Gospodin Lapčević.

Gospođo predsedavajuća, amandman koji je podnela moja koleginica Svetlana Stojanović je, čini mi se, veoma dobro obrazložen i stekao je sve uslove da bude prihvaćen od skupštinske većine. Videćemo u danu za glasanje da li će to tako biti.
Osvrnuo bih se na jedan vaš komentar u vezi sa večerašnjim radom. Dakle, treba da radimo do 75. ili 76. amandmana, odnosno do 20 amandmana po pauzi. To ste opravdali time da je potrebno da se što pre donese rebalans budžeta, kako bi i drugi zakoni došli na red. Ne znam zašto mi moramo da trpimo te vaše greške iz prethodnog perioda; skoro celo leto bili smo na odmoru i nismo radili ni usvajali zakone koje ste obećali, a obećali ste 50 zakona do kraja godine, a sada moramo i dan i noć da radimo da bi se usvojio ovaj rebalans budžeta.
Da li smo mi krivi za to što se nije radilo letos i za to što je ovako loš rebalans budžeta došao u Skupštinu? Da li je opozicija kriva za to, pa je morala da piše 80 i nešto amandmana i da vam objašnjava ovde da kada hoćete da smanjite javnu potrošnju ne radite to tako što ćete uzeti socijali, onima koji su najsiromašniji, a ostaviti za skijališta, žirafe i za velike kabinete. Pokušavamo da vas ubedimo da date koju crkavicu i za ove ljude koji žive u nerazvijenim sredinama, a vaš odgovor na to je da moramo da radimo do tri ujutru, jer će u 11, 12 ili tri ujutru da popusti pažnja pa će neki ljudi zbog umora da odu kući i neće obrazlagati amandman i to neće proći. To prosto nije fer. Ne znam zašto mučite gospođu Matić da sedi ovde, ne može ni ona da ima koncentraciju. Na kraju krajeva, ne može ništa da prihvati od ovih amandmana, pošto nije kompetentna, ne može da predstavlja ministra finansija.
Gospođa Stojanović je pomenula ovde strategiju održivog kulturnog razvoja Srbije. Potpuno se slažem sa tim, Ministarstvo kulture je prethodnih godina i ove godine u rebalansu predviđalo poprilična sredstva, za koja je nejasno za šta idu. Pri tom moram da vas podsetim da su izdvajanja za projekte u unutrašnjosti zemlje, za ljude koji žive u nerazvijenim sredinama, u malim gradovima na jugu, zapadu Srbije, minimalna ili prosto ne postoje. Recimo, izdvajanja za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu ili Narodne biblioteke u Beogradu su nekoliko puta veća nego što su izdvajanja za sve kulturne projekte ostalih gradova u Srbiji.
Ako želimo da se mladi i obrazovani ljudi koji završavaju škole u velikim centrima, a potiču iz malih sredina koje su nerazvijene, vrate u te iste male sredine, da osnivaju svoje porodice, to će biti moguće ako su ispunjena dva uslova: prvi je da imaju ekonomsku stabilnost i uslove za egzistenciju i da imaju bilo koji kulturni sadržaj koji će ih privući da tamo ostanu. Ako u Lebanu, Bojniku, Surdulici, gde god, Knjaževcu, nema para od strane države koja će pomoći kulturne projekte, ti ljudi nemaju šta tamo da vide, da čuju, moraće da idu u velike sredine da tamo žive.
Zato Ministarstvo kulture mora da vodi računa o tome kako će finansirati kulturne projekte širom zemlje, a ne samo u centrima. Naravno da najveći broj umetnika živi u veliki sredinama, pre svega u Beogradu, jer su tu najveće institucije kulture. Nemojte zaboraviti i ove druge; i ovi drugi treba da žive, i ovi drugi treba da imaju nekakav kulturni sadržaj da bi mogli da priušte sebi i svojoj prodici neki normalan život dostojan čoveka u 21. veku.
Zato vas pozivam da podržite ovaj amandman, jer je svrsishodan. Želim da poručim ministru kulture da vodi računa na koji način će locirati sredstva iz svog ministarstva za narednu godinu prema sredinama koje nisu Beograd, Novi Sad ili, eventualno, Niš.
Podsetiću samo, pošto dolazim iz Niša i moram stalno to da pominjem, džez festival Nišvil je nešto što je najprepoznatljivije iz te oblasti u ovoj zemlji. Da li znate koliko je dobio sredstava prošle godine za organizaciju tog nacionalnog festivala – 800.000 dinara od Ministarstva kulture.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Dakle, to je nedopustivo. Sa takvom podrškom države i Ministarstva kulture nema ništa od kulturnih projekata u malim gradovima. Bez tih kulturnih projekata neće ni ljudi živeti tamo, moraće da idu tamo gde im je ekonomska egzistencija obezbeđena i gde će imati neke normalne uslove za život. Hvala.

Potpredsednik Skupštine gospođica Nataša Jovanović, po amandmanu.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, ovo je tema koju pokrećemo svake godine, i nekako se uvek svakom učini pred kraj, kada je na dnevnom redu rebalans budžeta ili zakon o budžetu. To je važan segment za Srbiju i za naš narod, za vaspitavanje naše dece i za očuvanje nacionalnog identiteta. I vi, gospođo Đukić-Dejanović, i ja rođene smo u gradu u kome je još davne 1835, odmah posle proglašenja Sretenjskog ustava i Kragujevca kao prestonice, osnovan Knjaževsko serpski teatar, kako smo ga mi nedavno nazvali, "Joakim Vujić". Mi Kragujevčani se ponosimo prvim srpskim pozorištem.
Svako ko je došao u Kragujevac, a naročito glumci, profesionalci i amateri, a već nekoliko godina, od 2005. godine, pozorišni festival održava se u Kragujevcu u Teatru "Joakim Vujić", može da vide da nivo pozorišnih predstava kragujevačkih autora i reditelja nimalo ne zaostaje za Jugoslovenskim dramskim, Narodnim pozorištem, Ateljeom 212.
Ti ljudi, mnogi od njih su akademski glumci, prepušteni su brizi lokalne vlasti i Teatra "Joakim Vujić" gde su zaposleni. Isti je slučaj i sa kruševačkim pozorištem, šabačkim, koja često gostuju na pomenutom festivalu sa svojim predstavama.
Imamo situaciju da najstarije srpsko pozorište ima rekonstruisanu fasadu; ne samo da je to istorijski spomenik grada Kragujevca, već je zaista simbol tog vremena u tzv. kompleksu Miloševog venca koji ova kragujevačka vlast nikako da sredi, a to su bila predizborna obećanja još od pre nekoliko godina... Takođe, pošto se tik uz Teatar "Joakim Vujić", dakle prvo srpsko pozorište, nalazi Prva kragujevačka gimnazija, a zatim i pomenuti kompleks Miloševog konaka, imamo veliki problem (ne samo mi kao grad, jer je to spomenik koji je pod zaštitom države) zbog urušavanja jednog dela Miloševog konaka.
Ne znam koliko puta treba da apelujem, o tome sam govorila pre tri nedelje i još nisam dobila odgovor od Vlade Republike Srbije, kada je u pitanju spomenik kulture, gde su održavane književne večeri i mnoge druge manifestacije, a to je zgrada hotela, staro zdanje koje nije oduvek bilo hotel, a simbol je grada Aranđelovca.
Jedna druga tema koja zadire u ovu oblast, koja je osnov za amandman koleginice Svetlane Stojanović, svakako jeste tretiranje i status naših najboljih umetnika koji su u poznim godinama. Koleginica Lidija Vukićević, kao istaknuti poznavalac ove oblasti, kao doajen našeg glumišta, govorila je o tome da je neophodno da se donese tzv. krovni zakon koji će da pokrije oblast kulture.
Prošle godine pričale smo o tome, najpre ona, a zatim ja, jer me je potresla sudbina profesorke Nešović koja je jedan od naših istaknutih stručnjaka u oblasti edukacije i vaspitavanja ljudi, u oblasti solfeđa i horskog nastupa. To je žena koja nema od čega da živi i koja je danas, kao jedan prepoznatljiv umetnik i za nas koji smo imali tu sreću da sa njom sarađujemo u nekom periodu svog muzičkog obrazovanja i odrastanja...
Nije manje drastičan ni slučaj našeg poznatog reditelja dokumentarnih filmova gospodina Bajića, koji je, kao što znate, izopšten sa svih programa državne televizije samo zbog toga što se nekome u ovom današnjem vremenu ne dopada njegov autorski rad i sve ono što je on beležio svojom kamerom i način na koji je to radio.
Imamo zaista tu nesreću, kao narod, da su istaknuti umetnici sa područja naše zemlje koji su dokazane srpske patriote žigosani na ovaj ili onaj način od strane vlasti koja teži kosmopolitizmu po svaku cenu, teži denacifikaciji, zaboravljanju naših tradicionalnih vrednosti.
Sada mi recite, molim vas, kako je moguće da se u jednoj državi ne cene takvi ljudi ili da im se bar ne odaje priznanje, iako ne traže ništa, ako su sami sposobni, kao što je naš poznati reditelj, svetske slave, da mu se ne oda priznanje u njegovoj zemlji, u zemlji za koju on kaže da je njegova otadžbina, u zemlji u kojoj je milione evra koje je stekao širom sveta promovišući svoja umetnička dela, a to su filmovi koji su proneli ne samo njegovu slavu, već slavu našeg naroda i ovog područja. Dodeljena mu je titula počasnog građanina Buenos Airesa i tamo ga je sačekao gradonačelnik sa zlatnim ključem i 20.000 ljudi, a u isto vreme, u režiji DS-a, u Užicu se organizuje hajka i haranga na tog čoveka samo zbog činjenice da on svuda i na svakom mestu kaže da je patriota, da je antiglobalista i da ima Kosovo i Metohiju u svom srcu.
Prema tome, mi ćemo se suočiti sa problemom u narednom periodu; prolaziće godine i mi ćemo, nažalost (ne daj Bože, ali eto, vreme prolazi, a pojedini ljudi su u poznim godinama), videti u dnevniku RTS-a da nekoga od tih umetnika više nema, a da im država nije odala priznanje.
Molim vas, da li je neko od trenutka kada je koleginica Vukićević postavila to pitanje (i onda je nas nekoliko govorilo posle nje) odgovorio Narodnoj skupštini kako se obrazuje Komisija za dodelu nacionalnih penzija? Koleginica Stojanović takođe vrlo dobro zna da je to grupa ljudi koja odlučuje izričito po političkoj podobnosti pojedinih umetnika, pa neke ljude, eto da bi zabašurili onih pet koje daju nekome, provuku i daju im nacionalnu penziju; to je zaista bruka i sramota za naš narod i za našu državu. Ako želimo da se ponosimo onim što nam je najvrednije, a to su, pre svega, i naši spomenici, i kultura, i naši istaknuti umetnici, ne možemo na takav način da tretiramo te ljude.
Ja neću, kao što ni malopre nisam izgovorila ime, ali mislim da je moja moć deskripcije toliko velika da ste svi shvatili o kome i o čemu se radi, pomenuti ime jednog drugog gospodina koji u svojim poznim godinama, u osmoj deceniji svog života, i dan-danas mora, iako je čitava porodica porodica umetnika... Njegove dve ćerke, jedna je doktor a druga magistar muzike, takođe pronose slavu kao njihov otac koji je magistar i maestro jednog orkestra. Taj čovek nije došao u uži izbor da dobije nacionalnu penziju za svoj rad i za svoj doprinos u oblasti muzike. Tako se vi odnosite prema onome što je zaista istinska vrednost. Tako će i ti ljudi vas da cene i tako će da vas prepoznaju svi oni koji vide da su vam draži neki drugi, nego ono što mi imamo i čime treba da se ponosimo.
Od godine do godine, iako to služi u razne druge svrhe, Guča kao nacionalni srpski brend ima problem što se tiče funkcionisanja; od sponzora do sponzora, od milostinje jedne ili druge vlade, od uskakanja Dodika, kao, on je dušebrižnik, kako će da se organizuje srpska Guča, dođosmo do toga da za dve godine imamo jubilej srpske trube, a da država nije izdvojila jedan jedini dinar za osnivanje škole trube, iako su mnogi poznati i istaknuti muzikolozi i ljudi koji se bave tom strukom, poput gospodina Hristića i drugih, predlagali da je to neophodno i da je to nešto što će u budućnosti zaista svuda i na svakom mestu na najbolji način da promoviše našu zemlju. Vas nije briga što se tamo iz godine u godinu okuplja 400.000 - 500.000 ljudi. Ministar je rekao, a nekada je bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da to njega ne zanima i da to ne prati, a ovaj drugi (koji je danas dolazio ovde, bio je nakratko, ili kada već), Milosavljević, da mu je gadna maltene i pomisao na srpsku Guču i na srpsku trubu. O čemu mi onda pričamo?
Koliko vas u sali zna da postoji manifestacija koja baštini izvornu srpsku muziku? Zna gospodin Arsen Đurić, ili gospodin Petković. To je festival koji je održan ove godine na Zlatiboru. Da li vi znate ko je Divna Ljubojević, koja je sedam svojih kompakt diskova prodala i prodaje u jednoj Francuskoj, koja je zaista, kako je jedan kolumnista pre neki dan napisao, izabranica, izabranica zbog toga što kao anđeo i kao žena sa anđeoskim glasom promoviše ono što mi nosimo u sebi, a to je Srpska pravoslavna crkva i naša vera; svojim glasom, sa grupom svojih ljudi, ona promoviše ono što je nama najsvetije, pronosi i slavu našeg naroda i našu plemenitost, kakva je pravoslavna vera.
Mnogo je takvih ljudi i malo je ovakvih reči, a ja se trudim da nađem najbolje, da im odam priznanje, ako ništa drugo, jer vidite da nismo u mogućnosti da im pomognemo na drugi način. Ali, to je zaista bruka i sramota za državu koja neće da se okrene onome što su naše najlepše vrednosti. Manifestacija "Dani Dragiše Nedovića", zanatlije iz Gornje Gruže, koji je napisao stotine pesama, od kojih neke znate, a ne znate da je zapravo autor taj čovek koji je živeo nadomah Kragujevca, izmeštena je u neki drugi grad, nije u Kragujevcu. Ko pomaže tu manifestaciju i ko razmišlja o tome da treba da se sačuva ono što je najvrednije, počev od stvaralaštva Mokranjca pa do današnjih autora koji baštine srpsku muziku, i da o tome treba da uče naša deca u školi?
Mislim da biste morali više da obraćate pažnju na sve to, jer i ti ljudi imaju svoju muku, neki jedva preživljavaju, neki nisu dočekali da im država reši stambeno pitanje. Grabite se za upravne odbore, za javna preduzeća, gde imate nadoknade od 200.000 do 300.000 mesečno ili plate od 10.000 evra, a o takvim ljudima koji su čitav život posvetili kulturi, umetnosti i, pre svega, svom narodu i onome što je najlepše sa ovih prostora ne želite i nećete da vodite računa.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne.)

Na član 5. razdeo 24 amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 26. stav 1. i 3. Zakona o budžetskom sistemu.

Izvolite, gospodine Deliću.

Gospođo predsedavajuća, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, nisam iznenađen zbog toga što ovaj moj amandman nije prihvaćen, ali pošto su ovde predstavnici Vlade i pošto nas slušaju građani, ipak bih da o njemu kažem nekoliko reči.
Svrha ovog amandmana bila je da ukaže Vladi na nebrigu koju ispoljava prema jednoj instituciji koja postoji već 60 godina i koja se merama one prethodne, ali i ove sadašnje vlade, upravo kroz budžet ili sada kroz rebalans budžeta, polako gasi. Radi se o Matici iseljenika Srbije. Ona sada ima status nevladine organizacije. Dok Ministarstvo za dijasporu ima 46 zaposlenih, u Matici iseljenika Srbije rade samo dve osobe, od toga samo jedna osoba prima platu. Iako je ova institucija za ovih 60 godina imala poseban značaj za Srbiju, ona u predlogu rebalansa budžeta ne figurira, odnosno nije posebno naglašena.
Ako bismo pogledali razdeo 24, funkciju 410 i ekonomsku klasifikaciju 481, gde se govori o dotacijama nevladinim organizacijama, tu je predviđeno 53.000.000.000 dinara za različite namene; između ostalog, tu su predviđena i udruženja čije je sedište u zemlji. Tu se mogla svakako uključiti i Matica iseljenika Srbije, ali nije. Znam da bi Vlada imala odgovor i na ovo pitanje koji bi se mogao svesti na sledeći stav: neka Matica iseljenika Srbije konkuriše za određene projekte kod Ministarstva dijaspore, pa će za te projekte dobiti novac.
Matica iseljenika Srbije je to i radila ove godine. Mi u Skupštini Srbije smo svedoci da su u Domu Narodne skupštine gostovali ljudi iz naše dijaspore, iz Amerike. Sve je to organizovala Matica iseljenika Srbije i sve je to bilo organizovano na vrlo viskom nivou. Međutim, ukoliko nema novca za takve aktivnosti, one se ne mogu sprovoditi. Postoje određene glasine da Matica iseljenika Srbije zauzima jedan atraktivan prostor za koji su zainteresovani određeni ljudi i da zbog toga treba ugasiti tu organizaciju.
Gospodo poslanici, želim da vam ukažem na jedan mogući scenario u budućnosti. Neka buduća Skupština Srbije, kada bude raspravljala o Zakonu o ministarstvima, može zaključiti da mi imamo mnogo ministarstava. Opozicija je u prošlom sazivu, pa i u ovom sazivu imala takav stav. Recimo, može doći do zaključka da je za našu zemlju dovoljno da ima 15, 18 ili, recimo, 20 ministarstava.
Verovatno u takvoj situaciji više ne bismo imali Ministarstvo za dijasporu. Ako do tada ugasimo Maticu iseljenika Srbije, onda se postavlja pitanje ko će brinuti o našoj dijaspori i o našim iseljenicima.
Naravno, vi možete i po tom pitanju da date odgovor, možete reći da ćete takav zadatak dodeliti nekom resoru u Ministarstvu za spoljne poslove, ali mislim da ipak treba učiniti napor da se Matica iseljenika, koja postoji već 60 godina, očuva.
Za funkcionisanje ove organizacije potrebna su minimalna sredstva, za plate gotovo nikakva, a za programe - to je samo 10% od sredstava koja su inače predviđena za dotacije nevladinim organizacijama.
Gospodo, na kraju želim da vam ukažem da, iako niste prihvatili ovaj amandman, možete upravo kroz ovu ekonomsku klasifikaciju 418 u ovom zakonu o rebalansu budžeta, kao i u Zakonu o budžetu za 2009. godinu, da izdvojite i posebno naglasite Maticu iseljenika Srbije i dodelite ta neophodna sredstva da bi ona mogla dalje da funkcioniše. Hvala vam.
Gospodo radikali, vi ste se posebno istakli, jer vi znate mnogo bolje da lupate.

Izvolite, po amandmanu, gospodine Krasiću.

U ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu verovatno kod pet ili šest ministarstava postoji ova ekonomska kategorija, mislim da je 481. Ona se provlači od ministarstva do ministarstva. Tu se licitira sa različitim iznosima, a tekst je stereotipan - dotacije nevladinim organizacijama. Pa smo kao nevladine organizacije imali, nema ih ovde sada, ove iz "Otpora"...
(Upadica s mesta: Evo, kod vas je.)
(Predsednik: Molim vas, nemojte ometati govornika.)
Trenutno se obrađuje. Sve je u redu, gospođo, jeste da malo teže ide, ali ne vredi gubiti nadu, treba uvek biti uporan, zato što u toj dijalektici između lepog i upornog uvek pobeđuje uporan. Zato smo mi uporni da sa ovim našim amandmanima ukažemo na neke stvari. Ako ste ovo shvatili kao šalu, nije loše.
Šta je poenta? Verovatno je nama potreban taj propis o nevladinim organizacijama. Verovatno vam je poznato, u vreme ekspanzije tih nevladinih organizacija, ja ću samo da iskoristim jedan primer, bio je neki Buca Kovačević iz Kragujevca, mislim da ga vi znate, pošto je bio u tom konglomeratu DOS-a, mislim da je imao oko 60 registrovanih nevladinih organizacija unutar svoje porodice. Buca Kovačević nije izuzetak, on je bio interesantan po broju tih nevladinih organizacija, inače ima i drugih, da ih ne ređam.
Sve i svašta se javlja kod nas kao nevladine organizacije.
Obično se računa da nije pod uticajem Vlade, nije pod uticajem vlasti, te ne uživa ni finansijsku pomoć države, ali smo dobili jednu novu kategoriju nevladinih organizacija koje uživaju pomoć iz inostranstva. To je u prevodu bilo nešto drugo. Ali, narod u Srbiji je to prepoznao, da budemo načisto.
Pre nekoliko godina, mislim da tome ima tri godine, bio je veliki spor na relaciji Miljenko Dereta, Sonja Liht i ovi predstavnici tih zvučnih nevladinih organizacija, jer su smatrali da imaju veliku zaslugu za petooktobarske promene, da treba jednostavno država da se otvori prema njima, jer oni vrše plemenitu funkciju u prilog DOS-u. Onda je nastao veliki spor između tih nevladinih organizacija ko će više da zagrabi, po sistemu revolucionarnog doprinosa. Mi smo to kritikovali ovde, međutim, to je nekako prošlo. Sećam se da je bilo bučne polemike o tome i optuživanja ko je dao veći doprinos itd.
Sada se na drugi način koristi termin nevladina organizacija. Znači, on više nema isključivo taj politički naboj, već se pod tim nazivom praktično predstavljaju neke druge vrste udruženja građana, neke čak imaju izuzetno prihvatljive i plemenite ciljeve - briga o deci, briga o nekim odnosima itd. Ali, mislim da je taj naziv toliko uflekan kod nas da može da napravi vrlo neprijatnu asocijaciju prema grupi ljudi koja radi neki plemeniti posao. Može se tu reći i "Sigurna kuća", širok je spektar naziva koji se mogu koristiti i veliki je broj oblasti u kojima deluju ti ljudi. Po pravilu, to su praktično hobisti koji žele da pomognu, ali ne treba izbeći ni ovaj politički deo sa vrlo lošim ciljevima, odnosno neprihvatljivim ciljevima za ovo naše društvo.
Kao što ste videli u ovoj ekonomskoj klasifikaciji, ne kod ovog ministarstva, nego kod svih ministarstava, oni se vrlo često pojavljuju. Nekada je bilo pravilo, dok su postojale društvene organizacije, da se finansira njihova delatnost prema programima. Nekada to baš nije išlo striktno iz budžeta, već na drugi način, ali su se finansirale programske aktivnosti. U moje vreme to su bili ferijalci, izviđači i drugi oblici organizovanja. To bi danas bile neke nevladine organizacije; u to vreme su bile društvene organizacije.
Samo da vas podsetim, taj deo je nestao onog momenta kada su Duško Mihajlović, Smoki i još jedan rasturili Savez socijalističke omladine. Tako je bilo. Bio je veliki spor oko toga šta uzima omladina, šta uzima Nova demokratija. Idejni tvorac Nove demokratije je Dobrica Ćosić. On je kum verovatno za 50% stranaka u našoj zemlji, a za drugu polovinu kum je bio Slobodan Milošević. Tu je baš sedeo gospodin Mićunović, kada ga je izbacio Đinđić on je otišao prvo kod Miloševića na kanabe, pa rekao - ovaj me izbacio, a ovaj kaže - pa šta da ti ja radim. Kaže - kako ću ja dalje? Pa napravi stranku. Pa kako? Pa napravi Demokratski centar. Tako je nastao Demokratski centar.
Nemojte da se uzbuđujete, ja sam zadužen da to znam, kao što znam da je 1996. godine Cane doneo 500.000 maraka, dao Đinđiću, odnosno Mićunoviću da da Đinđiću, po nalogu Jovice Stanišića, da bi se očuvao onaj protest i one šerpe. Sve se to zna. Cane se hvalio time. Pitajte Žarka Koraća kada su razmatrali o kakvim se sve varijantama radi da se napravi nova fabrika cigareta u Kragujevcu. Samo da vas podsetim na 2001. i 2002. godinu. Znači, ja moram sve da pamtim, pa to primite kao nešto doktrinarno.
E sad, ako već imate potrebu da nešto finansirate kao pomoć Vladi ili pomoć nekim ministarstvima da bi bolje analitički sagledali neke oblasti, onda dajte da se to programski finansira; naravno, da upotrebim vašu terminologiju, transparentno, jasno potpuno. Ali, stičem utisak ili, da budem još precizniji, potpuno sam siguran da se u ovih nekoliko godina u ovim aproprijacijama krije podvala i kupovina političke naklonosti zato što je 2000. godine bio prisutan jedan američki koncept tzv. policentričnog delovanja – sa više mesta manji broj ljudi predstavlja se kao da je neka velika organizacija i oni koncentrisano deluju, fokusiraju svoj politički napad na jednu ličnost, na jednu stranku i ruše ceo sistem. To ste vi uspešno savladali 5. oktobra 2000. godine.
Doduše, neki su pokušavali u Gruziji i drugim zemljama, pa su tamo gde su naišli na rutave grudi dobili po labrnji pa su se vratili ovde i zabranjeno im je da idu tamo. Bilo je i u Belorusiji, i u Ukrajini i svuda je to bilo, ali dobili su propisanu porciju. Najbolje su prošli oni u Burmi; oni su jednostavno zabranili nevladine organizacije i nemaju nikakve probleme. Rusi su u početku nešto malo pustili pa kad su videli šta se dešava i oni su zatvorili taj ventil, tako da više nema ni tamo tih destruktivnih nevladinih organizacija koje završavaju nešto po nekim projektima itd.
Zašto sam se javio da sve ovo kažem? Da bi građani shvatili da se preko finansiranja delatnosti tih nevladinih organizacija u suštini kupuje njihova naklonost od strane Vlade. Ili, oni povremeno dobijaju zaduženja da se pojave u "Poligrafu", u nekim emisijama, gde bi onda krenuli kao ovi politički analitičari – gotovo, rezultat političke perverzije. To je nešto što se dešava.
Sad da se vratim na ovaj amandman. On se odnosi na Ministarstvo za dijasporu. Ako ostavimo na stranu reč dijaspora i šta to znači u našoj nomenklaturi vlasti i krenemo sa onim što je zadatak tog ministarstva, to su nekada bili zadaci ministarstva za odnose sa Srbima izvan Srbije. Moram da vam skrenem pažnju da su kod tog ministarstva sredstva dobijale i neke nazovipolitičke stranke ili nevladine organizacije u našem bližem okruženju.
Neću da govorim imena, da se oni ne bi našli prozvanim, ali ja sam njih video na promotivnim skupovima DS-a i maja meseca kad su bili izbori i moram da kažem da je prema konkursu izvršena raspodela tih sredstava. Jeste da se Pupovac malo ljutio zato što ste finansirali njegovu ljutu konkurenciju. Smatram da je to svojevrsni oblik zloupotrebe korišćenja ovih sredstava.
Nama su potrebne te organizacije za odnose sa Srbima izvan Srbije; ako hoćemo da koristimo i reč, termin - dijaspora, ono što je relativno dugo u inostranstvu, pa bez obzira na to koja vrsta emigracije da je u pitanju. Potrebno je da se neguju i kulturni, i obrazovni i svi drugi odnosi sa tim ljudima.
Da vas samo podsetim, dok je ministar inostranih poslova bio Sokrat, Goran Svilanović, on je u okviru svog ministarstva organizovao ovde boravak dece iz naše dijaspore. Kad su deca, koja su rođena u Americi, Kanadi, Engleskoj itd., došla u taj kamp ovde kod nas pitali ga kakvi su efekti toga. Kaže - katastrofa. Kako katastrofa? Kaže - umesto da nam donose evropske i svetske tekovine, oni nam pevaju ovde naše pesme, naše igre i oni ispadoše veći četnici nego što mi možemo da zamislimo. Vidite, kad se krivo nasadi ministar, kako može sve da se izjalovi, sve može da se upropasti.
Stvarno delim zebnju što se tiče toga, ako je to tačno da Matica iseljenika ima neki svoj prostor. Sudeći po tekstu ovog amandmana, siguran sam da su taj prostor namirisali Aleksandar Vučić ili Tomislav Nikolić, verovatno im je ovih 4.800 kod prijatelja Nicovića skupo. Čujem da i neki kredit ponovo uzimaju. Taj ko im je dao kredit, obrao je bostan.
Ovo vam kažem da biste razumeli – kada građanin podnese amandman pa ovde glumi nešto, onda znajte da stoji iza toga neka podvala, apsolutno neka podvala. Videli ste onoga malopre, jutros, svi kritikuju Vladu, svi kritikuju Ministarstvo poljoprivrede, a on izađe čovek i hvali Ministarstvo poljoprivrede. Htede ministar da padne u nesvest, ne zna gde se našao. Kako to čovek, navodno opozicija, hvali ministra poljoprivrede? Gde to ima na kugli zemaljskoj? Ima kod ovih koji imaju problema sa savešću. Ima kod onih koji potpišu zakletvu, kunu se u Boga, u narod, u sve, pa onda krenu krediti, a niko ne zna gde su ti krediti, troše pare. Evo, mi sad dobijamo neke račune, a nemamo pojma o čemu se radi. Onda kažu - bankrot, oni su sigurni, pa znaju šta su napravili.
Mi nećemo da plaćamo tuđe račune, privatne. Evo, za dva dana ćemo da završimo ovo što je tužilac tražio da se dopuni u vezi sa ostavkama i izjavama kojima se neopozivo daju ostavke Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, gospođo Kolundžija, samo vam skrećem pažnju na jedan mali detalj: kada je rađen Ustav Republike Srbije razgovore i pregovore u ime SRS vodio je Tomislav Nikolić.
Da bi se na sve moguće načine zaštitili mandati onih političkih stranaka koje su dobile mandate na izborima, on je insistirao na rešenju iz člana 102. Ustava Republike Srbije, a Boris Tadić i još neki koji su učestvovali u razgovorima upozoravali su da to možda nije dobro rešenje s obzirom na presudu, odnosno odluku Ustavnog suda povodom ustavne žalbe DSS-a, neke stavove Venecijanske komisije. I, prošlo je. Prošlo je u Ustavu to rešenje.
Ideju za to rešenje u Ustavu Tomislav Nikolić je pronašao u tekstu ove zakletve. Uzmite Ustav pa pročitajte član 102. Kaže - mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava SRS i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Zar vam ovo ne deluje kao pravno-tehnički drugačije formulisano? Kaže - i neopozivo stavljam svoju ostavku svojoj političkoj stranci.
Vidite, nije to ropski odnos. Ti se hvališ time da pališ sveću. Ovo je visokomoralni odnos. Nemojte da gazite neke moralne odnose. Čovek se zavetuje nečemu. Nemojte tako da idete sa nipodaštavanjem. Znam da vi imate velikih problema kako da ovo progutate, ali moraćete da progutate, nekako ćete morati da progutate. Zbog čega? Svaka druga varijanta je gora za vas. Oni idu u zatvor i ovako i onako, nemojte da se sekirate, ali će politički za vas da bude gora ta druga varijanta.

Na član 5. razdeo 25 amandman je podneo narodni poslanik Zoran Ostojić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima gospođa Judita Popović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je podneo amandman na ovaj član 5. razdeo 25 - Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Posebno je interesantno ovo obrazloženje na strani 142. Predloga zakona u kojem se kaže: "Ovim zakonom obezbeđena su dodatna sredstva u iznosu od dvesta miliona dinara, u cilju realizacije zaključka Vlade koji se odnosi na obezbeđenje plata reformisane i proširene lokalne samouprave, javnih službi, policije, kao i materijalne troškove gradova i opština na teritoriji Kosova i Metohije."
Normalno, ovo je obrazloženje predlagača zakona. U ovom obrazloženju mi nikako ne možemo da pronađemo ljude koji su malo dalje od severne Mitrovice, Kosovske Mitrovice, koji su tamo negde u kosovskim getima gde žive Srbi.
Dakle, ne možemo da nađemo ljude koji bi mogli da se podvedu pod ove "obezbeđene plate reformisane i proširene samouprave, javnih službi i policije, materijalne troškove gradova i opština na teritoriji Kosova i Metohije".
Međutim, u ovom članu u ovoj funkciji 110 možemo da pronađemo usluge po ugovoru, specijalizovane usluge i dotacije nevladinim organizacijama. Tu se radi o nemalim sredstvima; recimo, usluge po ugovoru nose iznos od 74.200.000 dinara, specijalizovane 65.000.000 dinara, a ove dotacije 180.000.000 dinara.
Zar ne bi moglo da se nađe načina da se ove funkcije, što se tih troškova tiče, smanje, a da se ta sredstva ustupe nekom kome možda više treba, nekome ko može da stigne do te reformisane i proširene lokalne samouprave, do te policije koja funkcioniše u severnoj Kosovskoj Mitrovici, do tih materijalnih troškova gradova i opština koji su izdvojeni za njihovo funkcionisanje?
Baš iz tog razloga smo podneli ovaj amandman, računajući da ukoliko se smanje sredstva za usluge po ugovoru na 45.000.000 dinara, dakle ako se prepolove, za ove specijalizovane usluge takođe na 45.000.000 dinara, a za dotacije da ne smanjimo baš previše, ali bar na 130.000.000 dinara, tu bi se onda našlo prostora da se i ovi ljudi koji se nalaze u unutrašnjosti Kosova i Metohije, radi se o Srbima, pomognu i pripreme za zimu.
Često možemo u medijima da čitamo i slušamo koliko teško i u kakvim uslovima ti ljudi žive. Međutim, čitajući predlog zakona o rebalansu budžeta nismo našli sredstva koja bi tim ljudima bila upućena. Zaista je sramota da se traže donacije i pomoć za te ljude, a pri tom se ovaj budžet na takav, trošadžijski način ponaša prema celokupnoj javnoj potrošnji, koja je enormno velika.
Dozvolićete, 200.000.000 dinara, koliko je predviđeno rebalansom, pored sredstava planiranih ranije budžetom, da se još za tih 200.000.000 poveća trošak za Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, ipak je malo previše. Pri tom, radi se o ovim funkcijama koje su inače prilično učestale u budžetu i u ovom predlogu zakona o rebalansu budžeta. Te usluge po ugovoru, specijalizovane usluge nikako ne mogu da se konkretizuju; u obrazloženju ovog zakona nismo videli na šta se one odnose, to su prilično misteriozne klasifikacije. Baš iz tih razloga bilo bi dobro da se malo manje sredstava izdvoji za ove usluge, bilo one po ugovoru ili specijalizovane.