Dame i gospodo narodni poslanici, reći ću par reči o zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Kao što znate, ovaj zakon je od izuzetne važnosti. Vi ste to obrazložili u Predlogu zakona potrebom da bismo pristupili EU, ali o tome nešto kasnije. U čemu je značaj, između ostalog?
Kao što neki znaju, u okviru projekta ''Za život bez žiga'' navedeni su sledeći podaci: u SAD, u maju 2006. godine, ukradeni su podaci od 26,5 miliona ratnih veterana iz baze podataka u Vašingtonu. Dakle, svi znamo da oni imaju izuzetno obezbeđenje, u SAD-u, vezano za podatke i da su daleko ispred nekih drugih zemalja.
Isto tako, kontrolor britanske obaveštajne službe ''MI-6'', baronesa Defni Park, izjavila je ispred britanskog parlamenta u martu 2006. godine da bi uvođenje lične karte sa centralnom bazom podataka u Britaniji bilo poklon za teroriste i da bi takva centralizovana baza podataka pružila vredne podatke organizovanom kriminalu i obaveštajnim službama neprijateljskih država.
Ovde bih naveo podatak da je Komisija 9/11, koja je formirana da bi istražila okolnosti pod kojima je došlo do terorističkih napada na SAD, u svom izveštaju, tj. u javnom delu izveštaja precizirala da su dvojica glavnih organizatora Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed obučavani u BiH i na Kosovu i Metohiji.
Profesor Ros Anderson sa Univerziteta Kembridž, stručnjak za bezbednost, napominje da policijske i druge agencije mogu da dobiju pristup neograničenoj bazi podataka obaveštenja o ličnosti i da se to već radi preko podataka koje banke prikupljaju od svojih klijenata, preko policijske baze, preko registracije vozila itd, uključujući i medijske organizacije koje učestvuju u svemu tome. Kada je u pitanju Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, vi ste hitan postupak obrazložili neophodnošću pristupa EU. Međutim, očigledno je iz ovog predloga zakona da vi niste pratili zakonodavstvo koje postoji u EU. Da ste to uradili, da ste uradili domaći zadatak, vi biste videli da je najdalje u zaštiti podataka otišla Velika Britanija. Velika Britanija je još 1998. godine donela tzv. Data Protection Act, tj. Zakon o zaštiti podataka, koji vrlo precizno definiše ovu problematiku.
Za razliku od njihovog zakona, ovaj zakon uvodi pravnu nesigurnost i mi ćemo sa njim imati veoma ozbiljne probleme. Uvodite određene pojmove koji nisu precizirani ili nisu dovoljno dobro precizirani, a takođe, postoje određene kontradiktorne norme. Kako biste ispravili te propuste, preporučujem vam jednu analizu Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, izveštaj je izradio Aleksandar Zagorac. To ću vam dostaviti, kako biste mogli da se uverite u ove detalje koje sam naveo.
Citiraću neke stvari, a pre svega član 3. Predloga, pored ostalog, određuje pojmove, koji su vrlo bitni za ovaj zakon, rukovaoca, korisnika i obrađivača podataka. To su tačke 5, 7. i 8. Dakle, u ulozi rukovaoca može da se nađe i privatna firma. Privatna firma u ulozi rukovaoca – to je zaista fantastično. Predlog zakona ne precizira nikakve dodatne uslove za ove tri kategorije. Mislim da je to veoma važno. Recimo, sada upoređujemo kako englesko rešenje sadrži obilje podataka o rukovaocu, korisniku podataka ili obrađivaču i vrlo precizno to definiše za razliku od našeg predloga zakona, odnosno Vladinog predloga.
Bilo bi neophodno zakonskom regulativom utvrditi minimum uslova prihvatljivih za pristupanje pravnih, odnosno fizičkih lica ovakvim zvanjima. Ustanovljena su različita pravila u zavisnosti od toga da li rukovalac ima sedište, odnosno prebivalište u državi, konkretno u Engleskoj. Kod nas to nije učinjeno. Kod nas je svejedno da li je sedište rukovaoca u Srbiji, odnosno da li se oprema koju on koristi nalazi u Srbiji ili se nalazi u inostranstvu. To je nedopustivo.
U članu 5. tog engleskog zakona vrlo precizno se navodi da ta oprema mora da bude na teritoriji Engleske ili ako nije na teritoriji Engleske, ili ako onaj koji obrađuje podatke nije na teritoriji Engleske, postoji određena zakonska regulativa pod koju on potpada. Različite su regulative vezano za sedište rukovaoca.
U članu 7. govori se o određivanju rukovaoca posebnim propisom, ako se istim uređuje i svrha i načina obrade. Evo nas, tu smo došli do pojmova koji nisu definisani: svrha i način obrade. Za razliku od našeg rešenja, u engleskom zakonu vrlo precizno se definiše i svrha i način. Imamo tu onda dodatnih problema, jer svrha i način su vezani za neke druge detalje.
Članom 19. rukovalac nije obavezan da lice obavesti o načinu obrade, ali se zato lice ovlašćuje članom 22. na ispravku, dopunu i privremenu obustavu obrade, ako je način obrade nedozvoljen. Kako lice koje je nestručno može da zna da li je način obrade nedozvoljen? Gde piše u zakonu koji je to nedozvoljen način obrade? Gde on može da dobije saznanje o tome vezano za nedozvoljen, tj. dozvoljen način obrade? To se posle nastavlja kroz niz članova gde imamo te primere vezano za dozvoljen, pa onda nedozvoljen način itd. Podsetio bih da je ovaj engleski zakon iz 1998. godine.
Ajmo sada malo na Poverenika. Vezano za Poverenika, imamo nekoliko tačaka koje se tiču Poverenika. On daje mišljenje u vezi uspostavljanja novih zbirki podataka, daje mišljenje u slučaju kada postoji sumnja da li se neki skup podataka smatra zbirkom podataka itd. Ako način na koji Poverenik ostvaruje svoju nadležnost ne bude bliže određen, rizik od proizvoljnosti postaje veći. Poverenik ovde ima važnu funkciju, ne smemo da izostavimo.
Britanski zakon predviđa i tribunal koji štiti ovu vrstu podataka i koji odlučuje u slučaju sukoba između poverenika i nekog trećeg lica. To je stvar koju bi naš zakon morao da sadrži.
Vidim da je ovde pominjan sporni član 45. To dovodi do suštinskog pitanja, već sam ga naveo, ko je vlastan da odlučuje u slučaju sukoba Poverenika i drugih organa vlasti. Trebalo bi uvesti rešenje koje predviđa Data Protection Act, kako i stoji u analizi.
Kada je u pitanju član 47, propisana je dužnost rukovaoca i obrađivača da preduzmu mere zaštite podataka, u skladu sa utvrđenim standardima i postupcima. Koji su to utvrđeni standardi i postupci? Ko utvrđuje standarde i postupke?
Znači, britanski zakon u osmom načelu zaštite podataka detaljno opisuje kriterijume na osnovu kojih se procenjuje da li je ostvaren odgovarajući nivo zaštite – mi to nemamo.
U članu 48, našeg Predloga, kaže se – ''Obrazac za vođenje evidencije i način vođenja evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje Vlada.'' Kako je to moguće?
Kako je moguće da Vlada propisuje tako nešto. Znači, ovi podaci moraju da budu sadržani u zakonskom predlogu, ne može Vlada da ih propiše.
U članu 49. se kaže: obaveza dostavljanja obaveštenja iz stava 1 – uspostavljanje zbirki podataka u slučaju kada je posebnim propisom određena svrha obrade itd. Ova odredba je preširoka, jezički neusklađena i nisu ustanovljeni, takođe, osnovni okviri vezani za ovaj propis.
Dalje, imamo probleme vezano sa kaznenom politikom. Vidim da su u isti koš stavljena i dela koja podrazumevaju neovlašćenu obradu podataka u Srbiji i, recimo, iznošenje tih podataka izvan zemlje. U ovim predlozima, koje sam naveo, predviđa se, praktično, novčana kazna za prekršaje te vrste koji bi se desili u Srbiji, ali za neovlašćeno iznošenje podataka u inostranstvo trebalo bi predvideti krivičnu odgovornost – znači to nije šala.
Vi se sećate da su u javnosti plasirani određeni podaci da su iz BIA nestali određeni optički diskovi, tj. da je deo arhive BIA iznet u inostranstvo ili predat određenim stranim ambasadama, na prenos, i medijima, što bi, takođe, trebalo ispitati. Mislim da bi Parlament trebalo da dobije odgovor na to pitanje, da li se to ikada desilo. To pitanje bi moglo da se postavi šefu BIA, jer sve što se iznosi mora tamo da ostane i zapisano. Dakle, glavni problem sa ovim predlogom zakona jesu te tzv. kaučuk norme. Ono što bih ja definitivno predložio jeste da se sledeći put malo više pažnje obrati na zakonska rešenja koja postoje na Zapadu, kod članica EU, ako se već toliko pozivate na EU i približavanje EU, i nakon toga da se pristupi izradi nacrta zakona.
Smatram da ovakve zakone ne treba donositi po hitnom postupku, jer bi bilo neophodno da se javnost uključi. Od javnosti jedino što imamo jeste ova analiza Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija SPC, a drugi ljudi, jednostavno, nisu ni imali mogućnost da se uključe u ovu problematiku. Dakle, treba više pažnje posvetiti ovom engleskom zakonu i njegova rešenja, makar kroz amandmane, uključiti u naš Predlog zakona. Hvala. (Aplauz.)