Da li još neko želi reč po amandmanu na član 5? (Ne.)
Pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima po amandmanu koji je na član 5. podnela narodna poslanica Vjerica Radeta, obaveštavam Narodnu skupštinu da će se zakazani početak Druge vanredne sednice, koja je zakazana za danas, 21. januar 2009. godine u 14.00 časova, odložiti za čas nakon završetka rasprave u pojedinostima, određene pauze i zaključenja Prve vanredne sednice, a u slučaju da sve to danas uradimo do 18.00 časova.
Obrazloženje za odlaganje je naša procena u ponedeljak na dogovoru predsednika poslaničkih klubova da je četiri sata dovoljno za raspravu u pojedinostima o 11 amandmana koliko je podneto od strane narodnih poslanika na tačke dnevnog reda pet, šest i sedam. Očigledno je da je danas vođena kvalitetna i korisna rasprava i da rasprava o amandmanima zahteva još vremena i to je razlog zašto pomeramo početak zakazane sednice sa 14.00 časova na vreme koje sam objasnila.
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da ste vi iz vladajuće većine prilikom usvajanja ovog dnevnog reda izglasali da se o svih ovih sedam zakona, koji se ovako nazivaju - prateći zakoni uz budžet, raspravlja u objedinjenoj raspravi, sada ću da se vrlo kratko sa po jednom ili dve rečenice vratim na ova prethodna dva zakona, pre svega na izlaganje gospođe Dragutinović kojoj nisam replicirala u vreme kada je govorila u završnoj reči o zakonu o administrativnim taksama, a i o zakonu o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda.
Amandmani SRS, našeg poslanika, koji se odnose na administrativne takse, podsećam i narodne poslanike i javnost, bili su takvi jer smo u suštini hteli da se taj zakon uopšte ne nađe na dnevnom redu i da se ne glasa o njemu. Zato su naši amandmani bili takvi pa smo predlagali brisanje svakog člana pojedinačno, jer je to jedina poslovnička mogućnost.
U obrazloženju ste, gospođo ministre, rekli zašto smo mi to tražili. To je zato što smo insistirali da se ne povećavaju administrativne takse i da se teret ekonomske krize ne prebacuje na građane Srbije, već da Vlada nađe neke mogućnosti da što lakše i što jednostavnije, koliko je moguće u ovim okolnostima, prevaziđemo tu krizu.
Vi ste stalno, kada poslanik govori sa govornice, a vi odatle, govorili da se ne radi o povećanju administrativnih taksi. Naravno da se radi. Kada ste u završnoj reči nakon završetka rasprave o amandmanima zaključili, rekli ste ovako – da su administrativne takse kod nas, prema zakonu koji ćete verovatno u Skupštini većinom usvojiti, 5% od nacionalnog bruto proizvoda, a da je praksa u Evropi da to bude 7% i da ima još prostora za povećanje administrativnih taksi.
Gospođo Dragutinović, morate da vodite računa kada pričate o zemljama EU i o tome na kom nivou su im administrativne takse, električna energija itd., odnosno da malo vodite računa o tome na kom nivou je broj nezaposlenih i da malo uporedite sa odnosom u Srbiji i šta znači prosečna plata u Srbiji. Vi kažete da je to nekih 300 evra i da je to, otprilike, prosečna zarada u Srbiji, a dobro znate da to nema veze sa stvarnošću. To jeste verovatno statistički i matematički izračunati prosek, ali to je prosek u kojem je plata Bojana Krišta od 20.000 evra. Dakle, većina ljudi u Srbiji, sem onih koji su zaposleni u državnoj upravi i po lokalnim samoupravama, dakle, onih koji se finansiraju iz budžeta, radi za maksimalno 200 evra. To je činjenica i to je nešto što će da potvrde oni koji prate rad ovog parlamenta.
Dakle, trebalo bi da Vlada vodi malo računa i o tome, a pogotovo sa aspekta onolikog broja nezaposlenih i sa aspekta ovog straha koji svakodnevno možemo da pratimo i u medijima. Poručuju nam razni ministri koliko će u kojem ministarstvu da bude novootpuštenih; to bi trebalo da vam bude reper i motiv kada govorite i kada predlažete neke zakone Narodnoj skupštini.
Takođe želim vrlo kratko da se osvrnem i na amandman gospođe Lidije Dimitrijević na član 4. stav 1. Predloga zakona o privremenom izuzimanju od oporezivanja poreza na dohodak građana određenih vrsta prihoda, gde je predložila da se u članu 4. stav 1. reči: "2009." zameni rečima "2009. i 2010". Vrlo kratko bih kazala, da bi se uopšte znalo o čemu se tu govori.
Član 4. tog predloga zakona kaže da se ne utvrđuje i ne plaća porez na prihode od poljoprivrede i šumarstva na katastarski prihod za 2008. i 2009. godinu.
Moja koleginica Lidija Dimitrijević odlično je obrazložila zašto mi srpski radikali predlažemo da se ova odredba odnosi i na 2010. godinu, sa zaista dosta primera koji su vrlo životni i koje su građani Srbije i te kako razumeli.
Vi ste zvanično u aktu koji je potpisao Mirko Cvetković rekli da se amandman ne prihvata s obzirom na to da je izuzimanje od oporezivanja prihoda od poljoprivrede na katastarski prihod za 2008. i 2009. pravilno odmeren. Šta to znači ne znam, jer može biti pravilno odmeren i za 2010. godinu. To nije nikakav egzaktan podatak, znate, ako vi kažete da mislite da je nešto pravilno odmereno.
Dalje kažete: "i odražava kontinuitet dosadašnjih zakonskih rešenja – izuzimanje od oporezivanja za 2004. i 2005. godinu, pa zatim i za 2006. i 2007. godinu." Ovde smo potpuno razumeli i retroaktivnost primene ove odredbe i tu nema ničeg spornog kada je u pitanju 2008. godina.
Ovo što smo dobili kao zvanično obrazloženje sa potpisom predsednika Vlade Republike Srbije i ono što ste vi rekli sa ovog mesta nije isto. Vi ste rekli da ste svesni da ovaj zakon nije dobar i da planirate da u prvom kvartalu Skupštini predložite potpuno nov zakon i da će onda verovatno u tom zakonu biti predviđeno i ovo što je predviđeno od strane narodnih poslanika kroz amandmane. Dakle, nije isto to što ste vi rekli i ovo što je rekao gospodin Mirko Cvetković. Čak i ako je tačno da ćemo imati novi tekst zakona, to nikako nije smetnja da prihvatite amandman Lidije Dimitrijević i da već sada predvidite da će poljoprivredni proizvođači biti oslobođeni od poreza na katastarski prihod i za 2010. godinu.
Zapravo, ja sam htela nešto drugo da vas pitam o ovome, ali kada je u pitanju poljoprivreda i odnos Vlade Republike Srbije prema našem seljaku, onda to zaista otvara nove i nove teme i o tome može mnogo da se govori zato što jeste činjenica da vi ne vodite računa, nijedna vlada unazad nekoliko godina, da kažem od 2000. godine sasvim izvesno, od kad je DOS na vlasti, ne vodi računa o seljaku, ne vodi računa o onome u šta su sve oči uprte.
Znate, u ovoj ekonomskoj krizi koja nam sledi, ako nas ne izvuku poljoprivredni proizvodi, i to po nekim povoljnim cenama, onda će građani Srbije umirati od gladi, vi ste toga svesni.
S druge strane, ne možemo da očekujemo od seljaka da na svoju štetu proizvodi bilo šta, da iznosi na pijacu i da od toga nema nikakvu, bar minimalnu, zaradu.
S obzirom na to da je od 2004. godine zaključno sa 2007. godinom postojao taj propis, ta norma koja je oslobađala poljoprivrednike, a vi ovde kažete da se održava kontinuitet dosadašnjih zakonskih rešenja izuzimanja od oporezivanja zaključno sa 2007. godinom, moje suštinsko pitanje, na koje bi trebalo da odgovorite, jeste - šta će biti sa onim porezom koji je plaćen za 2008. godinu, jer 2008. godina do ovog zakona o kojem sada raspravljamo nije bila obuhvaćena i nije bila u kontinuitetu, je li tako? Nije.
S obzirom na to da su naši seljaci vrlo savesni kada je u pitanju država, verujem da su mnogi platili porez za 2008. godinu, a onda je praktično pitanje šta im znači sada, na početku 2009. godine, oslobađanje poreza za 2008. godinu?
Da li ste eventualno predvideli za one koji su to platili da se to na neki način prenese na neki period kada budu ponovo plaćali porez?
Znate, ovo nije jedina oblast, vrlo često čujem primedbe, recimo, taksista u Beogradu, gde jedan veći broj ljudi uredno plaća poreze, doprinose itd., a postoje neki ljudi koji se takođe bave taksi delatnošću, koji ne plaćaju sve to. Onda posle izvesnog vremena Vlada donese neku uredbu, da bi zaokružili neki obračun, nemam pojma zbog čega, da onaj ko nije platio ne mora ni da plaća. Onda je na šteti onaj ko uredno izvršava svoje obaveze prema državi.
Morali biste da budete malo životniji u predlaganju propisa i kolege narodni poslanici koji glasaju za vladine predloge takođe treba da budu malo više u saglasnosti sa onim što se stvarno u životu dešava.
Konačno, evo dođoh do predloga zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i amandmana na član 5. gde sam predložila da se reči "ministar nadležan za" zamene rečima "nadležno ministarstvo".
Ovo je jedan od amandmana koje mi srpski radikali uporno podnosimo kad god vi iz Vlade Republike Srbije dostavite predlog zakona gde kažete da je za nešto nadležan ministar, za nešto za šta ministar zapravo ne može da bude nadležan.
U obrazloženju kažete da ne prihvatate ovaj amandman s obzirom na to da je članom 23. stav 2. Zakona o državnoj upravi propisana, između ostalog, nadležnost ministra za donošenje određenih propisa. Tu baš i jeste problem, jer i kada je ovaj zakon donošen mi smo vas upozoravali da ne možete da donosite zakon koji nije usaglašen sa Ustavom Republike Srbije. Takva nadležnost ministara, kako je vi predviđate i tim Zakonom o ministarstvima i kasnije svim zakonima koje donosite, gde određujete ministrima nadležnost koju po Ustavu nemaju, očigledno je neustavna.
Još tada kada se govorilo o Zakonu o ministarstvima i kada smo na to skretali pažnju uvek smo govorili da nije dobro da neko ko je ministar, bez obzira na to ko je trenutno ili ko će biti i kojoj stranci pripada, ima preširoka ovlašćenja. Ministarstvo je institucija.
A zašto sve vreme pričamo o Ustavu? Zato što član 136. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže: "Poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom."
Dakle, Ustav vas nije predvideo kao organ, gospođo ministre, vi ste starešina organa. Organ je taj koji treba da stoji u zakonu, i ovom i svakom drugom. Pokušajte da objasnite, imam utisak da vi to potpuno razumete, i vašim kolegama na sednicama Vlade kada predlažete zakone da vode računa i da vodite računa o tome. Mi moramo svaki put na ovo da skrećemo pažnju i onda vi to ne prihvatate. Potroši se 15 minuta da se govori o tom amandmanu, a vi nikad ne naučite lekciju i svaki put ponovo hoćete da ste vi ministri državni organi. Ne, vi ste državni činovnici, u suštini starešine organa, predstavljate organ, ali vas Ustav ne vidi kao državni organ, jer to niste.

Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Slađan Mijaljević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Slađan Mijaljević.

Ja sam podneo drugi amandman slične ili gotovo istovetne sadržine, samo na drugi član ovog zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Sve one malopređašnje informacije koje sam dao ministarstvu, Vladi i kolegama u Skupštini dopunjujem sa još nekoliko informacija i potvrđujem sve ono što sam rekao – da bi trebalo da u formulaciji "sveštenici, crkveni službenici, monasi i monahinje" ostanu monasi i monahinje, da se ne briše. Pored monaha i monahinja bih čak dodao i iskušenici i iskušenice, jer sam malopre objasnio da ljudi u manastirima u tom statusu provode od dve, tri pa čak do osam godina. Desi se da neki od njih čak posle sedam-osam godina ne pređu na viši nivo, da ne postanu monasi, već se vrate u svet, tako da je zaista neodgovorno držati neko duže vreme ljude u nezaštićenom stanju.
Povodom podnošenja ovih amandmana, kako sam malopre rekao, na brzinu sam ipak stigao da razgovaram sa pravnom službom u Patrijaršiji SPC, kao i sa pojedinim pravnicima koji poznaju ovu oblast. Od njih sam dobio dodatne informacije. Koliko sam uspeo da shvatim između redova, ljudi koji trenutno predvode Ministarstvo vera nisu ih baš najbolje razumeli, tako da Ministarstvo vera i nije podržalo te njihove stavove, pa je moje reagovanje zaista upućeno i ovog puta Ministarstvu vera.
Pored toga što su izbačeni iz određene klasifikacije i što je doneta nova formulacija da se spuštaju na najniži nivo socijalne zaštite, moram da dodam tih par novih objašnjenja da se ne bi shvatilo, a čini mi se da ide u tom pravcu, da u tim manastirima žive ljudi koji su maltene paraziti i koji bukvalno čekaju da ih neko izdržava.
Podsetiću vas da je od 1945. godine pa sve do šezdeset i neke godine od SPC oduzeto 97,5% imanja, zgrada, šuma, industrije itd., razni legati, darovi koje su dobijali od ljudi u vidu kuća, imanja i tome slično. To je jedini organizam koji je uspeo da preživi sa svega 2,5% svoga tela svih ovih godina. Hvala Bogu, regenerisao se, krenuo napred, međutim, neki žele da ih uspore.
Postoje ljudi u tim manastirima, kako sam malopre rekao, koji su visokoobrazovani, pa i više od toga, koji su magistri i doktori nauka. Ti manastiri, iako žive i obitavaju na ono malo imanja što im je ostalo posle 1946. ili posle šezdeset i neke godine, uspeli su da zaista naprave zavidne rezultate u smislu oformljivanja raznih farmi, bave se poljoprivredom; postoje slikarske, ikonopisačke, duborezačke radionice; bave se izdavaštvom i to vrlo, vrlo ozbiljnim izdavaštvom, u koje su mnoge struke uključene.
Naravno, oni ih kroz svoj rad definišu, a da nemaju to visoko obrazovanje ne bi ni mogli da izađu u javnost sa tomovima i tomovima knjiga koje smo videli u proteklih 15-20 godina po mnogim prodavnicama, knjižarama i sajmovima knjiga kako su lepo urađene, pripremljene i kako su predate ljudima na dalje korišćenje.
Stoga hoću da kažem da je ta klasifikacija na najnižem nivou, da su svedeni na nivo kućnih pomoćnica, a sa druge strane, pored toga što imaju visoko obrazovanje i bave se vrlo, vrlo ozbiljnim poslom, uspeli su da regenerišu ono što im je ova država, naslednica one SFRJ, oduzela od 1946. do šezdeset i neke godine, uspeli su sve to da povrate, da dignu na jedan mnogo viši nivo.
Ponosimo se svim onim što zateknemo u tim manastirima i ponosni smo kada neki naši prijatelji iz inostranstva, kao što sam malopre rekao, diplomate, ambasadori, konzuli, sa njihovim prijateljima, porodicama, budu toplo primljeni u tim manastirima gde im se na njihovim maternjim jezicima objasni koliko su to veliki i vredni spomenici kulture.
S jedne strane, zbog toga bivamo srećni i radosni, ali to naše ushićenje, izgleda, traje dok ne izađemo iz kruga manastira, dok se neki ministri ponovo ne vrate u svoje fotelje i onda gledaju kako će od neke grupacije da oduzmu što veći doprinos, pa da prebace na neke svoje interesne grupe, neke svoje sekretare ili da neke svoje rođake i prijatelje zapošljavaju po raznim agencijama.
Vidim da nije tako crno kao što u pojedinim momentima izgleda, naročito zato što ste prihvatili ova dva amandmana kolege iz DSS-a Nikole Lazića, i da postoje neki ljudi koji neke stvari razumeju, tako da bih vas molio da u saradnji sa Ministarstvom vera malo bolje definišete to stanje i tu situaciju u kojoj su neki ljudi u manastirima. Pored toga što imate monahe i monahinje koji zamenjuju veroučitelje na neko vreme, mesec, dva, tri, na godinu, dve, tri, imate jeromonahe koji pokrivaju svešteničkom dužnošću neke parohije koje su upražnjene. Te parohije mogu da budu upražnjene nedelju - dve dana, pa čak i nekoliko godina.
Sećam se, devedesetih godina manastir Studenica je sa svojim jeromonasima pokrivao čak tri parohije. To nisu parohije Knez Mihailova, Slavija i ne znam šta, to su parohije gde vam otpadne točak sa "lade nive"; kad vas zove neko u dva sata noću da mu pomognete, da ga pričestite poslednji put u životu ili nešto slično i vi krenete po ne znam kakvom snegu, do vrata, treba vam nekoliko sati da se probijete do tamo, čak i terenskim vozilom.
Mislim da oni jesu stručni i da obavljaju zaista vrlo ozbiljne poslove i da zbog svega toga tu klasifikaciju, zbog brzine sam napisao samo formulaciju, treba poboljšati, da im treba obezbediti malo veća izdvajanja ili, na neki način, podršku, naročito, pored ovoga što Ministarstvo vera nije videlo, da se pored monaha i monahinja u toj klasifikaciji nađu iskušenici. Oni zaista vrlo ozbiljan broj godina provode u tim manastirima i mnogo su ozbiljnije vezani za manastir, mnogo čvršće, jer gledaju da što manje napuštaju krug manastira upravo zbog navikavanja na takav način života, nego ljudi koji imaju mnogo duže životno iskustvo i mnogo su slobodniji u svom kretanju.
Da ne bismo imali to poniženje da se 10 - 15 ljudi leči na jednu zdravstvenu knjižicu, da ih primaju prijatelji preko veze po nekim privatnim ordinacijama, a s druge strane, zbog svega onoga što su oni nama dali kroz vreme i prostor i što će nam dati, jer mnoge stvari su ovde prolazne, a oni opstaju, ostaje ono što su napravili i uradili uprkos teroru koji su preživeli u proteklih 50, 60, 70 godina, naše je da im pomognemo da rade još bolje, još sigurnije i da nama bude mnogo lepše kada odemo tamo. Ne mogu da vam opišem osećaj kada uđete u tako neku građevinu i kada stanete na uglačani kamen manastira Hilandar ili manastira Studenica i samo u momentu pomislite da ste vi ko zna koji hiljaditi koji stoji na tom mestu koje je podigao sveti Sava ili sveti Simeon pre osam vekova. Mislim da nema čoveka kome srce ne zaigra.
Zbog svega toga molim vas da još jednom pogledate i prihvatite ovaj amandman. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj amandman se odnosi na promenu stope. Umesto 10%, kako je Vlada predložila, SRS predlaže amandmanom da ta stopa u 2009. godini bude 15%, ali to je ista ona stopa koja se predlaže u jednom od prethodnih članova Predloga zakona. To je član 5. Predloga zakona, novi član 35b, da mesečnu osnovicu doprinosa čini iznos od 15% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene po zaposlenom u prethodnoj godini. Tražimo da se u članu 9. primeni ista stopa, ne 10%, kako predlaže Vlada, nego 15%, radi se o istoj kategoriji osiguranika, da ona važi za 2009. godinu i da bude osnovica ono što je bilo u 2008. godini.
Da navedem na bazi čega mi zastupamo ovakav stav. Kada bi Vlada prihvatila ovo što mi predlažemo onda praktično ne bi bilo razloga da postoji član 9. zato što je on koncipiran kao prelazna odredba sa dejstvom samo u toku 2009. godine. Razlog zašto je Vlada išla na ovo prelazno rešenje je procena da u budžetu Republike Srbije neće biti dovoljno sredstava da bi se primenila stopa od 15%, već procenjuju da je sa stopom od 10% moguće da se nešto zadovolji, ali onda se otvara nekoliko pitanja.
Ako je u članu 5. Predloga zakona, to je novi član 35b, dato nešto što je standard, što je pravilo, što će da važi nezavisno od budžetske godine, a naravno od trenutka kada se usvoji ovaj zakon... Samo da preciziram, radi se o usaglašavanju sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, gde se uvodi posebna kategorija osiguranika za koje doprinose obezbeđuje država u svom budžetu i tu su navedene kategorije: rizične bolesti, monasi itd. Radi se samo o onom delu koji se tiče doprinosa za zdravstveno osiguranje.
Sada da navedem naše razloge. Ovo nije ni pod kakvim limitom, niti ograničenjem što se tiče tih evroatlantskih integracija, da budemo načisto. Nalazi se pod prismotrom MMF-a koji želi da suzbije, smanji nivo intervencija iz budžeta prema obaveznim oblicima osiguranja. Taj pritisak oni trpe ne samo kroz ovaj zakon, nego i kroz sve moguće aranžmane koje imaju sa MMF-om, jer stoji jasno upozorenje.
Međutim, ako je država preuzela obavezu da pojedinim kategorijama stanovništva obezbedi zdravstvenu zaštitu, da bi se ta zdravstvena zaštita pružila moraju da se obezbede sredstva. Sredstva se obezbeđuju po osnovu doprinosa. Obveznik uplate doprinosa je država, iz budžeta. Ti građani moraju da budu izjednačeni sa ljudskim pravima u delu zdravstvene zaštite sa ostalim građanima.
Onaj ko je osiguran po osnovu radnog odnosa, i kod njega postoji obaveza plaćanja, jedna je poslodavca, druga je nešto što ide na njegovu platu i zaradu. Ovaj formalnopravno nema poslodavca, ali se zbog toga što pripada socijalno određenoj kategoriji, za koju zakon nalaže obavezu državi, izvor sredstava za plaćanje doprinosa nalazi u budžetu. To nije najobičniji transfer sredstava iz budžeta prema zajednicama i organizacijama obaveznog osiguranja, već garancija poštovanja ljudskog prava jednog građanina ili grupe građana koji se nalaze u socijalno-ekonomskom položaju. O tome se radi.
Zbog tog izjednačavanja nemoguće je da se selektivno sagledava stopa. Imali smo nešto krajnje selektivno, pa čak izvedeno do tragikomične situacije kada smo 1993. godinu, zbog poznate hiperinflacije, izbacili iz života svakog čoveka kao statistički podatak. Zašto? Jer je nemoguće upoređivati. Sa čime upoređivati 1993, one nule, inflaciju itd?
Ne treba prognozirati baš takvu sudbinu 2009. godine, pa sad reći - u 2009. godini biće 10%. Nije veliko opravdanje što je ovde definisana osnovica, s obzirom na promenu zakona, prethodna godina je svakako 2008. godina. Nije ona baš toliko bila spektakularna sa gledišta osnovice na koju će da se primeni ova stopa.
Mislim da su to krupni razlozi – izjednačavanje svih korisnika, izjednačavanje svakog ko je korisnik. Postoji neki izvor sredstava za doprinos. Ako je u radnom odnosu, zna se: poslodavac - zaposleni. Drugačija osnovica se izračunava. Primenjuje se stopa. Tamo ima i za PIO, i za slučaj nezaposlenosti i za zdravstveno osiguranje. Ovde se radi o specifičnoj kategoriji, gde država garantuje zdravstvenu zaštitu. Mera državne garancije je upravo taj doprinos. Zašto se plaća doprinos? Da bi se statusno izjednačili svi osiguranici. Da nije toga, bilo bi besmisleno, onda bi zdravstveno osiguranje moglo da uzme koliko god mu treba sredstava iz budžeta države. Ne, ovde se ide sa doprinosima, sa stopama, sa izračunavanjima osnovica, da bi se izjednačili korisnici.
To je ista situacija kao i kod obaveznog osiguranja PIO zaposlenih u državnoj službi. Država isplaćuje njihove doprinose svojoj paradržavnoj organizaciji, Fondu PIO. Zašto?
Da bi se izjednačio korisnik, osiguranik sa osiguranikom koji pripada nekom drugom sektoru (industrija, privatna svojina itd). Kroz to se manifestuje poštovanje principa jednakosti građana, između ostalog, jednakosti pred zakonom. Jedino tako država može da pruži garanciju.
Naravno, ako biste prihvatili ovaj amandman onda bi član 9. postao besmislen, nepotreban, zato što ima trenutno dejstvo samo u 2009. godini, ograničeno dejstvo.
Plašim se druge situacije. Reći ću vam najiskrenije o čemu se radi. Možda ovaj izuzetak iz člana 9. Predloga zakona pokaže, sa gledišta budžeta, izuzetno dobre rezultate, pa sledeće godine dođe do promene člana 35b, pa se sa 15 skine na 10%, pa 10% od prosečne zarade čini osnovicu za primenu one stope koja se izračunava za zdravstveno osiguranje. Ovde se samo definiše osnovica. Nije osnovica prosečna zarada, nego standard, 15% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici u prethodnoj godini, po mesecima. Za 2009. rekli ste 10% od prosečne zarade čini osnovicu i na to se primeni stopa, koja je propisana takođe ovim zakonom, o visini doprinosa za zdravstveno osiguranje. Plašim se da vi već sledeće godine ne napravite pravilo od ovog izuzetka.
Nama je svakako interes da budžet Republike Srbije u tom, to mora da se kaže, socijalnom aspektu bude garancija. Zašto? Zato što je on garancija socijalne pravde. Socijalnu pravdu pruža država, jer ona garantuje prava koja su propisana zakonom. Ne možete vi jedno individualno pravo, za koje ste definisali da mu je osnovica 15%, sada u 2009. da kažete da će to individualno pravo da bude definisano tako što će osnovica biti 10%. Nemoguća je varijanta.
Sličan problem se javlja i kod sledeće tačke dnevnog reda. Postavlja se pitanje da li se ovde pravi sistem ili se prave izuzeci? Narodna skupština nije ovlašćena da pravi izuzetke, nije ovlašćena da pravi presedane.
Potpuno sam siguran da će u ovoj napregnutoj budžetskoj godini 10% takođe biti osnovica, biće poprilično nepovoljna za budžet Republike Srbije. Na kraju godine neko će da izvuče zaključak - pa to je dalo dobre rezultate, preplivali smo 2009. godinu.
Za ovu priču važno je i koliko ima takvih osiguranika, koliko oni često koriste zdravstvene usluge, ali tu su ubačene neke posebne kategorije kod kojih je zagarantovana zdravstvena usluga i nužno je da se javljaju, jer se radi o zdravstveno rizičnim osobama koje nisu u radnom odnosu. To je prva kategorija iz ove tačke 23a, koja je dograđena, a to je sve propisano Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju.
Zato smatram da se usvajanjem ovog amandmana praktično član 9. briše, suštinski briše. Mogao bi da ostane, jer bi samo praktično precizirao da je prethodna godina 2008. godina, ali pri postojećem predlogu, kako izgleda član 5, onda je član 9. višak.
Protivim se tome da se prave izuzeci od godine do godine, pogotovo da se sada pravi izuzetak, jer svi treba, ako mogu da kažem, ne samo da omogućimo nego ne bismo smeli da prozivamo Vladu ukoliko sa ovih pozicija isplaćuje značajnija sredstva zdravstvenom osiguranju. Nemamo prava da ih prozivamo, ako sa ove pozicije idu sredstva. Zašto?
Pre nekoliko meseci smo doneli dva vrlo važna zakona, o otpisu, o zamrzavanju, ne znam koji je termin upotrebljen, o privremenoj obustavi naplate doprinosa i poreza, pa je obuhvaćeno i zdravstveno osiguranje i četrdeset i nešto milijardi obaveza, dinarskih, mislim da je presek bio 31. 12. 2007. godine. Naše zdravstvo ima minus. Ako bi se krenulo na naplatu tog potraživanja, oni danas ne bi mogli da isplaćuju tekuće obaveze po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje. Ako smo tamo popustili, ako je tamo država popustila, radi urednog plaćanja u 2008, 2009. godini, onda ovde država treba da bude široke ruke. Mislim da postoje dva krupna razloga. Jedan je to što se na ovaj način promoviše nejednakost u pravima, nejednakost u statusu korisnika zdravstvenih usluga.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnici predlagača žele da daju završnu reč, po članu 142. Poslovnika Narodne skupštine? Da.
Reč ima ministarka Diana Dragutinović.

Samo ću reći par rečenica da nešto razjasnim. Ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ne treba gledati izdvojeno od Zakona o zdravstvenom osiguranju. To su dva zakona koja predstavljaju, praktično, celinu. Ovim zakonom se samo određuje osnovica; činjenica je, ne sistemski, pošto se 2009. odstupa od osnovice koja je utvrđena, a to je 15% prosečne zarade; dakle, samo osnovica, a ne ko su rizične kategorije stanovništva za koje će sredstva biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije.
Drugim zakonom, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju, određuje se koje su te kategorije stanovništva, tako da su monasi i monahinje, zato nisam prihvatila taj amandman, uključeni u rizične kategorije stanovništva, a prema ovom zakonu su u suštini bili obavezni da plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje. Dakle, oni su obuhvaćeni zdravstvenom zaštitom. Oni su rizična kategorija stanovništva, odnosno ona kategorija stanovništva za koju će sredstva biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije.
Istine radi, sve kategorije stanovništva su bile obuhvaćene zdravstvenom zaštitom, i rizične kategorije, s tim što sredstva nisu bila obezbeđena iz budžeta, nego iz postojećih sredstava Fonda za zdravstveno osiguranje.
Osvrnula bih se na pitanje ili poruku koju je uputila gospođa Radeta. Kada sam govorila o taksama nisam govorila o visini, o nominalnom iznosu tih taksi upravo zato što sam uvažavala činjenicu da je Srbija siromašnija zemlja i zato je uvek bolje porediti učešće taksi u društvenom proizvodu, nego visinu samih taksi.
Ako je ikakve zabune bilo, nikako nisam govorila da ima prostora da se poveća ukupno poresko opterećenje, fiskalno opterećenje. Može da se poveća učešće taksi, ali ako se neki drugi porezi smanje.
Što se tiče poreza na katastarski prihod, on se naplaćuje tek nakon uručenog rešenja poreske uprave, a poreska uprava nije uručila rešenja još od 2004. godine. Dakle, još uvek niko nije platio taj porez. Od 2004. godine nijedne godine nisu dali rešenje. Hvala.

Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENI I DOPUNI ZAKONA O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANjU (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Donka Banović, Zoran Krasić, Milica Vojić-Marković i zajedno Velimir Ilić, Miroslav Markićević, Srđan Spasojević i Zlata Đerić.
Pisanim putem narodni poslanik Donka Banović povukla je amandman na član 1. Predloga zakona.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandman su odbili, ali znam da bi ga svi vrlo rado prihvatili. Ako mogu na početku da kažem o čemu se, u stvari, radi – radi se o novom definisanju osnovice za sva moguća usklađivanja kada je u pitanju penzijsko-invalidski sistem, koja će da se primenjuju u 2009. godini. To je neki novi član 261a. Moram da ga pročitam pre svega zbog ljudi koji prate ovaj prenos, da jednostavno shvate o čemu se radi. Ovde nema nekih spektakularnih obećanja, sva obećanja su, u sudaru sa stvarnošću, ostala samo zabeležena radi istorije u novinama i u nekoj vrsti nekog emotivnog sećanja, kako onih koji su pričali na ovu temu, tako i onih koji su se nadali.
Član 261a: "Izuzetno od odredaba člana 70. stav 4, člana 76. stav 2. i 5, člana 80, člana 81, člana 224. stav 2, člana 234. i člana 244. stav 7. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, najniži iznos penzije, iznos novčane naknade i iznos opšteg boda, utvrđen za oktobar 2008. godine povećanjem za 10% izvršenim zajedno sa redovnim usklađivanjem penzija u skladu sa odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju", i sada ide najvažnija stvar, "predstavlja osnov za isplatu penzije, odnosno novčane naknade i određivanje vrednosti opšteg boda za 2009. godinu i neće se menjati u 2009. godini."
Stav 2. je interesantan samo u tome što kaže šta će da se dešava posle proteka 2009. godine i da će to stanje biti osnov za prvo naredno usklađivanje penzija u 2010. godini.
U potpunosti mogu da shvatim problem – stanje naše privrede, koliko radi, koliko ne radi, kako se uplaćuju doprinosi za penzijsko-invalidsko osiguranje, koje su neizmirene obaveze, kakva je perspektiva, da li će se povećati broj obveznika uplata te vrste doprinosa, da li će se u masi povećati to, kakve su mogućnosti države da izvrši transfer sredstava, pošto je ona garant u sistemu obaveznog osiguranja, ali ona je garant ostvarivanja prava i korišćenja prava koje pojedinac stekne na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Molim vas, Vlada Republike Srbije, ne ova, nego sve vlade Republike Srbije u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja imaju najmanje dve vrste odgovornosti.
Prva vrsta odgovornosti se zasniva na tome što je država garant ostvarivanja prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja. Ona je propisala obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, ona je osnovala Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i ona odgovara za poslovanje tog fonda. Ukoliko se pojavi manjak prihoda u odnosu ne rashode, ona je dužna da sanira to. Kako, da li će da odobri kreditno zaduživanje, da li iz budžeta, da li na drugi način, to neka Vlada rešava. Drugi su propisi koji se primenjuju za to.
Ali, Vlada Republike Srbije je takođe odgovorna da svojom ekonomskom politikom obezbedi očuvanje supstance onoga što je uživanje individualnog prava, da se ne desi ova situacija. Neke procene kažu, za prvih 12 dana 2009. godine, zbog ovih stvari koje su se dešavale sa kursom i sa cenama na malo, istopilo se sve što je bilo plus u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja posle usklađivanja penzija za 10% i redovnog usklađivanja. Realno je to pojedeno, a to realno više ne postoji.
Onda se postavlja pitanje da li mi u 2009. godini treba da vodimo politiku zamrzavanja. Jer, ovo je politika zamrzavanja, da budemo načisto. Hajde da zamrznemo penzije na postojećem nivou. Šta ćemo da radimo sa drugim stvarima? Da li i drugo treba da zamrzavamo?
Ako Vlada ima nameru da i druge stvari zamrzava u delu lične potrošnje, molim vas, izađite sa sistemom, izađite sa planom, izađite sa programom koji će da bude temeljno razrađen, kojim će da se garantuje da nema Krišta itd., da nema eskalacije te potrošnje lomljenjem ruku, sabijanjem itd. Ne, nego propišite poreske stope.
Izvinite, molim vas, ako vi u privatnoj banci imate para pa možete da delite velike plate, primenite poresku stopu, neka ona bude neka progresivna, neka izmiri svoje obaveze. Nemojte da ulazite u pregovore. Ja bih vrlo rado da mi očuvate firmu, ali da mi šest meseci omogućite da kasnije plaćam poreze i doprinose, znate, ja zapošljavam veliki broj radnika. Veliki broj radnika zapošljava i ono malo preduzeće koje ima pet-šest zaposlenih. Za njegovog gazdu treba veliko preduzeće, pet ima.
Samo apelujem da se napravi jedan sistem, molim vas, ne tražim da nekoga davite, da nekoga gušite, da nekoga zatvarate, da nekome budete majka, a nekome maćeha. Ne, nego mora da postoji sistem. Je l' mogu da rastu zarade? Mogu. Šta treba da bude osnov za rast zarada? Verovatno produktivnost, to ima opravdanja, jer deluje i kao stimulativni faktor za sve druge - ja sam radio, postigao sam veće rezultate i treba da više zaradim. Tamo gde nema pokrića u rastu produktivnosti, a rastu zarade, koji je osnov, objasnite mi. Onda je monopol, pozicija i nešto.
Naravno, ovo se prelama na penzionerima. Kod njih ste sada praktično zamrzli, 2009. godine oni ima da budu zamrznuti u pogledu prava koja su im svim drugim odredbama zakona garantovana.
Samo da vam skrenem pažnju, ima nekih stvari koje su toliko odvratne da moraju da se izbace iz našeg zakona, pogotovo kod onih zakona koji regulišu ostvarivanje ličnih i neotuđivih prava. Ovde je sada konkretno slučaj o penzijama. To je jedna "nadvarijanta" socijalne politike, ako mogu tako da kažem. Uzimaju se u obzir staž, uplaćeni doprinosi i određuje se iznos penzija. Penzija se usklađuje sa nekim rastom. Zašto? Da bi bila očuvana vrednost prava. To pravo, kada je priznato, vredelo je iks, u međuvremenu se desilo nešto za 5% više, što utiče na to iks i to iks mora da se digne za 5%. Ako se ne digne za 5%, onda je to iks došlo sa iks minus 2% ili 5%. Onda nema ličnog prava, ono je upropašćeno, ono se ne poštuje.
Sve ove odredbe u našim propisima koje govore o nekoj indeksaciji, o nekom usklađivanju i vezuju se za neki parametar: troškove života, rast cena na malo, jedna, druga, treća kombinacija, nije bitno, ali mora da se nađe formula koja podržava i odražava realnost očuvanja supstance, to može da bude samo korektivni faktor, ali taj korektivni faktor ne sme da ugrozi ono osnovno pravo koje je priznato.
U ovoj sali ste vi svi privremeno u radnom odnosu, a ono što je sigurno, bićete penzioneri.
Vaš današnji odnos prema penzionerima je, u stvari, odnos prema sebi. Ovde nema demagogije, ovi se više zalažu, ovi se manje zalažu, ovi kažu usklađivanje 90%, ovi 60%, ovi 30%. Pre nekoliko meseci sam vam rekao, ako se nešto ne uradi na sistemski način, penzije će u proseku doći na 30% od ovoga, pa će biti ono: tražio je veće, izgubio je iz vreće. Tražilo se 70% u trenutku kada je bilo 49%. Kada se razgovaralo o tome da bude 70% realno je bilo 49%. Zašto? Zato što država nije ispunila obavezu po zakonu.
Sada se mi vrtimo oko toga i možemo demagoški da pričamo i ovo i ono, ali ne vidim ovde sistemsko rešenje, ne vidim perspektivu, vidim ovde samo jedno zamrzavanje. Sa gledišta finansijera, ovo je idealna mera. Kada se usvoji ovo, ministarka kaže – smanjila sam trošak budžeta, i kraj priče. Da vidimo gde postoje sve rezerve uštede, da se troškovi svedu na nešto što je neophodno, ako hoćemo. Možda i nećemo, možda se ne prihvata ovo.
Moram da vam skrenem pažnju, i one države kod kojih postoji tzv. individualistički koncept tržišne ekonomije, poput Amerike, i ove gde postoji socijalni koncept tržišne ekonomije, poput Nemačke, i ove gde postoji feudalni koncept tržišne ekonomije, poput Japana, digle su ruke od tih ideoloških razlika i krpe ono što bi moglo da se zakrpi da bi sistem mogao da funkcioniše. Kod nas je to još teže, jer svaki naš ekonomski pad za promil ugrožava za nekoliko desetina procenata našu nacionalnu i državotvornu sigurnost, a onda smo ranjivi.
Ne želim da u Srbiji žive nezadovoljni ljudi i ljudi koji bi svakoga dana, svakog drugog dana ili makar jedanput u toku godine za svoja elementarna prava mogli da biraju lokaciju - da li će da gurnu ruke u kontejner ili da dođu ispred Skupštine da kukaju za svoja prava. Ako to možemo da razrešimo, dajte da razrešimo, ali mora da bude sistemskog karaktera, jer u Srbiji važi ono "dabogda mu crkla krava", kada nemam, onaj što malo više od mene ima, ja bih oči da mu izvadim. To je naša logika, takav je naš mentalitet. Onaj vozi "jugo" i mrzi onog što vozi džip. Ne kažem da izbušimo gume džipu, ali dajte da te razlike ne budu toliko vidljive, ne vidljive, nego da ne budu toliko drastične da izazivaju i ovu drugu vrstu nestabilnosti.
Što se tiče penzionera, ne znam kakva će 2009. godina da bude ako ovo bude usvojeno.