Dame i gospodo narodni poslanici, zamislite tek koliko je uskraćen kolega Marković što neće govoriti 15 minuta o ovom amandmanu. Zamislite koliko bi on mogao da priča o odbijanju ulaska nekim građanima ili nekim personama, što se nas tiče, non grata, u Srbiju.
Šta je gospodin kolega Momir Marković predložio kada je u pitanju član 11?
Pročitala sam na početku šta sadrži stav 1. člana 11. Stav 2. kaže: "Odbijanje ulaska upisuje se u putnu ispravu stranca". Onda, bliže uslove propisuje Vlada. Mi tvrdimo da treba da stoji ministarstvo, ali možda ćete vi u međuvremenu to i da prihvatite.
Šta je predlog poslaničke grupe SRS odnosno gospodina Momira Markovića u ime naše poslaničke grupe? Predlog je da se u ovom članu posle stava 3. doda novi stav 4. koji glasi: "Izuzetno, strancu koji ne ispunjava uslove iz ovog člana ministarstvo može odobriti ulazak u Republiku Srbiju ako to zahtevaju humanitarni, zdravstveno-sanitarni razlozi ili nacionalni interesi".
Vlada Republike Srbije je rekla da amandman na član 11. Momira Markovića ne može da se prihvati, sa obrazloženjem u kome kaže: "Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što sama formulacija amandmana, kao i obrazloženje dato uz amandman ne pružaju dovoljno jasne razloge za potpuno odstupanje od uslova propisanih za ulazak stranaca u Republiku Srbiju".
Gospodine Dačiću, posle ovog što se desilo, priznavanja Kosova od strane ovog izdajničkog režima u Crnoj Gori, neću govoriti ni o humanitarnim, ni o zdravstveno-sanitarnim razlozima, ali ću govoriti o nacionalnom interesu. Znate, i sami ste, pretpostavljam, imate informacije, svedok šta se dešava Srbima u Crnoj Gori. Progone se na svakom koraku.
Juče smo obavestili odavde javnost, recimo, da je Vlado Vuković, predsednik srpskih radikala iz Podgorice, uhapšen usred bela dana zato što je prošetao Podgoricom i podigao tri prsta u znak protesta protiv režima Mila Đukanovića, odnosno njihovog priznavanja ove lažne republike Kosovo.
Vidimo iz medija i čujemo od ljudi sa kojima kontaktiramo da se Srbima u Crnoj Gori loše piše. Počinju već i da ih otpuštaju s posla, hapse, progone na raznorazne načine.
Šta će se desiti ako ne prihvatite ovaj amandman, ako neki Srbi iz Crne Gore budu morali da spasu život, da spasu porodicu, ako budu morali navrat-nanos, bez ovih odgovarajućih dokumenata pri sebi, da dođu u Srbiju?
Šta ćete da uradite? Da kažete, žao mi je, brate Srbine, ali ne ispunjavaš uslove iz zakona za belu šengen listu, idi tamo, neka te Milo Đukanović hapsi, nek ti daje otkaz, nek preti tvojoj porodici, nek te bije, premlaćuje? Ne može država Srbija tako da se ophodi prema Srbima u Crnoj Gori. I ne samo u Crnoj Gori, naravno, treba da vodimo računa o svim građanima, ali o srpskom narodu svakako.
Svi se zaklinjemo i u predizbornim kampanjama i u svim javnim nastupima, a kad je na delu donošenje zakona, onda nešto zaboravimo, u šta smo se kleli u toku izborne kampanje. Ne moram da vas podsećam na istorijsku činjenicu iz doba knjaza Nikole, kada je Crna Gora bila srpska država, ali su Srbi morali da beže iz Crne Gore pred terorom koji se tada dešavao. Ne izgleda da je teror Mila Đukanovića kada su u pitanju Srbi nešto drugačiji u odnosu na knjaza Nikolu.
Nažalost, pre nego što je ovaj zakon došao na red da se o njemu raspravlja, odnosno pre nego što se glasa o ovom zakonu, došli smo u situaciju da vam iznosimo konkretne primere zbog čega je neophodno da usvojite amandman Momira Markovića. Jedino, čak i ako biste usvojili i ako prihvatite naše razloge, ako ni zbog čega drugog, ako ne verujete u nešto što će možda da se desi, onda bar zbog Srba u Crnoj Gori, ako i prihvatite ovaj amandman, ostaje naša ozbiljna briga šta će se dešavati sa tim ljudima do 1. aprila 2009. godine, dok ovaj zakon ne počne da se primenjuje.
Saznajemo iz medija da ste vi sa crnogorskim ministrom u vrlo aktivnoj komunikaciji ovih dana, da razgovarate o dvojnom državljanstvu. Mi nemamo nikakve informacije kao parlament zvanično ni od Vlade ni od vas kao ministra, ali ako razgovarate o tome i ako je na putu donošenje nekog akta o dvojnom državljanstvu između Srbije i Crne Gore... Svakako se podrazumeva, makar tako i ne pisalo, da će to biti dvojno državljanstvo za Srbe, jer ne verujem da će neko iz Ulcinja zatražiti srpsko državljanstvo.
Zbog toga, u prilog tom vašem nastojanju da i na taj način izgleda radite nešto drugačije od ostalog dela Vlade, pošto neki drugi članovi Vlade su pretili konfiskacijom imovine i zabranom studiranja srpskih studenata iz Crne Gore na našim univerzitetima itd., vi ste krenuli u neke razgovore vezane za dvojno državljanstvo, ali hajde onda razmislite i o ovome i prihvatite ovaj amandman.
Oba amandmana o kojima sam govorila odnose se na član 11, a i jedan i drugi su u skladu sa Ustavom i apsolutno su u skladu sa nacionalnom politikom države Srbije. Nadam se da je takva nacionalna politika kakvom je u javnosti predstavljate; što se tiče Srpske radikalne stranke, ona je nesporna.
Zato vam predlažemo da prihvatite ove amandmane i da bar ovaj član 11. bude član koji će biti i primenjiv i ustavan. Jer, znate, nemojte da se pridružujete, niste vi tako davno ovde sedeli kao narodni poslanik i vrlo često smo istovetno predstavnicima vlasti govorili i upozoravali ih da nije dobro da se donose zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom, da nije dobro da se donose zakoni koji su neprimenjivi, pa vas podsećam na to i sugerišem vam da nam ne predlažete zakon koji nije u skladu sa Ustavom.
Kakav god mi imali krnji i neustavni sud Borisa Tadića i DS-a, pošto nam ova trećina tog suda nedostaje, ako bismo posle usvajanja ovog zakona podneli Ustavnom sudu žalbu, verujte da bi vam član 11. bio neustavan, jer ne možete vi da proglasite Vladu državnim organom kada je samo ministarstvo organ državne uprave u okviru Vlade Republike Srbije. Hvala lepo.

Gospodin Dragan Todorović, po amandmanu.

Tako to izgleda kada moramo nepripremljeni da izlazimo za govornicu, ali ovo govorim u prilog amandmanu koji je podneo poslanik Momir Marković i ovome što je iznela poslanik Vjerica Radeta, posebno kada se radi o činjenicama koje se tiču ove situacije sa Crnom Gorom.
Vi ste svi svesni šta se dešavalo odmah po priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Crne Gore, da je režim u Beogradu, odnosno Boris Tadić, na sve moguće načine, merama koje nisu preduzimane ni protiv jedne druge države, pokušao da tu na neki način "trenira strogoću" i da tu pokaže, kao, on se trudi da zaštiti interes građana Srbije. Odmah je prekinuo diplomatske odnose sa Crnom Gorom i sa Makedonijom, a interesantno, sa Amerikom, Engleskom, Nemačkom, da ne nabrajam sve države, sa njima ne samo da održava dobre odnose, nego i izvršava sve njihove naloge. Ono što posebno u ovoj situaciji na neki način postaje vidljivo, bez obzira na to koliko se Boris Tadić trudio da to zakamuflira, nesporno je da postoji dogovor, i to sinhronizovan dogovor, između njega i Mila Đukanovića.
Normalno, onog momenta kada se Milo Đukanović ponovo vratio u politiku svima je bilo jasno da on da mora da uradi još jedan prljavi posao za račun Amerike kako bi kupio svoju slobodu za kriminal koji je učinio za sve ove protekle godine. I, uradio je najprljaviju moguću stvar kada je u pitanju Crna Gora, odnosno narod u Crnoj Gori; naneo je takvu sramotu da je pitanje da li će ikada moći da se iskupi i da se opere taj potez koji je uradio Milo Đukanović. Ali, to je i cilj Amerikancima, da nas potpuno unište, da nas ponize, da nas bude stid i sramota od nas samih zbog onoga što su neki bili spremni da urade ne bi li zaradili novac ili kupili sebi neku jadnu i bednu slobodu.
Onda se u Srbiji pokrenula lavina nezadovoljstva protiv građana Crne Gore. To nije slučajno, da se razumemo. Treba dodatno zavaditi građane Srbije i građane Crne Gore. Treba stvoriti zlu krv, da nema mogućnosti da se to popravi. Pa, evo, ja garantujem, koliko ovde u Skupštini Srbije ima poslanika čije je poreklo iz Crne Gore, koji imaju rođake u Crnoj Gori, bliže ili dalje - verovatno dosta.
Sada oni žele da nas zavade. Bilo je i tako suludih predloga da se studentima zabrani da studiraju ili da se prema njima primenjuju isti aršini kao i prema strancima.
Da li ima neko normalan u ovoj državi? Da li ste postavili pitanje - pa ko to dolazi iz Crne Gore da studira u Srbiju? Srbi iz Crne Gore dolaze u Srbiju da studiraju, kao što su to radili dugi niz godina i pre ovoga i radiće i posle ovoga. Gde idu drugi pripadnici nekih nacionalnih manjina ili naroda iz Crne Gore? U Sarajevo, u Zagreb, u Split. Nekada su išli u Prištinu, dok Priština nije došla pod okupaciju, nažalost, a sada odlaze, ali oni drugi. Vi sada Srbima iz Crne Gore hoćete da zagorčate život i da im ne date da studiraju ovde i da ih naterate da idu u Sarajevo, u Zagreb i da polako uradite ono što je započeo Kardelj. Stvarate, vi i Boris Tadić, crnogorsku naciju, time što i te veze koje su ostale pokušavate nasilno da prekinete i da im onemogućite da ovde studiraju.
To su stvari koje govore o režimu Borisa Tadića, o dva marionetska režima koja izvršavaju naloge Amerike i Evropske unije i nanose neprocenjivu štetu i Srbiji, i Crnoj Gori, i građanima Srbije i Crne Gore.
Još jednu stvar hoću da napomenem. Nažalost, to što je uradio Milo Đukanović obiće se Crnoj Gori o glavu. Jer, doći će vreme, neće se Amerikanci zadržati i zaustaviti samo na dezintegraciji Srbije. Ako budu ostvarili svoje ciljeve, prva na redu je Crna Gora. Crna Gora 1918. godine nije ušla u ovim granicama u kojima je danas. Neki zahtevi već postoje od strane Albanaca. To što je Milo Đukanović spreman da po cenu interesa Crne Gore radi to što radi nije ništa drugo nego ovo što vi radite u Vojvodini prihvatajući Statut Vojvodine. To je ista stvar. On sad ovim omogućava da se postavi pitanje redefinisanja odnosa unutar Crne Gore. Sećate se kada je DPS 1998. godine postavio pitanje redefinisanja odnosa unutar Savezne Republike Jugoslavije; ništa nije slučajno, sve je to scenario koji je odavno spremljen. To očekuje i Crnu Goru, ali problem je što vi ovde u Srbiji i on u Crnoj Gori izvršavate naloge koji dovode do toga.
Vi danas kažete da je Statut Vojvodine stvar koja je u skladu sa Ustavom Srbije, da ni u kom slučaju te priče koje pričaju poslanici SRS nisu tačne i da ne može da dođe do stvaranja nove federalne jedinice. Ista objašnjenja kao i 1974. godine kada je prihvatanjem amandmana na Ustav Srbija praktično došla pod okupaciju dve pokrajine, jer nije mogla da donese nijednu odluku dok se ne slože i jedna i druga skupština. Praktično, autonomne pokrajine su vladale Srbijom sve dok nije Slobodan Milošević uspeo neke stvari da promeni. Nažalost, izgleda da se vraćamo, da će sve tekovine Osme sednice da budu poništene, pa ćemo da budemo ponovo u situaciji da se borimo za celovitu Srbiju.
Vodite računa kada se ovakve stvari dešavaju, jer to nije trenutno; možda neki ne vide trenutno problem, ali je sigurno taj problem toliki da vi nanosite neprocenjivu štetu Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Gospodin Buha, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo malo pojašnjenja što se tiče bele šengen liste i pravila i uslova koje dobijamo od EU.
Potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je zadužen, između ostalog, za poslove pridruživanja, obmanjuje javnost i ističe da je dovoljno samo usvojiti ova tri zakonska projekta, sa ona dva koja su već doneta u toku prošle godine, i mi smo ispunili uslove da dođemo na belu šengen listu. Takvu priču on širi već tri godine, ali ona u stvarnosti ne stoji. Zašto? Zato što su pravila, uslovi koje dobijamo od EU u vezi sa belom šengen listom daleko od zakonskih projekata.
Koja su to pravila, koji su to uslovi da bi Republika Srbija došla sa sive na belu šengen listu? Prvo, zakonski projekti. Dalje, podzakonski projekti. Mi sad tek treba da radimo, odnosno ministarstva, na tim podzakonskim aktima.
Dalje, administrativni uslovi – prilagoditi obrasce pravilima EU. Moramo prilagoditi sve isprave koje izdajemo u MUP-u, odnosno svi državni organi koji izdaju isprave moraju se uklopiti u pravila i standarde koji su predviđeni pravilima EU.
Dalje, ugovori o saradnji MUP-a što se tiče tzv. prstena zaštite od nelegalnog ulaza stranaca – mi nemamo ugovore sa svim državama sa kojima bismo ih morali imati, što je uslov EU. Ministarstvo će po tom pitanju morati raditi, i to vrlo brzo. Druga su pravila za države koje su punopravne članice EU u odnosu na kandidate.
Dalje, MUP, organi koji sprovode kontrolu ulaska u državu moraju biti tehnički i tehnološki opremljeni. To su standardi i to su pravila. Jedinstveni obrasci su neophodni. Jedinstvena pravila ulaska - ne možete ući na način kako ne predviđa EU itd. Izveštaj mora stići u Evropsku komisiju do 1. 11; u protivnom, nema nam bele šengen liste. Nećemo uspeti da ispunimo sve ove uslove...
(Predsednik: Vreme. Recite član Poslovnika koji ste reklamirali.)
Samo još jedna rečenica... Članovi 225. i 226. Godina 2009. je izborna godina u EU. Do devetog meseca nema rada državnih institucija u EU, tehničke vlade, tehnički organi, pre 9, 10. ili čak 11. meseca iduće godine, tek onda možemo očekivati. To je prava istina. Sve drugo je sigurno laž, a u to ćemo se uveriti. Hvala vam.

Po Poslovniku, narodni poslanik Milan Avramović, izvolite.

Članovi 225. i 226, ali je vezano za ovaj amandman, moram da postavim pitanje ministru.
Pošto je gospodin Momir Marković napomenuo u svom amandmanu da strancima koji ne ispunjavaju uslove iz ovog člana ministarstvo može odobriti ulazak u Republiku Srbiju ako to zahtevaju humanitarni, zdravstveno-sanitarni razlozi ili nacionalni interesi, hteo sam samo da postavim ministru jedno pitanje.
Ima jedna situacija koja je bila opštepoznata kako u svetu tako i u Srbiji, a to je pojavljivanje virusa ptičijeg gripa. Sada se pojavila jedna ruska nevladina organizacija koja je htela da Srbiji pomogne tako što će doneti određene lekove koji bi pomogli suzbijanju ptičijeg gripa. Hvala bogu, to se nije proširilo, ali prva situacija vezana za to jesu zdravstveno-sanitarni razlozi. Drugo, nacionalni je interes da zaštitimo naciju od svih vrsta bolesti i treći je humanitarni.
Sada postavljam pitanje ministru - kada su odbijali ovaj amandman da li su imali u vidu, recimo, ako ruska nevladina organizacija ispunjava sve uslove osim jednog, ako im nije obezbeđeno izdržavanje za vreme boravka u Republici Srbiji, postavlja se pitanje šta ako to lice uopšte ne želi da boravi, nego samo da uđe, a ispunjava sve ostale odredbe ovog člana, da uđe, donese humanitarnu pomoć koja je nama od nacionalnog interesa i da izađe? To pitanje nije niko ovde obrazlagao. Druga stvar, da li je uređen način njegovog zadržavanja i vremenski period za to? Logično je, ako je neko došao, a nije u tranziciji, da će se i vratiti, ali to ovde nije definisano.
Izvinjavam se što koristim Poslovnik da bih postavio ovo pitanje, ali je nacionalni interes prioritet, pogotovo ako je povezan sa zdravstveno-sanitarnim razlozima. Ja sam samo naveo jedan primer koji spaja sve tri oblasti. Hvala.

Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Mariću.

Dame i gospodo, u predloženom članu 14. u stavu 3. stoji tekst: "Vizu izdaje diplomatsko ili konzularno predstavništvo Republike Srbije, ako ovim zakonom nije drugačije određeno." Predložio sam da se taj tekst zameni rečima: "Vizu izdaje zakonom utvrđeni državni organ." Smatram da je ova odredba jasnija, da je pravno, logički i jezički ispravnija.
Suština problema ulaska stranaca u Srbiju i njihovog boravka u zemlji nije postojanje i nepostojanje zakonske regulative, i do sada smo imali zakone koji su regulisali tu oblast, nego u tome da li se ta zakonska regulativa poštuje, da li se zakoni sprovode. Praksa pokazuje da to do sada nije bio slučaj, da presudnu reč o boravku stranaca u zemlji, posebno o njihovom delovanju u zemlji, nemaju nadležni organi, policija, granične službe, nego vladajuće političke partije.
Kad govorimo o strancima, da razjasnim, ne mislim ovde na obične ljude, turiste ili radnike iz drugih zemalja koji dolaze u Srbiju, nego na one strance koji dolaze u Srbiju da je ekonomski, medijski i u krajnjem slučaju vojno pokore. Zahvaljujući toj praksi Srbija je, ima tome već dosta godina, postala praktično jedno vašarište stranih obaveštajnih službi u kojem stranci rade šta hoće. Zahvaljujući tome, mi ovaj predlog zakona razmatramo u jednoj situaciji koja je toliko specifična da ne znamo na kojoj teritoriji i prema kojim strancima će se ovaj zakon primenjivati.
Jedan deo teritorije Srbije, Kosovo i Metohija, okupiran je od strane Amerike i NATO pakta i nemamo nikakvu kontrolu nad tom teritorijom, nemamo kontrolu ko ulazi u zemlju, ko u njoj ostaje i šta radi. Na Kosovu i Metohiji se u ovom trenutku nalazi, po nekim procenama, između dve i tri stotine hiljada stranaca, uglavnom Albanaca, državljana Albanije i Makedonije, nad kojima takođe nemamo nikakvu kontrolu. Od pre nekoliko meseci na teritoriji Kosova nalazi se nekoliko stotina, a možda i nekoliko hiljada, pripadnika misije Euleks, koja na Kosovu boravi protivno međunarodnom i domaćem pravu.
Umesto da po svaku cenu tu misiju učinimo nemogućom, znači, da se borimo za njeno proterivanje iz zemlje, stičem utisak da državni organi njeno prisustvo verbalno osuđuju, a da u potaji rade na tome da izvrše njenu legalizaciju. Na to upućuju izjave, koje čujemo u poslednjih nekoliko dana od predstavnika EU i te misije, da su u toku završni razgovori sa Borisom Tadićem koji bi trebalo da izvrše legalizaciju te misije.
Međutim, čak i da kontrolišemo granicu sa Albanijom, da kontrolišemo granicu sa Makedonijom, mi nemamo mehanizme da se odupremo najezdi stranaca na našu teritoriju.
Navešću vam primer Amerike, koja masovni ulazak emigranata iz Meksika sprečava podizanjem zidova i upotrebom vojske. Mi ne možemo raditi ni jedno ni drugo, a i da možemo ne bi bilo prikladno da podižemo zidove, ali čak i da pokušamo, mi to ne možemo jer nemamo novca. Što se tiče vojske, nemamo ni vojsku. Pre nego što je zaseo u fotelju predsednika Srbije Boris Tadić je, da se tako izrazim, svratio u Ministarstvo odbrane i praktično demontirao Vojsku Jugoslavije, odnosno Vojsku Srbije.
Takođe, imamo situaciju u pojedinim ministarstvima, kao što je Ministarstvo odbrane, da se na mestima savetnika i nadzornika nalaze stranci iz zapadnih zemalja, koji nas savetuju kako da dovršimo demontiranje Vojske Srbije, kako da to isto uradimo sa policijom i kako da uništimo obrazovni sistem, ono što je od njega ostalo. Zahvaljujući tim njihovim naporima i rezultatima njihovog rada, mi imamo demonstracije koje već nekoliko dana traju u Beogradu.
Činjenica je da nam stranci dobrim delom kontrolišu, sve više kontrolišu, i službe bezbednosti. U ovom trenutku stranci u Srbiji učestvuju na neki način u pokušajima naše policije da uhapsi dvojicu državljana Srbije, Gorana Hadžića i Ratka Mladića.
Moram da kažem da sam za vreme rata bio u situaciji da se više puta sretnem sa Ratkom Mladićem, da dugo sa njim razgovaram. Kod njega sam primetio jednu osobinu... Evo, gospodin Todorović kaže da je sa njim nedavno pio kafu, ja nisam nažalost bio u toj situaciji, a bila bi mi čast. Za sve nas Srbe zapadno od Drine, a tu sam osobinu primetio i kod Ratka Mladića, postoji nekoliko svetinja, to su: Srbija, Beograd, SPC, "Politika" i, većinom, "Crvena zvezda". Taj odnos sam primetio kod Ratka Mladića. Neverovatno je to sa koliko je ljubavi govorio o Srbiji. Sad je došao u situaciju da ga po toj istoj Srbiji stranci jure da bi ga uhapsili i da bi ga odveli u Hag.
Podsećam na jednu situaciju iz 1914. godine: posle atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu Austrougarska je postavila ultimatum Srbiji da dozvoli da se na njenoj teritoriji vrši istraga o tome da li postoji veza između Kraljevine Srbije, vlasti u Beogradu, "Crne ruke" i pripadnika "Mlade Bosne" i Gavrila Principa. Ultimatum je bio više nego jasan - ako ne prihvatite, sledi napad na Srbiju. Kralj Petar je bio svestan kakvog neprijatelja ima protiv sebe, bio je svestan svih posledica koje će Srbija trpeti, međutim, on je odbio taj ultimatum, nije dozvolio da, čini mi se da su bila u pitanju trojica inspektora austrougarske policije, znači, on nije dozvolio da dođu na teritoriju Srbije.
Mi danas u Srbiji imamo, prema izjavi predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasima Ljajića, priznanje da pripadnici stranih službi pomažu u hapšenju Ratka Mladića i Gorana Hadžića, koji su državljani Srbije.
Imamo još jednu ponižavajuću situaciju, da nam istragu o ubistvu gardista, znači pripadnika najelitnije jedinice vojske ili onoga što je od vojske preostalo, vrše stranci, pripadnici Federalnog istražnog biroa iz Amerike. U proteklih nekoliko meseci bili smo svedoci da strani ambasadori u Beogradu slobodno organizuju konsultacije šefova političkih partija što se tiče formiranja vladajuće koalicije, ne samo u Beogradu, nego i na nižem nivou.
U organizaciji domaćih nevladinih organizacija, koje uglavnom, znači, te koje su najaktivnije, predstavljaju agenture ovih stranih obaveštajnih službi, predstavnici istih tih agentura, odnosno nevladinih organizacija, malo pomalo, praktično jednom sedmično, dolaze u Srbiju, drže raznorazne tribine i predavanja. Znate šta je osnovna poruka tih tribina? Osnovna poruka tih tribina jeste da smo mi loš, zločinački, genocidni narod, da Srbiju treba kazniti zbog raznoraznih stvarnih i izmišljenih krivica i da treba ukinuti Republiku Srpsku.
Naravno, posle svih tih tribina oni dobijaju maksimalan medijski prostor, pozivaju se da gostuju na televiziji, objavljuju se intervjui sa njima u novinama.
Navešću vam sada dva konkretna primera, dve apsurdne situacije, dve paralele koje pokazuju šta sve može zakon, da li on postoji ili ne postoji, da li se tumačio ili ne tumačio, jer znate, svaki zakon... Evo, sad je Buha pomenuo da ima 65.000 propisa koje treba da uskladimo sa propisima EU; zamislite na koji način se može tih 65.000 zakona, sa još 650.000 članova, tumačiti – kako ko hoće.
Imam komšiju, dođe mi dalji stric, Miloš Marić, ima 98 godina (nadam se da ću biti dugovečan na njega); kada bi on sad krenuo da poseti svoju ćerku Milicu Knežić u Pančevu ne bi mogao da uđe u Srbiju. Znate li zašto? On je izvadio ličnu kartu Republike Srpske. Čovek zna da mu je život pri kraju i neće da vadi ovu novu ličnu kartu. Bez te nove lične karte on u Srbiju može da uđe samo kroz kukuruze. Imamo jednu drugu situaciju... (Dobacivanje sa mesta.) Čovek je živ i zdrav, ali ne može da dođe u Srbiju, praktično, po postojećim zakonima neće da mu izdaju ličnu kartu. Hoće da umre sa ličnom kartom Republike Srpske zato što, za razliku od koleginice koja dobacuje, on ima poštovanja prema 20.000 srpskih mladića koji su poginuli boreći se za Republiku Srpsku, prema 36.000 onih koji su ranjeni boreći se za tu Republiku Srpsku, među njima i preko hiljadu mladića iz Srbije. Znači, dali su život da srpski narod obnovi svoju državnost zapadno od Drine i on to poštuje, za razliku od vas.
Međutim, imamo drugu situaciju: za razliku od njega, u ovom trenutku, u bilo kom trenutku u Srbiju može da uđe vojna kolona NATO pakta iz Bosne i Hercegovine, na prolasku za Kosovo, i može usput da počini brojna krivična dela. Mogu da gaze automobile po autoputu, mogu da pucaju po naseljima koja se nalaze uz autoput, da ubijaju ljude, oni neće odgovarati. Sporazumom koji je Boris Tadić potpisao sa NATO paktom, ovaj režim, Vuk Drašković, oni su amnestirani od bilo kakve krivične i druge odgovornosti, znači, mogu da rade bukvalno šta hoće.
Završiću... Baš mi je drago što je ovde moj kolega novinar, ministar Ivica Dačić. Završiću sa jednim primerom koji se tiče bivšeg predsednika Srbije i predsednika SPS-a, pokojnog Slobodana Miloševića. Na Vidovdan 2001. godine, sticajem okolnosti, ja sam se našao na granici između Bosne i Hercegovine i Srbije. Granična policija nam je, da tako kažem, onemogućavala više od pola sata ulazak u Srbiju zbog toga što se u autobusu našla jedna starica, Srpkinja iz Zenice, imala je oko 70 godina, koja je imala ličnu kartu Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, znači, nije imala neku novu važeću ličnu kartu, ne znam šta su od nje tražili.
U ličnoj karti, koja je bila dobro očuvana, bila je fotografija na osnovu koje se jasno videlo da je u pitanju ta žena, znači jasno se mogao utvrditi njen identitet. Tek kad smo se svi mi iz autobusa solidarisali sa ženom i rekli da nećemo da idemo dalje ako ona ne ide sa nama, onda su oni napravili propust, kako oni kažu, i pustili ženu da uđe u Srbiju.
Istog tog dana, u centru Beograda, kako saznajemo iz raznih memoara, stranci, pripadnici engleske obaveštajne službe, u saradnji sa predstavnicima vlasti, sa službenicima policije, uz blagoslov premijera Zorana Đinđića, hapsili su trostrukog, dvostrukog predsednika Srbije i predsednika Jugoslavije, kojeg je narod na izborima birao ne dvotrećinskom nego tročetvrtinskom većinom za predsednika države.
Znate koju apsurdnu situaciju imate: ne date jednoj ženi, Srpkinji iz Zenice, da dođe, išla je u posetu ćerci, da dođe u maticu Srbiju. To je za nju praznik. Možda jedini, poslednji put ide da vidi ćerku, ona ne može da uđe u Srbiju. A stranac, ne jedan nego više njih, pripadnici obaveštajnih službi mogu da uđu u Srbiju i mogu da uhapse njenog predsednika da bi ga odveli negde u inostranstvo i da bi ga tamo kao poslednjeg bednika ubili.
Hoću da kažem, nije suština u tome koliko ima zakona, da li ih ima 65.000 ili ih ima 65. U Srbiji postoji dovoljno zakona da mi budemo srećno društvo, međutim, problem je u tome što nema pametnih i odgovornih političara, odgovornih prema ovoj državi, prema ovoj naciji, koji bi te zakone odgovorno sprovodili.

Hvala. Da li se još neko javlja? (Ne.)
Po dogovoru koji smo napravili, a na osnovu konstruktivnog predloga koji je izneo potpredsednik Vlade, uvaženi ministar Ivica Dačić, kome se zahvaljujem na prisustvu i učešću, nastavljamo rad u ponedeljak, 20. oktobra u 10 časova. Zahvaljujem se svima koji su učestvovali danas u raspravi i bili konstruktivni, nastavljamo i saradnju i rad, i Dušanu Bajatoviću posebno, zbog tona koji je bio sasvim primeren atmosferi.