Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, meni je stvarno žao što nemamo ovde predstavnika Vlade da se njemu obratimo, međutim, šta je, tu je. Izašao sam ovde da podržim amandman mog stranačkog kolege gospodina Arsena Đurića i mislim da je amandman izuzetno svrsishodan i celishodan. Naime, gospodin Arsen Đurić dolazi iz jednog poljoprivrednog kraja, turističkog kraja i u potpunosti je upoznat sa problemima poljoprivrednika.
Moja malenkost takođe dolazi iz poljoprivrednog kraja. Naime, dolazim iz najsiromašnijeg okruga, iz Jablaničkog okruga, iz grada Leskovca koji je nekad bio poznat po industriji, po tekstilu. Međutim, sada se okrećemo poljoprivredi. Ovi famozni krediti za poljoprivredu euforično su najavljivani još u vreme gospođe Ivane Dulić. U tom periodu mi smo prvi put počeli da registrujemo poljoprivredne proizvođače na jugu Srbije. Redovno su pravili projekte i koristili ta sredstva iz ovih kredita za mehanizaciju, za nove useve. Međutim, ova vlada dokazuje da uopšte ne vodi računa o poljoprivredi na jugu Srbije.
Kako je to naša, za sada, jedina, osnovna grana, pošto je kompletna industrija, mislim na tekstilnu i ostalo, uništena, mi smo se okrenuli poljoprivredi. Iz tog razloga, mislim da Vlada treba da prihvati ovaj amandman kako bi podstakla razvoj poljoprivrede na jugu Srbije. Podsetiću vas da u Jablaničkom okrugu imamo oko milion stabala višanja, oko 500.000 stabala krušaka, jabuka, šljiva. Mi smo najveći proizvođači paradajza, poznati smo po paprici. U tom smislu smo želeli da u Jablaničkom okrugu upravo podstaknemo ovu privrednu granu.
Druga stvar zbog čega sam izašao jeste to da u ovom rebalansu budžeta ima manje sredstava za NIP nego što je bilo prethodnih godina. Za nas na jugu Srbije to je ubitačno. Ako vam kažem da jedna mala Crna Trava ima budžet od dvadesetak miliona, Medveđa ima između 40 i 50, Lebane oko 200 miliona, onda vam je jasno da mi od tih projekata iz NIP-a i te kako živimo. Mi na taj način pijemo čistu vodu, radimo putnu infrastrukturu, na taj način pravimo jedan kvalitetniji ambijent da bi građani ostali dole.
Ako vam kažem, takođe, da se svake godine sa juga Srbije iseli oko 2.200 stanovnika, a jedna Crna Trava ima 2.400 stanovnika, onda je to kao da svake godine gubimo jednu Crnu Travu, jednu opštinu; jeste nerazvijena, ali gubimo. Inače, ta migracija stanovništva ide ka Beogradu, ka Nišu, izvan granica Srbije.
Iz tih razloga vas molim da podržite ovaj amandman jer ćete time učiniti puno za jug Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Podržavam deo amandmana kolega iz DSS-a, a posebno deo amandmana koji se odnosi na razdeo 14 i kojim se predviđa povećanje sredstava koja se izdvajaju iz budžeta za kreditiranje poljoprivrednih proizvođača.
Imam predlog gde da se pronađu ta sredstva u budžetu. Predlažem da se ta sredstva izdvoje iz budžetske stavke koja je predviđena za finansiranje Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Rebalansom budžeta predviđeno je da se za finansiranje Tužilaštva izdvoji 94.267.000 dinara, što je otprilike oko 110.000 evra. Smatram da je to preterano, da Tužilaštvo svojim dosadašnjim radom ni na koji način nije zaslužilo izdvajanje ovolikih sredstava. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu radi isto ono što rade tužilaštva za ratne zločine u Sloveniji, Zagrebu, Sarajevu i u Prištini, znači, podiže optužnice protiv Srba za stvarne i izmišljene zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda. Istovremeno, ne procesuira ratne zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Sada ću napraviti jedan kratak presek učinka tužilaštava u bivšim jugoslovenskim republikama. Vi znate da je 1991. godine u Sloveniji napadom jedinica teritorijalne odbrane i lokalnih policijskih jedinica započet rad na prostoru bivše SFRJ i tim činom je praktično izvršen zločin protiv mira. To je najteži zločin koji poznaje međunarodno pravo, mnogo teži čak i od zločina genocida. U kratkotrajnom ratu u Sloveniji slovenačke paravojne formacije su ubile 50 mladih vojnika, uglavnom regruta iz Srbije. Nakon završetka rata tužilaštvo u Sloveniji nije podiglo nijednu optužnicu za zločine koji su počinjeni nad pripadnicima JNA, ali su zato podigli nekoliko desetina optužnica protiv vojnika i oficira JNA koji zbog toga i dan-danas ne mogu da napuste teritoriju Srbije, jer se neki od njih nalaze na optužnici Interpola.
Ista takva praksa primenjena je i u slučaju rata u Hrvatskoj. Vi znate da je Franjo Tuđman 10. aprila 1992. godine rekao da je Hrvatska svesno izabrala rat, jer je procenila da će kroz rat lakše izboriti svoju nezavisnost. U tom ratu izvršeno je najveće etničko čišćenje jednog naroda u Evropi posle Drugog svetskog rata. Proterano je ukupno preko pola miliona Srba: 200.000 proterano je iz okupirane Republike Srpske Krajine, a 300.000 je proterano iz Zagreba i drugih gradova, znači, sa područja Hrvatske na kojima nije bilo ratnih dejstava. U toku tog rata, koji je Franjo Tuđman smišljeno izazvao, hrvatske vojne i paravojne jedinice ubile su preko 7.000 Srba a njih 15.000 je ranjeno. Takođe, uništena je i oteta srpska imovina, čija se vrednost procenjuje na otprilike 30 milijardi evra.
U tim ratnim dejstvima počinjeni su strahoviti masovni ratni zločini. Pomenuću samo nekoliko.
Prilikom operacije "Bljesak" i okupacije zapadne Slavonije, samo u dva dana ubijeno je ukupno dvesta osamdeset troje Srba. U operaciji "Oluja" ubijeno je 1.600 Srba, uglavnom civila koji nisu, zbog godina starosti, smatrali da postoji ijedan razlog zbog koga oni treba da napuste svoje kuće i svoja ognjišta.
Podsetiću na neke zločine: ubistvo 150 srpskih civila u Gospiću za samo jednu noć; ubistvo nekoliko stotina srpskih civila, uglavnom civila koji su tu dovedeni iz Zagreba i ubijeni, ta ubistva su izvršena u Marinom Selu i na Pakračkoj poljani; zatim, masakr 40 srpskih teritorijalaca koji su zarobljeni na Miljevačkom platou itd.
Radi uvida u monstruoznost tih zločina samo ću navesti primer gaženja srpskih ranjenika tenkovima, tenkovskim gusenicama u zapadnoj Slavoniji 1. maja 1995. godine. I, jedan slučaj koji se dogodio u zapadnoj Slavoniji, neću zbog porodice pominjati ime - Srbin povratnik u jedno slavonsko selo je od strane svojih komšija živ zakopan u zemlju do grla i tako ostavljen da umre.
Hrvatsko tužilaštvo je za sve te zločine podiglo ukupno 20 optužnica. Istovremeno, hrvatsko tužilaštvo, ono u Zagrebu, i županijska tužilaštva su podigla, da ne poverujete, 70.000 optužnica protiv Srba u Hrvatskoj. Praktično, svi Srbi u Hrvatskoj koji su 1991. godine bili punoletni a živeli su na području Republike Srpske Krajine nalaze se na optužnicama. Kada primenite prostu matematiku dođete do podatka da je na svakih 4.000 optužnica koje su podnete protiv Srba podignuta po jedna optužnica protiv Hrvata.
Istu matematiku primenila su i tužilaštva u BiH. Istina, u malo manjoj nesrazmeri. U BiH na 19 optužnica koje su podignute za ratne zločine protiv Srba, pripadnika srpskih vojnih i policijskih formacija, imate jednu optužnicu koja je podignuta protiv muslimana ili Hrvata za zločin nad Srbima. Za vreme rata u BiH ubijeno je preko 28.000 Srba, a 50.000 je ranjeno. Etnički su očišćeni veliki prostori BiH. Recimo, broj Srba u Federaciji BiH je sveden ispod 3%. U Federaciji BiH imate 527 sela, etnički čistih srpskih sela, od kojih su neka imala po 3.000 stanovnika, u kojima danas nema nijedne žive duše. Od pojedinačnih zločina pomenuću, po lokacijama, samo masovne zločine koji su počinjeni na Kupresu, na Ozrenu, u Srebrenici, Bratuncu itd. Ovde sam već govorio da je samo u Sarajevu ubijeno preko 5.000 srpskih civila.
Radi ilustracije o kakvoj monstruoznosti se radi, navešću samo nekoliko primera. Postoje dva slučaja da su ubijeni kompletni zaseoci, kompletne porodice, od dece u kolevci do staraca koji su imali 80 godina, svi su ubačeni u kuće i živi spaljeni.
Imamo slučaj u logoru Galečić kod Duvna: prema svedočenju preživelih logoraša, nakon masakriranja srpski logoraši su svlačeni do gola, a zatim su ih hrvatski čuvari, njihovi vojni policajci, vezivali za drveće oko logora i ostavili ih da tako umiru. Jedan od svedoka iz Bihaća tvrdi da su dvojicu ljudi žive pojeli lešinari. Još jedan slučaj, koji se dogodio na području Sarajeva: zarobljene srpske vojnike bukvalno su razapeli na zid pa posle toga na njih pustili krvoločne pse.
Za sve to imate ovu srazmeru kada je u pitanju tužilaštvo u BiH: ne znam tačan broj, čini mi se da se radi o ukupno 40 optužnica koje su podignute za zločine nad Srbima i nekoliko stotina optužnica koje su podignute protiv pripadnika srpskog naroda, pripadnika srpske vojske i policije.
Istu takvu praksu imate i na Kosovu i Metohiji. Šiptarski teroristi su tamo takođe izazvali rat, takođe počinili zločin protiv mira, ubili preko 3000 srpskih civila, vojnika i policajaca koje su pre toga kidnapovali, za 600 njih se još uvek traga. Proterali su između 250.000 i 300.000 Srba sa Kosova, porušili 150 srpskih crkava i manastira, porušili, opljačkali i spalili preko 50.000 kuća u srpskom vlasništvu i praktično prisvojili svu srpsku imovinu. Tužilaštva na Kosovu, koja rade pod jurisdikcijom, pod nadzorom UNMIK-a, optužnice podižu isključivo protiv pripadnika srpskog naroda.
I na kraju, poređenje završavam primerom Haškog tužilaštva. Podsećam da je NATO pakt, kršeći Povelju UN i međunarodno pravo, bez ikakvog pravnog osnova 1999. godine izvršio agresiju na Jugoslaviju. U bombardovanju je ubijeno preko 3000 ljudi, ranjeno preko 10000 ljudi, načinjena materijalna šteta koja se procenjuje između 50 i 100 milijardi dolara, zavisno od izvora.
Podsećam vas da je u vreme bombardovanja pogođena zgrada Televizije, u kojoj je ubijeno, čini mi se, 19 ili 20 novinara. Ubijeni su civili u vozu u Grdeličkoj klisuri; raketirano je nekoliko autobusa kojima su se srpski civili vraćali na Kosovo; pogođena je ona kolona nesretnih izbeglica, većinom su bili Albanci, na Kosovu i Metohiji; ubijena je Milica Rakić dok se nalazila u kupatilu ovde u Batajnici; pobijeni su civili u Varvarinu, Nišu, Paraćinu itd., itd.
Za sve te zločine od strane Haškog tribunala nije podignuta nijedna optužnica. U stvari, podignuta je optužnica protiv Ramuša Haradinaja, ali je on na kraju oslobođen bilo kakve odgovornosti, iako je dokazano da je imao neposrednog učešća u likvidaciji nekoliko stotina srpskih civila. Ali je zato Haško tužilaštvo podiglo optužnice protiv svih političkih lidera srpskog naroda u Srbiji, protiv svih policijskih i vojnih komandanata. Podiglo je, čak, optužnicu protiv Vojislava Šešelja, predsednika SRS, zbog verbalnog delikta.
Zbog čega sam sve ovo rekao? Da bih napravio poređenje sa praksom koja postoji u radu Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu radi isto ono što rade i ova pobrojana tužilaštva – skoro isključivo, u 90% slučajeva, istražuje zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda nad pripadnicima drugih naroda. Ovo tužilaštvo bi trebalo da radi nepristrasno, da svoj posao obavlja profesionalno, da ne navija ni za jednu stranu.
Jedino što ovo tužilaštvo ima pravo da radi jeste da, hajde da tako kažem, rangira zločine, da pravi prioritet zločina. U tom smislu moglo bi se očekivati, s obzirom na to da se radi o srpskom tužilaštvu, da prioritet imaju zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom, tim pre što činjenice govore da je najviše zločina u ratu koji je trajao na prostoru SFRJ počinjeno upravo nad srpskim narodom, kao i zbog činjenice da ova druga tužilaštva procesuiraju isključivo zločine koje su počinili Srbi. Znači, iz tih razloga bi se eventualno moglo očekivati, ako je ovo tužilaštvo u Beogradu malo pristrasno, da ipak bude pristrasno u korist Srba, u korist srpske strane.
Međutim, to nije slučaj. Umesto da se bavi zločinima koji su počinjeni u Srbiji, nad srpskim narodom, tužilaštvo u Beogradu uglavnom procesuira i istražuje zločine koji su počinjeni nad pripadnicima drugih naroda, i to ne u Srbiji, nego u Hrvatskoj i BiH. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju – da se tužilaštvo iz jedne međunarodno priznate i suverene države, kao što je Srbija, ne bavi istraživanjem zločina koje su počinjeni na teritoriji Srbije, ili se bavi malo, već se uglavnom bavi zločinima koji su počinjeni na teritoriji druge države i to zločinima koji nisu počinili pripadnici srpskog naroda iz Srbije, građani Srbije, nego zločinima koje su počinili državljani Hrvatske i BiH. Jedna potpuno nenormalna situacija. Čak verujem, u nekakvim drugim okolnostima, da su neke druge države u pitanju, da bi se to moglo podvesti pod mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Kada tužilaštvo za ratne zločine u BiH, u Hrvatskoj ili na Kosovu radi to što radi, onda se to donekle može i razumeti. Oni su bili neprijateljska strana srpskom narodu u ratu i u svakom slučaju navijaju za svoju stranu, nastoje da svu krivicu za ratne zločine, za izbijanje rata i sva zla koja su se dogodila pripišu srpskoj strani. Međutim, kada to gledaju ljudi sa strane, međunarodna stručna javnost, oni verovatno dolaze do zaključka da su postupci tih tužilaštava i njihov način rada pristrasni. Verovatno ljudi računaju ovako: oni su ratovali protiv Srba i sad nastoje na svaki način da sve zločine prebace na srpsku stranu. Ostaje neka sumnja da su možda pristrasni.
Međutim, šta da ta međunarodna stručna i laička javnost kaže kada na isti takav način radi Tužilaštvo u Beogradu?
Kako vi možete nekome u inostranstvu objasniti da Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić sa izuzetnom strašću, sa navijačkom strašću, procesuiraju isključivo zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda; da Vladimir Vukčević u ratnom tužilaštvu u Beogradu nastoji da dokaže da su Srbi krivi za većinu zločina koji su se dogodili na području bivše Jugoslavije.
Kako njima objasniti, recimo, da kada Vladimir Vukčević govori o zločinima koje su počinili Srbi, kada govori o hapšenju Radovana Karadžića, o hapšenju Ratka Mladića, Gorana Hadžića, on to govori sa strašću, njemu oči blistaju, čovek ne može da se kontroliše.
Iz tih razloga smatram da je 94.267.000 dinara, znači, minimum 110.000 evra, koliko je predviđeno za finansiranje rada Tužilaštva za ratne zločine, neprimereno i da to treba smanjiti na neku znatno razumljiviju cifru. Hvala.

Pre nego što pređemo na sledeći amandman, dajem obaveštenje da ćemo danas, a na osnovu člana 85. stav 5, raditi i posle 18 časova.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam prvo samo da pitam gospođu predsedavajuću gde su predstavnici Vlade. Jer, stvarno bih voleo da objasnim da ovaj amandman koji je podneo kolega Arsen Đurić, odnosno najviše obrazloženje koje smo dobili od strane Vlade, govori u prilog onome svemu što smo govorili ovih dana. Znači, ova vlada je krajnje rasipnička.
Vidite, u obrazloženju stoji da su oni već potrošili sredstva i sada moramo rebalansom budžeta da ih povećavamo. A, danima slušamo ono što MMF, čiji su predstavnici došli u ovu zemlju već drugi ili treći put u poslednjih meseca dana, govori - ne možete trošiti besomučno na javnu potrošnju, kada je u pitanju vaš aparat, ne možete podizati penzije, a da u isto vreme planirate da gradite puteve, da ulažete u infrastrukturu.
Dakle, mi ovde vidimo iz obrazloženja... Moram da pročitam samo prvi stav, koji je veoma interesantan, kaže: "Amandmanom se predlaže smanjenje sredstava namenjenih za zgrade i građevinske objekte u razdelu Uprave za zajedničke poslove republičkih organa, što bi ugrozilo izvršavanje rashoda po već preuzetim obavezama, uključujući završetak zgrade u Nemanjinoj namenjene pravosudnim organima." Ovo obrazloženje je, maltene, bilo za svaki amandman - da trebaju pare za zgradu u Nemanjinoj. Mi smo rekli - OK, trebaju pare za zgradu u Nemanjinoj, ali ne možete se tako ponašati.
Znam da je gospođa ministarka pre nego što je došla ovde da brani ovaj rebalans budžeta imala puno primedaba. Danas smo čuli i od guvernera Narodne banke da je sve ovo što u ovom rebalansu vidimo suprotno onome što moramo da radimo. On je izrazio želju da bude sklopljen aranžman sa MMF-om i da kada je u pitanju budžet (koji bi trebalo uskoro da nam dođe, mimo svih zakonskih rokova, odnosno nakon kalendara po budžetskom sistemu, to moram opet da podvučem, koji Vlada kasni da ispuni) postoji intencija da se taj budžet za 2009. godinu na neki način popravi, odnosno da se stegne kaiš.
Moram da se složim sa gospodinom Jelašićem, danas je rekao jednu stvar koju mi već dugo pričamo, ali i on govori o toj stvari, da jednostavno mora doći dan kada ćete reći - ne može više, nećemo da se saginjemo pred ucenama, nećemo da dajemo obećanja koja ne možemo da ispunimo i, što je najgore, da pokušavamo da ih ispunimo i samim tim još veću štetu pravimo.
Očito je da će proći ovaj rebalans budžeta, da će proći uz dva-tri amandmana, koje ćete prihvatiti, koji bitno neće uticati na sam iznos ovog rebalansa. Naravno, proći će, jer će vladajuća većina obezbediti dovoljan broj poslanika. Međutim, nas zaista očekuje za mesec-mesec i po dana razgovor o budžetu za 2009. godinu.
Mi vas pozivamo da pokušate na svaki mogući način da izbegnete ovakva obrazloženja. Ako su smislena obrazloženja, ako kažete da penzije moraju da idu 10%, dajte obrazloženje koje je OK, mi ga prihvatimo. Ako kažete da gas mora da ide 60%, dajte smisleno obrazloženje, pokažite da je to neminovno, pa će građani shvatiti da je to neminovno. Ako kažete da impulsi moraju da idu 300 posto, pretplata sto posto, posle Nove godine ide poskupljenje električne energije, onda očekujemo bar smisleno obrazloženje, da ne bude kao kada je u pitanju "Telekom" - dižemo cene da bismo privukli konkurenciju koja će posle da smanjuje cene. To je nešto najgluplje što je izgovoreno kao obrazloženje za neko poskupljenje. Znači, to je direktni atak na inteligenciju građana.
Molim vas, pretpostavljam da i vi imate tu nekog uticaja kada se pišu ta obrazloženja, dajte da oni koji ih pišu zaista budu razumni. Ne mogu da odbiju neke amandmane zato što nisu u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a ista ta vlada krši Zakon o budžetskom sistemu. Onda me opravdanje koje smo čuli danas od Jelašića - da je bolje da dobijemo dobar budžet za 2009. godinu, pa neka pogazimo zakonske rokove - podseća na neka prošla vremena kada je rečeno da se ne držimo zakona kao pijan plota. Mi smo ovde da poštujemo zakon. Molim vas da se potrudite da bar obrazloženja koja dobijamo budu smislena, a ne kao ova koja smo dobili kada je u pitanju amandman gospodina Arsena Đurića.

Narodni poslanik Zoran Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč po osnovu člana 100. stav 1.

Vi ste, u skladu sa Poslovnikom i svojim ovlašćenjima, obavestili narodne poslanike da ćemo raditi posle 18 časova. Čini mi se da ste baš tako i formulisali, odnosno siguran sam, dakle, rekli ste da ćemo raditi i posle 18 časova.
S obzirom na to da raspravljamo o amandmanima, to je na dnevnom redu, na rebalans budžeta i da ima, čini mi se, još preko 20 amandmana, čak i preko 30, bilo bi dobro da nam kažete dokle ćemo raditi, da nam se ne ponovi ona neprijatna situacija od petka kada smo radili do pola dva, kada je došlo do nesporazuma, kada je rečeno da ćemo raditi do 50. amandmana, pa ćemo raditi do kraja, pa ćemo raditi do jutra, ili već ne znam dokle.
Dakle, bilo bi dobro, to je moja poruka vama, da se ipak dogovorimo dokle ćemo raditi. Ako radimo do ponoći, onda do ponoći, nije sporno, i ako se tako dogovorimo, ali ako ste planirali, a to ne saopštavate narodnim poslanicima, da radite do okončanja ove tačke, onda to zaista može da traje do ranih jutarnjih sati, a mislim da za to nema potrebe.
Bilo bi dobro da nas obavestite, i sutra je radni dan, da možemo da isplaniramo svoje obaveze. Ne vidim nikakvu prepreku da i sutra radimo po amandmanima, s obzirom na ovaj tempo i na ovu dinamiku. Ako vi tako ne mislite, onda bi bilo lepo da nas o tome informišete. Hvala.

Narodni poslaniče, niste rekli koji je član Poslovnika povređen. Ako napravite uvid u stenogram videćete da sam rekla: na osnovu člana 85. stav 5, radimo i posle 18 časova. Narodni poslanici pitaju - dokle? Ja vas sve upućujem na Poslovnik Narodne skupštine i onda neće biti nesporazuma, pošto narodni poslanici Slobodan Maraš i Zoran Nikolić žele da govore o povredi Poslovnika smatrajući da je načinjena od kada je poslednja povreda objašnjena.
Dakle, član 85. stav 5. kaže: "Predsednik može produžiti rad Narodne skupštine i posle 18 časova, i to samo do završetka rasprave u načelu, odnosno pojedinostima, o započetoj tački dnevnog reda". Uvidom u stenogram, videćete da sam rekla - član 85. stav 5. Ne postoji osnov u Poslovniku po kojem predsednica Narodne skupštine ili bilo koji predsedavajući može da kaže do koliko sati će se raditi. To može da bude dogovor predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa, ali ne može da bude izrečeno, jer ni u jednom članu Poslovnika Narodne skupštine, uključujući i član 85, nema osnova da predsedavajući kaže do koliko sati. To je lako uočiti ako se pročita član 85. Dakle, nisam povredila Poslovnik, ali narodni poslanik Zoran Nikolić nije rekao koji je član Poslovnika povređen.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš, pa Zoran Nikolić, pa Zoran Šami.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, igrom slučaja nas tridesetak je ovde zanoćilo u petak. Znamo kakav je bio dogovor, znamo šta je rekla predsednica Skupštine – radimo do 20 - 21, većina poslanika ili deo njih je otišao na slavu. Dogovor je bio da radimo do 20 - 21. Nakon toga je bio dogovor do 50. amandmana, pa je nakon toga taj dogovor prekršen; šefica poslaničke grupe gospođa Nada Kolundžija mi je sa mesta dobacivala da radimo do kraja, dok sve ne završimo.
Znači, moj prethodnik, gospodin Nikolić, s razlogom je izašao da pita dokle radimo. Vi možete, u skladu sa članom 27. i u skladu sa članom 98. stav 2, da napravite kratku pauzu od tri minuta, da se dogovore šefovi poslaničkih grupa, da znamo dokle radimo. Ako radimo dok ne završimo, onda to treba da kažemo - dakle, radimo dok ne završimo ovu tačku dnevnog reda, odnosno raspravu o pojedinostima. Nije njegovo javljanje bilo nikakav hir. Vaše obrazloženje meni deluje više kao hir. Znači, vi insistirate - nije bilo povrede, vi se držite člana 85. itd. Nije vas on pitao zato što žuri na neki sastanak, ili ne znam šta, nego jednostavno čovek hoće da zna dokle radimo. Kažite - radimo do kraja. Znači, ako treba radićemo i do tri ujutro, ali da znamo da je to tako.
Znate šta se prošli put desilo - ostalo nas je tridesetak u sali; mučili smo i sebe i one koji ovo gledaju i mučili smo ministarku, itd., čisto da bi se nešto isteralo, da bi se isterao neki rok koji ste sebi dali, odnosno bonus koji ste odredili.
Nije to ništa sporno, radićemo dokle god vi kažete, ali hajde da se dogovorimo dokle ćemo raditi. Na taj način ćete izbeći svaku moguću opstrukciju. Ovde ima još tridesetak amandmana, puta 15 minuta po poslaničkoj grupi. Znači, nema potrebe da bilo ko radi nešto što ne bi bilo u skladu... Samo, bilo bi lepo da se vi držite dogovora, pa kada ovde vladajuća većina, odnosno predsednica ili šefica poslaničke grupe Nada Kolundžija izađe i kaže - vladajuća većina će podržati amandman, sa ispravkom, koji su podneli poslanici Nove Srbije, onda da se ne desi da odemo na Odbor za finansije, pa taj isti ispravljeni amandman dođe, za koji je gospođa Nada rekla da će ga prihvatiti, i svi iz vladajuće većine, njih sedam, digne ruku protiv. To ništa neće promeniti, samo govori o tome da se vi, izgleda, ne držite dogovora.
Hajde lepo da se dogovorimo, dajemo vam priliku da se lepo dogovorimo dokle ćemo raditi. Ili nam vi kažite da znamo dokle ćemo raditi, a ne da licitiramo da li ćemo raditi do tri časa, ili do 12 ili do ujutru itd. Hvala lepo.

Narodni poslaniče, ni vi niste rekli koji je član Poslovnika povređen. Predsedavajući ili predsednica ne može da odredi, pozivajući se na Poslovnik, član 85. stav 5, i da kaže - radićemo do nekog vremena u toku dana.
Ja sam vam pročitala član 85. stav 5. i molim vas da to pročitate i vidite da predsedavajući nema poslovničku mogućnost da kaže do koliko sati će se raditi. O tome može da se napravi dogovor unutar svih poslaničkih grupa i da taj dogovor poštujemo kakav god on bio, ali predsedavajući ne može da kaže do koliko sati, jer ne može da krši Poslovnik.
Drugo, vaše pozivanje na prethodni dan, produženi rad jednako i samo ovako može - na osnovu člana 85. stav 5; svi ostali stavovi člana 85. ne mogu da se primene. Dakle, ako i kad se predsednici poslaničkih grupa dogovore, svi će znati taj dogovor, ali ja ne mogu to da govorim pozivajući se na Poslovnik Narodne skupštine, jer nemam tu mogućnost. Molim vas da to razumete.
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami. Želi da govori o povredi Poslovnika.