Vi ste govorili tri minuta i 45 sekundi.

Nastavljamo načelni pretres. Gospodin Zoran Krasić ima reč.

Morao bih na početku da ukažem na jednu situaciju, da ovaj predlog zakona brani gospodin ministar Žarko Obradović, a ni kriv ni dužan, jer svi problemi ovog zakona su nastali u vreme kada je neko drugi bio ministar. Da budem još precizniji, u vreme kada je vedrio i oblačio čuveni Gašo Knežević.
Ljudima koji se bave pravom poznat je po tome što je primenio nacrt zakona prilikom donošenja jednog rešenja, a primenio ga je zbog toga što je bio siguran da će uskoro da bude i zakon, a to nikad nije postalo zakon. Takav čovek uči decu na Pravnom fakultetu. Pomagali su mu ljudi koji su bili opredeljeni da unište Srbiju.
Radi se o intelektualnom uništavanju Srbije. Ko su ti, Srbijanka Turajlić i kompanija, koja je zaključila da treba državne fakultete i državne univerzitete uništiti i stvoriti prostor za privatne univerzitete?
U toj koalicionoj borbi učestvovali su i neki koji su vikali studentima po ulicama boreći se navodno za studentska prava, završili fakulteta po onom trulom sistemu i uveli gotovo obavezno plaćanje školarine.
Sada naša omladina, naši studenti, ne mogu ni da se pobune. Zašto? Neko im je utuvio u glavu da je to evropski da se plaća, ali niko ne može da ubedi njihove roditelje niti da im da formulu kako da obezbede sredstva za "besplatno školovanje", doduše u visokom obrazovanju nije besplatno.
Naravno, izgubio se i onaj tanani kriterijum da talentovani i dobri učenici nastavljaju školovanje o trošku države i dobili smo pre nekoliko godina neke nove kategorije, japi eksperti G17 plus, pomoćnici ministara, državni sekretari, sa nekim kursevima iz Segedina, Londona i ko zna odakle.
Svoje ekspertsko znanje su završili sa prevodom sa slovenačkog jezika na srpski, i to lošim prevodom, pa onda kada neko ode da pita kakav je taj zakon, onda taj ekspert kaže - čekajte da izvadim slovenačku verziju, čekajte da izvadim prevod na srpski, pa da greška je u prevodu.
Nekada davno, kada je većina nas bila na fakultetu, školovanje je bilo besplatno, mnogi su upisali, mnogi nisu završili, ali i dok su bili na fakultetu stekli su neko elementarno obrazovanje, za razliku od onog primerka pijanog što je malopre pobegao. On nije imao to ekskluzivno pravo da na fakultetu nauči dobro vaspitanje.
Sledeći aspekt jeste - kojim sredstvima raspolaže država. Nekada se tačno znalo koji deo društvenog bruto proizvoda se odvaja za školstvo, vrste školstva itd. Nedostatak sredstava navodno stvorio je prostor za privatnu inicijativu, a znam da se dobro seća, ako ne gospodin Žarko, onda gospodin Mitrović, bio je u nauci pomoćnik, tada je 1997/98. godine dat jedan mali ventil, pod rigoroznim uslovima kako može privatno školstvo da bude prisutno, da bude neka vrsta pozitivne alternative državnom školstvu.
I onda je došla ova furija dosmanlijska, trojanski konji, za sve su oni ovo krivi, oni dočekuju Solanu umesto da ga šalju u zatvor, oni se klanjaju Oli Renu, a Oli Rena nigde niko živi ne poštuje u Evropi da znate, pa čak ni u njegovoj rođenoj Finskoj. Ali šta da radite?
Ovde su mediji u službi režima, ovde svako puvalo može da bude stručnjak i od svakog ništaka koji dođe iz inostranstva pravi se veliki političar, veliki državnik, pa čak i vremešni Krkobabić mora da stoji mirno da bi se pozdravio dok mu dolazi ta delegacija. I onda ne čudi ovo što se dešava.
Ova većina je pre nekoliko dana skinula sa dnevnog reda i Predlog odluke koji se tiče Kosova i Metohije. Ne dozvoljavate raspravu o stanju u bankama, ne dozvoljavate ništa, a onda se pojave trojanski konji pod alkoholom da malo šire svoj patriotizam na vrlo bezobrazan način. Ne može patriotizam i nemoral zajedno, ali o tom potom.
Podsetio bih samo gospodina Obradovića, pošto znam da se seća da je bila teška kritika u ovoj skupštini i one gospođe koja je tada bila predstavnik Vlade povodom ovog zakona, i da vas podsetim koji su problemi bili oko izbora saveta, koliko puta se biralo ovde, u jednom trenutku je to bilo čak i tako nakaradno smešno.
Iz takvog načina izbora članova Nacionalnog saveta nije nikakvo čudo što imamo situaciju da se ovaj zakon i ne primenjuje ili, da kažem preciznije, selektivno primenjuje.
Sada bih da skrenem pažnju kako je nastala ta Bolonjska ujdurma. Nastala je tako što je neko u Evropi zaključio da treba da oponaša Amerikance. Amerikanci, koji su globalna sila odavno, a naročito od 45. godine, jer su oni jedini dobili Drugi svetski rat, Englezi sve pogubili jadnici, razvili su te proizvodne snage, razvili su tu svoju dominaciju, pa ako im je za neki posao bilo potrebno pet metalostrugara, sad zahvaljujući mašinama imaju potrebe za jednim. Ako im je bilo potrebno pet bravara, sad imaju potrebe za jednim, jer su takve mašine. A šta da rade sa onih četiri bravara i četiri metalostrugara? Njima treba naći posao.
Cela američka ekonomija posluje po sistemu troška, podsticanja potrošnje. Pošto četiri bravara nisu mogla da budu za mašinom, onda su izmislili da je jedan menadžer za pucval, drugi za magacin i treći da pridrži šraf. Još gora situacija je bila u onome što se zovu usluge.
Ali, država je imala i potrebe za jednim aparatom paradržavnim da bi vršila kontrolu svega i svačega. I onda je jedna Evropa, koja nije dostigla taj materijalni položaj Amerike, rešila da oponaša kako bi studenti iz Francuske mogli da nastave studije u Engleskoj. Kasnije su primetili da ti programi nisu isti i da se javlja veliki problem i veliki nedostatak.
Amerikanci, i dan-danas tako silni i jaki, najviše uvoze mozak iz inostranstva. Da vam ispričam samo jednu anegdotu. Kada se organizuje konkurs da bi se primila kasirka, kandidati 90% padaju na pitanju - ako nestane struja, pa je neko kupio proizvod koji košta dva dolara, a dao vam je novčanicu od deset, koliko ćete da vratite kusur, a da pri tom ne koristite kasu jer nema struje? Od 10 kandidata jedan uspe da pogodi tačan rezultat.
Da vam pričam da su naši VKV majstori odavde, pošto tamo posle izvesnog vremena dok savladaju jezik da bi dobili stalni boravak polažu ispite, najbolji matematičari. Neko je osmislio kako da se uništi fundamentalno znanje i onda deluje tragikomično kada neko saopštava podatke kako se u ovoj zemlji povećava broj nepismenih.
Odmah da vam rešim i još jednu dilemu. Nekada nam je vrištao ovde Mlađan Dinkić - irski model, irsko čudo, irski model, irsko čudo. Prošle godine smo bili u jednoj delegaciji i posetili i njihov senat i njihovu skupštinu, i obavili razgovor s njima i naročito se interesovali za to irsko privredno čudo.
I senatori i poslanici su se čudili kakvo su oni to čudo kada se 35 godina muče, zadnjih desetak godina nešto su malo živnuli.
Ko to priča da su oni čudo? A mi kažemo, ima jedan ministar finansija koji to priča. Kaže, pozdravite tog čoveka, taj ništa ne zna.
Kada smo pitali u čemu se ogleda vaš prosperitet, kaže - u obrazovanju. Za poslednjih 15 godina smo dali težište obrazovanju, država što više finansira obrazovanje. A kako je bilo pre toga? Bilo je mnogo neobrazovanih u Irskoj. Ni tu ne možemo da se uporedimo. Kod njih je proces da nacija postane obrazovanija, kod nas je proces da nacija nestane. Eto, to je ta priča.
Da vas podsetim, gospođo Đukić-Dejanović, ovi u irskom parlamentu su nam se hvalili kako će za koji dan da krenu direktni televizijski prenosi iz Skupštine. Vidite koliko smo mi ispred njih.
Naravno, obično u jesen kad se otvori prozor onda lupetaraju neka vrata i prozori, ali s obzirom na ovu vrućinu i nije loše da produva malo promaja.
Kada čovek ne završi fakultet, a misli da je mnogo pametan, onda ima obično neko teranje i to su problemi. Gospođo Đukić, nadam se da ste prepoznali problem, vi ste dobar dijagnostičar. Znači, to su naši problemi, fundamentalni problemi.
Znam da je gospodin Obradović potpuno svestan činjenice da se ovom izmenom ovog zakona ne rešava problem, možda gasi neku vatru, ako tako mogu da kažem, samo gasi neku vatricu, jer ne može jadnik ni da popiše gde su sve rupe u toj kanti koja se zove obrazovanje, malo se izdvaja.
Sad da vas podsetim, opet je tu bio jedan ekspert, pa nam je dve godine pokazivao kako postoji suficit, to znači ima toliko da država nema potrebe da troši. U neko trulo vreme, kada su svi dobro živeli u ovoj zemlji, višak prihoda nad rashodima se vraćao privredi, linearno ili selektivno, ulagao u neki razvoj, a ovde fiktivni suficit u potrošnju, i to budžetsku.
Gospodine Obradoviću, da li je pet ili šest puta više sad zaposlenih u državnoj upravi nego u vreme kada ste vi bili prvi put u Vladi? Možda tri puta, možda sam pogrešio. Sećam se samo one priče o policiji. Do 2001. godine je bilo 100 hiljada policajaca, maja 2001. godine Đinđić je rekao - nema 100, ima 18, da bi normalno poslovali treba nam još pet hiljada.
To je ta priča koja se nosi i mene ne iznenađuje ni Crna Gora, ne iznenađuje me ni Makedonija, ni činjenica da je 27 država EU priznalo nezavisno Kosovo i ne iznenađuje me što nas je neko ovde terao da ratifikujemo neki navodno sporazum, a to nikakva obaveza nije bila. Niko iz EU neće da ratifikuje ovo jer su prvog dana kad je potpisano rekli - ovo ne važi ljudi, nas baš briga. Ali, mi se bavimo ovde sami sobom. Već danima predsednik Narodne skupštine forsira svoju stranku. To nije SPS, nemoj da se ljutite, to je nova u nastanku.
Gospođo Đukić-Dejanović, da više ne biste grešili, a da biste ovo shvatili što dajem, nije vam potrebna Bolonja, dovoljno je sve ono što već imate kao završenu školu. Potražite od ovih građana uverenje o izboru za narodnog poslanika.
Dajem vam fotokopiju jednog originala koji je kod mene. Videćete šta piše ovde. Ne možemo mi da budemo povodom ovoga nemoralni, a povodom stava vezano za Crnu Goru moralni. Kako to može ljudi, objasnite mi?
Kad je u pitanju ovo priznanje, onda ćemo da se pozovemo i na Ustav, i na rezolucije, i na bratstvo, i na ovo i na ono, a kad je u pitanju ovo, onda se pravimo mutavi. Onda je dobro da se s vremena na vreme ubaci tako neki neidentifikovani leteći objekat pod alkoholom kao trojanski konj, zapali, izađe i onda građani kažu - vidite, Skupština nije zdravo mesto, oni se svađaju oko fotelja, oko mandata, ne vode računa o državi. Vodimo mi računa o državi, ali nas neko tera da pričamo o nečemu što je periferno, marginalno, bedno, sa gledišta Ustava i zakona rešeno.
Eno ga gospodin Oto Kišmarton, dajte mu uverenje pošto ga je zaboravio. On nema uverenje da je narodni poslanik. Evo vam fotokopija, original je kod mene. Vidite šta piše tu u tom uverenju. Da li možete da pozovete poslanike sa uverenjem da se svako legitimiše ko je i šta je, ili pravite i dalje fantomske stranke? Čemu? Ponižavate Srbiju, gospođo Đukić-Dejanović. Ne ponižavate postupak, svaki postupak i svaka forma postoji zbog sadržine i suštine. Pričamo o suštini. Izgubili ste vid o suštini. Ne vidite suštinu.
Ništa ne dobijamo ovom promenom. Malo se gasi vatra da ne bukne požar. Studenti su vam mirni, nema ko da ih povuče na ulicu, SRS to ne želi, znate i sami. Ne želimo. Zašto bi izvlačili studente na ulicu? Da li im je teško, teško im je. Šta je sa našim programima?
Donet je zakon, da li su programi prilagođeni za tih 60 bodova? Ako ih prilagodite, čuli ste od profesora vašeg poslanika, onda se gubi suština, nema znanja. Zašto Lomonosov, zašto neki drugi važni fakulteti, zašto univerziteti jednostavno kobajagi priznaju, ali ne priznaju? Što mi ne napravimo tu fintu, kobajagi priznajemo, a ne priznajemo?
Valjda nam je interes da nam deca završavaju fakultete i da imaju neko znanje, a ne ko ona Biserka Živković, završila fakultet pa smo se valjali na RIK-u sa njenim tumačenjima. Na vezu završila žena. Da ne pričam o ovima iz G17 plus. Gde su pare, tamo je G17 plus. Gde su sada? Nema ih, njih ovo ne interesuje.
Pazite, javili su se stručnjaci, šta reče onaj, kaže - znate, ja, Šaper i Đilas to sve znamo, pratimo te fokus grupe i ovo i ono.
Prebacuje se politički život u medije. Gde?
Na televiziju, plaćene novine, izmišljaju se teme samo da se ne bi pričalo o onome što je važno, a mi godinama pokušavamo da ono što je važno, bitno za život građana Srbije, vratimo u Narodnu skupštinu, da se o tome ovde priča, svesni činjenice da neke stvari pretiču.
Ovo sa bankama pretiče. Nema potrebe da se pravi tu dnevni red, začas trebaju predsednici da se dogovore oko dnevnog reda. Oko KiM treba da se dogovore. Ali, Goran Bogdanović, koji je bio ministar u toj prelaznoj vladi, vi ste ga postavili ovde sad za ministra. Koga ste postavili za državnog sekretara? Olivera Ivanovića. Kad je taj zastupao srpske nacionalne interese?
Znam da ti radiš za američku ambasadu i mene ne iznenađuju tvoji komentari, meni je drago kad ti dobacuješ, ali mora da vodiš računa o nekom nivou. Ima nešto što je crta podnošljiva i što nije podnošljiva. Vodi računa malo, ti treba da zastupaš građane Srbije ovde, a ne Amerike. Ovo nije američki kongres, ovo je Narodna skupština. Možda smo ovakvi, možda smo onakvi, možda nismo lepi, možda nismo obrazovani, ali trudimo se da artikulišemo interese ovog naroda. Ako ti
se sviđa budi ovde, ako ti se ne sviđa promeni program. Nije nikakav problem, ali nemoj da dobacuješ tako bezobrazno u ovim teškim trenucima. Imaj malo dostojanstva prema svom narodu.
Gospođo Đukić-Dejanović, imam još ovih pet-šest minuta, neću da trošim to vreme. Nadam se da je svima jasno. Svi smo povređeni, svi smo uvređeni, s tim što oni koji vređaju i oni koji ponižavaju prividno imaju neke koristi, samo zapamtite onu staru izreku - oteto je prokleto. To je bilo i uvek će tako biti. Podignimo glavu i krenimo dalje, a molim vas vodite malo računa o onome što vam pričaju poslanici SRS.

Zahvaljujem. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li želi reč predsednik, odnosno predstavnik neke poslaničke grupe, a da još nije iskoristio vreme u skladu sa članom 93. Poslovnika?

Gospođa Kolundžija, izvolite.

Uvažena gospođo predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa "Za evropsku Srbiju" će podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju zato što mislimo da je to važno. Zato što mislimo da je važno da se reforma obrazovanja nastavi, potpuno svesni da je od početka reforme na tom putu bilo teškoća, zastoja, možda ponekada i lutanja, ali ono što mi verujemo jeste da to ne smeju da plaćaju deca, studenti i da to ne smeju da plaćaju njihovi roditelji.
Zbog toga mislimo da su ove izmene i dopune zakona, kao što su mnogi ovde i rekli, način da prevaziđemo jedan od problema, kako šteta po one na koje se to odnosi ne bi bila velika.
Verujemo da će u narednom periodu Ministarstvo napraviti strategiju koja će voditi računa o mogućnostima društva u toj reformi i istovremeno željenim ciljevima. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Obradović. Izvolite.

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović. Poštovane kolege narodni poslanici, znam da je kasno i neću dugo, ali imam moralnu i profesionalnu obavezu da vam se svima zahvalim na onome što su izrekli oni koji su učestvovali u raspravi o ovom zakonu.
U izlaganjima svakoga od vas sam stvarno prepoznao dobru volju da unapredimo Zakon o visokom obrazovanju i da učinimo nešto što će naše visoko obrazovanje učiniti boljim nego što sada jeste. Nije situacija katastrofalna, ali nije idealna. Očigledno da neke krupne reči koje smo koristili godinama unatrag da bi glorifikovali svoj sistem obrazovanja nisu tačne. To su pokazali rezultati ispita koji su se desili prošle i ove godine.
Moram vas podsetiti da mi u ove promene nismo ušli sada nego prošle godine. Prošle godine je utvrđen broj od 37 bodova kao uslov za upis školske godine. Mi sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sada, da kažem, ovaj proces usmeravamo i podvodimo pod zakonske odredbe, svesni da moramo da odgovorimo zašto je do toga došlo.
Ako je prolaznost bila u septembru 22 do 30% na univerzitetima u Srbiji, mi svi dugujemo javnosti Srbije i studentima, dugujemo i sami sebi odgovor na pitanje zašto se to desilo.
Odgovor moraju da daju oni koji su za to zaduženi, a pre svega Nacionalni savet za visoko obrazovanje, moraju da daju i univerziteti i fakulteti pojedinačno. Ono što sam večeras čuo jeste objektivno briga svakog od vas u ime poslaničkih grupa u ime kojih ste nastupale da na različite načine, ali da pomerimo stvari unapred i unapredimo sistem visokog obrazovanja.
Ono što svima nama može služiti na čast je činjenica da imamo sistem visokog obrazovanja, odnosno da koreni sežu dva veka unatrag. Dana 13. septembra smo proslavili dva veka visokog obrazovanja u Republici Srbiji, imamo visoko obrazovanje duže nego što traju neke države. Imamo čime da se ponosimo i imamo šta da kažemo drugima. To naravno ne znači da treba da se zakopamo u mesto i da ne pratimo sve ono što je u svetu inovacija i tehnološki napredak, što možemo primetiti u svojim nastavnim planovima i programima i što može doprineti razvoju Srbije.
Ovaj postupak akreditacije, koji je u toku, objektivno će uvesti jedan red u oblast visokog obrazovanja i on ima svoj puni smisao.
Ne treba zaboraviti, da bi se neka visokoškolska ustanova akreditovala, ona mora da bude komplementarna sa programima poznatih univerziteta i fakulteta u svetu, ali mora da ima i prostor, mora da ima naučne i kompetentne ljude. Znači, ipak se postavljaju neki standardi koji se moraju ispuniti da bi se dobila akreditacija.
Suština ovog zakona jeste da pomognemo studentima da veći broj njih upiše školsku godinu. To je činjenica i od toga ne treba bežati - da pomognemo studentima da što veći broj njih upiše školsku godinu i za one koji ne ispune kvotu, onaj broj od 60 bodova, država stvara i pravne i finansijske mogućnosti da mogu o trošku države završiti fakultet i posle protoka od četiri godine.
Kao Ministarstvo mi nismo kasnili, iako to može izgledati u odnosu na činjenicu da danas raspravljamo o ovome. Zašto? Pogledajte odredbe Zakona o visokom obrazovanju, deo koji se odnosi na nadležnosti Konusa, pogledajte deo Zakona o visokom obrazovanju koji se odnosi na nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, pa ćete videti da ta dva tela imaju obavezu da daju svoje mišljenje, a Ministarstvo mora to da uobliči u formi zakona.
Imali smo stav univerziteta u Beogradu u julu, ali nismo imali stav ostalih univerziteta. Ovaj stav koji smo mi modifikovali i pretočili u zakon, podržavaju svi državni i privatni univerziteti u Srbiji, podržava Nacionalni savet za visoko obrazovanje, podržavaju i studenti.
Naravno, to ne znači da je sve idealno, a ovo ima svoj smisao u ovom trenutku. Na nama je da damo odgovor zašto su rezultati ovakvi kakvi jesu, da li je problem u nastavnim planovima i programima, da li u implementaciji, da li u obimnim udžbenicima, da li u ispitivanju, da li u izvođenju nastave, da li su studenti neaktivni. To su pitanja koja mi, objektivno, moramo da damo javnosti Srbije.
Moram da vam kažem još nešto. Mnogo se ovde pričalo o finansijama. Hoću da znate da ovo ministarstvo ima budžet koji je, kada pogledate cifre, fantastičan - milijardu trista četrdeset dva miliona evra ili 105,715 miliona dinara. To je fantastična suma.
Ali, poštovane kolege narodni poslanici, 95,9 % te sume, a u izvršenju 97% te sume ide na lične dohotke zaposlenih, a u sistemu obrazovanja ima ih 125.000. Naše usluge u obrazovanju koristi oko milion dece različitih uzrasta i studenata. Onda nam ostaje tri do 4,1 % da zadovoljimo sve: za predškolsko, za osnovno, za srednje, za visoko obrazovanje, za kredite, za đačke i studentske domove, za intervencije vezano za investicije.
Mi imamo preko 500 škola koje su starije od 95 godina. To je lepo kada kažemo da imamo tradiciju, ali te škole treba održavati. Moramo da racionalizujemo mrežu, moramo da uradimo mnogo toga.
Dobro je neko poredio situaciju sa nekom kantom koja je izbušena. Mnogo toga ima otvorenog, ali ne smemo zatvoriti oči pred tim, nego rešavati, rešavati uz pomoć struke i davati rešenja koja su i primerena Srbiji, ali koja nas vode napred.
Stvarno ću, moram da kažem i vama, učiniti sve da naše obrazovanje, kao ministar, jer ministar nema mnogo nadležnosti, ali može mnoge stvari da promoviše i može mnoge stvari da pokrene napred, učiniti mnogo toga da mi budemo deo obrazovnog evropskog prostora, da ono što je tamo primereno bude i kod nas primenljivo, da Srbija krene napred.
Ali, da ne zaboravimo ni Dositeja, ni Vuka, ni Teslu, ni Pupina, ni Milutina Milankovića, niti bilo koga od naših ljudi koji su obeležili naučnu i obrazovnu scenu Srbije. Zašto? Zato što mi imamo rezultate. Sa ovih 3% nije moguće mnogo toga postići.
Plan Srbije jeste da se udeo izdvajanja za obrazovanje poveća sa 3,8% , koliko je sada, na 6% 2016. godine. Da li će to biti moguće? Mi se nadamo da hoće, jer želimo da se taj debalans, da ta ogromna količina novca koja ide samo za lične dohotke, jednostavno, da krene u drugom pravcu, jer ima mnogo toga što se može učiniti za obrazovanje, a da ne bude samo deo ličnih dohodaka.
Neću govoriti o drugim stvarima, jer bilo je puno toga o obrazovanju, ali nije predmet ovog zakona. Jednostavno, želim večeras da pozovem sve poslaničke grupe, a vidim da je ogromna većina iskazala već takav stav, da se što pre usvoji ovaj zakon, da se stvore uslovi da studenti, na način utvrđen ovim zakonom, steknu uslove da upišu školsku godinu.
Da znate, ovaj zakon je ograničenog trajanja, od 2010/11. godine 60 bodova će biti uslov za upis, ali ta postepenost, postupnost povećavanja bodova je nužna u odnosu na situaciju koju imamo i jeste jedan period prilagođavanja. Mi smo ovaj predlog pripremili verujući da je u najboljem interesu studenata i njihovih roditelja.
Država je pokazala da vodi brigu i o njima, ne samo kroz ovaj predlog zakona, nego i kroz preuzimanje obaveze i da u jednom naknadnom periodu finansira njihovo studiranje. Ovaj predlog, pomenuo sam već, pored svih tela koje sam pomenuo, podržavaju i studenti, Studentski parlament i Savez studenata.
Sve vas pozivam da ovaj zakon što pre usvojimo i jednostavno stvorimo uslove da se studenti na vreme upišu i ostvare sve one druge stvari koje dobijaju na osnovu prava upisa tekuće školske godine. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministru.
Zaključujem načelni pretres.
Podsećam vas da nastavljamo rad sutra u 10,00 časova.