Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona predviđeno je ukidanje opštinskih sudova u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci. Njihovu nadležnost, po ovom predlogu, preuzeo bi Osnovni sud u Smederevu.
Svojim amandmanom sam predložio da, pored Osnovnog suda u Smederevu, postoji i Osnovni sud u Velikoj Plani, s isturenim odeljenjem u Smederevskoj Palanci.
Amandman sam podneo iz razloga što smatram da ne postoje racionalni, znači, opravdani razlozi, u interesu bržeg i boljeg sprovođenja pravde, zbog kojih bi trebalo ukinuti sud u Velikoj Plani.
Ako ukinemo sud u Velikoj Plani, a isti je slučaj s ostalim sudovima, nameće se pitanje, da li će građanima pravda, u tom slučaju, biti dostupnija? Neće. Da li će procedura biti jednostavnija? Neće. Da li će organizacija sudova i pravosuđa biti lakša? Neće. Da li će sudski postupci i rad pravosudnih organa pojeftiniti? Neće. Da li će sudijama biti lakše? Neće, biće im teže. Da li će građanima biti lakše? Naravno da neće, zato što će svoja određena prava ubuduće morati ostvarivati u opštinama izvan mesta svog stanovanja. Da li postoji neki državni interes zbog kojeg bi se izvršila ova reorganizacija i ukidanje ovolikog broja sudova? Ne postoji.
Onda se, samo po sebi, nameće jedno pitanje: zbog čega imamo ovakav predlog zakona?
Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da je u proteklih nekoliko dana o ovom zakonu govorilo više od 60 narodnih poslanika i da nijedan od njih nije znao odgovor na ovo pitanje. Nisu bili samo poslanici iz opozicije, nego i poslanici iz vladajućih stranaka.
S druge strane, postoje mnogi razlozi zbog kojih smatram da bi sud u Velikoj Plani trebalo da nastavi da postoji. Prvi razlog je tradicija. Sud u Velikoj Plani postoji duže od 100 godina. Prvo je postojao kao sreski sud u Velikom Orašju, a od 1946. godine radi kao Opštinski sud. Za neko veliko mesto, za neki veći i stariji grad, sto godina nije previše dug vremenski period, međutim, za Veliku Planu, koja kao naselje postoji nešto više od 200 godina, sto godina je polovina postojanja. Zbog toga, građani Velike Plane Opštinski sud ne doživljavaju samo kao neko mesto gde mogu ostvariti svoja određena prava, nego kao deo svog identiteta, svoje tradicije, svoje istorije.
U poslednjih 20 godina, u Srbiji imamo pojavu da se urušavaju i srozavaju sve vrednosti institucije, uključujući i instituciju države. Smatram da se, naprasnim ukidanjem više od stotinu sudova, taj negativan trend samo ubrzava i pospešuje. Jednostavno, nelogično je u jednom mestu ukinuti jednu instituciju koja postoji sto godina, koja dobro funkcioniše, od koje građani nemaju nikakvu štetu. Naprotiv, imaju koristi. Znači, ne postoji nijedan razuman razlog zbog kojeg bi ta institucija bila ukinuta.
Sledeći razlog je raspoloživi prostor i tehnička opremljenost. Kada sam pre dva dana govorio zbog čega smatram da ne treba ukinuti, u stvari, zbog čega treba uspostaviti sud za prekršaje u Velikoj Plani, izneo sam ovde podatak da zgrada Suda u Velikoj Plani ima preko 2.000 kvadratnih metara površine, što je sasvim dovoljno za komotan rad ne jednog, nego tri suda, tim pre što svaki sudija ima svoj kabinet u ovoj zgradi u Velikoj Plani, a svaki kabinet je opremljen kompjuterom i ostalom neophodnom opremom.
Sledeći argument na koji ću podsetiti, o kojem sam govorio, jeste da Velika Plana, zajedno sa Smederevskom Palankom, koju bi pokrivao Osnovni sud u Velikoj Plani, ima 110.000 stanovnika. Vi se sećate da su ovde iznošeni podaci da imamo područja u kojima će biti uspostavljeni ovi osnovni sudovi koja imaju tri puta manje stanovnika nego što imaju ove dve opštine zajedno.
Sledeći argument je geografski položaj. Samo ću ukratko podsetiti da se Velika Plana nalazi većim delom svoje teritorije, znači, pruža se pravcem prostiranja autoputa Beograd-Niš. Neću sada ponavljati sve razloge zbog čega, praktično, ne prođe nijedan dan a da pravosudni organi iz Velike Plane ne izvrše neku intervenciju na autoputu, da li zbog saobraćajnih nezgoda, da li iz nekih drugih razloga.
Glavni argument zbog kojeg Sud u Velikoj Plani treba da nastavi rad jeste obim posla. U Opštinskom sudu u Velikoj Plani trenutno radi deset sudija, tri sudijska pomoćnika i dva sudijska pripravnika. Znači, govoriću kroz obim posla ovog suda u 2007. godini i prvih devet meseci ove godine. U 2007. godini, u sudu je radilo pet parničnih veća, dva veća za radne sporove, tri krivična veća, jedan sudija je postupao u predmetu izvršenja, dvoje u istražnom odeljenju. U svim materijama u postupanju je bilo ukupno 14.625 predmeta.
Juče je pomenut jedan osnovni sud, u stvari, jedna opština gde će ostati da radi osnovni sud koji ima tri puta manje predmeta. Ako ovaj broj predmeta podelimo s ukupnim brojem radnih dana, dobijemo 59 predmeta dnevno, ili osam predmeta po radnom satu. To je 1.462 predmeta po jednom sudiji godišnje. Ponavljam, 1.462 predmeta, odnosno šest predmeta dnevno po sudiji, ako računamo samo radne dane. Ovo je matematika koju sam izneo samo pod pretpostavkom da se po jednom predmetu godišnje održava samo jedno ročište, a teško je da se bilo koji postupak, posebno u zemlji Srbiji, završi jednim ročištem.
U 2007. godini, u Opštinskom sudu u Velikoj Plani ukupno je rešeno 9.008 predmeta, od čega 1.835 čine stari predmeti. To je 36 rešenih predmeta po jednom radnom danu, odnosno pet predmeta po radnom satu suda. Svako ko se površno razume u ovu materiju, ko zna koliko je teško po jednom predmetu održati nekoliko ročišta i izreći presudu koja je u interesu pravde, napisati njeno obrazloženje, može pretpostaviti koji je obim posla koji rade sudije u Sudu u Velikoj Plani.
U prvih devet meseci ove godine primljeno je ukupno 5.409 predmeta, odnosno više od 20 predmeta dnevno. Ako se računaju samo radni dani, to je 23 nova predmeta dnevno. To znači da je Sud svakog sata efektivnog rada primao tri i po predmeta.
Ako računamo i stare predmete, deset sudija je u prvih devet meseci ove godine postupalo po 11.026 predmeta, 58 predmeta po radnom danu, odnosno 5,8 predmeta po sudiji za jedan radni dan.
U 2007. godini, po žalbi je razmatrano 614 predmeta, u kojima je potvrđeno 418, odnosno 68,08% presuda.
Znam da su ove brojke pomalo zamorne, ali, kažem, smatram da ne postoji jači argument kojim treba da branite postojanje nekog suda od obima njegovog posla i od rezultata rada, pa ću govoriti o radu nekih odeljenja.
Rad krivičnog odeljenja: u 2007. godini, u ovom sudu radila su tri krivična veća, koja su postupala po ukupno 1.086 predmeta, od kojih je 548 predmeta koji su primljeni u toku godine. Prosečni mesečni priliv po sudiji iznosi 19 predmeta. U prvih devet meseci ove godine, primljeno je 325 novih predmeta, od kojih je rešeno 278, ili 85,5%, što je, mora se priznati, veliki procenat, čak i za neke zemlje sa mnogo uređenijim pravosuđem nego što je to slučaj u Srbiji.
Rad istražnog odeljenja: u 2007. godini, ukupno je postupano po 530 predmeta, od čega su 422 nova predmeta. Mesečni prilivi po sudiji je 22 predmeta. Rešena su 423 predmeta. Znači, opet jedan izuzetan procenat, ili 22 predmeta po sudiji mesečno. U prvih devet meseci ove godine, u odeljenju je radio samo jedan sudija i on je postupao po 369 predmeta.
Vanraspravno krivično veće: u 2007. godini postupano je po 127 predmeta, od čega je 120 novih predmeta. Rešeno je 118, ili 92,91% predmeta, ili 12 predmeta mesečno. Takođe, izuzetan procenat. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 94 predmeta, od čega je 85 novih predmeta, rešen je 91 predmet, ili 96,80% predmeta.
Još ću reći nekoliko reči o radu parničnog odeljenja i radu ostavinskog odeljenja, kako vas ne bih zamarao ovim brojkama.
U ovoj materiji sudila su četiri parnična veća u 2007. godini, ukupno je suđeno po 1.655 predmeta, od čega je u prošloj godini novih primljenih 888 predmeta, što iznosi, kao mesečni priliv, 23 predmeta po sudiji. Znači, praktično svakog radnog dana, sudija je imao po jedan novi predmet. Rešeno je 935 predmeta, što mesečno iznosi 19 rešenih predmeta po jednom sudiji. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 1.289 predmeta, a mesečni priliv je 17 predmeta po jednom sudiji.
Reći ću još nešto o radu ostavinskog odeljenja. U toku prošle godine, primljeno je 846 predmeta, ili 86, 60 predmeta po sudiji. Sa zatečenih 99 starih predmeta, ukupno je postupano po 965 predmeta; rešena su 584 predmeta, odnosno 62%, što iznosi 50 predmeta mesečno. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 989 predmeta, primljeno je 618 novih predmeta, mesečni priliv je 69 predmeta po sudiji, a rešeno 589, odnosno 60,16% predmeta, što iznosi 66 rešenih predmeta mesečno po sudiji.
Neću da čitam dalje. Kada uzmete u obzir sve ove podatke i kada ih izanalizirate i uporedite s rezultatima rada, s obimom poslova koje imaju neki sudovi koji će nastaviti da postoje, onda se nameće samo jedan zaključak, da je ukidanje Suda u Velikoj Plani potpuno neracionalno i neopravdano.
Za one koji su bili previše zamoreni ovim brojkama, da bih ilustrovao obim poslova Suda u Velikoj Plani, reći ću vam sledeće: za ovih 12,5 minuta, izgovorio sam ne znam koliko slova, koliko slovnih znakova. Broj predmeta po kojima je postupao Sud u Velikoj Plani je veći od broja slova koje sam danas izgovorio za ovom skupštinskom govornicom. I da nije ničeg drugog, smatram da je samo to dovoljan argument da se uvaži moj amandman – da Opštinski sud u Velikoj Plani nastavi da radi kao Osnovni sud, s odeljenjem u Smederevskoj Palanci. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Donka Banović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo ministre, bezbroj puta smo ovde iznosili argument, i moje kolege koje su do sada obrazlagale ovaj predlog zakona, da kada jedan predlog zakona ima samo 19 članova, a na tih 19 članova imamo 124 amandmana, a što je interesantno, izgleda, samo kada je ovaj zakon u pitanju, imamo amandmane koji dolaze od poslanika koji čine opoziciju u Skupštini, ali ima dosta amandmana i od poslanika koji čine, da kažem, vladajuću većinu, neizvesno je kako će taj predlog zakona proći kada bude dan za glasanje, zato što će se, bar poslanicima tako izgleda, teško sakupiti 126 glasova, odnosno da će biti 126 poslanika koji će podržati Predlog zakona.
Naime, nekoliko dana grupa poslanika iz Poslaničke grupe manjina, odnosno iz SVM-a, obrazlaže svoj amandman koji se odnosi na jedan broj gradova u Vojvodini. Bilo bi dobro kada bi i drugi poslanici mogli da imaju tu vrstu, ili da poseduju taj ''kontrolni paket'', pa je, možda, to ideja da ovde poslanici naprave lobi grupe za određena područja ili teritorije u Srbiji. Možda bismo i mi tako uspeli, ako ništa drugo, onda da se o našem amandmanu bar ozbiljno razmišlja.
Juče sam govorila o tome da postoje četiri načina, pa ću to i da ponovim, da se i Vlada Republike Srbije, i ministar pravde gospođa Malović, izvuku iz ovog problema, onako elegantno, odnosno četiri načina da se ovaj zakon popravi.
Prvi, koji nije popravka, nego je povlačenje Predloga zakona, a slažem se da treba da se napravi drugačija mreža.
Međutim, nije urađena dobra analiza. Zato svi imamo toliko zamerki na Predlog. Takođe, znamo da ovaj predlog zakona nije toliko hitan, zato što će on stupiti na snagu tek 1. januara 2010. godine. Znači, ima još vremena, odnosno Ministarstvo ima godinu dana da napravi ozbiljnu analizu i da izađe s drugačijim predlogom mreže sudova. To je prvi način.
Drugi način je da se usvoji amandman kolege Srđana Spasojevića koji predlaže da se taj član briše, pa kada bismo izbrisali taj član, onda bi ostao član koji važi u sadašnjem zakonu, ili sadašnja mreža sudova. Ili, da se usvoji amandman koleginice Milice Radović iz DSS-a koja predlaže brisanje i predlaže da ostane stara mreža, ili da se, pak, usvoje amandmani koji dolaze od poslanika DSS-a. Mi smo ulagali pojedinačne amandmane na ovaj član i svaki poslanik je u amandmanu, otprilike, obuhvatio po dve tačke, i to se uglavnom podudara i sa teritorijalnom organizacijom, odnosno s okruzima.
Moj amandman se odnosi na tačku 5, a tačka 5) predlaže da u Pčinjskom okrugu ostane samo jedan osnovni sud, i to u Vranju, za teritoriju opština Bosilegrad, Bujanovac, Vladičin Han, Preševo, Surdulica, Trgovište i za grad Vranje, sa sudskim jedinicama u Bosilegradu, Bujanovcu, Vladičinom Hanu, Preševu i Surdulici. Predlažem da se tačka 5. briše i da ostane mreža kakva je sada, odnosno da ostanu da postoje opštinski sudovi u Vranju, Bujanovcu, Bosilegradu, Vladičinom Hanu, Preševu i da ostane Opštinski sud u Surdulici.
Drugi deo mog amandmana se odnosi na tačku 23. Tu je predloženo da postoji jedan osnovni sud u Pirotskom okrugu, dakle, u Pirotu, za teritoriju opština Babušnica, Bela Palanka, Dimitrovgrad i za grad Pirot, sa sudskim jedinicama u Babušnici, Beloj Palanci i u Dimitrovgradu.
Inače, u Predlogu zakona, u samom tekstu postoji greška, piše: "u Beloj Palanki", ali nije, treba da stoji: "u Beloj Palanci", to će se verovatno popraviti.
Predlažem da se ta tačka briše i da se dodaju nove tačke. Prva bi bila tačka 23 – da ostane da postoji Opštinski sud u Pirotu, da postoji Opštinski sud u Babušnici i da postoji Opštinski sud u Dimitrovgradu. U Beloj Palanci i sada postoji Odeljenje Niškog suda. Međutim, Vlada nije prihvatila moj amandman, uz obrazloženje da se to ne uklapa u novu koncepciju mreže sudova i da je Vlada odlučna da ukine 104 suda u Republici Srbiji.
Naravno, mi smo i predlagali ove amandmane zato što se ne slažemo s tom koncepcijom, tako da je obrazloženje logično. Takođe, smatramo da pravosudni sistem neće biti efikasniji. Naprotiv, pojaviće se potpuno novi i drugačiji problemi, koji će opet usporiti funkcionisanje pravosudnih organa.
Zatim, nije tačno da će se ovim predlogom izvršiti racionalizacija. Nije racionalizacija samo smanjenje broja pravosudnih organa sa 138 na 34.
Ono što je najupečatljivije, to su bile tvrdnje, koje smo ovde čuli, da će se na ovaj način smanjiti korupcija u pravosuđu. To nije način da se rešava problem korupcije ni u jednoj oblasti. Prema raznim istraživanjima, a građanima i nama nisu potrebna istraživanja da bismo znali da korupcija postoji, kada je reč o pravosuđu i u pravosuđu, ali i da postoji korupcija u zdravstvu, nažalost, postoji korupcija u prosveti, postoji korupcija i u politici.
Međutim, nikome do sada nije palo na pamet da se, zbog toga što svi znamo da postoji korupcija u policiji – ukine policijska stanica u nekom gradu. Dakle, nije to način da se rešava korupcija, to se mora rešavati na drugi način.
Poslanici su govorili o odsustvu pravih kriterijuma, ili o tome da nisu primenjeni svi kriterijumi koje je trebalo primeniti. Mi vidimo da se tu spominje putna infrastruktura, nekad, broj stanovnika, nekad.
Međutim, to nije, čini mi se, bio jedan sveobuhvatan pogled na to da li nekom gradu treba ukinuti sud ili ne. Znači, tu je trebalo uzeti u obzir sve kriterijume, i veličinu opštine, i broj stanovnika, i razuđenost, i stanje putne infrastrukture, geografski položaj određene opštine, broj predmeta (rešenih, nerešenih) i, naravno, nacionalni sastav stanovništva koje živi u određenom gradu, ali i privrednu razvijenost.
Ukidanje opštinskih sudova nije samo pitanje pravosuđa, nego je to ujedno i političko i ekonomsko pitanje. Šalje se loša poruka građanima koji žive u tim mestima gde se sudovi ukidaju. Zatim, podriva se politika ravnomernog regionalnog razvoja.
Ovde govorim o dva okruga – Pirotskom i Pčinjskom. Svi znamo da su to okruzi koji spadaju u one za koje slobodno možemo reći da su siromašni. Međutim, poslanici, nažalost, stalno ovde govore za svoje gradove, ili sredine iz kojih dolaze da su siromašne, odnosno, opšti je zaključak da je Srbija još uvek prilično siromašna zemlja.
Nezaposlenost u nekima od ovih mesta je i preko 40%. Znači, vrlo su male razlike, kada je nezaposlenost u pitanju, između Dimitrovgrada, Bosilegrada, Surdulice – uglavnom, tu je jako malo ljudi zaposleno. Takođe, imaju potrebu da se stanovništvo iseljava, znači, imamo odlivanje stanovništva iz ovih sredina.
Loša je poruka i za investitore, jer, kada govorimo o regionalnom razvoju, loše je kada nekome ko se zainteresuje za vašu opštinu i lokalnu samoupravu kažete da nemate ni opštinski, ni osnovni sud.
Znači, od naših obećanja da ćemo voditi računa o regionalnom razvoju i obećanju Vlade da će se otvoriti 200. 000 radnih mesta, izgleda da nema ništa. Ja ću uzeti za primer moju opštinu, Dimitrovgrad, iako je ona jedna od najmanjih u ova dva okruga, da bih rekla zašto ne treba ukinuti opštinski sud u Dimitrovgradu.
To je opština koja se istočnim delom graniči s Republikom Bugarskom, i to u dužini od 75 kilometara. Recimo, kada je reč o Bosilegradu, tu imate državnu granicu sa Bugarskom od oko 54 kilometara, a Surdulica ima 42 kilometra; znači, govorimo o pograničnim opštinama. Opština je veoma razuđena. Najudaljenije selo od centra je udaljeno 42 kilometra. To su sela u predelu Stare planine, gde su zimi vremenski uslovi otežani, tako da je nekom građaninu iz najudaljenijeg sela jako teško doći do Dimitrovgrada, a kamoli da nastavi put da bi stigao do prvog suda, još 30 kilometara.
Zatim, ono što je važno za Dimitrovgrad, kao i za druge opštine u ovim okruzima, jeste da je to grad u kome živi više nacija. Većinu čine Bugari, a žive, naravno, i Srbi. Dakle, bugarska nacionalna manjina je većina u tom gradu, kao što je, recimo, i u Bosilegradu, i pripadnici bugarske nacionalne manjine, koji to zahtevaju, komuniciraju sa sudom i komunikaciju na sudu vrše na bugarskom jeziku, kako u sudskim postupcima, tako i prilikom ostvarivanja drugih prava na sudu.
Dakle, ukidanje sudova, kao što je Sud u Dimitrovgradu i u nekim drugim višenacionalnim sredinama, će veoma otežati osnovno ljudsko i manjinsko pravo pripadnicima nacionalnih manjina.
Kada je reč o samom opštinskom sudu u Dimitrovgradu, bilo je, recimo, u 2006. i 2007. godini 3.800 predmeta. Do novembra ove godine je primljeno 1.300 predmeta, a broj se odnosi na sudeće predmete.
To je jedan drugi pogled na to zašto neke sudove ne treba ukidati. U Surdulici je, pre par godina, obnovljen, dograđen, čak, izgrađen i novi deo zgrade Suda, tako da i Sud u Surdulici i tužilaštvo funkcionišu u veoma dobrim uslovima, dok takvi uslovi neće postojati za rad Osnovnog suda u Vranju, koji će se povećati brojčano. Naravno, imaće mnogo više posla nego što bi svi ovi drugi sudovi imali.
Ja apelujem na vas gospođo ministre da razmislite o tome, zato što je puno poslanika predložilo da povučete ovaj zakon i da ga malo bolje analizirate – postojeću situaciju i mrežu sudova, i da nam dođete s nekim boljim predlogom. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, a posle njega narodna poslanica Judita Popović.

Gospođo Malović, ja ću pokušati da iznesem svoj opšti utisak, ne samo o amandmanu gospođe Donke Banović, nego i o svim amandmanima narodnih poslanika, čija je suština – da se zadrži  postojeća pravosudna mreža.
Vidite, gospođo Malović, 1963. godine, kada je trebalo da se donese novi ustav SFRJ, tadašnja komunistička garnitura je proklamovala tzv. politiku ''četiri d'' – demokratizacija, decentralizacija, debirokratizacija i deetatizacija. Ta politika je naročito bila intenzivirana 1968. godine, kada su donošeni prvi amandmani na Ustav SFRJ i kasnije, posebno kada je trebalo doneti onaj famozni Ustav iz 1974. godine.
Decentralizacija je, od kako je DS preuzeo vlast 2000. godine, postala jedna floskula koja se neprestano ponavlja, u predlozima zakona, u raznim strategijama koje je usvajala Vlada Srbije i Narodna skupština, u medijima, u javnim nastupima svih političara koji su pripadali vladajućim garniturama od 2000. godine, pa do sada. Sada imate jedan paradoks. S jedne strane, insistirate na decentralizaciji kao neophodnom uslovu za demokratizaciju Srbije, a, na drugoj strani, ukidate opštinske sudove kao par ekselans državne organe.
Valjda je u skladu sa decentralizacijom da ostavite sudove, da sudovi i svi drugi državni organi budu što bliži građanima, a ne da udaljavate te institucije od građana, da građani ili sudije moraju da prevaljuju po 20, 30, 50 ili više kilometara, da bi građani dobili pravdu, odnosno da bi sudije delile tu pravdu.
Gospođo ministar, sudovi su izuzetno važne državne institucije. Imate onu antičku sentencu – ići sudiji, znači ići pravdi. Vi na taj način udaljavate pravdu od građana Srbije.
Na drugoj strani, jedna od osnovnih teza zašto treba usvojiti ovaj predlog zakona jeste da je to vid racionalizacije državnog aparata. Međutim, meni nije jasna jedna stvar, ako ste hteli da racionalizujete državni aparat, da smanjite broj onih koji rade u državnoj službi. Iako formalno-pravno sudija nije državni službenik, suštinski, on to jeste, jer radi neki posao za državu.
Nije mi jasno, zašto onda niste krenuli od izvršne vlasti, od ministarstava, od organa uprave u njihovom sastavu, od silnih agencija, za koje većina, ne samo građana Srbije, nego i pravnih eksperata, ne može da vam kaže kakva je njihova suština. Da li su to organi uprave, da li su posebne organizacije, da li su javne službe? Kakav im je, uopšte, pravni status?
Samo da vam skrenem pažnju, u izveštajima Evropske komisije o stanju u Srbiji, u izveštajima Svetske banke, MMF-a, nigde nisam pronašao, ispravite me ako grešim, da je osnovni problem u približavanju Srbije evropskim integracijama veliki broj sudija. Našao sam nešto drugo, da je veliki broj činovnika, da je veliki broj institucija upravne vlasti, da je veliki broj agencija, da je državna administracija preko svih evropskih standarda, ali vi to ne menjate.
Ne samo da ne menjate, već je, iz godine u godinu, kako se formira koja dosmanlijska vlada, sve veći broj državnih službenika. Vi zapošljavate partijske kadrove u sve državne institucije izvršne vlasti.
Sada ne menjate stanje kakvo je zatečeno u izvršnoj vlasti, a iz godine u godinu sve je gore, nego ste krenuli da racionalizujete državni aparat, tako što smanjujete broj sudija, iz razloga koji je naveo gospodin Zoran Krasić – da biste lakše kontrolisali, pre svega, predsednike sudova.
Dakle, pričate o decentralizaciji, a valjda je suština decentralizacije da sud bude na dohvat građanima. Sećate se od 2001. godine, meni je u početku ta sintagma bila smešna, kasnije je postala opšteprihvaćena, da državni organi treba da budu javni servis građana. Valjda je u suštini te vaše ideologije javnog servisa da taj javni servis bude građaninu na dohvat ruke, a ne da terate ljude koji žive u brdsko-planinskim krajevima da prevaljuju, recimo, u zimskim uslovima, po 50, 60 ili 100 kilometara da bi došli do mesta gde bi, navodno, trebalo da dobiju nekakvu pravdu. Dakle, to za vas nije decentralizacija.
Šta vi smatrate decentralizacijom? Vi ste potpuno pomešali lončiće. Za vas je decentralizacija ovo što se sada radi u Vojvodini. Za vas je decentralizacija isto što i razgradnja države. Na jednoj strani, ono što je suština decentralizacije, a to je da državni organi budu na dohvat građanima, vi ukidate. Na drugoj strani, pod firmom decentralizacije, vi razbijate državu.
DS je glavni krivac zašto je u Skupštini Vojvodine usvojen Statut Vojvodine. Zašto je on usvojen? Kažu da je Neron zapalio Rim da bi lično doživeo kako je to bilo kada je gorela Troja. Sada ispada da treba odvojiti Vojvodinu od Srbije da bi Bojan Pajtić video kako je to biti predsednik države. To je suština onoga što se sada dešava u Vojvodini.
Vi treba da sprečite da se razbije država, pod firmom decentralizacije, jer šta je drugo Vojvodina po ovom statutu, ako ne država, ako ima diplomatska predstavništva u inostranstvu, ako može da zaključuje međunarodne ugovore, da ratifikuje te ugovore, da donosi odluke sa zakonskom snagom itd. To je država.
Vi to možete da nazovete kako hoćete, ali još je rimski pravnik Gaj rekao: „Nije bitno kako se nešto zove, nego kakva mu je suština“. AP Vojvodina je autonomna pokrajina samo po imenu. U suštini, to je federalna jedinica, u najmanju ruku, ili, pak, sutra možda, suverena država.
Kako vi doživljavate decentralizaciju? Ono što je suština decentralizacije, vi gurate pod tepih. Vi izvlačite državne institucije ispred ruku građana, da bi im pravda bila što teže dostupna. Na drugoj strani, pod firmom decentralizacije, vi razbijate državu kroz donošenje Statuta Vojvodine.
Sutra će nekom pametnjakoviću iz dosmanlijske vlasti da padne na pamet da kaže – znate, ne možemo brže da pristupimo EU ako ne damo suviše veliku autonomiju, recimo, Raškoj oblasti ili, ne daj bože, nekoj drugoj oblasti u Srbiji. Nije to, gospođo Malović, suština decentralizacije.
Kada su pitali jednog mađarskog profesora prava da li je bolja centralizacija ili decentralizacija, on im je rekao – zavisi od okolnosti: ako su u centru države pametni ljudi, koji vode računa o državi i interesima građana, onda je bolja centralizacija; ako su u centru budale, onda je bolja decentralizacija.
Imajući u vidu ljude koji sada vode državu Srbiju i koji stoje u centru, SRS smatra da je bolja decentralizacija, jer su u centru države ljudi koji rade protiv interesa države, protiv interesa njenih građana, a dokaz za to je i ovaj zakon, koji izvlači pravdu, udaljava pravdu od građana Republike Srbije.

Reč ima poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP ne može podržati ovaj predlog zakona i u danu za glasanje nećemo glasati za ovaj zakon. Samim tim, mi podržavamo sve amandmane koje su podneli kolege i iz opozicije i iz pozicije, a usmereni su ka opstanku opštinskih sudova, odnosno, sada, osnovnih sudova, ukoliko se određeni zakoni iz seta pravosudnih zakona usvoje.
Ne sumnjamo i pretpostavljamo, uvek polazimo pozitivno od problematike, da je bila dobra namera predlagača zakona da se uradi napokon jedan ozbiljan rez, ozbiljna racionalizacija u pogledu pravosuđa i u pogledu sedišta sudova. To ne bi trebalo da je velika smetnja. Smatram da bismo svi zdušno podržali ukoliko bi se, zaista, mogla realizovati racionalizacija sudova. Ali, ovaj predlog, kako je dat u ovu skupštinsku raspravu, ne dokazuje da je bilo nekog ozbiljnijeg razmatranja te racionalizacije.
Zašto? Naime, od 138 sudova, ostaje 34; od 28 sudova u Vojvodini, ostaje osam, a od 110 na užoj teritoriji Srbije, ostaje 26. Šta to znači? Da se ukida, otprilike, 70-75% postojećih opštinskih sudova.
Faktički, to znači da se vrši ozbiljna centralizacija sudova, to znači da se ti sudovi centralizuju u određenim gradovima, u određenim okruzima, pa se pretpostavlja da i te sudije, koje su do sada radile u manjim mestima, gde se sudovi ukidaju, sada prelaze u te centre, dakle, nove centre moći. Dakle, trebalo bi da ostane isti broj sudova i sudija. To znači da se, ukoliko se uzme u obzir koliko radnika, službenika treba da opsluži jednog sudiju, i svi ti prateći radnici, sudski službenici, opet pomeraju ka tim centrima moći. Dakle, nema tu neke racionalizacije, ali imamo centralizaciju.
Racionalizacija bi trebalo da znači da se postiže isti ili bolji efekat, s nekom većom uštedom i s nekim smanjenjem kapaciteta, smanjenjem broja radnika, sudija i ostalog. Međutim, ukoliko prethodno nije urađeno sondiranje terena, nije urađena infrastruktura, koja bi trebalo da bude alfa i omega jednoj ozbiljnoj pravosudnoj reformi, onda ne možemo da dobijemo dobre efekte racionalizacije.
Dakle, opet idemo na jednu grubu racionalizaciju, na grubu štednju, koja će da se izokrene u svoju suprotnost, jer nećemo dobiti prave efekte; dobićemo efekte koji će, s jedne strane, možda da smanje troškove, ali će napraviti mnogo veću štetu, koja će mnogo skuplje da košta od postojeće mreže sudova.
Tom ''racionalizacijom'', faktički, prebukiramo postojeće sudove koji su predviđeni da centriraju ove ostale, pre svega, ''provincijalne'' sudove. Dakle, od tog prebukiranja, znajući kako mi, inače, pristupamo sprovođenju zakona, ne može se očekivati nešto pozitivno i nešto dobro.
Prvo je ostavljeno godinu dana da se uradi to povlačenje, to centriranje, to prebukiranje, ta racionalizacija u mreži sudova. Da li je godinu dana dovoljno da se postignu efekti koji su najavljeni i koji su suština, faktički, namera predlagača zakona?
Znamo da smo u ranijim nekim predlozima zakona predvideli apelacione sudove, predvideli i neke druge nadležnosti, koje još uvek nisu stupile na snagu, a eto, prošlo je već nekoliko godina, a iz godine u godinu se to sve odlaže. Dakle, rešenja u pravosuđu ne mogu biti jednostavna, ne mogu biti brza, ne mogu biti ad hok i na prečac urađena.
Naročito zameram predlagaču zakona što u ovaj set pravosudnih zakona nije uvrstio još neke predloge zakona, koji bi sigurno doprineli mnogo racionalnijem, lakšem primenjivanju ovih postojećih zakona, ukoliko se usvoje. Pre svega, nije rešeno šta će se raditi s javnim beležnicima, da li su oni uopšte u nekom razmatranju predlagača zakona.
Da li se razmišlja o tome da bi, ako već smanjujemo broj osnovnih sudova, ako već radimo tu neka odeljenja, ili sudske jedinice, bilo dobro da se, ujedno, uvrsti i ta institucija javnog beležništva, koja prilično dobro funkcioniše u našem okruženju, a i u Evropi? Time bismo stvarno postigli dobar efekat racionalizacije i uštede, što se tiče primene zakona, a i rada pravosudnih organa.
Da li se razmišljalo o tome da se reformiše kompletan izvršni postupak, koji sada predstavlja veliki zastoj u sprovođenju zakona i u realizaciji sudskih odluka? Da li se razmišljalo o tome da se donese neki zakon koji bi, eventualno, regulisao ceo taj postupak izvršenja, koji evidentno ne funkcioniše, ili loše funkcioniše? Dakle, da li se razmišljalo o tome da se sveobuhvatno uradi reforma pravosuđa, a ne samo da ovako, jednostavno, smanjujemo broj?
Jednostavnim smanjivanjem broja ne može da se postigne cilj koji je proklamovan, ne može da se postigne efekat koji je potreban za funkcionisanje pravosuđa, za jednostavniji i lakši pristup građana pravdi, pravu i sudovima.
Nije problem samo to da li će oni da putuju ili neće da putuju do sudova, nego da li će na efikasniji način da dođu do nekog rezultata ako pokrenu bilo kakav postupak pred tim sudom. Mnogi će da rizikuju i to putovanje, mnogi će da rizikuju i troškove i sve ostalo, ali ako se to odugovlači, ako to traje beskonačno, onda ne vidimo razlog zašto bismo smanjivali broj postojećih sudova, jer tim prebukiranjem, kao što sam već napomenula, čisto sumnjam da će se postići taj efekat ubrzanijeg suđenja, efikasnijeg i racionalnijeg suđenja.
Razumem da je, verovatno, postojala i neka namera lustracije. Međutim, unazad osam godina, iako se jako puno pričalo o lustraciji, iako se puno pričalo o tome da, zaista, ne može baš svako ko je bio sudija i u prethodnom režimu da ostane sudija, a znamo da ima velikih problema i oko korupcije, sudovi su veoma visoko rangirani na toj lestvici korumpiranosti državnih organa, smatramo da se ovom vrstom racionalizacije ne postiže efekat ni te lustracije.
Prema tome, kada se sve to uzme u obzir, mi predlažemo da se ovaj predlog zakona skine s dnevnog reda i da se pristupi ponovnoj proceni, ponovnom razmišljanju, i to sveobuhvatnom razmišljanju o tome koji su razlozi koji su nas nagnali da ovaj zakon predložimo, šta mi to hoćemo, koji su naši ciljevi, šta možemo da ostvarimo u sadašnjem stanju našeg društva, naše države, u sadašnjoj realnosti. Kada se sve to sagleda, onda ćemo moći da radimo pravu racionalizaciju mreže sudova.

Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Ako ne, određujem pauzu do 15 časova, a rad u popodnevnom delu nastavljamo raspravom u pojedinostima, amandmanom na član 3. koji je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
(Posle pauze, u 15.00 časova.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu zasedanja.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga ovoga zakona, kojim sam predvideo da u Surdulici ostane sud u formi osnovnog suda i da on bude nadležan i za opštine Bosilegrad i Vladičin Han.
Trudiću se da svojim argumentima potkrepim ovaj amandman, da ih definišem i artikulišem na takav način da predstavnici Vlade, kojih, nažalost, nema, moje argumente prepoznaju, upravo, u onim obrazloženjima koje su oni ovde iznosili, da li ministar ili neko od predstavnika skupštinske većine, da ih prepoznaju u nekim svojim stavovima i obrazloženjima. Pre svega, u podnošenju ovog amandmana, vodio sam se činjenicom da u svakom upravnom okrugu Republike Srbije bude najmanje jedan osnovni sud; uzeo sam u obzir geografsku udaljenost, razvijenost putne mreže, zaštitu investitora i, svakako, dostupnost pravde.
Ovakvo zakonsko rešenje je poprilično nervoze izazvalo i u stručnoj i, uopšte, javnosti u celoj državi, pa tako i u opštini iz koje dolazim. Smatram da je, i zbog te javnosti, bitno da se s ove govornice kaže da Surdulica jeste pogranična opština. To je, svakako, i Bosilegrad, i vi ste mogli malopre od koleginice Donke Banović da čujete da te dve opštine imaju preko sto kilometara državne granice s Republikom Bugarskom. Predlogom zakona, onako kako ste predvideli i definisali, cela dužina granice i dva granična prelaza koja se nalaze u ove dve opštine ostaće nepokriveni osnovnim sudom. Znači, jedna od ideja je bila, odnosno jedan od razloga je bio da se ova dva granična prelaza, od kojih se jedan nalazi na teritoriji opštine Surdulica, a drugi na teritoriji opštine Bosilegrad, pokriju jednim osnovnim sudom.
Pretpostavljam da znate šta sa sobom nosi činjenica da imate granične prelaze, i u onom pozitivnom, i u onom negativnom kontekstu, ali sam, pre svega, smatrao da bi se ovde dodatno osetila pravna sigurnost, bar u svim ovim negativnim pojedinostima koje mogu da se pojave zbog činjenice da ove dve opštine imaju dva granična prelaza.
Tu bih, svakako, insistirao i na činjenici da ste samo pre nekoliko nedelja, u ovoj skupštini, usvojili set zakona koji bi, navodno, trebalo da nas stave na belu šengen mrežu. Između ostalog, u okviru njih, usvojili ste i Zakon o zaštiti državne granice i Zakon o strancima. Usvajanjem ova dva zakona, obavezali ste se na ispunjenje određenih standarda, a mislim da bi prisustvo osnovnog suda olakšalo unapređenje u ovoj oblasti, odnosno ispunjenje određenih standarda koji se, u pozitivnom kontekstu, traže od ove države. S druge strane, važno je reći, u kontekstu dostupnosti pravde, da su i Surdulica, i Bosilegrad, i Vladičin Han višenacionalne sredine. U različitom obliku i odnosu je to izraženo u sve tri ove opštine, a, konkretno, Surdulica je opština u kojoj je ta šarenolikost najizraženija.
Mislim da bi zbog te dostupnosti pravde, u kontekstu ljudskih i manjinskih prava, bilo dobro da ostane osnovni sud u Surdulici, bar u Surdulici, ako ne može u svakoj opštini na teritoriji Pčinjskog okruga.
Mislim da bi to predstavljalo dodatnu pravnu sigurnost za sve te ljude koji bi, eventualno, imali određene potrebe u ovom smislu. U tom kontekstu, razgovarao sam s predstavnicima ovih nacionalnih manjina i koordinatorima kancelarija za bugarsku nacionalnu manjinu i za romsku nacionalnu manjinu i za jednu moju ovakvu intenciju i nameru dobio sam pisanu podršku i jedne i druge kancelarije.
Naravno, naši razgovori su bili u potpunosti rasterećeni političkih i ideoloških atributa i zbog toga sam dobio podršku za jedan ovakav amandman.
U gradaciji razloga zbog kojih bi trebalo da prihvatimo ovakav amandman, neki možda imaju manju težinu, jeste i činjenica da su Opštinski sud i javno tužilaštvo u Surdulici osnovani još 1946. godine, da je pre 10 godina, kako je rekla i gospođa Banović, izvršena potpuna rekonstrukcija zgrade Opštinskog suda i javnog tužilaštva, da su tehnički prostorije do kraja opremljene, da postoje svi uslovi da se u tom sudu i tužilaštvu radi, a procenjena vrednost tih objekata u ovom trenutku je preko 90 miliona dinara.
Mislim da ćete povlačenjem Osnovnog suda, ili ukidanjem Opštinskog suda u Surdulici napraviti dugoročnu štetu, s obzirom na to da će ta imovina, polako, vremenom da se gubi i da propada.
Ovde, takođe, treba spomenuti činjenicu da ćete konceptom ovakvog zakona, s obzirom na to da govorim o opštini Surdulica i ove dve opštine, Vladičin Han i Bosilegrad, svakako, dovesti u pitanje i rad na odluci sudskih i tužilačkih pripravnika.
Ono što je bitno reći u tom kontekstu, jeste da ste od Evropske komisije jednu od loših cena dobili u kontekstu lošeg obrazovanja u Srbiji. Ako već tu niste uradili ništa za ovih osam godina, mislim da ne bi trebalo, u tom drugom stepenu, da uskraćujete pravo onima koji žele da napreduju i usavršavaju se u praksi.
Složićete se sa mnom da su ljudski resursi jako bitni za našu perspektivu i da sve pozitivne i normalne reforme, u ovom slučaju, pravosuđa, objektivno neće moći da se sprovedu bez kompetentnih, stručnih i sposobnih ljudi.
Jedan od razloga, možda i najvažniji razlog, zbog kog smatram da ste bili dužni da moj amandman prihvatite, jeste činjenica koju ste i vi spominjali, na kojoj ste i vi insistirali, a to je zaštita investitora.
Podsetiću vas da su u prethodnom mandatu lokalne samouprave, u opštinu Surdulica došle četiri vrlo ozbiljne svetske kompanije, ''Koka kola'', ''Knauf'', ''RS Partners'' iz Rusije i kanadsko-australijska korporacija ''Dandi plemeniti metali'', koji se bave rudarstvom. Sve ove ozbiljne kompanije i investitori su izrazili želju da budu prisutni, izrazili volju da u perspektivi tu ostanu i investiraju.
Mislim da ćete za ove četiri kompanije poslati vrlo lošu poruku ovakvim potezom Vlade, a onda treba uzeti u obzir i činjenicu kakvu ćete poruku poslati potencijalnim investitorima, koji bi u opštinu Surdulica došli zbog toga što su tu prisutne ove četiri velike svetske kompanije.
Osim toga, ja sam to s ove govornice govorio i ranije, treba istaći činjenicu da je u prethodnom mandatu lokalne samouprave Surdulica proglašena za lidera regionalnog održivog razvoja. Opredelili smo se za jedan moderan i sasvim pristojan koncept razvoja, a poruka Vlade, potez Vlade kojim ukida Opštinski sud u Surdulici, svakako će doprineti urušavanju izgrađenog imidža Vlade u prethodnom mandatu lokalne samouprave.
Mandat lokalne samouprave u prethodnom sazivu namerno potenciram, s obzirom na to da je dominantna politička snaga u tom mandatu bila SRS. U novom mandatu lokalne samouprave, lokalna vlast gotovo da ne funkcioniše. Danas je i druga sednica SO prekinuta, koalicija je gotovo na izdisaju, a dobar deo te koaliciji čini DS.
Ako oni nisu kadri i sposobni da vode grad po jednoj utabanoj stazi, mislim da vi iz Vlade ne bi trebalo da im budete saučesnici u tome, ili, bar, društvo.
Dolazimo do onoga što je možda najinteresantnije i najvažnije. Rekao sam da je na vlasti u Surdulici, između ostalih, i DS. Ja sam i odbornik u Skupštini opštine.
Dobio sam, 22. 10, poziv za sednicu SO, predsednik SO je gospođa iz DS-a. Ta sednica skupštine je trebalo, kao prvu tačku dnevnog reda, da ima – upoznavanje s informacijom u vezi s predlogom Ministarstva pravde za ukidanje Opštinskog suda i Opštinskog javnog tužilaštva i zauzimanje stava o tome. Tu je i zaključak. Svi odbornici SO doneli su jednoglasnu odluku. To je za Vladu neobavezujuće.
Ne želim time nikome srce da slomim, ali, zašto to pričam? Doneli smo jednoglasnu odluku da pošaljemo zahtev Ministarstvu i svim nadležnim državnim organima da ovu odluku i ovakav stav Ministarstva preispitaju. Ono što je interesantno, na tom lokalnom nivou su članovi DS-a ne samo insistirali, nego i glasali o tome.
Spomenuo sam ovo iz razloga što smatram da moj amandman i predlog da u Surdulici ostane Osnovni sud ima potpuni legitimitet, jer je podržan od strane predstavnika svih onih koji dole žive i koji dole, u političkom i svakom drugom smislu, odlučuju i deluju. Podržan je od Kancelarije za nacionalne manjine, podržan je od Udruženja advokata i mislim da biste sve ove podatke, činjenice, argumente, trebalo da shvatite i uzmete kao ozbiljne i vrlo racionalne.
Završio bih time da smatram da moj amandman nije iracionalan. Mislim da su argumenti potpuno opravdani.
U kontekstu ovog amandmana sam podneo još dva amandmana, koji su logičan sled ovog amandmana. Govoreći o tim amandmanima, izneću dodatne argumente koji se tiču ovakvog predloga, ali smatram da bi ovo trebalo da prihvatite. Mislim da su koncept reforme pravosuđa i insistiranje na racionalizaciji u sudstvu na ovakav način potpuno pogrešni, da apsolutno neće obezbediti efikasnost sudstva, niti reformu pravosudnog sistema. Zahvaljujem.