Gospodo poslanici, pozivam vas da radimo na izuzetno značajnom dnevnom redu, tačka je budžet, podsećam. Očigledno je da ima još govornika koji žele po Poslovnika, ali bih zamolila da Skupština radi svoj posao.

Reč ima gospodin Slađan Mijaljević, po Poslovniku.

Poštovana predsednice, kolege, javljam se po članu 226, a u svetlu događaja koji se dešavaju u Ministarstvu odbrane i u državnoj instituciji – čuvarnoj Vojsci Srbije.
Mi izražavamo jako veliku zabrinutost, a to je gospodin Todorović malopre sa govornice i izneo, zbog onakvog ponašanja engleskog ambasadora, zbog određenih neslaganja između ministra i načelnika Generalštaba, i ostalih generala.
Postavljam sledeća pitanja:
Prvo pitanje za gospođu ministarku finansija, Ugovor koji je potpisao predsednik Boris Tadić 7. septembra 2006. godine sa Kondolizom Rajs u članu 10. glasi ovako – Oružane snage i partneri SAD mogu koristiti vodu, struju i druge javne komunalne usluge pod uslovima ne manje povoljnim, uključujući cene i dažbine koje važe za Vojsku Srbije. U sličnim okolnostima, ukoliko drugačije nije dogovoreno – njihovi troškovi biće jednaki njihovom sporazumnom učešću u korišćenju datih komunalnih usluga.
1) Kako mislite da napunite budžet, za koji smo, evo, čuli da je prazan, da idemo na privremeno finansiranje, ako dozvoljavamo ovakve uslove neprofitnom organizacijama, u smislu neproizvodnih organizacija? Jedino što je vojska SAD proizvela u poslednjih 60 godina, to je blizu 200 ratova širom planete zemlje!
Sledeće pitanje za Vladu.
Srbija je saglasna sa mogućnošću potrebe da oružane snage SAD koriste radiofrekvencijski spektar.
Oružane snage SAD su ovlašćene da upravljaju sopstvenim sistemima za telekomunikaciju u našoj državi. Ovaj način podrazumeva pravo na korišćenje zahtevanih sredstava i usluga radi obezbeđenja svih uslova za upravljanje telekomunikacionim sistemima i pravo na korišćenje neophodnog radiofrekvencijskog spektra. Nadležni organi SAD će koordinirati sa nadležnim organima Srbije o upotrebi frekvencije oružanih snaga SAD i oružane snage SAD imaju pravo na besplatno korišćenje radiofrekvencijskog spektra.
Da li je Vojska Srbije, koja treba da nas obezbeđuje i čuva, institucija nižeg ranga, drugog reda u odnosu na neke institucije koje ovde dolaze očigledno da nas porobe?! Da li ovo urušavanje naše vojske u proteklih osam godina znači upravo to – da ćemo mi postati protektorat?!
2) Molim da mi Vlada odgovori da li je, naša vojska, Vojska Srbije institucija drugog reda u odnosu na neke oružane snage čije je sedište više hiljada kilometara udaljeno od naše države?! Hvala.

Ima reč gospodin Samardžić. Da li ste odustali gospodine Samardžiću? Odustali ste.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BUDžETU REPUBLIKE SRBIJE ZA 2009. GODINU (zajednički načelni pretres 1-9. tačke dnevnog reda)

Ima reč gospođa Grubješić, naravno, prelazi na značajnu tačku dnevnog reda – budžet, u svojstvu predsednika Poslaničke grupe G17 plus.

Izvolite, gospođo Grubješić.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, htela sam da kažem poštovani ministri, ali pošto ste tu samo vi, ministarko, poštovana predsednice, pred nama je Predlog budžeta za 2009. godinu i nakon okončanih pregovora sa MMF i usvajanje ovog predloga budžeta na Vladi, konačno nam je poznat okvir unutar koga će u narednoj godini Vlada Srbije voditi ekonomsku politiku. To staje u jednu rečenicu – znači, planira se štednja, jer prvi i osnovni zahtev MMF jeste smanjenje državne potrošnje, odnosno budžetskog deficita i vidimo da je za 2009. godinu budžetski deficit fiksiran na 1,5% bruto društvenog proizvoda, a da se javna potrošnja smanjuje na oko 43% bruto društvenog proizvoda.
Ovako koncipiran budžet se ocenjuje kao restriktivan i ta ocena ne proizlazi samo iz zahteva MMF, niti očitih efekata globalne finansijske krize na srpsku privredu, već iz saznanja ili bolje reći priznanja da se jednom moraju prihvatiti restrikcije u javnoj potrošnji.
Da li će ovaj budžet biti zaista restriktivan zavisi od toga da li će se ostvariti planirani prihodi od 698,7 milijardi dinara i kako će se odvijati privredna aktivnost.
Polovinu ovih prihoda čine prihodi od PDV, znači 315,6 milijardi dinara. Tu su i prihodi od akciza, poreza na dohodak građana, poreza na dobit preduzeća, dividende javnih preduzeća itd. S druge, može se reći da su izvesni samo rashodi koji su projektovani na nivou 748,8 milijardi dinara i da plate, penzije i subvencije čine najveći deo rashoda.
Dobra je odluka – da posle jednokratnog povećanja penzija one u sledećoj godini neće rasti, kao i da plate neće rasti više od planirane inflacije, dakle, 8% maksimalno.
Udeo subvencija u bruto društvenom proizvodu opada i to iz godine u godinu, ali i tu postoji prostor za dodatno smanjenje u narednom periodu, jer se preduzeća koja primaju subvencije moraju naterati da posluju efikasnije. To se pre svega odnosi na najvećeg primaoca subvencija, Javno preduzeće ''Železnice Srbije'', ali i na rudnik "Resavicu". Projektovani privredni rast, čuli smo da je 3,5%, dok je u periodu između 2002. do 2007. godine iznosio oko 6,5% godišnje. Zbog skupog novca i otežanog izvoza svi znamo da će biti teško ostvariti zamišljenu stopu rasta. Srbija uz to ima i jako visok deficit tekućeg platnog bilansa koji je do skora finansiran pozajmicama iz inostranstva i stranim direktnim investicijama, te će, dakle, ključni izazov biti taj –da rast dođe iz investicija, a ne iz potrošnje.
U svakom slučaju, pred fiskalnim i monetarnim vlastima se nalazi veliki posao održavanja makroekonomske stabilnosti u narednom periodu. Tu stabilnost ne ugrožava samo globalna ekonomska kriza, već nasleđeni problemi i nedovršene ekonomske reforme. Ne možemo da se otmemo utisku da ova Vlada, ne svojom voljom i ne svojom krivicom, u stvari, ima sada najteži zadatak, a to je – da građane suoči sa neveselom realnošću i da im, sa jedne strane, otvoreno kaže da će u narednom periodu biti teško, ali da da garancije da ne treba podleći panici.
U tom smislu ohrabrujuće deluje paket finansijske podrške privredi, koji će se primenjivati od januara 2009. godine. Mi možemo da debatujemo da li je to dovoljno ili nije, ali je činjenica da je to za sada jedino moguće. Izdvojeno je 50 milijardi dinara, a to je 1,7% od bruto društvenog proizvoda u vidu garancije države za povoljne kredite privredi. Ti krediti su dinarski i odobravaće se preko poslovnih banaka, bez devizne klauzule, uz garanciju Vlade u visini od 75% kredita, a 25% sredstava obezbediće poslovne banke koje ujedno vrše i selekciju primaoca kredita.
Na osnovu odobrene garancije Vlade Narodna banka Srbije odobrava poslovnim bankama likvidna devizna sredstva za kreditiranje privrede, sa rokom vraćanja od jedne do dve godine, uz nominalnu kamatnu stopu od 12%.
Ovi povoljni krediti su prevashodno namenjeni sektoru malih i srednjih preduzeća koji zapošljava oko 1,3 miliona radnika, ali i izvoznicima. Korisnici kredita će biti ugovorom obavezani da tokom perioda korišćenja povoljnih kredita garantuju održavanje postojećeg broja zaposlenih.
Vidimo da je tu još 20 milijardi dinara za kreditiranje malih i srednjih preduzeća preko Fonda za razvoj. To su krediti za početnike, povoljni krediti za mala i srednja preduzeća u nerazvijenim područjima, krediti za zanatske radnje i još nekoliko povoljnih kreditnih linija. Tu je 11 milijardi dinara za aktivne mere zapošljavanja i pasivne mere zaštite na radu. Takođe je i 3 milijarde za infrastrukturno opremanje industrijskih zona, a 1,7 milijardi je za podsticanje grinfild investicija. Tu je 20 milijardi za izgradnju saobraćajne strukture, pre svega autoputeva na ''Koridoru 10''.
Međutim, ja bih jedan deo svog izlaganja posvetila ne samo ovim brojkama koje svi imamo mogućnost da vidimo u budžetu, nego i nečemu što se dosta pojavljivalo u našoj javnosti, a to je ta tzv. jednostrana primena Trgovinskog sporazuma sa EU, jer je nemali broj političara, daleko manje ekonomista, koristilo ovu primenu kao razlog da napadnu ovaj predlog budžeta, pri tom ne objašnjavajući zapravo o čemu se radi.
Zašto kažem – jednostrana primena Sporazuma? Zato što je EU još 2000-te godine uvođenjem autonomnih trgovinskih mera, koje važe do 2010. godine, ukinula carine na uvoz sve robe iz Srbije, sem što za izvesne proizvode postoji ograničenje u količinama. Naravno, osnovno je pitanje da li mi hoćemo da idemo u EU ili ne. Ako je odgovor potvrdan, onda treba početi sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma.
Kada čujem glasove protiv primene Prelaznom trgovinskog sporazuma moram da primetim da većina njih dolazi sa one strane koja nije htela ni da Srbija potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a kamoli da ga ratifikuje ovde u Skupštini.
U čitavoj ovoj priči ima najmanje ekonomske logike, jer je neverovatno da neko u 21 veku pominje – zaštitu domaće privrede, protekcionizam i zatvaranje, jer nijednu naciju u istoriji nije uništila slobodna trgovina, pa neće ni Srbiju. Naciju uništavaju neki drugi problemi.
Gubitak prihoda od carine u stvari nije nikakav gubitak prihoda, jer valjda je cilj države da više para ostane u džepovima građana Srbije koji će moći da kupe više robe i usluga, jer ako želimo da budemo deo EU, moramo da prihvatimo i to da smo deo jedinstvenog tržišta.
Primena Prelaznog trgovinskog sporazuma jeste dobra vest za potrošače u Srbiji, a loša vest za neefikasne firme, jer će one morati ili da se prilagode i postanu konkurentne, ili će nestati sa tržišta.
Nema razloga, sa druge strane, ni da se poljoprivredni proizvođači boje primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, jer je poljoprivreda, kako u EU, tako i u Srbiji, izdašno subvencionisana. Poljoprivrednici u Srbiji imaju korist od liberalizacije, jer ima dosta monopola, skupih inputa, traktora na koje se plaća 30% carine. Danas čujemo da treba da se plašimo liberalizacije. Mi mislimo obrnuto.
Karakteristika poljoprivrede je značajna zavisnost proizvodnje.
Hoćete, molim vas, reći narodnom poslaniku Avramoviću da ne dobacuje. Može posle da mi replicira, ako zna.
(Predsednik: Gospodine Avramoviću, nemojte ometati gospođu Grubješić.)
Dakle, karakteristike poljoprivrede je značajna zavisnost proizvodnje. Jedan tipičan poljoprivredni proizvodni lanac bi išao od proizvodnje semenskog kukuruza, stočne hrane, krave, junice, polutki, mesa, od kobasica. Zašto ovo kažem? Teško ćete biti konkurentni u proizvodnji kobasica, ukoliko je loše seme kukuruza. To je lanac koji mora od početka do kraja da ima logičan kraj i završetak.
Problem ne postoji ukoliko je niska carina, pa se po svetskim cenama uveze najkvalitetnije seme kukuruza. Međutim, upravo tamo gde imate monopol jednog proizvođača, imate, po pravilu i najveću zaštitu. Obrnuto proporcionalno logici, ali upravo proporcionalno moći monopolista.
Naša carina je u velikoj meri bila zasnovana više na lobijima, a manje na ekonomskoj logici i zato što brža primena Prelaznog trgovinskog sporazuma donosi mogućnost, ne samo potrošačima, da imaju niže cene, nego i poljoprivrednicima, da se liše monopola, da dobiju kvalitetnije i jeftinije inpute.
Zašto se kaže Prelazni trgovinski sporazum? Zato što se primenjuje u prelaznom periodu od šest godina. Tokom tog perioda od šest godina ključne grane, određeno vreme, ostaju pod sistemom carinske zaštite.
Trajanje ovog perioda je određeno tokom pregovora na osnovu procene sposobnosti privrede Srbije za prilagođavanje evropskim standardima, kao i rokovima koje su dogovorile u pregovorima ostale zemlje regiona. Za Srbiju, Hrvatsku i BiH predviđen je period od šest godina, za Crnu Goru pet, dok su Makedonija i Albanija dobile prelazni period od čak 10 godina.
Obaveza Srbije tokom ovog perioda sastojaće se u postepenom ukidanju carina na uvoz određene robe poreklom iz EU, a one će se ukidati prema određenoj klasifikaciji, prema određenom rasporedu, sve dok ne budu potpuno ukinute.
Trenutno najveće carine u Srbiji su propisane za onu robu koja se proizvodi u Srbiji, a ovi artikli su, kao što smo svi mogli da vidimo u Prelaznom trgovinskom sporazumu o kom smo raspravljali u Skupštini, ali nije zgoreg ponoviti, klasifikovani u tri kategorije: osetljivi, veoma osetljivi i najosetljiviji proizvodi.
Carinske tarife na osetljive proizvode prve godine bi trebalo da budu smanjene na 70% sadašnje stope, druge godine na 40%, dok bi treće godine, od početka primene, uvoz ove robe iz EU bio potpuno slobodan.
Grupa veoma osetljivih proizvoda bi se prve godine prodavala sa carinom od 80%, zatim bi se carina snižavala, dok bi promet te robe postao slobodan nakon četiri godine.
Za grupu najosetljivijih proizvoda planirano je da carina prve godine iznosi 85% sadašnje stope, dok je uvoz ove robe bez naplate carine planiran nakon pet godina.
Prelaznim sporazumom predviđene su i dodatne mere zaštite, čl. 41. i 42, u slučaju da povećan uvoz nanosi ili preti da nanese ozbiljnu štetu industriji jedne od strana ili u slučaju nestašice ili reeksporta.
S druge strane, EU potvrđuje slobodan pristup robi Srbije na njeno tržište sa izuzetkom tekstila, vina, šećera i junetine, ali treba ponoviti da je izvoz industrijskih proizvoda iz Srbije u EU slobodan već od 2000. godine.
Ovu povlasticu domaća preduzeća uglavnom nisu iskoristila iz više razloga. Najpre zbog strogih uslova za izvoz, koji su se za mnoge firme iz Srbije pokazali kao nedostižni, ali, takođe, i zbog organizacione, tehnološke zaostalosti proizvodnje, prodaje i logistike, tako da se na tržište EU uglavnom izvoze sirovine ili poluproizvodi.
Dinamika ukidanja ili smanjivanja carina prema EU traje šest godina od početka primene Sporazuma. U prvoj godini je planirano ukidanje i smanjivanje carina za 56,8% proizvoda, ali čije je prosečno carinsko opterećenje samo 1,4%. Posle tri godine smanjenje i ukidanje carine iznosi 5,66% ukupnih carinskih stopa, a posle pete i šeste godine ukinuće se sve dogovorene carine. Znači, upravo je uvedena ta prelazna treća godina, kako se carine ne bi ukinule odjednom i kako ne bi uzdrmale budžet.
Tako mala carina, u suštini, nije neki veliki prihod za budžet, a više opterećuje uvoznike papirologijom. Ukoliko bi se ta minimalna carina ukinula, to bi olakšalo uvoz repromaterijala i dalji rast proizvodnje. Manjak carine u budžetu može se nadoknaditi povećanjem naplate PDV na proizvode koje ćemo uvoziti iz EU i povećanjem akciza, što je predviđeno u setu ovih fiskalnih zakona koji su prateći deo budžeta.
U ovu ostalu političku argumentaciju neću ulaziti, jer oni koji se protive bilo kom evropskom sporazumu, protive se i evropskoj integraciji Srbije.
Na kraju, dozvolite da iznesem jedan slični utisak, bez obzira na to što postoji teza da političari vole krize i da je kriza bilo koje vrste odličan izgovor za intervenciju države, a država, jednom kad interveniše, teško se povlači iz privrede. Moj je utisak da se ova vlada Republike Srbije za sada uspešno bori i da je odgovor na krizu koji ova vlada pruža mnogo bolji nego što je to u zemljama zapadne Evrope, jer se kao odgovor na krizu ne spominje povećana intervencija, već štednja.
Poslanička grupa G17 plus nije podnela nijedan amandman na ovaj predlog budžeta i glasaćemo za budžet u danu za glasanje. Hvala vam. (Aplauz.)

Gospodin Todorović, po Poslovniku, zatim gospođa Vojić-Marković, pa gospodin Pastor.

Javljam se po članu 104. Poslovnika.
Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi, pre svega, da raščistimo neke stvari, da bi građani Srbije znali punu istinu. Kad vi ovde kažete da mi treba i hoćemo u Evropu i time podrazumevate da iza vas stoji većina građana Srbije, moram da vam kažem da to nije tačno. Postoje istraživanja, pretpostavljam da ste i vi imali prilike to da vidite, ovo nije istraživanje SRS, "Galup Balkan Monitora", i tu vrlo precizno imate podatke koji su vezani za to šta građani Srbije misle o datumu ili kada će doći u Evropu.
Više od jedne četvrtine, 26% smatra da nikada nećemo pristupiti EU, 16% misli da ćemo u Evropu doći između 2016. i 2020. godine, 4% misli da ćemo doći posle 2020. godine, a 12% misli da ćemo doći 2015. godine. Ukupno, to je 67%, više od dve trećine građana misli da ćemo najranije od 2015, pa do 2021. godine, ili nikada, doći u EU. To su činjenice. Svega 2% misli da ćemo doći 2008, odnosno 2009. godine. To su oni koji su isti kao Božidar Đelić. To je taj tip. Ali vi znate, gospođo Dejanović, da postoji 4% stanovništva koji spadaju u neku drugu kategoriju, za koju ste vi zaduženi. Dva posto misli da ćemo doći 2011. godine. Između ostalog, juče sam pročitao izjavu engleskog ambasadora koji kaže da će Srbija najverovatnije doći posle 5, 6, možda i više godina, a možda i nikad.
To je jedna stvar. Vi manipulišete podacima, odnosno dajete neistinite informacije.
Druga stvar – kažete da će ovaj prelazni sporazum biti dobar, on će biti dobar, za koga? Za Evropu, za Evropsku uniju i za njihovu robu. Mi možemo samo da ga tumačimo na jedan jedini način, da će Evropska unija da nas pređe i da će te posledice osećati građani Srbije, pre svega poljoprivrednici.
Moram da vam kažem da ste i vi predvideli da će u budžetu biti manje 110 miliona evra, baš zbog jednostrane primene SSP. Moram da vam kažem da su poljoprivrednici uzeli 20,3 milijarde dinara kredita, vezano verovatno za sve one poslove koje treba da obrade i da će morati to da vraćaju tokom narednih godina.
Tvrdite da nema ništa normalnije ...
(Predsednik: Vreme.)
... završavam, kratko je vreme da se sve objasni, nego da mi uđemo u tu konkurenciju, pa ko preživi, preživi. Postavio bih vam jedno pitanje, šta mislite, recimo, kada bi vama dozvolili da trčite trku od 100 metara i tu vam ubace sve one olimpijske reprezentativce i kažu – šta da se radi konkurencija je, pa ako izdržite - izdržite, a ako ne izdržite, šta da se radi?
To je vaša logika i način kako vi objašnjavate uništavanje građana Srbije i Srbije. (Aplauz.)

Gospođa Milica Vojić-Marković, po Poslovniku.

Poštovana gospođo predsednice, gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, javila sam se po članu 225. i 226. Potrebno da prethodni govornik, gospođa Grubješić, objasni nešto što ili ja nisam dobro razumela, mislim da ni građani Srbije nisu dobro razumeli, ili je prosto rekla što je neverovatno, a to je da je dobro što se penzije u 2009. godini neće povećavati i što će zadržati svojih 10% povećanja.
Potpuno sam ubeđena da se onih 1.700 stotina hiljada penzionera, u najvećem broju 900 stotina hiljada penzionera prima penzije do 22 hiljade, naročito raduju što im se penzije u sledećoj godini neće povećavati i što je prema najavi, a vidim ovde je Predlog zakona o dopuni Zakona o penzijskog i invalidskom osiguranju, izostavljeno čak i ono da se dva puta godišnje penzije usklađuju sa troškovima života.
Dakle, penzioneri vam se izgleda silno raduju zbog toga, naročito posle ovog velikog povećanja od 10%, što znači da je njih 900 stotina hiljada dobilo povećanje koje je od 300 do 2 hiljade dinara, a inflacija je već u momentu kada su dobili to povećanje potpuno pojela to njihovo povećanje.
Sa druge strane, mislim da je vrlo važno da kažem da je Poslanička grupa DSS tražila da se o ovom predlogu zakona o dopuni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ovde izdvojeno raspravlja, jer smatramo da 1.700 stotina hiljada ljudi u ovoj zemlji, koji prima penziju, treba da znaju kako se njihovi predstavnici ovde zalažu i zašta se zalažu i da se na kraju pokuša, na neki način da se te penzije spasu, da se to usklađivanje zapravo spase.
Ono što je još zanimljivo, a što mi je potpuno nejasno, jeste i to da je ovo što je gospođa Grubješić rekla potpuno u suprotnosti sa onim što je juče kao ovlašćeni predstavnik Partije ujedinjenih penzionera rekao gospodin Čolaković i sa čim, takođe, treba polemisati, a Poslanička grupa DSS hoće to da uradi u toku današnjeg dana, ali prosto to što je gospodin Čolaković rekao potpuno je u suprotnosti sa onim što je rekla gospođa Grubješić. Hvala.

Gospodin Saša Milenić, replika. Zatim, po Poslovniku gospodin Dragan Stevanović, zatim gospodin Đuro Perić i gospodin Milan Avramović. Po Poslovniku, ne radimo po budžetu.

Gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo ministre, narodni poslanici, repliciram, odnosno reagujem po onom osnovu koji je definisan u članu 104, ako se ne varam, kojim se govori o dostojanstvu predstavničkog tela nacije, a govorilo se, upravo, na jedan način koji ohrabruje osećanje inferiornosti u nacionalnom samorazumevanju međunarodne pozicije Srbije.
Same reakcije na prethodnu diskusiju šefa poslaničke grupe, kojoj pripada i ''Zajedno za Kragujevac'', već govore o postojanju te intencije koja je destruktivna i koja predstavlja najveći problem političkog trenutka danas, ali ni sam ne bih mogao da poverujem da će tako eksplicitno biti upotrebljeni argumenti koji to na najizričitiji način upravo potvrđuju. Da se jednom za svagda razumemo, nema u srpskom nacionalnom, kulturnom, istorijskom, političkom identitetu ničega što nije evropsko. U potpunosti je moderni identitet Srbije i politički identitet srpske države evropski, i jedini kulturni politički kontekst u kojem ova zemlja može da se razvija jeste evropski.
Ono što je nastalo ohrabrivanjem levantinskog atavizma iz viševekovnog perioda turske okupacije desilo se u periodu komunističke političke represije. Taj teški kompleks inferiornosti, koji je opteretio dobar deo naše kulture i javnosti, danas se ne sme ohrabrivati. Priča o našoj nedoraslosti za konkurenciju je upravo ohrabrivanje svega zaplašenog, svega inferiornog, svega što bi želelo da ogugla u mraku, vanzakonju, kriminalu, u pasivnoj, ukočenoj, paralizovanoj poziciji, koja valjda još jedino na smrt ima da miriše.
Cela strategija i ove vlade i prethodno izrečene diskusije zasniva se na ohrabrivanju stvaralačkih potencijala nacije, volje za nadmetanjem, volje za napredovanjem i usavršavanjem, a nikako ohrabrivanjem jednog taloga, koji, nažalost, zbog rđavog političkog i istorijskog iskustva u prošlosti realno postoji u našem društvu. Hvala. (Aplauz.)