Reč ima Marina Toman. Narodnu skupštinu obaveštavam da je poslanička grupa SRS blagovremeno i u skladu sa članom 37. stav 3. ovlastila narodnog poslanika Zorana Krasića da je predstavlja u raspravi o tačkama 1, 2, 3, 4, 10. i 11.
Nakon Marine Toman reč će imati Vladan Jeremić.

Dame i gospodo poslanici, danas se pred nama u ovom miksu zakona nalazi i zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Danas kada je korupcija duboko ukorenjena u našem društvu, a pogotovo ona sistemska korupcija, država Srbija se nalazi na 85. mestu, zajedno sa Crnom Gorom, Albanijom, Panamom i Senegalom, Indijom i Madagaskarom, kada građani poslednjih godina korupciju po važnosti svrstavaju na četvrto mesto, postavlja se pitanje da li se sa pompezno najavljivanim zakonom može rešiti korupcija. Odgovor je jednostavan – ne može.
Nadležni iz ministarstva bi me odmah ispravili i rekli – to je samo jedan od antikorupcijskih zakona koji će se naći na dnevnom redu Skupštine. Naravno, jedan od takvih zakona je juče povučen sa dnevnog reda, Zakon o javnim nabavkama. Ali, bez obzira na sve, ukoliko se zakoni ne primenjuju, a nadležne državne institucije ne rade svoj posao kako treba zakoni ne znače ništa, i tu je kraj i početak tako dugo najavljivanog obračuna sa korupcijom.
Ovaj zakon bi mogao da bude još jedno mrtvo slovo na papiru i uzaludno trošenje para poreskih obveznika, još jedan od neuspelih projekata Vlade Srbije koji nikada nije zaživeo. Da ne bismo gubili vreme u nabrajanju, pomenuću samo Državnu revizorsku instituciju. Isključivo Vlada snosi odgovornost što nisu obezbeđeni adekvatni uslovi za rad, što ona ne funkcioniše. Članovi Saveta ove institucije izabrani su tek 2007. godine, iako je zakonski rok istekao u maju 2005. godine, a ključ za njihov izbor dale su vladajuće političke partije, što pokazuje koliko su ove institucije nezavisne u svom radu. Ista sudbina čeka i ovu agenciju.
Korupcija je odnos koji se zasniva zloupotrebom ovlašćenja u javnom ili privatnom sektoru u cilju sticanja lične ili koristi za drugog. Da li treba da naglašavamo da se pored finansiranja državnih rashoda iz državnog budžeta u Srbiji trenutno najviše finansira institucionalna korupcija, jer država svoj posao ne radi kako treba. Vlada predlaže osnivanje agencije za borbu protiv korupcije, jedne neustavne kategorije, umesto da predloži zakon o borbi protiv korupcije koji bi u svakom slučaju omogućio sistemski pristup ovoj materiji. Time nastavlja tradiciju formiranja paralelnih institucija i iz tog državnog, pravnog i političkog nivoa.
Kada je reč o agencijama ovog tipa, u Srbiji ima ukupno šest. Srbija ima preglomaznu državnu upravu, veću od Poljske, Češke, Mađarske.
Prema rečima Verice Barać, predsednika Saveta za borbu protiv korupcije: "Priča o Zakonu o Agenciji protiv korupcije, u stvari je priča o odnosu vlasti u Srbiji prema institucijama. Kad god hoće da prikrije zašto institucije otežano funkcionišu, da nemaju uslova da rade, čak ni da počnu sa radom, odnosno kada hoće da prikrije svoju ulogu u urušavanju institucija, vlast predlaže novi zakon kojim se ukida postojeća institucija i formira nova".
Ovim zakonom se tako ukida Odbor za rešavanje o sukobu interesa. Ako vlast smatra da će probleme rešiti ukidanjem postojećih institucija i formiranjem novih, praveći još veći haos i gubeći na vremenu, neminovno je pitanje da li je vlast odlučna u nameri da krene u obračun sa korupcijom. Sudeći po ovome, nije.
Sa druge strane, korupcija vodi suzbijanju konkurencije, stvaranju monopola i smanjenju investicija povećanjem troškova investiranja. Pod izgovorom da je ovaj zakon jedan od ključnih preduslova za ulazak u EU, Vlada predlaže, kao i mnogo puta do sada, loš zakon, umesto da traži neka bolja rešenja ili, pak, da postojeće zakone primenjuje. Ne može korupcija da se posmatra samo kao sukob interesa i finansiranja političkih stranaka, što to ovaj zakon uglavnom čini.
Korupcija je, pre svega, uspostavljanje pravne države. Zbog toga, kada Vlada najavi da je spremna da se obračuna sa korupcijom, mora da pokaže veću odlučnost, da krene od uređenja, pre svega državnog aparata, da počne da primenjuje sama zakone, da pusti pravosudne organe da rade svoj posao, da tužilaštvo bude nezavisno. Policija, tužilaštvo i pravosuđe, sudstvo, moraju da rade svoj posao. Ako ne postoji nezavisnost tih institucija i ako niko ne odgovara zato što je bio uključen u proces korupcije, onda ništa drugo nema smisla, pa ni ovaj zakon.
Kritikujući ovaj zakon, SRS želi da vam ukaže gde grešite u tom najavljenom obračunu sa korupcijom i od vas traži da građanima Srbije, umesto loših rešenja, pokažete rezultate tog obračuna. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić, posle Bojan Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka vlast se kvari, a apsolutna vlast, čiji smo svedoci danas u državi Srbiji, kvari apsolutno.
Iako je još u decembru 2005. godine usvojena Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, ponoviću podatak koji su već neki od kolega iz SRS istakli, a to je podatak međunarodne nevladine organizacije "Transparens internešenel", da Srbija, od ukupno 163 države, zauzima 85. mesto u odnosu na indeks percepcije korupcije.
Da ironija bude još veća, Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije bio je u skupštinskoj proceduri još u oktobru 2006. godine. Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaće da važi Zakon o sprečavanju sukoba interesa, a sve postupke koji su započeti pred Republičkim odborom za rešavanje sukoba interesa preuzela bi Agencija.
Podsećanja radi, Savet protiv korupcije osnovan je 2001. godine, ali je formalno počeo da radi tek dve godine nakon toga. Problem istinskog nepoštovanja ovog tela očito leži u činjenici da je samo u periodu od osnivanja do kraja 2005. godine, dostavljeno ukupno 1050 predstavki, i to najviše iz oblasti privatizacije - 40,7%, sudstva - 20,5% i bespravne gradnje - 16%. Naravno, najviše predstavki je bilo u glavnom gradu, što uopšte i ne predstavlja iznenađenje, imajući u vidu da više od decenije vlada "žuto preduzeće".
Agencija bi se sa najviše problema mogla suočiti u oblasti nabavki za bezbednosne strukture.
Jedan od osnovnih razloga je to što je, praktično, nemoguće vršiti nadzor donošenja i sprovođenja integriteta u tim poslovima. Zar je potrebno ponoviti da je, primera radi, kompletno Ministarstvo unutrašnjih poslova izuzeto iz primene Zakona o javnim nabavkama posebnom Vladinom uredbom donetom 2005. godine.
Kada je o Vojsci reč, podsećam građane Srbije na čuveni kadar
G17 plus, Prvoslava Prleta Davinića i njegovu vladavinu obeleženu aferama "Satelit" i "Pancir". Istini za volju, utabanim stazama krenuo je i njegov naslednik na toj funkciji.
Ono što smatramo kao najvažniji detalj, usled koga je ovaj predlog zakona obična šarena laža, jeste to da rad Agencije ni u kom slučaju ne može biti nezavisan, jer one institucije koje bi trebalo da budu predmet stalne kontrole, predlažu kandidate za upravni odbor Agencije i na taj način direktno i upravljaju ovim telom.
Usvajanjem zakona Vlada bi uklonila Savet za suzbijanje korupcije, jednog od svojih najvećih kritičara i time bi imala mogućnost da na posredan način utiče na rad novoformirane Agencije. Ako je i od Borisa Tadića, mnogo je.
Jedno od osnovnih načela demokratskih pravnih sistema je da su pred zakonom svi jednaki, što opet, u Srbiji u kakvoj živimo, nije slučaj. Stavljanjem pojedinca u privilegovani položaj i postavljanjem prepreka drugima u ostvarivanju njihovih prava, korupcija to načelo negira u potpunosti.
Suština korupcije je u moralnoj šteti koju država i javna vlast čine nesigurnom, povodljivom, nedelotvornom, baš kakva je definicija aktuelnog režima.
Samim tim, ugrožena je i konstitucija države, njen smisao i suština. Stoga i ne treba da čudi što u Srbiji nema pravičnosti, socijalne pravde, ekonomskog razvoja, vladavine prava, nema moralnih osnova društva. A i kako da je i bude kada je Vlada sastavljena upravo iz svih drugih principa, osim ovih koje sam naveo.
Koren problema korupcije, dame i gospodo narodni poslanici, jeste u siromaštvu, a to je posledica dešavanja, čiji smo svedoci, od dolaska na vlast dosovskog politbiroa. Jedan od najistaknutijih mehanizama korupcije, čiji je izuzetni sledbenik aktuelni ministar ekonomije Mlađan Dinkić, poznat je pod imenom ulazno-izlazna privreda.
Šta tek reći o mogućnostima za ozbiljne zloupotrebe u monopolima, posebno u javnim preduzećima? Znate li, barem, jedan upravni odbor preduzeća koje treba privatizovati ili je već to učinjeno, a da u njima nisu sedeli visoki državni funkcioneri ili, bolje rečeno, kadrovi DS i G17?
Srbija se proteklih godina u ogromnoj meri susretala sa primerima znatnog potcenjivanja imovine, nepoštovanja kriterijuma definisanih tenderskom dokumentacijom, organizovanja tzv. holandskih aukcija, odnosno kao što verovatno znaju oni koji se bave ekonomijom da je reč o tome da se, najpre, odredi visoka cena, pa se onda postepeno umanjuje, sve dok neko od učesnika te aukcije ne pristane na ponudu. Uzimanje mita, učešće stranih entiteta koji nemaju pravo kupovine preko domaćih lica, bili su nešto sasvim uobičajeno. Najgore od svega su tzv. spontane privatizacije, koje predstavljaju samu srž korupcije, budući da su najbesomučnije krađe javnih dobara od strane političara i direktora preduzeća povezanih sa vladajućom nomenklaturom.
Gospodo Evropejci, mi zbog ovoga, između ostalog, nećemo skoro u Evropsku uniju. Nećemo ni zbog činjenice da je vlast personifikacija nedostatka pravnog legitimiteta i jakih institucija. Nećemo ni zbog gomilanja tajkuna, zbog izbegavanja plaćanja poreza, zbog sticanja prekomernog profita, zbog veze sa organizovanim kriminalom, zbog prekrajanja izborne volje građana itd.
Dakle, smatram da, osim nepotrebnog trošenja budžetskih sredstava, osnivanje Agencije neće ništa suštinski doneti u borbi protiv korupcije. Suština je, dragi moji poslanici i građani Srbije, odlazak korumpiranog režima Borisa Tadića sa vlasti. Hvala

Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović, posle njega Boris Aleksić.

Dame i gospodo narodni poslanici, vladajuća većina možda smatra ove zakone nevažnim ili manje bitnim, pa ih spaja i time onemogućava da se dovoljno vremena posveti istim i da se dovoljno o njima raspravlja. Jedan od njih je i Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Korupcija u velikoj meri ometa ekonomski razvoj naše države, veoma je razvijena, a što pokazuje rangiranost Srbije na 85. mesto po indeksu percepcije korupcije. Ocena 5 na skali od 1 do 10 označava da je korupcija svedena na podnošljivu meru. Srbija sa indeksom 3 pokazuje veliki stepen zastupljenosti korupcije, a taj veliki stepen doprinosi da postoji nepoverenje u zvanične institucije, kao i tome da one loše funkcionišu. Takođe, negativno utiče na strane investitore i njihovo investiranje kapitala.
Korupcija je kod nas zastupljena apsolutno u svim sferama, u policiji, u pravosuđu, pri čemu smo u poslednje vreme svedoci mnogobrojnih korupcijskih afera, zatim, u zdravstvu, školstvu, gde je skoro bila aktuelna afera "Indeks" itd. Treba sprečiti poslove u kojima dolazi do velikih finansijskih malverzacija, do velikih mogućnosti korupcije, a to su, između ostalog, i javne nabavke.
Bitno je da se konačno u Srbiji raspisuju tenderi onako kako to zaista treba, tj. da budu javni i da učestvuje što više ponuđača, da na vreme svi budu obavešteni o uslovima istog. Nabavljanje roba i usluga treba konačno u Srbiji da bude ekonomično, odnosno najbolja kombinacija cene i kvaliteta. Mora se već jednom stati na put korupciji u Srbiji.
Moraju se uspostaviti mehanizmi nadzora i nad nabavkama za policiju i vojsku. Ovo posebno napominjem, jer znamo kako se i na koji način odvijala nabavka za policiju od strane nekadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića, kada su se preskupo plaćali i upaljači i značke i košulje itd.
Na kraju bih pomenuo i aferu oko nabavke koja se desila na aerodromu, gde su se kašičice za kafu nabavljale po neverovatnoj ceni od nekoliko hiljada dinara. Stolice, fotelje i slično plaćale su se nekoliko desetina puta više od realnih cena.
Osnivanjem Agencije ovi problemi neće biti rešeni. Korupcija se neće iskoreniti. Ona postoji u svim državama sveta i nikada neće nestati.
Ono za šta se treba boriti jeste da se ona svede na minimum, a to se sa ovakvim zakonima neće uspeti. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić, posle Jadranko Vuković.

Dame i gospodo narodni poslanici, reći ću par reči o zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Kao što znate, ovaj zakon je od izuzetne važnosti. Vi ste to obrazložili u Predlogu zakona potrebom da bismo pristupili EU, ali o tome nešto kasnije. U čemu je značaj, između ostalog?
Kao što neki znaju, u okviru projekta ''Za život bez žiga'' navedeni su sledeći podaci: u SAD, u maju 2006. godine, ukradeni su podaci od 26,5 miliona ratnih veterana iz baze podataka u Vašingtonu. Dakle, svi znamo da oni imaju izuzetno obezbeđenje, u SAD-u, vezano za podatke i da su daleko ispred nekih drugih zemalja.
Isto tako, kontrolor britanske obaveštajne službe ''MI-6'', baronesa Defni Park, izjavila je ispred britanskog parlamenta u martu 2006. godine da bi uvođenje lične karte sa centralnom bazom podataka u Britaniji bilo poklon za teroriste i da bi takva centralizovana baza podataka pružila vredne podatke organizovanom kriminalu i obaveštajnim službama neprijateljskih država.
Ovde bih naveo podatak da je Komisija 9/11, koja je formirana da bi istražila okolnosti pod kojima je došlo do terorističkih napada na SAD, u svom izveštaju, tj. u javnom delu izveštaja precizirala da su dvojica glavnih organizatora Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed obučavani u BiH i na Kosovu i Metohiji.
Profesor Ros Anderson sa Univerziteta Kembridž, stručnjak za bezbednost, napominje da policijske i druge agencije mogu da dobiju pristup neograničenoj bazi podataka obaveštenja o ličnosti i da se to već radi preko podataka koje banke prikupljaju od svojih klijenata, preko policijske baze, preko registracije vozila itd, uključujući i medijske organizacije koje učestvuju u svemu tome. Kada je u pitanju Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, vi ste hitan postupak obrazložili neophodnošću pristupa EU. Međutim, očigledno je iz ovog predloga zakona da vi niste pratili zakonodavstvo koje postoji u EU. Da ste to uradili, da ste uradili domaći zadatak, vi biste videli da je najdalje u zaštiti podataka otišla Velika Britanija. Velika Britanija je još 1998. godine donela tzv. Data Protection Act, tj. Zakon o zaštiti podataka, koji vrlo precizno definiše ovu problematiku.
Za razliku od njihovog zakona, ovaj zakon uvodi pravnu nesigurnost i mi ćemo sa njim imati veoma ozbiljne probleme. Uvodite određene pojmove koji nisu precizirani ili nisu dovoljno dobro precizirani, a takođe, postoje određene kontradiktorne norme. Kako biste ispravili te propuste, preporučujem vam jednu analizu Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, izveštaj je izradio Aleksandar Zagorac. To ću vam dostaviti, kako biste mogli da se uverite u ove detalje koje sam naveo.
Citiraću neke stvari, a pre svega član 3. Predloga, pored ostalog, određuje pojmove, koji su vrlo bitni za ovaj zakon, rukovaoca, korisnika i obrađivača podataka. To su tačke 5, 7. i 8. Dakle, u ulozi rukovaoca može da se nađe i privatna firma. Privatna firma u ulozi rukovaoca – to je zaista fantastično. Predlog zakona ne precizira nikakve dodatne uslove za ove tri kategorije. Mislim da je to veoma važno. Recimo, sada upoređujemo kako englesko rešenje sadrži obilje podataka o rukovaocu, korisniku podataka ili obrađivaču i vrlo precizno to definiše za razliku od našeg predloga zakona, odnosno Vladinog predloga.
Bilo bi neophodno zakonskom regulativom utvrditi minimum uslova prihvatljivih za pristupanje pravnih, odnosno fizičkih lica ovakvim zvanjima. Ustanovljena su različita pravila u zavisnosti od toga da li rukovalac ima sedište, odnosno prebivalište u državi, konkretno u Engleskoj. Kod nas to nije učinjeno. Kod nas je svejedno da li je sedište rukovaoca u Srbiji, odnosno da li se oprema koju on koristi nalazi u Srbiji ili se nalazi u inostranstvu. To je nedopustivo.
U članu 5. tog engleskog zakona vrlo precizno se navodi da ta oprema mora da bude na teritoriji Engleske ili ako nije na teritoriji Engleske, ili ako onaj koji obrađuje podatke nije na teritoriji Engleske, postoji određena zakonska regulativa pod koju on potpada. Različite su regulative vezano za sedište rukovaoca.
U članu 7. govori se o određivanju rukovaoca posebnim propisom, ako se istim uređuje i svrha i načina obrade. Evo nas, tu smo došli do pojmova koji nisu definisani: svrha i način obrade. Za razliku od našeg rešenja, u engleskom zakonu vrlo precizno se definiše i svrha i način. Imamo tu onda dodatnih problema, jer svrha i način su vezani za neke druge detalje.
Članom 19. rukovalac nije obavezan da lice obavesti o načinu obrade, ali se zato lice ovlašćuje članom 22. na ispravku, dopunu i privremenu obustavu obrade, ako je način obrade nedozvoljen. Kako lice koje je nestručno može da zna da li je način obrade nedozvoljen? Gde piše u zakonu koji je to nedozvoljen način obrade? Gde on može da dobije saznanje o tome vezano za nedozvoljen, tj. dozvoljen način obrade? To se posle nastavlja kroz niz članova gde imamo te primere vezano za dozvoljen, pa onda nedozvoljen način itd. Podsetio bih da je ovaj engleski zakon iz 1998. godine.
Ajmo sada malo na Poverenika. Vezano za Poverenika, imamo nekoliko tačaka koje se tiču Poverenika. On daje mišljenje u vezi uspostavljanja novih zbirki podataka, daje mišljenje u slučaju kada postoji sumnja da li se neki skup podataka smatra zbirkom podataka itd. Ako način na koji Poverenik ostvaruje svoju nadležnost ne bude bliže određen, rizik od proizvoljnosti postaje veći. Poverenik ovde ima važnu funkciju, ne smemo da izostavimo.
Britanski zakon predviđa i tribunal koji štiti ovu vrstu podataka i koji odlučuje u slučaju sukoba između poverenika i nekog trećeg lica. To je stvar koju bi naš zakon morao da sadrži.
Vidim da je ovde pominjan sporni član 45. To dovodi do suštinskog pitanja, već sam ga naveo, ko je vlastan da odlučuje u slučaju sukoba Poverenika i drugih organa vlasti. Trebalo bi uvesti rešenje koje predviđa Data Protection Act, kako i stoji u analizi.
Kada je u pitanju član 47, propisana je dužnost rukovaoca i obrađivača da preduzmu mere zaštite podataka, u skladu sa utvrđenim standardima i postupcima. Koji su to utvrđeni standardi i postupci? Ko utvrđuje standarde i postupke?
Znači, britanski zakon u osmom načelu zaštite podataka detaljno opisuje kriterijume na osnovu kojih se procenjuje da li je ostvaren odgovarajući nivo zaštite – mi to nemamo.
U članu 48, našeg Predloga, kaže se – ''Obrazac za vođenje evidencije i način vođenja evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje Vlada.'' Kako je to moguće?
Kako je moguće da Vlada propisuje tako nešto. Znači, ovi podaci moraju da budu sadržani u zakonskom predlogu, ne može Vlada da ih propiše.
U članu 49. se kaže: obaveza dostavljanja obaveštenja iz stava 1 – uspostavljanje zbirki podataka u slučaju kada je posebnim propisom određena svrha obrade itd. Ova odredba je preširoka, jezički neusklađena i nisu ustanovljeni, takođe, osnovni okviri vezani za ovaj propis.
Dalje, imamo probleme vezano sa kaznenom politikom. Vidim da su u isti koš stavljena i dela koja podrazumevaju neovlašćenu obradu podataka u Srbiji i, recimo, iznošenje tih podataka izvan zemlje. U ovim predlozima, koje sam naveo, predviđa se, praktično, novčana kazna za prekršaje te vrste koji bi se desili u Srbiji, ali za neovlašćeno iznošenje podataka u inostranstvo trebalo bi predvideti krivičnu odgovornost – znači to nije šala.
Vi se sećate da su u javnosti plasirani određeni podaci da su iz BIA nestali određeni optički diskovi, tj. da je deo arhive BIA iznet u inostranstvo ili predat određenim stranim ambasadama, na prenos, i medijima, što bi, takođe, trebalo ispitati. Mislim da bi Parlament trebalo da dobije odgovor na to pitanje, da li se to ikada desilo. To pitanje bi moglo da se postavi šefu BIA, jer sve što se iznosi mora tamo da ostane i zapisano. Dakle, glavni problem sa ovim predlogom zakona jesu te tzv. kaučuk norme. Ono što bih ja definitivno predložio jeste da se sledeći put malo više pažnje obrati na zakonska rešenja koja postoje na Zapadu, kod članica EU, ako se već toliko pozivate na EU i približavanje EU, i nakon toga da se pristupi izradi nacrta zakona.
Smatram da ovakve zakone ne treba donositi po hitnom postupku, jer bi bilo neophodno da se javnost uključi. Od javnosti jedino što imamo jeste ova analiza Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija SPC, a drugi ljudi, jednostavno, nisu ni imali mogućnost da se uključe u ovu problematiku. Dakle, treba više pažnje posvetiti ovom engleskom zakonu i njegova rešenja, makar kroz amandmane, uključiti u naš Predlog zakona. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Jadranko Vuković, a posle Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju Predloga zakona o zaštiti podataka o ličnosti, predlagač ističe bitne razloge ovakve regulative, kao što su ispunjenje uslova neophodnih za priključenje EU, dalje se ističu kao opštepoznati argumenti u pozadini međunarodnih sporazuma koji regulišu tako širok stepen razmene podataka o fizičkim licima, prevashodno se odnose na pitanja bezbednosti i suzbijanje kriminala, takođe, se ističe da takve tendencije idu uporedo sa stvaranjem i razvijanjem međunarodnog krivičnog prava iz međunarodnog ratnog prava, humanitarnog prava i ljudskih prava i, konačno, predlagač ističe kao jedino suštinsko opravdanje najšireg spektra obrade podataka o ličnosti po aktuelnim evro-američkim standardima.
Zašto ističem, gospodo, ovih nekoliko tačaka koje stoje u obrazloženju predlagača? Iz prostog razloga, što, kada njih čujete, nije teško zaključiti da je i ovo nametnuto spolja, odnosno sa Zapada od vaših zapadnih prijatelja. U vezi ovog predloga zakona nije propisan postupak u slučaju da državni organ, preduzeće ili drugo pravno lice odbiju zahtev za dobijanje nekih podataka. S tim u vezi treba zakonom regulisati koji je postupak da se natera pravno lice na predaju dokumentacije, bez obzira što nije u toku vođenje postupka pred MUP-om, tužilaštvom i sudom.
Tako npr. valjalo bi definisati da li PTT, pošta, ima pravo da odbije izdavanje listinga nekog mobilnog telefona, jer sa druge strane postoji interes zaštite privatnosti. Često se pod zahtevom ovlašćenog službenog lica za uvid u listing može kriti nekakav privatni interes, radi ekonomske špijunaže ili istraživanja, recimo, bračnog neverstva, u koje svrhe služba može biti zloupotrebljena.
Na kraju, dame i gospodo, treba zaustaviti ovakav način servilnosti i ne ispunjavati apsolutno sve zahteve, ako želimo da sačuvamo elementarno samopoštovanje i pridržavati se opšteusvojenih standarda i principa. (Aplauz.)