Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, zbog javljanja na ovaj amandman, obećala sam svojoj koleginici iz DSS, koja sedi ispred mene, da ću joj platiti kafu što trpi buku od koje boli glava dok govore predstavnici Srpske napredne stranke.
Podnela sam amandman na član 5. zakona koji govori o stečaju i likvidaciji banaka. Tražim da se član 5. briše. Tražim da se briše zato što je predlagač zakona izuzeo primenu Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Amandmanom se predlaže rešenje koje omogućava angažovanje licenciranih stečajnih upravnika u postupcima koje reguliše ovaj zakon.
Poštovani građani, 2005. godine jedan od najunosnijih poslova je bio - obuka licenciranih stečajnih upravnika. Zaista ne vidim razlog da se država rešava dobrih usluga jedne kaste koju je stvorila i zakonom i ulaganjem priličnih finansijskih sredstava za njihovu obuku.
U obrazloženju odbijanja mog amandmana na ovaj zakon Vlada kaže da je Agencija za osiguranje depozita dobila u nadležnost taj posao, da se ona bavi funkcijom stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje.
To apsolutno nije u suprotnosti sa zahtevom da se ne izuzimaju licencirani stečajni upravnici, čije se usluge ovde izbegavaju. Verovatno postoji dublji razlog zašto se treba odreći njihovih usluga.
Licencirani stečajni upravnici, poput često pominjanog gospodina Moldovana, koji ide u sasvim određene teledirigovane stečaje, gde je uglavnom država poverilac koji zahteva otvaranje stečaja, zbog poreza i doprinosa, verovatno je razlog da sve priče, problemi, ostanu u kući. Znači, da dokumentacija u koju se ulazi, saznanja do kojih se dolazi, ne odlaze u ruke posebnih ljudi koje smo za to školovali i doneli zakon, već da informacija o tome ostane u ovom krugu ljudi koji šeta od 2000. do 2008. godine od Narodne banke, preko Trezora, u Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju banaka, sada osiguranje depozita. Imena tih ljudi se ponavljaju osam godina i ne menjaju. Oni će, u ovom slučaju, biti nečiji nalogodavci za izvršenje poslova stečajnog upravnika koje Vlada ne želi da poveri licenciranim stečajnim upravnicima.
Zašto to država radi? Iz kojih razloga? Volela bih da to neko objasni. Godine 2005. je svima poznata firma "Ces Mekon", a verovatno poznata kao radno mesto sadašnjeg premijera, uradila jedan vrlo lep primer obuke za polaganje stručnog ispita za sticanje licence stečajnog upravnika.
Da li mi verujete ako vam kažem da je prvo od predavanja vezano za Zakon o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka? Osnovni zakon na kojem se zasniva ova obuka je Zakon o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka! Sada se mi, usvajanjem izmena i dopuna tog istog zakona, lišavamo usluga ljudi koje smo baš za to obučavali. Zaista ne razumem šta to znači, iz kojih razloga se to radi i zašto se shodna primena Zakona o stečaju, koji je kasnije usvojen, u ovom delu posla izbegava.
Da li treba, po onom mafijaškom pravilu, dati ponudu onom kome naručujete da vam uradi taj posao, da se zaverom ćutanja obaveže da neće govoriti o tome šta je pronašao, koliko je naplatio naknadu, ili su se možda likvidacioni upravnici obrukali time što su u mnogim postupcima gde su radili sebi tražili vrlo visoku naknadu? Ali, tome ste ih naučili.
Znači, od 2001. godine, kada vam je Svetska banka međunarodnim Ugovorom o starateljskom fondu Svetske banke, koji je ratifikovan u Saveznoj skupštini, napisala Zakon o privatizaciji, u kojem je nacrtala svaku od organizacija koja će sprovoditi Zakon o privatizaciji, o tome koja će se preduzeća privatizovati, u kom postupku, ko će moći da vrši nabavku finansijskih i pravnih konsultanata, gde je država Srbija izgubila pravo da o bilo čemu odluči, već da mora da pita, čak i u nameri angažovanja nekog konsultanta, od tog trenutka stvari su počele da se odigravaju u zatvorenom krugu.
Ako nekome padne na pamet da osporava ovo što kažem, taj međunarodni ugovor broj 11. nosim stalno sa sobom kao najveću optužnicu za ovu vlast, koja je od 2000. godine do danas bukvalno (nije prejaka reč) dovela do ovakvih niskih grana srpsku privredu i srpsko bankarstvo.
Takav način nametanja pravila, u kojima se banke privatizuju metodom isecanja, od slučaja do slučaja, gde se stečajevi preduzeća obavljaju na način kako to nekome odgovara, da bi se domaće tržište raščistilo za nečiju robu - zaista nije primereno do dana današnjeg primenjivati. Zaista ne vidim da, bez razloga, sa onom brutalnom drskošću koju ima vlast, predložite ovakav zakon, u kome prihvatate da je jedna čitava kasta, koja je stvorena ovim instant obukama, u stvari radila ne na dobrobit države i građana, nego u ličnu korist, određujući sebi naknade na koje ste ih, podsećam, ovim zakonom naučili.
U tom međunarodnom ugovoru je predviđena, mimo svih troškova angažovanja konsultanata, i nagrada za rad onome ko obavi postupak privatizacije. Tu nagradu je kasnije gospodin Bubalo formalizovao kroz jednu uredbu, gde se 5% provizije za nagradu u procesu privatizacije zadržava, kao i svi troškovi koji se u postupku privatizacije prvo naplate, pa se onda ostatak sredstava prenese u budžet Republike Srbije.
Znači, navika da pohlepu negujete kao najpoželjniju osobinu, pohlepa koja je uzdignuta do vrline i koja se plaća iz Zakona o privatizaciji vrednošću od 5% od ostvarene cene, verovatno je i u ovom slučaju motiv za odricanje od usluga likvidacionih upravnika koji to pravo imaju.
Pitanje je kome ste naumili da nagradu za ovaj posao prepustite. Mi smo prilikom donošenja još jednog pogubnog zakona, o privatizaciji osiguravajućeg društva, a bio je u pitanju DDOR, koji je već privatizovan, postavili pitanje te naknade i ona nije ostala na visini od 5%, nego je smanjena, sa pravom da Ministarstvo finansija odluči o tome. I bila je nešto niža. Međutim, u kojoj meri? I pet puta niža, ali na stotine miliona evra, taj procenat, za koji je zaduženo Ministarstvo, Agencija da radi?
To je primer koji nam se ponavlja sa ''Citadelom'', koja uzima 1.600.000 evra kao proviziju za to što je dovela "Fijat". A to je toliko izvesno, da ćemo o tome slušati verovatno do marta - da li će "Fijat" imati i dalje interesa i finansijskih mogućnosti da ovde dođe. Ali je izvesno da je već plaćeno ''Citadeli'', po njenom priznanju, 1.600.000 evra za posao kojim se hvalio gospodin Dinkić i za obećanje na kojem su dobrim delom i dobijeni procenti glasova na poslednjim republičkim izborima.
Znači, neverovatno je da donosite zakone u kojima se uvek vidi koja posrednička grupacija zarađuje proviziju.
Na primer, kod besplatnih akcija to su bile one brokerske kuće koje će raditi poslove, da uslovno kažem, administratora akcija, o kojima ćemo još dugo sanjati, ali se one neće odreći svog prihoda da taj administrativni posao obave. To će ići na teret budžeta Srbije, koji je, izgleda, još uvek dovoljno velik da iz njega mogu da se plate svi oni koji promovišu jedan deo Vlade za reformatorski, najbolji, najuspešniji itd.
Kad god ovde stigne neki zakon, i samo kad postavite sebi, kao u školi, ona osnovna pitanja, u čijem se interesu donosi i ko će od njega imati koristi, dobijate jasan odgovor na pitanje koji je motiv rukovodio Vladu za ovakva zakonska rešenja.
Očigledno je da se likvidacioni upravnici nisu pokazali dobrima, ne zato što su preskupi pa vi žalite ona preduzeća ili banke koje se u stečaju i likvidaciji, nego očigledno nisu znali da budu dovoljno zahvalni onima koji su ih na ta mesta postavili, pa pokušavate da ispravite grešku time što ćete to držati u okviru Agencije za osiguranje depozita. I nije u redu tu kuću zvati pasivnim organom jer odlično znamo sa koliko sredstava raspolaže i da u njoj, po zakonu, sede ljudi koji sede i u Vladi i u Narodnoj banci, čime je njihova odgovornost najdirektnija i vrlo velika.
U tom smislu, mislim da član 5. treba brisati i da one koji su se obučavali da rade stečaj i likvidaciju pustimo da to rade, a država uvek ima mehanizme da njihove nagrade, naknade i loša činjenja uvede u zakonske okvire. Hvala.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)