Gospodine Jojiću, ovo nema veze s amandmanom koji je na dnevnom redu.

Ima veze, koristim priliku što je ministar tu.
Da li je Vlada pripremila novi predlog, ili izmene i dopune tog zakonika o krivičnom postupku, jer je u brojnim odredbama u suprotnosti s Ustavom Republike Srbije?

Zahvaljujem.
Gospodin Batić, po Poslovniku.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, vi ste malopre pokušavali da obrazložite da je zakon dobar zato što su ga radili kompetentni stručnjaci i nekakvi vrhunski autoriteti u ovoj oblasti, što teoretičari, što praktičari.
Pomenuli ste jedno ime od respekta, ali uz sve uvažavanje i poštovanje gospođe Radmile Dičić, to je nedovoljno i to ne može biti argument da zakon valja. Ovaj zakon ne valja. U ovoj sali ima mnogo većih autoriteta od onih za koje pretpostavljam da su učestvovali u njegovoj izradi.
Moje pitanje vama je da li su to oni s onog fakulteta koji je statutom ozakonio seksualne veze profesora i studenata, da li su to oni s onog fakulteta koji je leglo raznih profašističkih organizacija, da li su to stručnjaci s onog fakulteta na kome se održavaju tribine kojima se veliča Srebrenica, da li su to stručnjaci s onog fakulteta koji radi nalaze i mišljenja po nalogu jednog tajkuna, da nema sukoba interesa u radu njegovih firmi itd.? Plašim se da jesu.
Bilo bi dobro da kažete ko su ti stručnjaci. Niko u ovoj sali nije čuo ni ko je to radio, ni za okrugle stolove, ni za javnu raspravu, nijednu reč. Bilo bi dobro i da nam odgovorite da li su u izradi ovog, pogotovo zakona o Agenciji, u izradi Nacrta i Predloga zakona, učestvovali predsednik Odbora za sprečavanje sukoba interesa, gospodin Perjanski, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije, gospođa Verica Barać, predsednik Državne revizorske institucije, gospodin Rade Sretenović, predsednica Komisije za zaštitu konkurencije, gospođa Dijana Bajalović.
To su ljudi koji su, po definiciji, kompetenti da se bave ovom materijom. Ne, oni su, kao pastorčad, skrajnuti potpuno, jer to Vladi ne odgovara. Videli smo danas sijaset primera zloupotreba, enormne korupcije, i zašto Vladi to ne odgovara.
Prema tome, pomenuo sam konkretna imena. Trebalo bi vi da pomenete konkretna imena, ponavljam. To nikakve veze nema lično s vama, ali ima zbog toga što u izradi zakona ne učestvuju ljudi koji su zaista kompetentni i koji su, pre svega, moralno kredibilni, jer je, pored stručnosti, potreban i moralni kredibilitet.
Ove institucije, koje bi trebalo svaka vlast da čuva kao malo vode na dlanu, jednostavno su skrajnute u ćošak, nemaju ni elementarne uslove za rad.
Pokušava se novom serijom zakona potpuno ignorisati, zanemariti, apstrahovati, osujetiti njihov rad i njihovo delovanje, jer se oni ponekad drznu da kažu nešto protiv ove vlade i ove vlasti. To, naravno, s vama lično nema nikakve veze. Hvala.

Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima gospodin Mirović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnet na član 28. stav 1. Predloga zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
Član 28. Predloga zakona reguliše trajno oduzimanje imovine, tačnije, u prvom stavu člana se navodi – nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, a najkasnije u roku od godinu dana po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka, javni tužilac podnosi zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.
Amandmanom se traži da se rok od godinu dana iz stava 1. člana 28. smanji na rok od tri meseca. Ipak, predlagač zakona ne prihvata amandman, zato što u roku od godinu dana, navodno, daje mogućnost javnom tužiocu da pokrene postupak za oduzimanje imovine za koju se u vreme presuđenja nije znalo da postoji.
Predlagač zakona i sam uviđa da je ovakvo opravdanje u suprotnosti sa postupkom koji treba da bude hitan i koji se predviđa u stavu 4. člana 28. Predloga zakona. Zato predlagač veoma upadljivo naglašava da ovaj rok nije u vezi sa stavom 4. člana 28. Predloga zakona.
Ipak, rešenje koje predviđa predlagač može se opravdati uverljivim argumentima. U tom kontekstu, u praksi se mogu pojaviti sledeća pitanja. Zašto se podiže optužnica ako se ne zna kojom imovinom raspolaže okrivljeni?
Da li će javni tužilac u roku od godinu dana po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka i dalje istraživati kolika je vrednost imovine koja treba da se oduzme? Konačno, da li se i kod nas na ovaj način primenjuje metod rada koji primenjuje Haški tribunal, tačnije, sve ono što je negativno u praksi Haškog tribunala?
Na primer, prvo se podiže optužnica, zatim se pritvaraju ljudi, a na kraju tog procesa se prikupljaju dokazi. Tako se postupilo u slučaju gospodina Karadžića i doktora Vojislava Šešelja, kada su, čak, i menjane optužnice. Ova sličnost s Haškim tribunalom se nameće i kada se analiziraju osnovne odredbe Predloga zakona, koje su, takođe, u vezi s ovim amandmanom.
Na primer, u članu 2. se navode krivična dela na koje se odnosi ovaj predlog zakona. U stavu 7. ovog člana se navodi da su to i krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom. Zatim se precizira da su to krivična dela iz člana 372. Krivičnog zakonika, zatim iz člana 377, 378, 379, od 388. do 393. člana. Dakle, radi se o veoma teškim krivičnim delima, kao što su ratni zločini protiv civilnog stanovništva, protivpravno ubijanje, prodaja oružja, maroderstvo, trgovina ljudima.
Ako optužite nekoga za ovako teška krivična dela, neophodno je da imate dokaze. Zato optužnica ne sme biti podignuta pre prikupljanja ozbiljnih dokaza. Uostalom, videli ste kakvu pravnu blamažu doživljava Tužilaštvo Haškog tribunala u brojnim slučajevima kada se optužnice olako podižu, bez ikakvih dokaza.
Nekritičko kopiranje takvih kvazipravnih tvorina, kao što je Haški tribunal, može u narednom periodu, ili u nekom novom zakonu koji se bavi ovom osetljivom materijom, dovesti do izmišljanja novih krivičnih dela, kao što se radi u Hagu. Na primer, zajedničkog zločinačkog poduhvata, za koga poznati profesor Alan Deršovic, koji već 42 godine predaje krivično-pravne predmete na Harvardu, smatra: ''Ova novootkrivena teorija zajedničkog zločinačnog poduhvata, zapravo je reč o novom krivičnom delu, pruža tužiocima neograničenu mogućnost da diskreciono odlučuju koga će svrstati u učesnike zajedničkog zločinačnog poduhvata''.
Slično se može zaključiti i kada se analizira Preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o govoru mržnje iz 1997. godine. Po toj preporuci, govor mržnje treba da se reguliše u okviru građanskog, a ne krivičnog prava. Međutim, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju postupa, upravo, na suprotan način. On govor mržnje reguliše u okviru krivičnog prava i tako na pogrešan način tumači međunarodno pravo.
Dame i gospodo, povodom amandmana na član 28. i njegovog odbijanja, treba istaći da se u obrazloženju zakona navodi da zakon treba doneti po hitnom postupku. Ako je hitan postupak neophodan, onda i rokovi koji su predviđeni u članu 28. treba da budu kraći. Zato nema ni logičnog objašnjenja za odbijanje ovog amandmana.
Kao i u brojnim drugim zakonima, hitnost postupka se zahteva i zbog tzv. procesa pridruživanja Evropskoj uniji. U tom kontekstu, u obrazloženju Predloga zakona se navode i pozitivna uporedna iskustva zemalja Evropske unije u oblasti koju reguliše Predlog zakona, konkretno, Belgije, Holandije, Irske i Velike Britanije. Ali, kao što je već poznato, u članu 2. Predloga zakona se navodi da se odredbe zakona odnose i na krivična dela koja se regulišu u članu 359, 363, 364, 66, 67. i 68. Krivičnog zakonika.
Dakle, radi se o protivzakonitom posredovanju, prevari u službi, primanju i davanju mita. Sve te pojave, kao da sugeriše predlagač zakona, nestaće kada, i ako, jednog dana uđemo u EU. Čak se i kao osnovni cilj zakona navodi – Evropsko partnerstvo za Srbiju, koje je usvojila Evropska unija u cilju pridruživanja naše zemlje EU, kao kratkoročni prioritet, predviđa unapređenje zakonodavstva i jačanje kapaciteta za oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delima.
Ove konfuzne parole, svakako, mogu poslužiti kao jedna vrsta propagande, ali predlagač zakona bi trebalo da zna da u praksi EU nije sve tako idealno. Na primer, upravo se prethodno navedena krivična dela, koja se navode u našem Krivičnom zakoniku, ne kažnjavaju u Velikoj Britaniji, koja treba da nam bude primer, slično kao i tzv. Haški sud.
Prema pisanju "Dejli mejla", Toni Bler je kupio pet nekretnina u vreme svog premijerskog mandata, u vrednosti od pet miliona funti, iako mu plata nije bila dovoljna ni za pola mesečne rate za kredite te vrednosti. Niko mu nije oduzeo tu imovinu, iako nema objašnjenje za nelegalne prihode ove vrste. Takođe, komesar za trgovinu EU Mendelson je u Britaniji dva puta davao ostavku na ministarski položaj, godine 1998. i 2001, zbog sličnih afera koje su dospele u javnost.
U decembru 1998. godine, Mendelson je zaboravio da prijavi pozajmicu od 377 hiljada funti, od koje je kupio kuću na Noting hilu. Posle 10 meseci se ponovo vratio u Vladu "poštenog" Tonija Blera. Godine 2001, Mendelson je ponovo morao da podnese ostavku zbog slične afere, ali, umesto da mu se oduzme nezakonito stečena imovina, on je samo dodatno napredovao, postavši visoki funkcioner EU, i to zadužen za tako značajnu i profitabilnu oblast kao što je trgovina.
Dakle, slepo kopiranje zakonskih rešenja zemalja EU nije uvek dobro. Zakoni se moraju prilagoditi našoj stvarnosti. Zato treba usvojiti amandman na član 28, jer on značajno doprinosi poboljšanju teksta Predloga zakona i olakšava njegovu buduću primenu u našoj praksi.

Po Poslovniku, narodni poslanik Marina Raguš.

Na osnovu čl. 225. i 226.
Gospođo predsednice, molim vas da pokušate da održite red u sali, zato što ću se truditi da budem vrlo koncizna i ovo su vrlo ozbiljna pitanja koja se, zaista, tiču sudbine određenih ljudi.
Prvo, moram da izrazim još jednom zadovoljstvo što ste tu, gospođo ministar, i što strpljivo i predano učestvujete u radu ovog skupštinskog zasedanja, slušajući svaku našu primedbu. Vrlo verovatno, ovaj put ne bih izlazila za ovu govornicu da ovaj demokratski parlament ima formiran odbor za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, ali šta je - tu je, nemam drugu priliku, nego da vam ovako postavim pitanje.
S obzirom na to da je tim za odbranu dr Vojislava Šešelja vrlo često u Hagu i ima prilike da svedoči zaštiti od strane Republike Hrvatske, resornih ministarstava, pritvorenika u pritvorskim jedinicama, konkretno pitanje za vas jeste šta će Ministarstvo pravde da uradi u slučaju nametanja advokata dr Vojislavu Šešelju, koje iščekujemo za koji dan?
Znači, mi izražavamo sada strepnju i veliki strah, zato što to u daljem kontekstu znači životnu ugroženost dr Šešelja, pa nas, s tim u vezi, interesuje šta će Ministarstvo pravde konkretno da uradi ukoliko se stornira pravo na pravično suđenje jednom od osumnjičenih za ratne zločine? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje je šta će Ministarstvo pravde u vašem mandatu da radi za sve ostale pritvorenike u pritvorskim jedinicama Haškog tribunala, u smislu njihovog statusa kao pritvorenika i prava na pravično suđenje? Hvala vam.

Zahvaljujem gospođi Raguš Marini, mada smo se dogovorili da imamo posebnu sednicu za poslanička pitanja. No iskoristila je prisustvo ministarke i držala se vremena, tako da je to u redu.
Gospodin Zoran Krasić, o amandmanu.

Drago mi je što ste se vratili sa službenog puta, jer kako je bilo juče, mislio sam da kod ovog vašeg Božovića treniram karate, da dobijem ''sedmi dan - crni pojas'', jer jedino tako ste mogli da dođete do govornice juče dok je bila gospođa Čomić ovde. Dobro, o tome ćemo kad bude u sali.
Sada bih da malo pojačam ovo što je gospodin Mirović objasnio povodom ovog amandmana. Stičem utisak da je predstavnika Vlade neko, od juče do danas ujutru, prevario, jer ste malopre za govornicom rekli nešto što niko s ove strane nije ni napadao, već je samo tražio rešenja da ne bude legalizovana zloupotreba odredaba ovog zakona.
Bilo bi dobro da nam kažete da li je naša zemlja prihvatila ovu konvenciju iz Palerma i ovu bečku konvenciju? Da li znate o čemu pričam?
(Srđan Milivojević, s mesta: Ja ne znam.)
Ti ne znaš ni druge stvari. Ovo je komplikovano za tebe. Idi kod Tome da ti objasni, on je po Bolonji završio prava. Ja sam stari kov, nemoj mene da pitaš za to. Idi tamo, pa se kvalifikuj.
Evo o čemu se radi. U pravu je obično teret dokazivanja na onome koji tuži. U parnici je to tužilac, u krivici – ovlašćeni tužilac, da li javni ili privatni tužilac, i on je dužan da dokaže krivicu. Ima jedno krivično delo gde optuženi, ako želi da se oslobodi, mora da dokaže tačnost, pa mi kažemo da dokazuje svoju nevinost. To je kod klevete. To je jedini izuzetak. Da li je tako gospodine Batiću?
Vi ste ovde prihvatili nešto što je improvizacija i još nije sprovedeno u inostranstvu, ako prepisujete to iz inostranstva. Praktično, ovde osumnjičeni ili potencijalno osumnjičeni treba da dokazuje nevinost, jer ukoliko ne dokaže nevinost, on je kriv. Ne pričam o krivici, pričam o imovini, pošto se ovaj zakon, pre svega, odnosi na imovinu. To bi, po ovome što su napisali u Palermu, glasilo da izvršilac krivičnog dela mora u određenim slučajevima da dokaže zakonito poreklo imovine i prihoda. To je cela poenta te konvencije.
Vidite koliko je Tito bio pre ovih iz EU. On je imao poseban zakon o ispitivanju porekla imovine, ali je bio upravni postupak, pa su veliki protivnici režima u to vreme, vulkanizeri, bravari, automehaničari, samostalne trgovinske radnje, ako je neka bila, a, po pravilu, bilo je samostalnih ugostiteljskih radnji, morali da dođu i dokažu odakle im pare da naprave novi sprat. Pa, odu kod jednog ćate u opštinu i on kaže – da vidim koje si prihode imao, ovo i ovo, koliko košta ovaj krov; toliko nisi imao para i padaš pod udar ovog zakona. Onda je neko shvatio da to ne ide tako.
Vi ste pravi predstavnici Broza, vi ste, upravo, to uneli u zakon.
Podsetiću vas, gospođo Đukić-Dejanović, vi možda niste pročitali ovaj predlog zakona, ali moram i vas i javnost da obavestim gde se nalazi zvrčka za ceo zakon. Ceo zakon zvrči oko člana 3. stav 2. Ovaj ceo zakon, sve njegove odredbe odnose se na sledeće: "Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje: imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca, koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima".
Koliko god da je napravio krivičnih dela, Bojan Krišto ne bi mogao da bude pod udarom ovog zakona, jer je potpuno legalno zaradio velike pare, a ako je kao saučesnika u izvršenju krivičnog dela imao nezaposleno lice, onda je nezaposleno lice palo pod udar ovog zakona, jer će između njegovih zakonitih prihoda i onoga što je rezultat krivičnog dela da se utvrdi razlika i da se utvrdi da je on pao pod udar ovog zakona.
Da li vidite taj mentalni sklop celog zakona? Sve je na fikcijama, sve je na pretpostavkama. Ako to stavite u kontekst onih prelaznih i završnih odredaba, kada stupa na snagu ovaj zakon, pa vidite da se ne odnosi na svedoke saradnike do stupanja na snagu ovog zakona, onda se ovaj deo člana 3, stav 2. tačka 2, ni tu ne primenjuje. Da ne čitam imena, znate sve, javnost je upoznata.
Postavlja se pitanje, da li se ovim zakonom nešto legalizuje? Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, počeće da se primenjuje od 1. juna sledeće godine. Šta ćemo do tada?
Hoćemo li sve da legalizujemo, ili da sve koji bi, možda, pali pod uticaj ovog zakona u međuvremenu privolimo da zavole Borisa Tadića.
To sam ja hteo, da vi potvrdite. Imam taj problem što vi ne komunicirate sa mnom, pa puno puta razmišljam o tome da li pričam zidu ili ljudima.
Kada klimate glavom i kada potvrdite ovo što ja kažem, onda znači da imamo sasvim dobru komunikaciju i da ste shvatili, da ste od početka znali zbog čega se donosi ovaj zakon.
Ovde se ide s lepim pričama, neko ko je švercovao cigarete, pa je zaradio 100 hiljada maraka. Tih 100 hiljada maraka mu je bio osnivački kapital za nešto, pa je stvorio neku imovinu, pa zato što je švercovao cigarete, mi ćemo da mu oduzmemo sada tu imovinu koja košta, ili vredi 5, 6, 10 ili 20 miliona dinara.