Predstavnik poslaničke grupe G17 plus Miloljub Albijanić, a zatim gospodin Mileta Poskurica, SNS poslanička grupa i profesor Šami posle njega.

Gospođo predsednice Narodne skupštine, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega da kažem da će poslanička grupa G17 plus podržati predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Ono što želim da kažem, to je da je danas znanje u svetu najvažniji resurs. Ono što su nekada u ekonomiji bili osnovni postulati – rad, zemlja i kapital – danas je preovlađujuće znanje. Čak i ekonomija prerasta u ekonomiju znanja, naše čitavo društvo postaje društvo znanja. Bilo bi dobro kada bi svi zajedno uspeli da stvaramo i kulturu naklonjenu znanju i podižemo ugled naših profesora i obrazovnog sistema uopšte i da tome posvetimo jednu dužnu pažnju. Pre svega sam se zato javio za reč.
Takođe, hoću da kažem da su prva i druga informaciona revolucija, dakle, prva štamparska mašina, a i prvi računari, zauvek promenili poslovanje, život i rad ljudi u svetu. Ovaj zakon o visokom obrazovanju koji imamo pred sobom ide, pre svega, u susret našim studentima. Tako treba i da posmatramo stvar.
Dakle, mi smo 2005. godine usvojili zakon, a kada je stupio na snagu i dobio svoju praktičnu primenu, uočilo se da bi prebrzi ulazak u samu realizaciju zakona doneo štete studentskoj populaciji. Mi idemo u susret studentima, tako što prilagođavamo brzinu primene zakona njima i njihovom studiranju.
Ovaj broj bodova svake godine, stepenasto povećanje broja bodova za svaku godinu znači da ćemo imati jedan miran prelaz u režimu studiranja po novom zakonu i Bolonjskom procesu.
Kada sam već pomenuo Bolonjski proces moram da kažem da je Srbija do sada dva puta ocenjivana o napretku u primeni Bolonjskog procesa i prošle godine 2007. u Londonu dobili smo izuzetno visoku ocenu, dakle četvorku u tome, što će reći da je prvi taj entuzijazam primene zakona i akreditacija, i prilagođavanje samih fakulteta imao je jedan zamajac, jednu pokretačku snagu.
Međutim, nas očekuje mnogo posla da zaista studiranje i sami fakulteti dobiju taj zavidni kvalitet. Ono što je važno, da studenti i profesori imaju kretanje, mobilnost svuda u svetu, jer ako hoćemo da pričamo ozbiljno o naučno-istraživačkom radu, razmena studenata i profesora, kretanje naših ljudi na najboljim univerzitetima sveta doprineće dolasku novih znanja i unapređenju samog studiranja i kod nas.
Dakle, danas kad govorimo o pismenosti uopšte svakako moramo reći da svaki čovek koji je završio fakultet podrazumeva se da ima znanje jednog stranog jezika najmanje, a podrazumeva se i njegova računarska pismenost. To su neki okviri u kojima moramo delovati, kao što se podrazumeva da zanimanje i ono što je završio omogućava da stupi normalno na posao kada završi fakultet.
Da bi sve to postigli moramo kao društvo da se dogovorimo da imamo veće izdvajanje za obrazovanje, istraživanje i nauku. Dakle, onaj početan korak je neophodan dogovor svih činilaca, dogovor svih činilaca u ministarstvima i u samoj Vladi, a i među nama da se oseti ta kritična reč među ljudima, da ljudi kažu - to jeste resurs za budućnost i mi tako možemo postići održiv razvoj države na duži rok.
Imamo iskustva u svetu koja govore o tome da se zaista ulaganjem u obrazovanje može promeniti jedno društvo i država. Primer je irski model. U Irskoj su ljudi 30 godina ulagali u obrazovanje i nauku i za 30 godina od jedne nerazvijene zemlje sveta stigli su na 11. mesto među najkonkurentnijim državama sveta.
Ali, imali su jedan dogovor u državi, dogovor o tome da treba privlačiti strane direktne investicije, dogovor o tome da treba prilagoditi poresku politiku naklonjenu poslovanju, ali i dogovor o tome da treba ulagati u obrazovanje, nauku i istraživanje, da treba imati obaveznu i besplatnu srednju školu, ali da treba imati dostupno svima visoko obrazovanje.
Tako se dogovorili, ali su rekli još nekoliko stvari - moramo biti istrajni, čvrsti i strpljivi, a rekli su da i ulaganje u obrazovanje i nauku nadilazi mandat jedne Vlade, jedne političke elite na vlasti. Dakle, dogovor unutar države omogućava razvoj na dugi rok, jer investicija u znanje i obrazovanje ima zapravo onaj dugoročni efekat.
Proći će i privatizacija u Srbiji, osećaće se efekti još nekoliko godina, ali mi za dugi razvoj i napredak države moramo zaista da se opredelimo da strateški ulažemo u znanje i obrazovanje da bi mogli da imamo normalan razvoj, da budemo jedna država koja je sama stvorila sistem sposoban za svoj rast i razvoj.
To je ono što sam želeo da kažem. Istovremeno da ponovim još jednom da će poslanička grupa G17 plus podržati izmene Zakona o visokom obrazovanju. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Gospodo, ovaj pokušaj koji Vlada čini korekcijom zakona koji je donela zaista neka druga Vlada je ispravan i to je možda najmanje što možemo da uradimo, ako imamo pred sobom na uvid činjenicu da su ovo potpisali i podržali - studentske organizacije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, shvatilo je i Ministarstvo da je tako potrebno, a najviše će to shvatiti i osetiti roditelji dece koja se školuju.               
Kada je donošen zakon mi smo govorili o tome da je potrebno makar virtuelno simulirati uslove po kojima će po Bolonjskoj deklaraciji doneti zakoni ukazati kako i na koji način će se faktički odvijati nastavni procesi.
Procesi akreditacije visokoškolskih ustanova, koji su zaista, makar kako je koncipirano, trebalo da u celosti obuhvate problematiku koja se tiče visokoškolskog obrazovanja, nisu se pokazali efikasnim. Naime, dobijene licence nisu zagarantovale mnogim fakultetima da će to što rade biti u korist studenata, da je primena Bolonjske deklaracije olakšanje studentima.
Više puta smo sa ove govornice govorili da ne postoji smetnja kadrovskoj mobilnosti, niti je postojala pre donošenja ovog zakona. Mi sada imamo problem sa akademskom mobilnošću i studenata i profesora unutar, regulisano nekim drugačijim događaja i drugim okolnostima.
Vi imate činjenicu da na jednom istom fakultetu, jer ne postoje i ne funkcionišu dovoljno dobro zajednice fakulteta srodnih ili identičnih, pa se prema tome u jednoj istoj godini ne uče isti nastavni predmeti, iako imate formu da 60 bodova Bolonjskih bi svako zadovoljio.
To znači da bi neko morao, ukoliko želi da promeni u drugoj godini studija, po zakonu, fakultet na kome će učiti, da fakultet promeni ili diferencijalne ispite položi, ili pod uslovom da je to bio izborni predmet, onda naravno u tom slučaju dva izborna predmeta, ako oba fakulteta imaju isti izborni predmet, tu bi stvar bila nešto drugačija.
Jedan od razloga zašto ovo nije dobro je to što se zaista nije poštovao onaj osnovni uslov koji je tražila deklaracija, a to je olakšanje uslova studiranja i opterećenje studenta nastavnim programom. Nijedan fakultet, raspitivao sam se kod mnogih, nije značajnije skratio obim studija, dužinu studija, sadržaj nastavnih predmeta, svoje nastavne programe drugačije prilagodio. Možda negde postoje mogućnosti da se to uradi u društvenim predmetima, u društvenoistorijskim naukama, ali u prirodnim naukama teško da je moguće da vi značajnije skratite obim gradiva koje se nekom studentu predočava da mora da ga savlada.
Šta su skratili prelazeći na semestralne studije ili dvosemestralne u maksimalnom iznosu, sabijeno je i kondenzovano vreme u kome student prima informacije. Zaista nije čudo da neko na medicinskom fakultetu ne može da uspešno savlada predmet interna medicina, to tek stiže ove godine da se radi po Bolonji, jer će on zaista ostati defektan u obrazovanju. To je klinički predmet, kao i hirurgija, kod kojeg mora da se provede vreme da bi student stigao da vidi svaki slučaj iz kliničke prakse.
Ne vredi lekaru ako iz kliničke prakse ne može da se susretne sa određenim bolestima, i retkim bolestima, čak i time što će se produžiti vreme njihovog boravka na fakultetu, ako tih meseci i tih dana nema određenog kliničkog slučaja, student ga nikada videti neće. Ranije su se ti predmeti učili dve, dve i po ili tri godine, pa su studenti mogli, zahvaljujući tome, da imaju veći broj šansi da se suoče sa određenim problemom.
Sada će to svesti na testiranje i na druge načine provere znanja, od kojih je kada je zakon donošen ministar Vuksanović izlazio i govorio - da je dovoljno da student bude prisutan na predavanjima i vežbama, dobiće 70 poena, a do sto i osnova da prođe trebalo je samo malo, i ako to reši na usmenom kako tako, onda on može da prođe.
Dakle, velika euforija oko toga šta donosi Bolonja polako vidite da pada i da smo prinuđeni da izađemo u susret da pravimo korekcije za stvari koje su kršenje direktno Bolonjskog procesa. Mi zaista nećemo moći da se pohvalimo. Ne znam kako su pale te visoke ocene i ko je to nas ocenjivao, i ko to treba da nas ocenjuje, ako mi sami padamo na ispitu i studenti nam se žale da nije dobro, roditelji to osećaju.
Vlada ima kriterijume za koje ne možemo tačno znati kako procenjuje odnos onima koliko će ko imati školarine, bez šanse da se upliće u visinu školarine jer je dala autonomiju fakultetu, a oni maksimalno koriste autonomiju da do neba podignu školarine.
Odnos studenata u okviru raspona koji može da primi fakultet prema licenci koju je dobio neko izgleda određuje arbitražno. Zašto će negde 50% dobiti da ide na budžet, a 50% neće?
Pola boda će možda rešiti nečiju sudbinu, da plati tri, tri i po hiljade evra studije. Koliko ćemo dece tu izgubiti?
Koliko je u startu loših pretpostavki za sprovođenje ovako koncipiranog zakona, sa onim što se htelo, a htelo se kako je tu Turajlićka, kako su pisali Vodinelić i ostala grupa za implementaciju, zajedno sa Gašom Kneževićem, i nisu uspeli to da sprovedu nego je došao Vuksanović i sproveo, dakle kako su bili zamislili. Mnogo nam dugo deca studiraju. Moramo učiniti nešto da i kad završe četiri godine, da budu bečelor, da dobiju nekakvo znanje. Neka imaju nešto, jer prosek studija je osam ili devet godina.
Ako ovo ne bismo uradili, ako ovo ne uradimo, opet ćemo dobiti duže studiranje. Šta smo sada uradili? Moramo da smanjimo broj kredita, broj bodova koji studenti... Naravno, amandman koji je došao je spasonosan u pogledu činjenice da će ovim biti obuhvaćeni i oni studenti koji inicijalno pri upisu nisu bili budžetski, nego će se, saglasno članu 84, kada se budu rangirali, u narednoj godini studija i oni moći, ako sam razumeo ministra, da konkurišu, pa da i proporcionalno smanjenju bodova koje nose i oni mogu da uđu eventualno u budžet.
Jako je bitno za neke fakultete gde deca zaista mnogo rade. Vršno opterećenje studenta je nekada 16 do 18 sati dnevno. To nije bilo nikada. To je zakonski bilo limitirano. Takav nastavni plan i program nisu mogli nikada da prođu. Sada prolazi sve. Fakulteti nose akreditaciju ako jednog dana u ponedeljak imate nastavu od 8 do 22 časa, sa pauzom od 2 sata svega. To nije u redu, tako da će studenti verovatno se javiti sa novim zahtevima.
Ovo je samo početak. Tiče se džepa, tiče se koštanja, tiče se toga koliko ta deca i njihovi roditelji mogu da podnesu. Pazite, ako prepolovite na nekom fakultetu od 300 na 150 i 151. plaća.
Pitanje je ako zaista nedostaje ovoj državi arbitražna procena ili relevantna procena, šta joj je potrebno, koliko kog kadra, koliko kog profesora, lekara, arhitekata, geodetskih inženjera, pa da se država tako ravna i omogući nekoj distribuciji fakulteta koji to rade sredstva za nužni broj, onda bi to moglo i da se shvati. Ako nekome pustite potpuno na volju da odluči i o visini školarina jer država sama preseče na pola što će dati, mi smo u ozbiljnom problemu za naredne generacije.
Sada moramo, očigledno i red je i treba država to da učini, da omogući deci da se školuju. Teško je preći iz okolnosti u kojima se moglo sa jednim ili dva preneta ispita ići u narednu godinu. Šta se sada radi? Ko ne ostvari dovoljan broj bodova, mora da plati svaki kredit, svaki bod koji mu nedostaje, hiljadu, hiljadu i po dinara.
Da ide godinu celu da provede, bez mogućnosti da upiše slušanje drugih ispita.
Čekamo samo dan u kome će se reći, evo, taj i taj fakultet zahvaljujući svom statutu, svojoj autonomiji, odlučio je da će moći i da upiše, ali bogami, debelo da plati da sluša neki semestralni predmet, pa da ga recimo sluša u zimskom, a polaže u letnjem semestru. Nije daleko, to će se desiti. Kako ćete to sprečiti? Na koji način? Opet izmenom zakona.
Dakle, hoću da kažem da zaista postoji logika i potreba da se ovaj zakon temeljnije sagleda. To smo nekoliko puta, govoreći o tome i sa ove govornice, i pozivali Vladu da to uradi, kako koju vladu. Nešto tu ne funkcioniše.
Činjenica je da mnoge zapadno-evropske zemlje polako beže od Bolonje ili je bar ne primenjuju, ali ako se setite, ima tu poslanika starog saziva, sama deklaracija ko i svaka deklaracija, četiri-pet rečenica, deset, u kojoj se kaže - zadržite procese vašeg obrazovnog sistema, sa vašim najboljim iskustvima, namerom, prateći vašu vlastitu tradiciju i stvorite uslove za tranziciju, protok informacija, uslove da se može uspostaviti akademska mobilnost studenata i profesora.
Kada nije bilo? Pa, i u moje vreme se moglo otići u bilo koju evropsku zemlju ili zapadnu zemlju ako si, recimo, znao jezik i ako si bio podoban član Saveza komunista, dobar student, mogao si da ideš gde god hoćeš. Profesori uvek.
Oni koji su pisali ovakav zakon, pa oni su svoja znanja, svoje akademske titule, profesuru, stekli po nekom starom zakonu. Hajde sad da ne lamentiramo na zakonu za koji tačno ne znamo šta mu je falilo, sem potrebe da mora da bude promenjen, jer je to nekakav korak u susret evropskim tekovinama. Hajde da vidimo da ovakav kakav je promenimo, da nešto uradimo i neka se zove da ima nekakav bolonjski kostur, ali da zaista bude takav od koga ćemo svi imati koristi. Hajde da ne idemo korak unazad, pa da sve to vraćamo satnicu.
Po ovom ranijem, da se drugačije birao dekan, da se drugačije birao redovni profesor, šta je smetalo? Bilo je 13 ispita, tri možeš da preneseš, deset moraš da položiš i kraj priče. Svi su znali i na to se bili navikli, jer nije se sadržaj promenio. Ako jeste, na mnogim fakultetima uvođeni su novi predmeti.
Uvođeni su predmeti tako što su neki profesori, revolucionari DOS-a, po svom nahođenju sa Interneta, skidajući sa drugih fakulteta, skinuli mnoge predmete, pa ubacili u svoje fakultete. Na Medicinskom fakultetu dva-tri predmeta koja se preklapaju jedan s drugim, veština komunikacije.
Imate anamnezu? Šta sad to veština komunikacije? To mi nije nikako jasno. Medicina se zasniva na dokazima. Besmisleno. Svaka dijagnostika ima dokaznu proceduru, ali to je predmet, to su novi. Umesto 36, imate 43 predmeta. To nije olakšanje studentima.
Ako tako krenu studenti da se istinski bore za svoje interese, biće pred Vladom, pred Ministarstvom zapravo, zahteva se mnogo toga promeni. Kako će se to posle zvati? Da li će ostati to nešto "b" od Bolonje, mi to ne znamo, ali uvek ćemo podržati zahteve studenata da im se olakša način studiranja, kad već programi nisu im prilagođeni i smanjeni.
Teško je i smanjiti programe. Njihova zvanja progredijentno rastu od gimnazije pa nadalje. Mnogo više uči gimnazijalac sada nego pre 10 godina. Ali su i saznanja u nauci veoma brzo otišla naviše i studenti moraju više da urade.
Ne očekujemo mi da obim studija možete smanjiti nastavni program i sadržaj, nego prethodne škole treba da im pruže više, da dostignu viši ishodišni nivo za prvu godinu studija.
Sve ako je tako, imamo veoma talentovanu decu koja uredno pobeđuju svuda, a generalna prolaznost 20 do 30% po prvim rezultatima Bolonje. Dobro je da je to ministar saopštio i dobro je da sa pravim podacima izlazi pred javnost, da znamo koliko je sistem efikasan. U tom slučaju i na takav način mi ćemo podržati svaku reviziju zakona koja će činiti bolje deci i njihovim roditeljima.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojeg je predložila Vlada.
Imam utisak, rekao sam i malopre na Odboru, da je zapravo Vlada u neku ruku formalni predlagač ovog zakona, ovaj zakon su u suštini mnogo pre Vlade predložili prvo studenti, a zatim je to prihvatio Beogradski univerzitet, a kasnije i Konferencija svih univerziteta.
Ove izmene i dopune Zakona, a i Zakon koji se menja, star nešto više od dve godine, zapravo su posledica prihvatanja Bolonjske deklaracije pre nešto više od pet godina. Naravno, meni ovo sad deluje kao jedno nužno gašenje požara.
Moj lični stav je, nemam naravno ništa protiv Bolonjske deklaracije kao takve, ali je poslednji trenutak da se naučimo, i ovo je u tom smislu vrlo poučna situacija, da stvari koje dolaze iz Evrope ne mogu se samo kao mantra prihvatati apriori, nego se mora prethodno videti gde smo mi tu.
Daću vam jednostavan primer. U Francuskoj vozovi idu 250 km na sat. Da li je to dobro? Naravno da je dobro.
Ali, da li možemo doneti zakon kojim će naši vozovi ići 250 km na sat? Možemo, ali vozovi i dalje neće ići 250 km na sat jer ne mogu, nemamo uslove za to.
Hoću da kažem da, po mom dubokom uverenju, mi smo prilično grlom u jagode ušli u primenu Bolonjske deklaracije, iako smo morali biti svesni činjenice da je prosveta, pa dakle i visoko školstvo, decenijama upropaštavana, da nam sad stižu generacije koje su decenijama išle i imale časove pola sata u školama, da mnogo štošta treba promeniti i u materijalnoj i u stručnoj poziciji obrazovnih institucija, pa onda možemo da se takmičimo sa Evropom.
Pri tome, znate, jedan ozbiljan broj evropskih zemalja, među njima i neke članice Evropske unije, imaju ozbiljne rezerve u odnosu na Bolonjsku deklaraciju. Mislim da i mi, bez obzira što je ona generalno uzevši pozitivna, moramo da vidimo gde smo mi tu. Moramo mnogo toga da odradimo da bi ovako nešto mogli da primenimo u našem obrazovanju.
Ako postoji nešto što je strašno inertno, to je upravo obrazovanje. Dobar potez danas u obrazovanju doneće neki boljitak za 10 godina. Isto tako, loš potez u obrazovanju takođe donosi, da kažem, gubitak često puta za deset godina. Mi smo tek polovinom 80-ih godina počeli da plaćamo cehove Šuvarica iz polovine 70-ih. Jednom totalitarnom režimu, u kojem smo živeli posle Drugog svetskog rata, trebalo je preko 25 godina da upropasti inače sjajan obrazovan sistem, o tome se danas malo priča, koji je Kraljevina Jugoslavija pre Drugog svetskog rata imala.
Mogu vam reći da su mi slučajno došli matematički zadaci, pošto sam matematičar po profesiji, koji su bili na velikoj maturi u užičkoj gimnaziji 1938. godine. Uveravam vas da danas te zadatke ne bi smeli da date na maturi jer ih deca ne bi rešila.
Drugim rečima, ne mislim da je obrazovanje i uopšte prosveta nešto oko čega političke stranke treba preterano da lome ruke. Nama je valjda svima u interesu da napravimo takvo obrazovanje da uložimo veliki napor, trud, novac, šta god hoćete, da bi nekoj našoj deci, unucima, praunucima, potomstvu obezbedili ono što je najvažnije što možemo da im obezbedimo, a to je obrazovanje.
Ali, mene ta priča, u ovom slučaju o Bolonjskoj deklaraciji, ali i neke druge priče malo podsećaju na one skojevske akcije posle Drugog svetskog rata, neke horuk sisteme, pa ćemo svi da se kunemo, da li se to sad zove Bolonjska deklaracija ili se zove nešto drugo, svi ćemo da se kunemo i ne daj bože da neko bude protiv nečega, odmah ćemo ga na stub srama. Zapravo treba jako dobro promisliti za svaki potez, posebno u domenu obrazovanja, koji vučemo, da ne dolazimo ovako u situaciju da gasimo požar, tih požara ima još, koliko god hoćete.
Propisani su, samo navodim primer, šta se dešava, slučajno sam to čuo pre neki dan na fakultetu, uslovi koje visokoškolske ustanove mogu da organizuju doktorske studije.
Šta se dešava, postoji prelazni rok, ne samo za fudbalere, postoji i za profesore. Kupuju se profesori na mesec dana, samo da se dobije ćaga da se mogu organizovati doktorske studije. To se dešava, to svi znaju, to treba da znamo i mi. Takvih primera ima mnogo i znate, ako hoćemo nešto stvarno pametno da radimo i da ne dolazimo više u situaciju da moramo da raspravljamo da li je to sad 60, 40, 42 ili ne znam koliko bodova, nego da stvarno uložimo svu našu energiju, pamet, pare, šta god hoćete u obrazovanje naše dece, onda moramo malo drugačije u svemu tome da se ponašamo. Eto toliko, hvala.

Reč ima narodni poslanik Mile Ilić, posle njega narodni poslanik Nenad Prokić i time smo se vratili na raspravu prema prijavama za reč u načelnom pretresu, nakon izlaganja ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imam utisak da naše društvo nije dovoljno spremno ušlo u procese sprovođenja Bolonjske deklaracije, da prethodno nisu stvoreni dobri društveni preduslovi za njeno uspešno sprovođenje i da ima puno problema u ostvarivanju i realizaciji Zakona o visokom obrazovanju.
S druge strane, čini mi se da ni studenti, ni dobar broj nastavnika, ni jedan broj rukovodstava na fakultetima nije na pravi način razumeo intencije Bolonjske deklaracije i Zakona o visokom obrazovanju i da je zbog toga došlo do mnogo teškoća u praktičnoj primeni Zakona o visokom obrazovanju.
Takođe imam utisak da mnoga rešenja u Zakonom o visokom obrazovanju nisu na odgovarajući način definisana, tako da u primeni ovog zakona ima puno problema sa posledicama koje nisu dobre. Zato je dobro što je Ministarstvo prosvete iniciralo ovu promenu zakona, pre svega zbog studenata, ali i zbog njihovih porodica, jer bi u suprotnom imali dosta negativnih posledica po materijalni i socijalni položaj studentskih porodica, ali isto tako i po status samih studenata.
No, očigledno Zakon o visokom obrazovanju zahteva bitnije promene od ovih koje su predložene, pa ih treba uskladiti sa Ustavom Srbije, kako je to nagovestio ministar prosvete.
Neću večeras govoriti o neadekvatnom položaju univerzitetskih radnika, neću govoriti o neadekvatnom studentskom standardu, neću govoriti o možda strogom režimu studija, neću govoriti o problemima u procesu akreditacije, dakle, o svemu se tome može govoriti, ali sam uveren da će sadašnje Ministarstvo prosvete na svim ovim sektorima ostvariti bolje rezultate nego sva prethodna ministarstva.
Studenti Niškog univerziteta, čiji sam inače profesor, i organi Niškog univerziteta su imali i radikalniji pristup od ovoga što je predloženo u promeni zakona, ali u svakom slučaju i predložena zakonska rešenja su za nas prihvatljiva.
Imajući sve to u vidu, imajući ovo vreme i današnju raspravu, hteo bih na kraju da kažem da je poslanička grupa SPS-JS podržala ovaj zakon, da će ona glasati za izmene ovog zakona, uz uverenje da ovakva prelazna rešenja treba da budu izuzetak i da možda u koncipiranju novog zakona o visokom obrazovanju treba voditi računa o njegovoj sprovodljivosti u praksi.

Reč ima narodni poslanik Nenad Prokić. Posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre Obradoviću, predstavnici Vlade, poštovane kolege, mislim da vi gospodine Obradoviću ste na najvažnijem mestu za budućnost Srbije i ne sumnjam da ćete to sigurno dobro raditi. Svako uvođenje reda u nešto što propada toliko godina je dobrodošlo i mi ćemo to sigurno podržati.
Mislim da je u socijalizmu naše školstvo bilo veoma dobro, i to je pod Titom bilo zaista dobro, kao što je rekao gospodin Šami verujem da je u Kraljevini Jugoslaviji bilo takođe dobro, ali pošto predajem na dva državna fakulteta znam kako je bilo kada sam bio student i znam kako je sada kada sam profesor, i to su stanja koja su neuporediva i krajnje je vreme da naša država o najvažnijoj oblasti za svoju budućnost uradi ono što najviše može u ovom trenutku.
Bolonjska deklaracija je dobra jer je to uvođenje reda. Na mom fakultetu primećujem da je najveći napor da se ona usvoji, a da sve ostane isto i to je nešto što je očigledno za sada jedan uspešan proces na beogradskim fakultetima.
Mislim da ona uvodi red i kada mi budemo imali fakultete od 700-800 godina, verovatno nećemo moći da pribegavamo nikakvim novotarijama koje se uvoze iz Evrope, ali ovom prilikom još uvek tako nešto ne možemo sebi da priuštimo. Da bismo bili kompatibilni sa svetom moramo to da uvedemo.
Na umetničkim fakultetima ona izgleda još slabije nego što izgleda, ali uvođenje reda je sigurno preko Bolonjske deklaracije veoma dobro. Danas ljudi u Evropi, mladi, govore tri-četiri jezika, imaju moderno obrazovanje, veoma efikasno i to je sigurno nešto što je postao standard. Naši studenti su zaista u zaostatku i ne mogu da se mere sa njima, ne govore toliko jezika, na stranu to što i ne mogu da putuju.
Ono što primećujem, što je moje iskustvo, to je da je od starog zadržano ono što je bilo najlošije, to su preobimni programi. Studenti su jako opterećeni gomilom, hrpom nepotrebnih stvari, a ono što je dobro bilo od tog sistema, jedna sistematičnost, ozbiljnost, to je naravno napušteno i nadam se da ćemo se tome ubrzo vratiti, ne snižavajući kriterijume, nego izbacujući nepotrebne stvari iz onog što danas opterećuje naše školstvo.
Korupcije na mojim fakultetima nema, barem do sada nije pronađena, na drugim je ima, to nije naš specijalitet, toga ima u svim državama u kojima je inače korupcija u većem procentu nego što bi to bilo normalno za jednu evropsku državu u ovom trenutku, u Hrvatskoj i ostalim zemljama, ali ona je opasnija u školstvu nego na bilo kojem drugom mestu, jer se tako virus korupcije prenosi u budućnost.
Automatski ako je tolerišemo danas, taj virus naći ćemo uspavanog za 20-30 godina u glavi nekog pametnog čoveka koji će probuditi taj virus i napraviti u društvu nešto što ne bi trebalo.
Nadam se da je potpuno jasno da ćemo mi podržati izmene i dopune ovog zakona u sistemu obrazovanja i dati svu potrebnu podršku naporima da se popravi stanje u njemu, a samim tim i u našem društvu.