Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo dva zakona: zakon o strancima i zakon o državnoj granici, u objedinjenoj raspravi. Pošto je većina mojih kolega i mojih prethodnika govorila o zakonu o državnoj granici, potrudiću se da nešto više kažem o zakonu o strancima.
Odmah, gledajući ovaj zakon prvo mi je palo u oči da je ovaj zakon u određenom smislu diskriminatorski prema jednoj kategoriji naših sunarodnika, a naravno pre svega se misli na Srbe koji žive u Hrvatskoj, Republici Srpskoj, Crnoj Gori ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji ili u svetu.
Naime, u članu 3. stav 1. ovog zakona stoji da se strancem smatra svako onaj ko nema državljanstvo Srbije. Na taj način u istu ravan stavljaju se Srbi iz Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore, kao i državljani nekih nama čak i nepoznatih zemalja, kao državi Obale Slonovače, Haitija, Farskih ostrva itd, da ne nabrajam sve.
Zaista se pitam da li je jedan Srbin iz Knina, koji je rođen u Kninu i živi u Kninu, kriv za to što ne može da živi u istoj državi sa Beograđanima, sa Novosađanima, sa Nišlijama ili sa bilo kojim građanima naše države Srbije. Naprotiv. Čovek sigurno nije kriv, njegova najveća želja je da živi u istoj državi sa građanima matične države, ali nažalost, mi u preambuli ovog zakona takvu kategoriju naših sunarodnika proglašavamo strancima.
Naravno, znamo da postoje i neki drugi zakoni koji ublažavaju ovo o čemu govorim i moram da kažem da je situacija kod nas nešto povoljnija nego u onome što se radi u Crnoj Gori.
U državi Srbiji borave stranci po raznoraznim osnovama. Međutim, primetio sam u ovom zakonu da on suviše detalja i vremena posvećuje azilantima. Mnogo se govori o smeštaju za azilante, pa o kućnom redu u prihvatilištima za azilante itd, što naravno ne treba da se izbegne u zakonu, ali mislim da ima i važnijih stvari od toga. Stičem utisak da neko ko je pravio ovaj zakon ili neko ko je učestvovao u ovom zakonu očekuje talas azilanata iz ko zna kojih sve zemalja.
Ovaj zakon ne govori dovoljno o svim kategorijama stranih državljana, a svi znamo da po domaćim i stranim firmama ima veliki broj stranih državljana koji tamo rade.
Ovaj zakon uopšte ne govori, recimo, o posebnoj kategoriji stranih državljana, a reč je o bračnim drugovima naših državljana koji u ovoj zemlji žive 20-30 godina, a nisu rešili status državljanstva i nisu dobili državljanstvo Srbije. Za neke lično znam, pre svega što nisu u stanju da izdvoje novac, jer su te takse za državljanstvo veoma skupe. Ovde se pre svega misli na, recimo, žene, supruge naših državljana iz nama prijateljskih država bivšeg Sovjetskog Saveza. Molio bih zakonodavce da imaju sve u vidu.
U članu 28. ovoga zakona stoji da se praktično po njemu može zaključiti da pravo na rad u našoj zemlji može da dobije svako onaj ko dobije i boravište, što naravno nije slučaj sa drugim zemljama, jer znamo da naši državljani u Nemačkoj ni slučajno ne mogu da dobiju posao, i ako dobiju vizu da borave u Nemačkoj. Pa ajde da ne idemo u Nemačku, nego i nama susedne zemlje, kao što je Hrvatska, takođe se drže toga. Znamo da je jedna naša poznata estradna umetnica, Seka Aleksić, jednom prilikom uhapšena sa celim svojim orkestrom u Hrvatskoj zbog toga što nije imala radnu dozvolu.
Pošto nam je neko vreme uskratio, ovim završavam i dajem šansu svojim kolegama.

Hvala vam. Narodni poslanik Milorad Krstin. Izvinjavam se, samo da vas obavestim da ćemo, u skladu sa članom 85. Poslovnika, nastaviti rad i posle 18,00 časova.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dva bitna zakona, čak mislim da je trebalo da budu ranije.
Pričaću o zakonu o zaštiti državne granice. Odmah u članu 1. se kaže – ovim zakonom uređuje se zaštita državne granice, organizacija i načina vršenja zaštite. Pod tačkom 1) - obezbeđenje nepovredivosti državne granice. Ali, ne mogu da se ne osvrnem i ne pogledam da Srbija ipak na celoj svojoj teritoriji, kada je garantovano Rezolucijom 1244, nema celovitu granicu, jer uvek postoji početak i crtanje se završava tamo gde počinje crtanje granice.
Nažalost, voljom Vašingtona i Brisela, Srbija je jedna i jedina država koja jug svoje države ne može da uiviči i da kaže - ovo su granice Srbije.
Međutim, nailazi sad novi period, a to će se već u pokrajinskom parlamentu odraziti 14. oktobra, koliko sam obavešten, zahvaljujući Pajtiću iz redova DS i Nenadu Čanku iz LSDV, pojavljuje se novi Statut pokrajine Vojvodine. To nije Statut, to je novi Ustav, hteli mi ne hteli, to je realna istina.
Znači, treba ponovo prekrajati granice Srbije, treba smanjiti, već nam je uzeto 15%, nemamo granicu na jugu Srbije, imamo izmišljenu neku vazdušnu ili zaštićenu zonu, a evo pojavljuje se novi separatizam, neka nova volja opet Vašingtona i Brisela, u liku Pajtića i Nenada Čanka, i onih koji će im pomagati da se taj Statut u Pokrajini Vojvodini 14. oktobra izglasa.
Ono što mi pada, gospodine ministre, u oči jeste i član 50. Kaže - državna granica određuje se međunarodnim ugovorom, a onda u članu 55. kaže - povrede državne granice, odnosno granični incidenti se rešavaju u skladu sa međunarodnim ugovorom, odnosno diplomatskim putem, ako ne postoji međunarodni ugovor. Zašto ovde stoji - državna granica određuje se međunarodnim ugovorom, a ovde imamo - ako nemamo međunarodni ugovor, onda će diplomatskim putem. Normalno je da prvo ide diplomatskim put, ali granice jedne države moraju da se ispoštuju.
Da iskoristim ovo malo vremena koliko mi je ostalo, s obzirom da ste nam uskratili, poslaničkoj grupi SRS, sa ovom nepostojećom, od gospodina građanina Kejna i novog reditelja te drame Orsona Velsa mlađeg. Mogu pola godine ovde pričati taj neće ništa razumeti.
Jedino u članu 56. morate voditi računa, gde se kaže da - radi vidljivosti granične linije, ministar nadležan za unutrašnje poslove - tu je dat amandman poslaničke grupe - može zabraniti setvu određenih vrsta poljoprivrednih kultura.
Vi ćete opet, gospodine ministre, morati da se dogovorite sa nadležnim organima države Srbije koji će ili zameniti te parcele, a to da bude vlasništvo države Srbije, mislim individualnih poljoprivrednih proizvođača, ili im omogućiti da budu ti koji će, kao i do sada, dok je postojala SFRJ, dok je postojala Vojska Jugoslavije, pa sad Vojska Srbije, ti ljudi biti vaši nosioci obaveštenja kada neko prelazi granicu, a nije granični prelaz.
Nije to bezrazložno zašto se tamo nalazi dalje individualni sektor, nije to bezrazložno zašto ti ljudi tamo imaju te vrste kultura, koje omogućavaju pregled onim, sada već po zakonima EU, koje ne obezbeđuje vojska nego MUP.
Zasade koji su višegodišnji, vi morate da shvatite, gospodine ministre, da ti ljudi moraju biti obeštećeni. Ovde stoji da ne mogu da budu obeštećeni. Oni moraju biti obeštećeni, ali to ćemo kad bude u pojedinostima, sa amandmanima ispred poslaničke grupe SRS-dr Vojislav Šešelj. Hvala.

Narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da nemamo puno vremena, pokušaću na nekoliko činjenica da ukažem, gospodine ministre, vama i vašim kolegama.
Morate se složiti sa mnom u jednoj stvari, put u EU ne podrazumeva samo pisanje i prepisivanje zakona, nego svakako njihova primena u praksi. Nažalost, osmogodišnje iskustvo govori da nije tako i osnovni problem ovih zakona jeste nemogućnost njihove primene u praksi.
Čak ste toga, kao zakonodavci i predstavnici u Vladi, bili svesni, pa ste njihovu primenu odložili za narednu godinu, ali lično mislim da je to jako malo vremena da državu u potpunosti spremite da odgovori obavezama na koje će vas obavezati ovaj parlament.
Mnogo je primera. Ono što je žalosno i pokazuje odnos države prema ovoj problematici jeste činjenica da mi danas tražimo alternativu za zakonodavstvo koje je usvojeno u 80-tim godinama, odnosno koje je objavljeno u službenom glasniku SFRJ.
Danas ovako navrat-nanos govorimo o jako bitnim i važnim zakonima, a mislim da za tako nešto nije bilo potrebe. U prilogu ovome govori i činjenica da je EU Srbiji put na beli šengen režim predvidela kao dugoročni cilj i čini mi se da uopšte nije bilo potreba da se to ovako radi, ponavljam, navrat-nanos.
U prilog tome govori i činjenica da u Srbiji od 30-35 graničnih prelaza postoje dva ili tri koja su kapacitativna da odgovore standardima koje Evropa nameće kroz ovo zakonodavstvo, i to su Horgoš, Gradina i čini mi se Batrovci, a svi ostali prelazi daleko su ispod standarda koji se od njih, kroz ovo zakonodavstvo, očekuju.
To se odnosi na primenu tehnike, tehnologije, informatičkih tehnologija, kadrovska problematika na graničnim prelazima. Evo samo jedan primer. Da li je spojivo, recimo, govoriti o graničnom prelazu Prohor Pčinjski na jugu Srbije i informatičkim tehnologijama i njihovoj primeni na njemu?
Ono što takođe treba istaći jeste i činjenica da će EU, kada bude razmatrala naš put na beli šengen režim, svakako tražiti ispunjenje četiri grupe kriterijuma, i to vrlo strogo i rigorozno, i to su kriterijumi koji se odnose na ilegalne migracije, državnu politiku i bezbednost, odnos EU i Srbije, reciprocitet u tom odnosu i svakako regionalnu usklađenost. Daleko smo od onih standarda koji su za evropske prilike i Evropu prihvatljivi.
Na kraju, s obzirom da nemam puno vremena, mislim da treba istaći činjenicu da put Srbije na beli šengen režim definitivno zavisi od političke volje Evrope, ne samo od nas koji u Srbiji živimo ili se bavimo ovim zakonodavnim radom.
Treba reći i činjenicu da Evropa na ovoj zakonodavnoj materiji ne insistira zato što nama želi da budemo tehnološki i u svakom drugom smislu kompatibilni, nego na ovaj način štiti sebe od nepoželjnih posledica, s obzirom da je polovina granice Srbije spoljna granica EU i lično mislim da ćemo raspoloženje EU prema nama i stavljanje na beli šengen režim doživeti na isti način kao što smo ga doživeli u Briselu posle usvajanja ratifikacije SSP. Tada smo dobili šamar. Ne bih voleo, ali čini mi se da ćemo ovaj put dobiti šamarčinu. Hvala.

Hvala lepo. Narodni poslanik Lidija Vukićević, imate pet minuta na raspolaganju.

Ne sporeći ustavnu osnovu za donošenje ovakvog zakona, mislim da je ovaj zakon trebalo bolje pripremiti. U kom smislu?
Pre svega unutar države rešiti pitanje našeg opstanka kao države, pa time i njenih granica, sudbine izbeglih lica, pitanje raseljenih i nestalih, kao i njihov ekonomski status. Sa tako raščišćenim dilemama mnogo bismo lakše mogli da govorimo o licima koja su zaista stranci, njihovom ulasku u zemlju i pojednostavljivanju procedure oko dobijanja vize.
Ovo mi malo liči na mondensko donošenje zakona, ne bili smo što pre pohrlili i ušli u Evropu, koja nas mnogo manje hoće nego što to zaista prikazuje. Nije ni nepoznato da kada se u Briselu naoblači, mi već ovde širimo kišobrane iako kiše nema ni na vidiku.
Donošenje ovog zakona je odvlačenje pažnje šta su naše granice, proces u kome se zemlja rastače, nestaje, a narod ekonomski propada i gladuje.
Dakle, imamo jednu situaciju da se staro vino sipa u nove boce, a stari odnosi se zamotavaju u nove forme. Koje su u stvari, sad kada bismo ovako pitali, naše granice? Da li su to AVNOJ-evske granice ili su to granice iz 1974. godine, kada dobro znate da je nastala i država Makedonija, koja do tada nije postojala? Dakle, podsetiću vas da su tada pokrajine postale države, a da je Kosovo još tad počelo da nam odlazi, da se mi do današnjeg dana grčevito borimo da Kosovo ostane u sastavu Srbije.
Juče je Generalna skupština prihvatila rezoluciju Srbije da Međunarodni sud pravde u Hagu da savetodavno mišljenje u vezi nezavisnosti Kosova.
Vidim da se to naciji predstavlja kao kolektivno pijanstvo pobede, ali svi dobro znate da posle kolektivnog pijanstva glava najviše boli.
Najviše bih bila srećna da smo umesto savetodavnog, neobavezujućeg stava ovog suda, upravo kod tog suda tražili krivičnu odgovornost onih koji su pogazili međunarodno pravo i priznali nezavisnost Kosova. E, to bi onda bila sreća za Srbiju i za građane Srbije.
Novi statut koji je u proceduri Vojvodine, potpuno neustavan, i čemu: vodi naravno otcepljenju Vojvodine od Srbije. Da li je to vraćanje, na neki način, da li je taj novi statut vraćanje u 1974. godinu, pa je zakon o granicama mogao da bude mnogo decidniji, mnogo snažniji, mnogo jači, mnogo precizniji i da potcrta trajnost i nepovredivost granice Srbije kao države.
Kao osoba koja je mnogo provela u inostranstvu, mogla bih da govorim o uvođenju više reda, o disciplini, o kulturu, o ophođenju prema strancima koji dolaze u našu zemlju, međutim, uzdržaću se od toga iz jednog jedinog razloga, što je sve više građana koji su postali stranci u sopstvenoj zemlji i što rešenje njihovog statusa nema svoje trajno i nema svoje definitivno rešenje.
Granice poverenja koje se mogu imati u jednu državu određene su njenim interesima, to znate, govorio je Vašington. Nisam sigurna da li su ovde apsolutni državni interesi ili su samo partijski. Pre će biti ovo drugo, jer svaka država nam je dosad bila partijska. Mi kao da se takmičimo da donesemo što više zakona, a znamo da najviše zakona ima u najproblematičnijim zemljama.
Drugo, stalno se pozivamo na to da iznad zakona ne sme biti niko. Masa ljudi je u našem društvu iznad zakona i moramo povesti računa da ti isti ljudi ne budu izvan zatvora. Hvala.

Hvala vam. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoja prava iz člana 93. Poslovnika? Po Poslovniku?

Gospodo predsedavajući, gospodo predstavnici MUP, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, iskoristiću priliku, jer smo se dogovorili da ćemo raditi do 15,00 sati, pa da se pozovem na član 226. našeg Poslovnika i zatražim sledeće objašnjenje od gospodina ministra.
Zatečen sam bio današnjim napisima i kad god uključimo neko od sredstava javnog informisanja i mi i građana Republike Srbije čuju da je gospodin ministar zabranio održavanje oba najavljena skupa ili skupa čiji su organizatori zatražili dozvolu za njihovo održavanje, za subotu.
Čime sam iznenađen? Iznenađen sam time jer sam stekao utisak da je gospodin ministar i da je MUP izjednačilo na ovaj način u velikoj meri neonaciste, profašiste i one koji su hteli da im se odupru. Ovo mi naginje ka tome da na ovaj način preko MUP i ovakvih odluka cela Vlada ili uopšte Republika Srbija podižu taj neonacistički ili profašistički pokret, jer na otprilike nedelju dana od 20. oktobra, kada je Beograd jednom zasvagda rekao zbogom fašizmu, jednom zasvagda je cela Srbija zaboravila na taj fašizam, mi zabranjujemo onima koji su hteli da se okupe protivu tog fašizma.
Mislim da nije primereno i da, ukoliko je postojala bojazan od toga da bi to moglo eskalirati u nešto poput onoga što je bilo u Novom Sadu, da naše MUP sigurno poseduje snage, sredstva, pameti i moći da se suoči sa time i da to sve predupredi i zaštiti građane koji su hteli da izraze svoj protest, što je nekome palo na pamet da to radi u slobodarskom Beogradu. Podsećam da je juče do vas stiglo pismo na inicijativu poslanika LSV, podržanog sa potpisima svih narodnih poslanika Liste za evropsku Srbiju, da se spreči i održavanje ovog profašističkog skupa, ali nije vam ni padalo na pamet da sprečite održavanje skupa protiv tako čega.
Samo da iskoristim priliku jer je već nekoliko poslanika SRS se danas obraćalo LSV da vam poručim, i vama i svima koji imaju sumnju u to ...
(Predsedavajući: Vreme.)
...evo, sekund; Ligi socijaldemokrata Vojvodine i velikoj većini građana AP Vojvodine ne treba, i nikad to nisu tražili, druga Srbija, već drugačija. Zahvaljujem.

Zahvaljujem poslaniku Radovanu Radovanoviću, uzeli smo k znanju. Čini mi se i ministar unutrašnjih poslova, ukoliko želi dajem reč gospodinu ministru, izvolite.