, da svi oni koji su se oduprli Americi moraju da odgovaraju. Svi su i pohapšeni, neki su kidnapovani, kao Slobodan Milošević, i to na Vidovdan, i isporučeni Haškom tribunalu, a onda, ko milom, ko silom, sve one koje je tražio Haški tribunal, oni su tamo i zatočili.

Em nepravedno zatočeni u haškom kazamatu, em doživljavaju još jednu kaznu, od sopstvene države. Naša država ne samo da nije učinila ono što bi bilo potpuno logično, u našem interesu, da pokuša da pomogne svim tim ljudima koji se nalaze u haškom kazamatu, jer vi ste ti koji ste tvrdili da treba da odu tamo, pa da tamo dokazuju svoju nevinost.

Mi najbolje znamo kako je to moguće, na primeru dr Vojislava Šešelja. Kada je u pitanju država Srbija, ne samo da ne radi ništa na njegovoj odbrani da bi pomogla, nego čini sve kako bi tu odbranu otežala i kako bi je onemogućila, i na taj način takođe ispunjava naloge Haškog tribunala, odnosno tužilaštva.

Za razliku od zahteva koje isporučuje Tužilaštvo, naša država je izuzetno servilna. Sve što joj se traži, apsolutno sve podatke, oni su izručili i tu nema nikakve dileme. Za ono što je potrebno za odbranu, potreban je dug put, proces, pisanje, zahtevi, pa davanje pogrešnih dokumenata, da bi se koliko-toliko učinilo nešto. Da nema stvarno izuzetne želje i volje ljudi iz tima za odbranu Vojislava Šešelja, što se tiče Srbije, ne bi moglo da se uradi ništa.

To je jedan od razloga zbog čega smo mi zahtevali da se ovde doda i - posebno za Srbe zatočene u Haškom kazamatu, jer smo sigurni da oni čine sve kako bi pomogli državi Srbiji, a to na najbolji način pokazuje dr Vojislav Šešelj. Svi vi pratite, ubeđen sam, u velikoj meri, suđenje dr Vojislavu Šešelju i ako ima jedna jedina činjenica koja pokazuje koliko je to instrument, ali u ovom slučaju potpuno onemogućen da izvrši svoju ulogu, to je dr Vojislav Šešelj.

Apsolutno ni jedan jedini svedok, ili ekspert, kako ih oni zovu, nije uspeo da dokaže ni jednu jedinu reč, a ne bilo koju činjenicu iz one ogromne optužnice protiv Vojislava Šešelja. Zato mislimo da bi država morala da učini, a može da učini, da im olakša život. Ne mislim ovde odmah na dr Vojislava Šešelja, mislim na ostale optužene u Haškom tribunalu, posebno kada su u pitanju njihove porodice.

Vi često, kada ovde predlažete neke zakone, između ostalog, ističete pozitivne primere Hrvatske, Slovenije i nekih drugih država. Interesantno je da u ovom slučaju niste našli za shodno da vidite i neke pozitivne, teško mi je da to kažem, ali to je istina, stvarno je pozitivan primer kada je u pitanju Hrvatska.

Oni su iznajmili kuću u koju dolaze članovi porodica optuženih pred Haškim tribunalom. Na raspolaganju su im najbolji advokati. Država finansira njihovu odbranu, finansira njihove porodice. Hrvatska je, za razliku od vas, svesna (mada mislim da ste i vi svesni, ali po nalogu to ne radite) da svaka optužba koja će potkrepiti činjenice da je Hrvatska izvršila najveće etničko čišćenje i genocid, kao što jeste izvršila u dve akcije 1995. godine, u akcijama "Bljesak" i "Oluja", pokušava na svaki mogući način da pomogne svojim optuženima da ili dobiju manje kazne ili da ih ne osude po tim tačkama optužnice.

A šta se vi uradili, kao država, da biste pomogli najvišim političkim funkcionerima iz politike, iz vojske, iz policije, sem što ste ih vijali po Srbiji, hapsili i isporučivali Haškom tribunalu? Ovo bi trebalo da uradite zbog sebe, zato što će i posle vas doći neko koji će to pitanje postaviti u Srbiji.

To što ste vi politički protivnici sa ljudima koji se nalaze u Haškom tribunalu, ne daje vam za pravo da štetite interesima Srbije i da time što ništa ne činite dovodite Srbiju u opasnost, zbog toga što su ti naši ljudi tamo u nemogućnosti da imaju adekvatnu odbranu, posebno zato što su plen advokata koji su u dogovoru sa Sekretarijatom i sa Tužilaštvom samo još jedna karika koja omogućava da se na jednostavan i brz način ti ljudi što pre osude, da im se presudi kako bi taj posao bio završen. Ovo vam je prilika da uradite nešto kako biste generacijama iza nas smanjili teret koji će moći da nose.

Takođe smo ovde predložili, u istom članu, da se posle reči "praćenje" reč "delatnosti" briše. Kaže: ''praćenje delatnosti stranih sredstava javnog informisanja''.

Uopšte ne razumem kako je neko mogao da napiše ''praćenje delatnosti''. Valjda ''praćenje stranih sredstava javnog informisanja''. Njihove delatnosti ja razumem, ali to ne treba i ne može da radi Ministarstvo spoljnih poslova, pošto ste njihove službe potpuno očistili.

Tačno je da se najveći broj novinara bavi, između ostalog, i špijunažom, da to rade, sve vreme, uz pomoć novinarskih legitimacija. Ali, to ne treba da radi Ministarstvo spoljnih poslova. To bi trebalo da rade odgovarajuće naše službe, ali ste vi, nažalost, i to uništili.

Vi ste sveli i vojnu i policijsku službu bezbednosti na obične biroe koji služe strankama u čijoj su nadležnosti, odnosno čiji su ljudi na čelnim funkcijama, zbog političkih protivnika, kako biste gledali da otvorite neku aferu, kako biste podmetali, potkupljivali itd., a posao odbrane države vas uopšte ne interesuje. Jer, vi ste prihvatili da vas Amerikanci brane i ono što ima od te službe to praktično služi interesima nekih drugih država, ne služi interesima Srbije.

Zbog toga predlažem da u Danu za glasanje glasate za ovaj amandman Vjerice Radete. Hvala.

Za reč se, po amandmanu, javila narodni poslanik gospođa Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, može se vama učiniti ili najčešće tako tumačite da, kada SRS interveniše amandmanom i spomene Haški tribunal ili kada uopšte o tome govorimo, mi pre svega to govorimo zbog našeg predsednika dr Vojislava Šešelja.

To naravno jeste razlog, ali nije jedini. Podsetiću vas, od momenta osnivanja tog suda, mi smo se izjašnjavali protiv tog suda smatrajući ga nelegalnim. Od momenta izručenja predsednika države, nečega što je zaista sramno i što verovatno nijedna država nikada nije uradila osim naše, osuđivali smo taj postupak. Sva hapšenja koja su u međuvremenu učinjena, pogađanja i nagađanja, ucenjivanja da se neki ljudi nađu u Tribunalu, takođe smo osuđivali smatrajući da pred tim sudom ne možemo da pronađemo pravdu.

Ali, sticajem okolnosti, ovakvim ili onakvim, neki ljudi su se tamo našli. Jednu časnu misiju ima dr Vojislav Šešelj, koji je to sam sebi zacrtao kao političku ideju. Smatra da je to njegova izuzetna istorijska šansa da obrani srpske nacionalne interese. Ja sam ubeđena da ćete jednog dana svojim unucima pričati kako ste imali prilike da se očešete o tog čoveka, da sedite pored njega, da ga slušate, da živite u vremenu kada je i on živeo jer je to čovek koji je zaista visoki intelektualac.

Evo, i gospođa Pešić se hvalila time da ga je poznavala davnih osamdesetih godina, sedela sa njim. Ali, nažalost, svi ti visoki intelektualci uvek imaju mogućnost ili da rade i sav svoj intelekt upotrebe za nešto dobro i u interesu svoje države i svog naroda ili da krenu onom stranputicom i da rade za dolare. Svako ima pravo izbora i, što bi naš narod rekao, poturice su uvek gore od Turaka. Oni koji su zastranili i otišli stranputicom, imaju pravo da se ljute i da zavide onima koji su izabrali pravi put.

Apsolutno u skladu s našim Ustavom, i to članom 13, gde se obavezujemo da zaštitimo prava i interese Republike Srbije i njenih državljana i pravnih lica u inostranstvu, potenciramo ovde i te naše državljane koji se nalaze u Haškom tribunalu. Njima je zaista neophodna pomoć, pre svega diplomatskih i konzularnih predstavništava. Ne toliko što je njima lično to potrebno, nego što je nama, kao državi, neophodno da im pomognemo da se oni izbore sa jednom takvom institucijom.

To je jedna mašinerija. Jedan čovek tamo sam ne može ništa ako njegova država ne stoji iza njega. Nikako mi nije jasno zašto ne možemo da stanemo iza tih ljudi, zašto im ne pomognemo, zašto ih mi ovde unapred osuđujemo da su krivi, da su nešto počinili što nisu.

A, evo, danas imate ovu oslobađajuću presudu Naseru Oriću, gde je sudija Šomburg podvukao da je tokom suđenja nepobitno utvrđeno da su počinjeni zločini nad Srbima u dva pritvora u Srebrenici između septembra 1992. i marta 1993. godine. Međutim, dokazati da su se zločini dogodili nije dovoljno da konkretna osoba bude osuđena za te zločine - kazao je sudija, naglašavajući da nije bilo dokaza kojim bi van razumne sumnje bila utvrđena Orićeva krivica.

Na osnovu ovakve odluke i obrazloženja sudije Šomburga, ja zaista mogu da očekujem da u najskorije vreme Pretresno veće koje sudi u slučaju dr Vojislava Šešelja prekine proces i pusti čoveka na slobodu. Jer, između onoga što je on govorio i onoga što se na ratištu dogodilo, zaista ne može da se pronađe nikakva veza.

Smatram da je amandman potpuno na mestu i da je u okviru rada Ministarstva spoljnih poslova...

(Negodovanje u sali)

... Nemojte toliko vreme pominjati, molim vas, pa dajte već jednom opomenite gospođu Čomić kad počne toliko da obrazlaže šta i kako da odgovori na reklamaciju Poslovnika, kada nam uzme po pet minuta obrazlažući šta to treba da nam kaže, kao da smo mi ovde debili. Saslušajte nešto pametno ponekad.

Hvala vam, gospođo Pop-Lazić.

Izvinite, gospođo Banović, vaš amandman je sada na redu.

Za reč se javio po Poslovniku narodni poslanik mr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Poštovana gospođice Jovanović, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, a vezano za jučerašnju odluku Zakonodavnog odbora da amandman gospođe Vjerice Radete na član 3. Predloga zakona o ministarstvima ...

Nemojte mnogo da se nervirate, saslušajte šta narodni poslanici govore. Znam da je vama dosadno u Narodnoj skupštini, ali verujte, ovo o čemu govorimo i te kako ima značaja.

Dakle, juče je Zakonodavni odbor doneo odluku da amandman gospođe Vjerice Radete navodno nije pravno moguć zato što nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Pre svega, Ustav Republike Srbije uopšte ne pominje instituciju o kojoj govori amandman gospođe Vjerice Radete. Pri tome, kada je juče predsednik Zakonodavnog odbora tumačio zašto amandman nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, nije uspeo da pogodi zvaničan naziv one institucije koju je gospođa Radeta sa pravom nazvala ''Haškim kazamatom''.

Zvaničan naziv te institucije, onako kako se ona sama naziva, jeste – Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine. Tako se ona sama naziva. Skraćeno, na srpskom jeziku, za tu instituciju sa rogobatnim nazivom nema boljeg termina od ''Haški kazamat''.

U Ustavu Republike Srbije ova institucija se uopšte ne pominje i amandman je apsolutno pravno moguć i nije protivan Ustavu Republike Srbije. Zadatak Zakonodavnog odbora je samo da kaže da li je amandman u skladu sa Ustavom ili nije. Amandman jeste u skladu sa Ustavom zato što nema nijedne norme u važećem Ustavu Republike Srbije kojoj je ovaj amandman protivan.

Juče smo čuli od predstavnika DS na sednici Zakonodavnog odbora da amandman treba odbaciti zato što, navodno, sadrži nekakve uvredljive izraze. To apsolutno nije tačno. U reči ''kazamat'' nema ničeg uvredljivog. Reč ''kazamat'' je reč koja na najbolji mogući način odražava šta u stvari ta institucija jeste – jedan veliki zatvor, jedno veliko mučilište i, nažalost, jedno veliko gubilište, jer su u haškom kazamatu mnogi Srbi izgubili glavu, umrli su ili su ubijeni pod vrlo sumnjivim okolnostima. Zaista, gospođa Vjerica Radeta nije mogla da pronađe bolji termin za ovu instituciju od reči ''Haški kazamat''.

Ja sam juče na sednici Zakonodavnog odbora skrenuo pažnju predsedniku Odbora na jednu činjenicu. Zvaničan način koncentracionih logora na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, onako kako ih je Pavelićeva vlada nazivala, bio je ''sabirni'' i ''radni'' logori. To je jedan prilično nevin i bezazlen naziv. Iza tog naziva su se krili najmonstruozniji logori za masovno uništavanje. Nikome u domaćoj...

Vama je izgleda najvažnije vreme. Pa, vaše vreme polako ističe, nemojte da se sekirate.

Dakle, zvaničan naziv je bio ''sabirni'' i ''radni'' logori. Nikome u posleratnoj Jugoslaviji, kada je pisao krivično-pravne propise, nije palo na pamet da upotrebi taj zvanični, službeni ustaški rečnik i da za te logore kaže "sabirni i radni logori", nego su upotrebljavani oni nazivi koji su, u stvari, najadekvatniji – ''koncentracioni logori'' i ''logori za masovno uništavanje''.

Dakle, amandman treba prihvatiti i odluka Zakonodavnog odbora, koja je doneta juče, nije doneta u skladu sa Poslovnikom i ta odluka je, u stvari, protivna Ustavu Republike Srbije.

U skladu sa Poslovnikom, tražim obaveštenje od predsednika Zakonodavnog odbora, da obavesti narodne poslanike – šta je to u amandmanu suprotno Ustavu i zašto taj amandman ne treba prihvatiti?

Mi u SRS smatramo da amandman jeste u skladu sa Ustavom i pozivamo sve narodne poslanike koji imaju imalo nacionalne i patriotske svesti, koji imaju svest o tome da je, po Ustavu Republike Srbije, Srbija obavezna da štiti sve svoje državljane bez obzira na to gde se nalaze, da glasaju za amandman gospođe Vjerice Radete.

Hvala, gospodine Martinoviću. Pošto ste se javili i citirali čl. 225. Poslovnika, koliko sam razumela, po stavu 1, Narodna skupština je dužna da vam da obaveštenje da biste mogli da vršite funkciju narodnog poslanika, pa molim Službu da vas obavesti u vezi sa ovim vašim pitanjem i da vam da autentično značenje reči koja je sporna u amandmanu koji je predložila Vjerica Radeta.