Reč ima narodni poslanik Aleksandra Janković, a zatim gospodin Krasić.

Javljam se povodom našeg amandmana na član 52. stav 1. Zadržimo se samo na rečima "nastale nezakonitim ili nepravilnim radom konkretnog javnog tužioca". Govoreći o Predlogu zakona o sudijama već sam rekla da je naša osnovna motivacija za sačinjavanje amandmana bila odraz generalnog stava Nove Srbije koja teži restituisanju vrednosnog sistema i povratku poverenja u institucije, koje po definiciji treba da doprinesu utvrđivanju istine, spore, ali ipak dostižne pravde i zaštiti građana od pogrešnih upotreba ili čak zloupotreba zakona i zakonitosti.
Ne treba biti ekspert za građansko procesno ili krivično pravo, pa da, ukoliko ste imali sreće, nemate bar jedno iskustvo ili saznanje o ogrešenju onih koji tuže, sude, pa čak i brane. Neretko, to je baš u skladu sa onom narodnom "kadija te tuži, kadija ti sudi". Da zaista postoji očuvana institucija nezavisnog sudstva i tužilaštva, ne samo pošteni i namučeni pojedinci sudije, tužioci, advokati, već bi bile preduzete mere protiv onih koji se nalaze u vrhu izvršne vlasti, a ogrešili su se o narod bar na dva načina.
Po definiciji, greh nije samo činjenje zla, već i nečinjenje dobra. Ova izvršna vlast, ova vlada, čiji svaki pojedinačni ministar već sada, posle nepuna četiri meseca, komotno može da podnese ostavku, ogrešila se time što nije održala reč datu građanima u toku predizborne kampanje. U početku beše reč, a odmah zatim, bar što se tiče ove "cvetne mlađane" vlade, usledi laž.
Vlada Republike Srbije formirana je 7. 7. 2008. godine i od mnoštva predizbornih obećanja nije ispunila nijedno. Pod jedan, poništen je ugovor o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš-Požega. Pod dva, umesto 200.000 novih radnih mesta, za samo dva dana otpušteno je 5.000 radnika. Pod tri, umesto povećanje plata i penzija, doneta je odluka o zamrzavanju. Pod četiri, konstantan pad životnog standarda zbog poskupljenja osnovnih životnih namirnica, grejanja i komunalnih usluga. Pod pet, odluka Vlade o jednostavnoj primeni SSP-a usmerena je protiv razvoja domaće privrede i dovodi u pitanje egzistenciju više hiljada građana zaposlenih u domaćim preduzećima. Pod šest, gomilanjem stranačkih činovnika u državnim institucijama Vlada povećava javnu potrošnju, a rebalansom budžeta za 2008. godinu stvara deficit od 45 milijardi dinara. Pod sedam, spoljni dug Srbije je 30 milijardi dolara, a Vlada konstantno zadužuje državu dodatnim kreditima MMF-a i Svetske banke, pod ekonomski neracionalnim uslovima. Pod osam, investicioni rejting Srbije nikada nije bio na nižem nivou zbog izraženog nepoverenja stranih investitora prema Vladi Srbije i zbog njene nesposobnosti da obezbedi elementarne uslove za ulaganja.
Pod devet, potpisan je ugovor o zajedničkom ulaganju sa "Fijatom", koji nije došao u Srbiju da privatizuje "Zastavu" ili da realizuje grinfild investiciju, već se Vlada pojavljuje u ulozi preduzeća i sklapa ovaj kontroverzni aranžman, u kojem će preko ogromnih poreskih olakšica koje su odobrene "Fijatu" građani Srbije biti oštećeni za 300 miliona evra. Pod deset, uprkos predizbornim obećanjima vladajuće koalicije da će indeksi na beogradskoj berzi porasti, desilo se upravo suprotno: indeksi su doživeli najveći pad u istoriji beogradske berze. Pod jedanaest, Vlada nema kapaciteta da nastavi proces ekonomskih reformi, o čemu govore neuspeli pokušaji privatizacije najvećih srpskih preduzeća (Jat, RTB Bor, IMT, EI Niš). Pod dvanaest, prema poslednjim istraživanjima međunarodne organizacije "Transparensi internešenal", indeks korupcije u Srbiji raste, a otvorena opstrukcija rada Državne revizorske institucije ukazuje na to da se građanima neće omogućiti uvid u trošenje državnih sredstava i kontrolu rada Vlade.
Da sve ovo ne bi bilo samo generalno, iz velikog niza neispunjenih obećanja izdvojićemo samo neke od obmana ministra Mlađana Dinkića, koga ispravno zovu hidra, jer su mu pipci svugde gde ima para i prevara: prevara veka o podeli besplatnih akcija u vrednosti od po 1.000 evra (napomena - posetite sajt Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj www.mrr.sr.gov.yu); pod dva, odgovornost za poništenje koncesije za izgradnju autoputa Horgoš-Požega; pod tri, sprečavanje investitora za privatizaciju Jata i RTB Bor; pod četiri, konstantno opstruiranje realizacije energetskog sporazuma sa Rusijom; pet, slučaj Krišto i malverzacija u javnom preduzeću Aerodrom Beograd; povećanje budžetskih rashoda osnivanjem novih javnih preduzeća, umesto privatizacije postojećih, čime se direktno meša u rad drugih ministarstava; odgovornost za gašenje srpskih banaka i sprečavanje ulaska ruskih banaka na naše tržište. Obećanja koja je koristio u marketinške svrhe, a zatim zaboravio, jesu: smanjenje poreza na dobit za poslodavce koji zapošljavaju nove radnike; veće i ujednačene plate za vaspitače u predškolskim ustanovama na teritoriji cele Srbije; veće premije za poljoprivrednike; stabilnost dinara; inflacija do 10%; povećanje privrednog rasta u 2009. godini. Privredni rast je sa 6,5 pao na 3%.
Medijski mrak koji je zavladao kada je na vlast došla ova "semafor koalicija" učinio je da prave opozicione stranke, kakva jeste Nova Srbija, ne mogu da dobiju adekvatan prostor u medijima. Juče je u 11.30 ispred "Ruskog cara" u Beogradu gradski odbor Nove Srbije održao akciju pod radnim nazivom "Progledaj". Prisutnima smo u pismenoj formi podelili 12 laži i obmana Vlade i, naravno, Mlađana Dinkića; ja sam ručno podelila i predstavnicima opozicije, a i predstavnicima vlasti koji su smeli da uzmu taj papir, da pogledaju o čemu se radi. Doneli smo tom prilikom i ove krpice za brisanje stakala na naočarima, jer je očigledno da Vlada barona Minhauzena ne samo da nosi ove ružičaste naočare, već su joj i stakla zamagljena.
Mislim da bi bilo lepo pokloniti i predsednici Skupštine jednu od ovih krpica, a od vas, gospođo Đukić, očekujem da po vašoj savesti i profesionalnoj veštini procenite kome je treba pokloniti – da li ovoj osobi u ulozi predsednika Srbije, koja je faktički premijer, ili osobi u ulozi premijera koji se ne meša mnogo u svoj posao. Ako treba, akciji "Progledaj" dodaćemo kasnije i roman Tomasa Volfa "Pogledaj dom svoj, anđele" ili, eventualno, CD Bore Čorbe.

Reč ima gospodin Krasić.

Gospođo Đukić-Dejanović, kako ja sad posle da pričam o amandmanu? Ali, pošto su tu ideolozi Demokratske stranke, to će meni da bude veliko zadovoljstvo, jer ja se, naravno, uključujem u borbu protiv primitivizma, prostakluka u politici, u političkom delovanju. Naravno, vi to znate, kad se glasa iz Bodruma, to nije civilizacijski, to nije lepo. Morate da budete fini.
Da se vratim na ovo što je problem ovog člana 52. Postoje dva amandmana na član 52. i mislim da su oba podnosioca amandmana imala izuzetno dobre namere da pomognu Vladi u regulisanju ove materije, a to je odgovornost za štetu. Mislim da je potreba za takvim amandmanom nastala pre svega zbog toga što su oni koji su pisali Ustav iz Ustava praktično izbacili nešto što se u našim ustavima prenosi s kolena na koleno, a to je jedna odredba o odgovornosti državnih službenika za štetu pričinjenu tokom vršenja funkcije.
Pošto te odredbe više nema u Ustavu, sada predlagači zakona, kada treba da urede odgovornost za štetu koja potiče od državnog službenika u vršenju službene dužnosti, pribegavaju nekim formulacijama koje malo liče na tu odredbu iz Ustava Republike Srbije koje sad više nema, a mnogo više na nešto što je već tradicionalno kod nas, a to su neke odredbe Zakona o obligacionim odnosima.
Ako se to posmatra, ovo je u nivou onoga što je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima. Onda se postavlja pitanje - šta je to toliko isprovociralo podnosioce amandmana da smatraju da ovaj stereotip nije dovoljan? Došao sam do zaključka da ste vi jednostavno zbunili ljude zato što ste u članu 51. Predloga zakona o javnom tužilaštvu praktično prepisali odgovarajuću odredbu Ustava Republike Srbije o imunitetu. Ali, to su sada dve različite materije: član 51. govori o krivičnoj odgovornosti, član 52. govori o materijalnoj odgovornosti za štetu. Stav 1. člana 52. je dobar, jer on propisuje odgovornost Republike Srbije za sve slučajeve kada štetu prouzrokuje tužilac ili zamenik tužioca, i to u dva slučaja: nezakonit i nepravilan rad.
Međutim, zbog specifične funkcije tužilaštva i tužioca i zamenika, koji postupaju u nekim predmetima, pitanje štete je ovde poprilično imaginarno. Zašto? Ono će biti realno veća opasnost kada zažive odredbe Zakonika o krivičnom postupku gde se istraga daje tužiocu. Tada će to dobiti na značaju. U postojećim okolnostima, kada postoji istražni sudija itd., tužilac bi mogao da odgovara samo za grubu nepažnju (ja to malo improvizujem sada) prilikom podnošenja zahteva za sprovođenje istrage ili podizanja optužnica, ali kasnije je to sve zakoniti postupak i nije kriv samo tužilac nego i sud postupa. Tu nema odgovornosti, praktično. Ono što su predlagači amandmana hteli da urede, to je, u suštini, da se spreči zloupotreba procesnih ovlašćenja tužilaštva da ne bi šikanirali nekog čoveka. Ali, po logici stvari, kao saučesnik se javlja sud.
Postoje tu velike neizvesnosti u pogledu primene člana 52, i stava 1. i stava 2. Ne želim da obeshrabrim podnosioce amandmana, ne želim da zaplašim publiku, ne želim da ohrabrim tužioce, međutim, odgovornost za štetu kod tužilaštva je i suviše specijalna. Moram da kažem da će gotovo biti izuzetak.
Evo, jedan primer: čak i tokom čuvenog hapšenja za vreme vanrednog stanja, 13.000 ljudi, 11, 12, nije ni bitno koliko, da su bili malo jači oni bi i 50.000...
(Predsednik: Vreme.)

Na član 52. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milutin Jeličić i Radoslav Mojsilović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima podnosilac amandmana Radoslav Mojsilović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministre, članom 52. Predloga zakona o javnom tužilaštvu regulisana je odgovornost javnog tužioca i zamenika javnog tužioca za štetu koju prouzrokuju u obavljanju javnotužilačke funkcije.
U stavu 2. ovog člana se navodi: "Kad je konačnom odlukom Ustavnog suda, pravosnažnom sudskom odlukom, odnosno poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom utvrđeno da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom Republika Srbija može tražiti od javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca naknadu isplaćenog iznosa."
Amandmanom koji je podnela poslanička grupa Nova Srbija predlaže se da se iza reči "namerno ili krajnjom nepažnjom" ubace reči "javni tužilac ili zamenik javnog tužioca će snositi zakonske posledice shodno Krivičnom zakoniku Republike Srbije"; dalje se nastavlja postojeći tekst "Republika Srbija", zatim, briše se reč "može" i nastavlja se dalje tekst "će tražiti od javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca naknadu isplaćenog iznosa".
Navedena dopuna i ispravka je neophodna jer nepovezivanje namerno prouzrokovane štete ili štete izazvane krajnjom nepažnjom sa Krivičnim zakonikom i krivičnom odgovornošću amnestira javnog tužioca i zamenika javnog tužioca od krivične odgovornosti, jer namerno prouzrokovana šteta ili šteta izazvana krajnjom nepažnjom u obavljanju službene dužnosti jesu elementi određenih krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom Republike Srbije.
Ako taj zakon važi za sve građane Republike Srbije, imperativno mora da važi i za javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, posebno što eventualna zloupotreba u obavljanju javnotužilačke funkcije ima posebnu konotaciju.
Kada se govori o namerno prouzrokovanoj šteti govori se o najtežim oblicima krivičnih dela u čijem biću je izražena namera, što u krivičnopravnom smislu predstavlja direktan umišljaj kao najteži oblik vinosti. Tu ne sme da bude bilo šta diskutabilno što se tiče postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti bilo kog lica, pa i javnog tužioca i zamenika javnog tužioca.
Takođe, šteta izazvana krajnjom nepažnjom je sastavni deo bića određenih krivičnih dela, s tim što može samo da se radi o eventualno lakšem obliku vinosti, ali ni tu ne sme da bude bilo šta diskutabilno što se tiče postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti bilo kog lica, pa ni javnog tužioca i zamenika javnog tužioca.
Ako se u konkretnim situacijama radi o postojanju krivičnih dela, ni u kom slučaju ne može da stoji da Republika Srbija može tražiti od javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca naknadu isplaćenog iznosa, zbog čega se u amandmanu koji je podnela poslanička grupa Nova Srbija briše reč "može" i predlaže: "će tražiti". Očigledno je da u ovom stavu 2. ne može da postoji alternativa što se tiče naplate štete od strane Republike Srbije, za razliku od stava 1. ovog istog člana.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Obrazloženje koje je dala je proizvoljno i stiče se utisak da se vrlo površno prišlo tumačenju ovog amandmana. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko bitnih stvari vezanih za ovaj amandman, a i ovaj prethodni, mislim da niko ko se bavi ozbiljno ovim poslom nije ostao i ne može biti bez komentara u odnosu na ono što smo sinoć gledali i slušali u pojavljivanju Mlađana Dinkića na jednoj televiziji, i jutros Olivera Dulića na istoj televiziji i sa istom temom – ispade jadan Bojan Krišto potpuno nevin, niko ne zna zašto je podneo ostavku. Zapravo, kažu i Dinkić i jutros Dulić da je to greška; čak Oliver Dulić kaže da je Bojan Krišto završena priča, o tome više nema šta da se priča.
Kada smo ovde govorili o zloupotrebi tog gospodina Bojana Krišta mi smo insistirali da ga Vlada Republike Srbije hitno smeni, insistirali smo da na Aerodrom Beograd uđe UBPOK i da tamo uđe finansijska inspekcija. Zašto sada ovo naglašavam? Naravno, rekli smo da određen broj dana nećemo pominjati tu temu, računajući da tim službama treba ostaviti rok da završe svoj posao i da o tome obaveste Narodnu skupštinu. Ali, ako Oliver Dulić kaže da je Bojan Krišto završena priča i da o tome više nema šta da se govori, onda se opravdano plašimo da je to završena priča za Vladu Republike Srbije i da njima ne pada na pamet da šalju ni UBPOK, ni finansijsku inspekciju. Onda sledi logično pitanje - zašto Vlada nije smenila Bojana Krišta onoga momenta, onog dana kada smo ovde govorili o njemu, o malverzacijama i zloupotrebama koje su očigledne, nego su pustili da prođu tri dana, da on lepo sam ode, a u međuvremenu da skloni sve što je moglo da se skloni, da pokupi sve što je trebalo da pokupi i da tako završi priču.
Jutros sam su se nama javljali ljudi koji su nekada bili zaposleni na Aerodromu Beograd, njih 80. Predstavnici te grupe zaposlenih su sada zaposleni u nekoj agenciji koja je takođe tu negde na Aerodromu, kojoj niko živi status ne zna, to je neko akcionarsko društvo, kako su oni to nazvali. To je, naravno, vid restrukturiranja Aerodroma, tako je to predstavio ne Krišto nego onaj Nedeljković pre njega. Krišto je obećavao da će to da promeni, ali ni do dana današnjeg, odnosno do onog dana kada je pobegao u Dizeldorf, ništa nije uradio sa tim ljudima.
Osamdeset ljudi svakodnevno dolazi na posao, rade iste one poslove koje su radili kada su bili zaposleni na Aerodromu, ali sada u ovom društvu sa ograničenom odgovornošću, ili ih možda nisam dobro razumela... Uglavnom, u tom su statusu gde nemaju novi ugovor o radu, jer ugovor o radu imaju sa Aerodromom Beograd, pa je onda taj Nedeljković sa njihovim direktorom napravio neke transakcije njima potpuno nepoznate. Šta je suština? Ljudi svakodnevno dolaze na posao, rade svoj posao i, verovali ili ne, od 1. januara ove godine nisu primili ni jedan jedini dinar na ime zarade, a kamoli, ne daj bože, bonusa, kao što je to dobio Krišto.
Zašto mi je bilo interesantno ono što sam slušala jutros kada je govorio Oliver Dulić u toj emisiji? Ako ste pratili tu emisiju, očigledna je bila zla namera gospodina Olivera Dulića, jer je on jasno razložio koja javna preduzeća, odnosno koji direktori mogu i imaju pravo, kao supermenadžeri, kako je sinoć predstavio i Dinkić Bojana Krišta, da koriste neke bonuse, a koji ne mogu uopšte. Očigledno je da se radi o stranačkim ljudima. Naglasio je kako, recimo, "Telekom" i gospodin Radujko imaju konkurenciju u Srbiji i da je normalno da on to što zaradi može i da deli jer, bože, on uspešno posluje; pa je onda pomenuo, naravno, ovog Krišta, za kojeg misli da je jedina njegova greška što je taj bonus podelio u ovom kriznom vremenu. Pominjao je i neke direktore javnih preduzeća koja su, kaže on, gubitaši, ali ne pripadaju strankama koje su sada na vlasti – e, oni nemaju pravo ni na kakvu naknadu.
Da li je normalno da se bonus dobije za uspešan rad u junu? Pa, valjda se uspešnost ili neuspešnost nekog preduzeća može ustanoviti na kraju poslovne godine. I ranije su javna preduzeća dobijala bonus u obliku trinaeste plate, ali tu trinaestu platu su dobijali svi zaposleni, a ne kao sada - na polovini godine, i to samo ekipa odabranih. Nadamo se zaista da nećemo biti prinuđeni da ponovo otvaramo ovo pitanje koristeći Poslovnik Narodne skupštine. Samo podsećanja radi i javnosti radi, ovo sam izrekla da Vlada Republike Srbije ne misli da smo zaboravili koje su obaveze Vlade i šta smo mi to odavde Vladi Republike Srbije naložili. Bogami, kako mi se čini, od tog posla neće biti ništa.
Kada su u pitanju amandmani na članove 52. i 53, mora se konstatovati da se radi o dobrim amandmanima i da je potpuno nejasno zbog čega ih Vlada nije prihvatila. Najbitnije je, sa aspekta Vlade, to da ovi amandmani ni na koji način ne ugrožavaju vladin koncept Predloga zakona o javnom tužilaštvu i baš zbog toga je nejasno i nelogično zašto nije prihvaćeno nešto kada je očigledno da bi ovi amandmani samo to učvrstili. Amandmani se odnose na odgovornost za štetu, takav je naslov iznad ovih članova. Ovim amandmanima bi se samo učvrstila i uozbiljila odgovornost za štetu koja može nastati zbog rada javnih tužilaštava i zamenika javnih tužilaca.
Bilo je ovde podsećanja; jednostavno, nikada ne možemo da propustimo priliku a da ne podsetimo građane Srbije na akciju "Sablja", na 14.000 uhapšenih u toj akciji "Sablja", na činjenicu da su posle toga protiv svega 40 lica pokrenuti određeni postupci, da država Srbija i građani Srbije i dan-danas isplaćuju odštetu svim tim ljudima koji su bez pravnog osnova bili uhapšeni. Naravno da su ti ljudi u pravu i naravno da ti ljudi treba da dobiju materijalnu nadoknadu zbog svega onoga što im je u toj akciji "Sablja" učinjeno; ne samo njima lično, zbog maltretiranja i u mnogo slučajeva mučenja u pritvoru, nego i zbog činjenice da su ti ljudi imali problem i u porodici i u komšiluku i u okviru šire familije, na radnim mestima i tako dalje, jer optužbe koje su tada pratile te ljude svakako da su ostavile traga. Dakle, nije sporno da njima treba da se plati nadoknada, ali je sporno ko će u državi Srbiji da odgovara zbog toga, ko će da refundira državi Srbiji odnosno građanima Srbije toliki novac.
Tražićemo mi i taj podatak, ali pošto znamo da se još vode neki postupci čekamo da se sve to završi i da se zaokruži pa ćemo da tražimo od resornog ministarstva i od Vrhovnog suda Srbije podatke o tome koliko je tačno novca građana Srbije isplaćeno na ime te nematerijalne štete. Tada ćemo da pitamo da li je neko zbog toga odgovarao.
Da se takve i slične stvari ne bi dešavale bilo bi dobro prihvatiti amandmane na članove 52. i 53. Predloga zakona. Ako vi imate u članu 52. već predviđeno u 2. stavu: "Kada je", kako stoji, "konačnom odlukom Ustavnog suda, pravosnažnom sudskom odlukom, odnosno poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom utvrđeno da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom Republika Srbija", kaže, "može tražiti od javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca naknadu isplaćenog iznosa" i ako je ovim amandmanom predloženo da će javni tužilac ili zamenik javnog tužioca snositi zakonske posledice, shodno Krivičnom zakoniku Republike Srbije, ako dođe do ovakve štete, onda ne postoji nijedan opravdan razlog zašto to ne stoji i u Predlogu zakona.
Obrazloženje Vlade Republike Srbije je: "Vlada ne prihvata amandman. Članom 52, čija se izmena amandmanom predlaže, uređuje se pitanje naknade štete koja se prouzrokuje nepravilnim ili nezakonitim radom javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Ukoliko se u radnjama nosilaca tužilačke funkcije steknu obeležja nekog krivičnog dela protiv službene dužnosti, njihova odgovornost će se utvrđivati u krivičnom postupku."
Ukoliko ste predvideli parnični postupak ne vidimo zašto ne biste predvideli i krivični postupak, jer ćete ovu naknadu štete morati u nekom parničnom postupku da ostvarujete.
Niko nema moć ni nadležnost da kaže tužiocu – država i građani Srbije zbog tvoje pogrešne i zlonamerne odluke su isplatili nekome naknadu u tom i tom iznosu, sada ćeš ti, gospodine tužioče ili zameniče tužioca, to da vratiš državi. Takav mehanizam ne postoji i ne treba da postoji.
Dakle, ako ste sami predvideli da se ovde vodi parnični postupak ako dođe do ove zloupotrebe ili prekoračenja odgovornosti, onda mora da stoji obaveza krivične odgovornosti. Najlakše je kao Krišto – uzeo pare, ko zna koliko je odneo, tata mu vratio jedan deo para na neki račun, ne znamo koji, i njega sada baš briga. Ne može tako. Ako neko na bilo koji način ošteti državu Srbiju, on mora krivično da odgovara, ne samo materijalno.
Gospođo Malović, pogotovo je problematična ova reč "može". Zaista bi bilo dobro, ovo je poruka za celu Vladu, za sve ministre – kada nam predlažete zakone nemojte da u tim zakonima kažete da država Srbija, da bilo koji nadležni organ nešto može. Zakon mora da kaže da to mora da se uradi, odnosno da će to da se uradi. Šta znači - ako je neko prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom, Republika Srbija može tražiti od javnog tužioca ili njegovog zamenika naknadu isplaćenog iznosa? Od čega zavisi to "može"? Od čega zavisi? Ne može, gospođo Malović, da zavisi od visine štete; koliku god je štetu neko namerno ili zloupotrebom naneo, to je šteta.
Trebalo bi bar zbog ovoga prihvatiti amandman, da jasno stoji da će svako bar materijalno odgovarati. Jer, svaki put, u svakom zakonu, u svakom članu, kada stoji da nešto može, to znači – ne mora. To otvara mogućnost zloupotrebe. To otvara mogućnost biranja – tebi hoću, tebi neću. Na ovaj način se takođe vrši uticaj od strane Vlade na tužilaštvo, koje bi trebalo da bude nezavisan organ. Samostalan, pardon, sudovi su nezavisni, a tužilaštvo samostalno. Dakle, ne može on biti dovoljno samostalan kada zna da država Srbija... A ko u ime države Srbije, to takođe ne stoji. Izvinjavam se zbog vremena. Ako zna da nešto može a ne mora, vodiće računa da on bude taj koji može da uradi i nešto loše, a da se u njegovom slučaju koristi ovo "može".
Gospođo Malović, stalno nam govorite da se zalažete za reforme i da to iskreno želite. Mi vam verujemo, ali onda morate ovakve stvari da izbegavate. Pravna norma koja nije precizna, jasna, koncizna otvara mogućnost zloupotreba. Mi smo ubeđeni da to nije slučajno, već da vi namerno pripremate predloge zakona, da namerno usvajate takve zakone da biste mogli kasnije da manipulišete i tužiocima i sudijama i svim onim što vama odgovara. Naravno, ne vi lično. Hvala.

Hvala. Gospodin Milan Avramović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa predloženim amandmanom na član 52, u kome se preciziraju odredbe kako treba da se ponaša državni tužilac, ili njegov zamenik, pod kojim uslovima on treba da odgovara, a pod kojim ne, ministarka je izgovorila ovde - u zavisnosti od visine štete, prepravio bih taj odgovor, jer to zavisi od političke pripadnosti, tačnije opredeljenosti, ovog nezavisnog državnog tužioca,  iako se kaže da on ne sme da bude, prema kodeksu o društvu, opredeljen ni prema jednoj političkoj partiji, Ali, to nije razlog zašto sam se javio po Poslovniku.
Gospođo ministarka, u četvrtak sam vam postavio pitanje, i dao vam korektan i fer vremenski rok da date odgovor, hoćete li se ograditi od dopisa ili od izveštaja Društva sudija koje je osudilo poslanike opozicije da vrše pritisak i medijski linč na one sudije koje nisu radile u skladu sa sudskim kodeksom. Time smo ovde bili optuženi, čak i od strane nekih sitnih duša koje su priznale da bi radili kao portiri da im nije bilo Srpske radikalne stranke, da im je to velika sreća, da im se to vidi čak i na licu. Ali, nismo dobili odgovor od vas da li smo mi stvarno uradili to za šta nas optužuje Društvo sudija.
To se uklapa u ovaj član 52, u kome se kaže da Ministarstvo pravde očekuje od nadležnih organa, pre svega Republičkog javnog tužilaštva, da utvrde da li u izjavama poslanika ima i elemenata krivičnog dela ugrožavanje bezbednosti nosilaca pravosudnih funkcija.
Ovde bih sada podvukao – Republičkog javnog tužilaštva. Ministarstvo je od Republičkog javnog tužilaštva tražilo nešto što ne postoji.
Pročitao sam kodekse, kanone, po kojima treba sudije da se vode. Pročitao sam Krivični zakonik, član 138, po kome bi trebalo, faktički, da se nešto pokrene i stavio time do znanja da taj član ne podlaže onome što su narodni poslanici sa ove govornice govorili.
Nisam dobio ni medijskim putem ni usmeno od vas odgovor na pitanje da li se vi ograđujete, ispred Ministarstva, povodom ovog saopštenja Društva sudija, da li se slažete sa njim, da bih znao kako da se postavim što se tiče sledećih amandmana. Jer, očigledno je da ovo, a to je početak mog izlaganja – kažnjavanje tužilaca, sudija ili bilo koga, zavisi isključivo od političke linije, što se vidi i u presudama koje se donose na način na koji se donose.
Dakle, u skladu sa članovima 225. i 226, tražim od vas odgovor na pitanje da li se slažete sa izjavom Društva sudija i da li ćete izneti demanti u odnosu na njihovu izjavu, koja je totalno u suprotnosti sa Ustavom Srbije? Hvala.