Pošto je vreme za pauzu, da se dogovorimo. Pauza će danas trajati do 15.30 časova zato što ću u 15.00 časova imati sastanak sa šefovima poslaničkih grupa, a i neki odbori su već zakazani za vreme pauze. Koristim priliku da vas obavestim da je predsednik Odbora za finansije gospođa Jorgovanka Tabaković zakazala za 14.00 časova sednicu Odbora u Plavom salonu.
(Posle pauze – 15.45)

Poštovani narodni poslanici, pošto se još uvek obavljaju konsultacije i traže rešenja da se analiziraju neki amandmani koji bi popravili kvalitet našeg rada, produžiću pauzu još deset minuta.
(Posle pauze – 15.55)

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, bez obzira na to kako mi glasali, da bi ovaj sporazum postao punovažan, Srbija mora da počini zločin, da uhapsi i Haškom tribunalu izruči Ratka Mladića, da ispuni sve ostale uslove, postavljene i nepostavljene, prihvatljive i neprihvatljive, koje pred nju postave Haški tribunal i njegovi vlasnici iz Vašingtona i Brisela.
Vladajuća većina, na čelu sa DS, tvrdi da je ispunjavanje tih uslova i saradnja sa Haškim tribunalom prvorazredni državni i nacionalni interes. Činjenice, međutim, govore da je u pitanju prvorazredna nacionalna i državna sramota. Evo zbog čega.
Od ukupnog broja optužnica Haškog tribunala, tri četvrtine su podignute protiv Srba. Optužnice su podignute protiv kompletnog političkog, vojnog i policijskog vođstva Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Od devet predsednika koje je srpski narod birao od 1991. godine, haška optužnica je podignuta protiv njih sedam, a samo se jedan od njih, Goran Hadžić, još uvek nalazi na slobodi. Dvojica, Slobodan Milošević i Milan Babić, ubijeni su. Nisu optuženi jedino Dobrica Ćosić i Zoran Lilić. Gospodin Ćosić vjerovatno zbog godina, a Zoran Lilić što se nije mnogo miješao u svoj posao.
Haški tribunal je direktno ili posredno ubio ukupno 12 Srba. Praktično, ubijen je svaki šesti Srbin protiv kojeg je podignuta haška optužnica. Da li je neko od vas čuo da je u novijoj istoriji civilizacije jedan sud ubio svakog šestog osumnjičenog prije nego što je završen sudski proces? Takva revnost vjerovatno nije zabilježena ni u vreme inkvizicije.
Broj Srba koji su ubijeni od strane Haškog tribunala podjednak je ukupnom broju optuženih Hrvata, dva puta je veći od ukupnog broja optuženih Muslimana i tri puta je veći od ukupnog broja optuženih Albanaca. Broj Srba koji je ubijen u Haškom tribunalu podjednak je ukupnom broju pripadnika hrvatskog, muslimanskog i šiptarskog naroda protiv kojih su izrečene pravosnažne sudske presude. Ima ih desetak. Od toga se tri odnose na zločin nad Srbima i one su simbolične, od po nekoliko godina zatvora.
Srbin iz Prijedora Duško Tadić je za nedokazano ubistvo osuđen na tri decenije zatvora. Hrvat Dražen Erdemović, koji je priznao ubistvo 125 ljudi, a sudski mu je dokazano ubistvo 70 ljudi, osuđen je na pet godina zatvora zbog toga što je srpska vojska Krajine 1. maja 1995. godine u danu kada je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku Krajinu ispalila pet granata na Zagreb i ubila sedam civila.
Predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić osuđen je na 35 godina zatvora. Istog dana u zapadnoj Slavoniji ubijeno je 283 Srba, 500 ranjeno, 20.000 protjerano iz svojih domova iz zapadne Slavonije. Za te zločine Haški tribunal nije podigao nijednu optužnicu. Odbio je da sudi i hrvatskom generalu Mirku Norcu, koji je u samo jednoj noći, u avgustu 1991. godine, organizovao ubistvo 150 srpskih civila iz Gospića.
Srpski general Stanislav Galić osuđen na tri decenije zatvora zato što je Vojska Republike Srpske granatirala Sarajevo, garnizon u kojem se u tom trenutku nalazilo 40.000 muslimanskih vojnika koji su svakodnevno vršili ofanzivna dejstva na položaju Vojske Republike Srpske i svakodnevno granatirali civilna naselja u Srpskom Sarajevu. U tim granatiranjima poginulo je više od 1.000 srpskih civila. Haški tribunal zbog toga nije podigao nijednu optužnicu.
Svi znate za slučaj Nasera Orića, komandanta Srebrenice, koji je odgovoran za smrt preko 3.200 ljudi. Haški tribunal je presudio da on ne treba da snosi nikakvu odgovornost i izrekao mu je oslobađajuću presudu.
Predsjednik parlamenta Republike Srpske Momčilo Krajišnik, čovjek koji nije pušku uzeo u ruku, nije izdao nijednu komandu, parlament koji je on vodio nije donio nijednu odluku koja je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, osuđen je na 28 godina zatvora. Ali je zato načelnik Generalštaba Muslimanske vojske general Sefer Halilović oslobođen bilo kakve odgovornosti za strašne zločine koje je Muslimanska vojska na teritoriji cijele Bosne počinila nad srpskim narodom i nad Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsjetiću, u samo jednom danu u naselju Grabovica u dolini Neretve snage pod njegovom kontrolom su masakrirale nekoliko desetina hrvatskih civila. Muslimanski istražni organi su utvrdili da su, samo na lokalitetu Kazani u Sarajevu, pripadnici Desete brdske brigade pod vrhovnom komandom Sefera Halilovića ubili oko 700 srpskih civila. Haški tribunal je protiv Sefera Halilovića podigao optužnicu samo za zločine nad Hrvatima i na kraju mu izrekao oslobađajuću presudu.
Predsjednica Republike Srpske Biljana Plavšić, koja takođe nije imala nikakve veze sa ratnim dejstvima Vojske Republike Srpske, bez obzira na to što je sarađivala sa Haškim tribunalom i optuživala neke druge lidere srpskog naroda, osuđena je na 11 godina zatvora.
Nedavno je Haški tribunal doneo oslobađajuću presudu za Ramuša Haradinaja, dokazanog teroristu čiji su borci odgovorni za smrt oko 400 pripadnika srpskog naroda, ali i pripadnika albanskog naroda. Postoje nesumnjivi dokazi, postoje živi svjedoci da su njegovi vojnici pobili nekoliko desetina pripadnika albanskog naroda koji su želeli da se očuva država Jugoslavija.
Na kraju postavljam pitanje šta još treba da se dogodi da vladajuća većina, DS i Boris Tadić, država Srbija, na kraju krajeva svi mi kažemo: dosta je, nećemo više da sarađujemo sa tom zločinačkom institucijom. Odnosno, da li postoji i koji je to minimum odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa u ovoj haškoj epizodi satanizacije i kažnjavanja srpskog naroda koji vladajuća Demokratska stranka i Boris Tadić nisu spremni da pređu da bi se dodvorili Zapadu zbog toga da bi sačuvali vlast u Srbiji? Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Saša Milenić.

Kad čovek prilazi govornici, mora da pazi da ne ugazi u neki od kontinuiteta široko razastrte našom javnom scenom. E, pa, evo diskontinuiteta i upravo zbog toga nastavljam juče započetu diskusiju. Programski, svojom političkom praksom i poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije Zajedno za Kragujevac podržava Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Istovremeno, žao mi je što nije prisutan potpredsednik Vlade gospodin Đelić. Želim izričito da pohvalim juče pominjan ekspoze na ovu temu, koji ne samo što je retorski interesantna bravura, već je uspeo, i oko toga se negde i argumenti napinju, trude i lome, da jedno sadržinski informativno izlaganje na teme koje baš i nisu popularne i široko dostupne poveže sa jednom himničkom intonacijom, koja bi u izrazu trebalo da poruči ono što je za javnost najznačajnije – da je usvajanje ovog sporazuma od posebnog značaja za državu i društvo, da je to jedan evolutivni skok na krivoj koja treba da predstavlja naš planirani razvoj jer je, pored ekonomske i tržišne sadržine ovog ugovora, uslov pomenutog diskontinuiteta koji ima i kulturnoistorijski, civilizacijski pa, svakako, i ekonomski smisao.
Ta tema, izvantržišna, jeste ono čemu ću verovatno najviše vremena u ovom izlaganju posvetiti, koja je u ovom društvu priželjkivana i slućena u dugom vremenskom periodu, naročito nakon 2000. godine, kada je najpregnantnije izražena u mitu o Šestom oktobru. Kažem ''mitu'' jer to nikada nije dosledno diskurzivno, pojmovno, otvoreno kritički mišljeno. Prenaglašena je ona komponenta lustracionog zahteva u grubom predstavljanju, koja je samo spoljni, periferni odsjaj suštine koja leži u ideji diskontinuiteta. Ovo je Šesti oktobar našeg društva. Ratifikacijom ovog ugovora taj dan počinje da sviće u Srbiji.
S izuzetkom časnih starina, koje se baš ne mogu ubrajati u najproduktivnije snage društva, u Srbiji nema ljudi niti rođenih a kamoli onih koji su produktivno živeli u nezavisnoj, suverenoj srpskoj državi. Naše građanstvo je jugoslovenske provenijencije i najvećim delom je vaspitavano i stasavalo u doba Brozove Jugoslavije.
Mi nemamo delatnih ljudi sa iskustvom građanske, demokratske, a u tome je suština, evropske Srbije.
Zabluda je da je identitet nacionalnog i evropskog u našoj kulturi faktički potekao iz jugoslovenskih težnji srpskog naroda. Nije mogao iz takvih težnji poteći naprosto zato što je identitet nacionalnog i evropskog u Srba stariji od Jugoslavije i jugoslovenskih težnji. On pripada nacionalno-oslobodilačkom devetnaestovekovlju, kada je s posebnim ponosom, to naglašavam, moderna srpska država nastala i obnovljena kao lokalna samouprava u Kragujevcu.
Tada knez Miloš ne pravi tursko kupatilo, ne pravi knjaževsko-srpski harem u Kragujevcu, a beogradskom paši to nikako ne bi moglo smetati, nego pravi prvi srpski licej, prvu skupštinu, prvi evropski ustav Srbije, prvu gimnaziju, Knjaževsko-srpski teatar, Knjaževsko-srpsku bandu, kao početak moderne muzike u Srba, i postavlja svojim arsenalom temelje metalske industrije na Balkanu.
Taj evropski identitet Srbije je nešto sa čime mi, makar kulturalno (da upotrebim danas možda angažovaniji izraz - makar virtualno), uspostavljamo kontinuitet, ali suština je u diskontinuitetu koji time pravimo sa avnojevskim nasleđem vladavine neprava, uspostavljenog revolucionarnim nasiljem.
Otuda je to, kao što je rekao danas gospodin Ivanji, povratak kući. Povratak u sopstvene civilizacijske koordinate, u sopstveni istorijski koridor.
Naravno, to može da se govori i na konkretnijim vrednostima. Konkretne vrednosti su zapravo i ključne reči kojima se tumači sadržina ovog sporazuma. To su, pre svega, liberalizacija i harmonizacija.
Kada govorimo o liberalizaciji, pri tome mislimo na liberalizaciju carinsko-trgovinskog režima, kada govorimo o harmonizaciji, govorimo o usklađivanju zakonodavne prakse sa zakonodavnom praksom Evropske unije, što se već popularno zove integrisanjem vrednosti standarda i normi EU u naše zakonodavstvo i našu društvenu i političku praksu.
Ali, obe ove vrednosti imaju, zapravo, zajednički imenitelj. Iako je u češćoj upotrebi reč evropeizacija, složiću se da je to ideologen i da ne moramo uvek govoriti papagajski, suština onog što se tom reči želi izraziti jeste modernizacija Srbije.
Naše društvo je arhaično, nedopustivo arhaično, da evo i na sednicama Narodne skupštine može da regredira do nivoa neolitske konstelacije svesti, kada su u praksi bili rituali agrarne mađije, kletve i slični oblici ispoljavanja duhovnosti.
Ta neophodna modernizacija našeg društva je ono što Zajedno za Kragujevac programski podržava jer ona, između ostalog, podrazumeva i decentralizaciju države i društva i, svakako, privredni preporod kao uslov realizacije ovih viših vrednosti.
Nama čini čast da te vrednosti možemo da razvijamo, kao istomišljenici, u poslaničkom klubu G17 plus i zadovoljstvo nam je da na tim vrednostima možemo graditi strategiju ne samo sopstvenog političkog razvoja, nego i utirati put razvoja ove zajednice, da prestanemo sa mitološkim koordinatama: vatra - voda - zemlja - Srbija na zemlji -nebesi - raskrsnice - putevi - Evropa - Azija, da se manemo takvih mistifikacija i da stvar svedemo u realne paradokse kojima je ovo društvo opterećeno.
Kako to da u Srbiji mladi odmah posle studija odlaze na biro, potom u nezaposlenost, pa potom u produženu adolescenciju, a Srbiji nedostaju visokoobrazovani ljudi? Kako to da svako srpsko preduzeće ima viška zaposlenih, a Srbija nema dovoljno radne snage da ostvari projektovani nacionalni dohodak? Odgovori su jednostavni. Naša je privreda zakržljala. Da bi apsorbovala i ono kadrova koje imamo, mi moramo da pokrećemo preduzeća. A ko će ih pokretati? Pa, ko drugi nego preduzetnici.
I hajde da jednom, pre nego što apriori, bez ikakvih kvalifikacija i argumenata, taj duh osudimo kao tajkunski, hajde da stvorimo politiku i ambijent koji će biti njihovi i raditi za produktivni motor ove zajednice, jedino kadar da poveća produktivnost, uposli stanovništvo i privuče dodatno potrebnu radnu snagu.
Kako to možda najjezgrovitije kaže jedan od često čitanih mislilaca evropskog puta svog naroda Vaclav Klaus, za kojeg gospođa Grubješić kaže da je u stvari mentalna supstanca češke reforme, što je tačno, naši su ciljevi visoki, a zadaci sasvim prizemni. Mi moramo mnogo da radimo. To je diskontinuitet koji unosi ovaj dokument. Hvala.

Zahvaljujem. Po Poslovniku se javila gospođica Nataša Jovanović.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas sam baš izuzetno dobre volje i rešila sam da podelim još jedan poklon (znate, kao kviz ili nagradna igra).
Gospodine Mileniću, ili Danijele Šiferu, kako vas već popularno zovu u Kragujevcu, javno se izvinjavam što vam nisam poklonila knjigu koju ste mi tražili na poklon, čini mi se još pre dve godine. To je knjiga "Ideologija srpskog nacionalizma" prof. dr Vojislava Šešelja. Evo, javno vam obećavam, koliko sutra ili u ponedeljak pokloniću vam ono što ste mi tražili.
Da sam to uradila na vreme (a nisam, evo, opet se izvinjavam), vi biste mogli u jednom od poglavlja da pronađete nešto što bi vam dodatno objasnilo ovaj nedostatak vašeg znanja kada je u pitanju diskontinuitet jedne politike, o bližoj ili daljoj prošlosti, kako se već uzme, o kojoj ste vi govorili.
Mislim da je moja obaveza, pre svega, u odsustvu prof. Šešelja da vam objasnim kako ste vi pobrkali neke pojmove.
Rekli ste da je ovo prilika da se danas, 4. septembra 2008. godine, desi 6. oktobar, koji su neki priželjkivali na drugi način (znamo da je kolega, odnosno predsednik partije gospođice Jerkov, priželjkivao da veša na bandere, da maltene strelja, zabranjuje političke stranke, da ukida demokratiju...) i pošto se to nije desilo, vi sada nama govorite da ljudi koji su vaspitavani i, kako vi kažete, većina nas, sad sve zavisi, možda ste vi, možda je Veroljub Stevanović, ja sam i u Brozovo komunističko vreme, uz poštovanje onih koji jesu u tom duhu vaspitavani, ja sam vaspitavana u srpskom nacionalnom i radikalskom duhu. Takva mi je porodica i takvi su mi koreni, ali ima ljudi koji su i na drugačiji način vaspitavani.
Međutim, morate da shvatite da ovo vreme u kome mi živimo i vrednosti za koje kažete da su sjajne i da su one kojima Srbija treba da hrli sa svim tim mladim ljudima u budućnost, upravo ono što potire naše nacionalne vrednosti. Jer, EU u svom kulturnom, naučnom i svakom drugom poimanju ne poznaje nacionalne vrednosti i identitet jedne države i društva.
Mi hoćemo da se integrišemo i svakako nismo protiv toga, ali vidite da hoće da nam uzmu dušu uzimajući nam, to je već i uradila 21 zemlja članica EU, naš nacionalni identitet. Pa, kako da se vratimo kući, kao što nas pozivate vi, gospodine Ivanji, kada gospodin Pelević ne može u svoj rodni grad Peć? Kako da se vratimo kada gospođa Tabaković ne može u Vučitrn? Kako da se vratimo kada gospodin Filip Stojanović ne može u svoje Šilovo nadomak Gnjilana? To nisu vrednosti za koje treba da se zalažu iskreni i časni Srbi, u koje vi verovatno sebe uvrštavate (je l' tako?).
Ako jedan sporazum kaže i eksplicitno se izjašnjavaju parlamenti tih zemalja da nam se otima ono što je naša duša, kolevka srpstva, Kosovo i Metohija, onda, kako god da počnu da funkcionišu mala i velika preduzeća i giganti, a sve su to, naravno, priče koje slušamo osam godina od Đelića i Dinkića, koga ste nekako nesrećno umetnuli u ovu priču o srpskim vrednostima, pošto smo i vi i ja rođeni Kragujevčani, jer on sa tim nema ništa, da može da zgrabi i stavi u džep onu zgradu Knjaževsko-srpskog teatra ili staru srpsku skupštinu, budite sigurni da bi je strpao .
Prema tome, moramo ipak da usmerimo stvari u pravom smeru, da kažemo da mi hoćemo da prihvatimo ovaj sporazum kada se prihvati amandman SRS-a (ako se bude prihvatio), i samo pod tim uslovom, koji će da znači jedan dug i trnovit put za nešto što je u izmaglici. Ili, što bi predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev rekao, EU je, sada je već očigledno, jedna troma politička tvorevina.
Zašto je rekao politička? Pa, zbog toga što nama upravo predstavnici Saveta ministara EU naglašavaju da moramo da ostvarimo taj politički uslov.
Niko od njih, pa čak i juče pred Tadićem, koji je naslednik onog totalitarnog vremena za koje vi kažete da je odavno prošlo, ovo je sada gore, u to budite sigurni gospodine Mijeniću, jer i vi i ja smo bili tada izuzetno mladi da možemo zbog svog izraženog političkog mišljenja da osetimo kako je to bilo u Brozovo komunističko vreme, ali ovo je sada mnogo gore, jer se ubijaju srpske patriote na ulicama zbog izraženog mišljenja i zbog odbrane srpskih junaka.
Ako je već tako i ako su to već sada potpuno, pod režimom Borisa Tadića, Demokratske stranke i G17, izvitoperene vrednosti u našem društvu, onda nemojte kao čovek koji dolazi iz jedne sredine u kojoj je istina u vreme komunista na drugačiji način predstavljena, ta akcija, odnosno taj zaista izuzetno važan dan u našoj istoriji, a to su rame uz rame radikali i socijalisti, dakle Pašićevi radikali i Svetozar Marković, podigli barjak samouprave, ali nemojte to da koristite kao priliku da govorite o vrednostima koje vaši koalicioni partneri i ljudi sa kojima ste na listi potiru.
Pogledajte kakvo je školstvo. Vi ste profesor prve kragujevačke gimnazije koja nosi svoje slavno ime. Vi ste čovek koji sada predsedava Skupštinom grada Kragujevca koji ima prvu srpsku skupštinu i gde je donet prvi srpski ustav. Pogledajte društvo oko vas. Da li tim ljudima, koji sede oko vas u klupama, iz vaše poslaničke grupe, uopšte znače te naše nacionalne vrednosti? Ne znače. Ali znače ovoj srpskoj omladini koja će da se vrati dolaskom zaista pravih i iskrenih rodoljuba i patriota iz zemalja u koje su otišli za vreme vladavine DOS-a. Statistika je neumoljiva i ona govori da je mnogo više mladih i pametnih ljudi otišlo van zemlje od 5. oktobra do današnjeg dana, ma koliko vi to želeli da predstavite na drugi način.
U maniru dobrih Kragujevčana i komšija, ili već poznanika, pošto smo vi i ja čak i ista generacija, poznajemo se dugo godina, hoću ovo da završim kao izlaganje i kao poziv svim ljudima kojima je zaista Srbija na srcu, a nisu uz nas srpske radikale i ljudima koji su nam opozicija, narodni predstavnici, da učine dodatni napor, da učine sve što mogu na svojim radnim mestima, tamo gde studiraju, na njivi na kojoj teško rade, da imaju još malo strpljenja, da izdrže još malo.
Mi, nažalost, u 21. veku u Evropi imamo totalitarni režim na čijem čelu je ''Boris Broz'', Boris Tadić, i učinićemo sve sa svoje strane, većina poslanika koji nisu samo iz SRS, da takvom režimu uskoro dođe kraj i da se zaista poštuju ne samo te vrednosti koje su ponikle iz Kragujevca, nego pre svega one koje su ponikle i koje nas opominju, kao što nas stalno opominje naša Gračanica, sa Kosova i Metohije. Hvala.

Reč ima Aleksandra Janković.

Javljam se po Poslovniku, po članu 226, ali bih najpre da repliciram koleginici potpredsednici Skupštine. Mislim da nije lepo da diskutujemo o prethodnim govornicima zato što postoje ljudi čije su ambicije iznad kapaciteta i sasvim je evidentno da ne može svaki filozof da bude i premijer.
Što se mlade gospođice Aleksandre Jerkov tiče, potpuno je razumljivo da ona ističe proevropske vrednosti jer ona je, za informaciju građanima Srbije, magistar evropskih nauka, šta god to zapravo značilo. Ja ću gledati da doktoriram, recimo, azijske nauke.
Poslovnik, član 226. Tražim informaciju od vas, gospođo Đukić-Dejanović, informaciju koja je od značaja za sve građane Srbije s obzirom na Ustavom garantovana prava. Gotovo sam uverena da vi lično, a i jedan broj ovih poslanika ''semafor koalicije'' koji nisu programirani čipom sjedinjene evropske države, nemate informaciju koja i nama manjka, a u poziciji ste da je pribavite.
O čemu se radi? Ako pogledate zvanični sajt britanske ambasade u Beogradu i kliknete na "Srbija", pojaviće se mapa koja naivnom subjektu na prvi pogled izgleda kao mapa Srbije. No, kada tu mapu malo bolje pogledate i eventualno uveličate i uporedite sa zvaničnom mapom Srbije, gle čuda, ispostaviće se da se radi o nepostojećem Kosovu, odnosno Englezi Srbiju na zvaničnom sajtu svoje ambasade u Beogradu prikazuju bez Kosova i Metohije.
To znači da ne samo da su priznali tzv. Kosovo, nego nam i dodatno demonstriraju moć uz odsustvo diplomatske taktike. Lepo juče reče prof. Samardžić, očigledno je da Srbija i Evropska unija imaju duboko poremećene odnose, pa čak i ako se ovaj SSP ratifikuje, poremećeni odnosi Srbije i Evropske unije će se nastaviti.
O kakvom sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju se radi kada oni Srbiju tretiraju kao trećerazrednu državu, koja ne samo da nije partner, nego je moguće stalno na njoj trenirati strogoću mešajući se u pitanja državnih granica, uređenja, identiteta? O kakvom SSP-u sa Britancima govorimo kada su oni zapravo počeli proces stabilizacije i pridruživanja Kosova? Pošto je ova vlada pojurila da vrati naše ambasadore u zemlje Evropske unije koje su priznale nezavisnost Kosova, kako bi bilo, recimo, da se na sajtu srpske ambasade u Londonu pojavi karta Velike Britanije bez Škotske?
Da li su naši ambasadori uložili protest i šta je uradio ministar inostranih poslova i nadležni državni organi po ovom pitanju?
Nedovoljno je dizati kao na sletu tri prsta na Olimpijadi, nedovoljno je davati časnu Titovu pionirsku reč, to je uradio gospodin Boža (kako ga od milja zovu, ''kanabis''), da bi Kosovo ostalo u Srbiji.
Jevanđelje kaže - blaženi niste ako znate, blaženi ste ako znate i činite. A kako je juče rekao Velimir Ilić, mnogo je bilo tog duplog knjigovodstva na međunarodnim sastancima aktuelnog ministra inostranih poslova i dragog mu profesora i idola u čijem je kabinetu čak odslužio i civilni vojni rok. Za spoljnu upotrebu - zeleno svetlo, za unutrašnju, navodno, crveno, a zapravo - namigujuće žuto.
Nije čudo da se među klincima, koji sve duhovito komentarišu, već pojavila šaljiva kletva - dabogda te čuvali kao Tadić Kosovo. Kako da osobi u ulozi predsednika mladi ljudi poveruju kada ih tretira kao zečeve koji, vođeni primerom brzopotpisnog ministra nalik električnom zecu, moraju da prihvate slogan - život SSP-a ne može da čeka?
Napravimo diskontinuitet i ostavimo prošlost po strani - kažu oni koji su famozni SSP, naravno uz malu pomoć prijatelja, trošili u predizbornoj kampanji, a posle pokušali da ga nasilno ratifikuju, zbog čega je premijer Koštunica i vratio mandat narodu, javno uskraćujući podršku ''slobodnim zidarima totalitarne sjedinjene evropske države''.
Ostaviti prošlost po strani za ''evropski semafor'' zapravo znači ostaviti ljude, imovinu, kulturna dobra, teritorijalni integritet i suverenitet. Građani Srbije u tom scenariju postaju zaboravljeni. To je, u stvari, serija napravljena u koprodukciji Vašingtona, Brisela i onog dela Beograda koji veruje da je dovoljna Srbija u okvirima telefonske govornice.
No, ni to nije dovoljno ''uvlačenje'' evropskim prijateljima. Razni ministri, koji možda nisu rođeni ispod Ajfelove kule, već su prosto pali odozgo kao nosioci raznih stranih diploma, kursisti Cijinih programa u Garmišpartenkirhenu i kojegde, uz pomoć ovih ''nastranačkih ličnosti'' koje preuzimaju upravne odbore i savete i žele da što pre amnestiraju one koji su nas uništavali i bombardovali. Ko mari za žene u porodilištima, stare, nemoćne, decu koje aktuelna vlast tretira kao kolateralnu štetu, kada može da se odradi dobra trgovina?
Prekosutra je koncert ''Partibrejkersa''. Verujem da ste nekada čuli za Caneta, pa ne bi bilo loše da poslušate ''Gramzivost i pohlepu'' i stihove: "Prodali bi ćaleta i kevu za cipelu levu".
Vi amnestirate agresore, tražite mišljenje od njih, umesto da podnosite tužbe protiv onih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. A za vašu informaciju, draga gospodo, Berluskoni je 30. avgusta ove godine napravio sporazum po kojem će Italija Libiji platiti odštetu od pet milijardi dolara u narednih 25 godina za štetu nanetu tokom kolonizacije Libije od 1912. do 1943. godine. Dvesta miliona dolara godišnje u narednih 25 godina u vidu investicija u infrastrukturne objekte u Libiji – e, to jeste pravi odnos.
Dakle, gospođo predsednice Skupštine, molim vas da saznate šta je povodom ovog slučaja mape Srbije bez Kosova na sajtu britanske ambasade u Beogradu urađeno u Ministarstvu spoljnih poslova i nadležnim državnim organima.
Da informišem narodne poslanike: danas u 17.00 časova je na Trgu Republike 46. dan protesta srpskih nevladinih organizacija i, kasnije, šetnja do Ministarstva kulture. Naziv akcije je ''Štitimo ćirilicu''. Pošto je gospodin primerak Milivojević izrazio želju da vidi kako izgleda ova ćirilična nalepnica, daću mu je.