Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, gospodine ministre, narodni poslanici i narodne poslanice, LDP će u danu za glasanje podržati ove zakone koji su na današnjem dnevnom redu.
Normalno, podržaćemo ove zakone s obzirom na to da smatramo da su isti iz tzv. seta evropskih zakona. Posebno bismo napomenuli činjenicu da volimo da čujemo kada se govori o harmonizaciji domaćih propisa sa propisima EU. Volimo da čujemo nešto o tome da se Vlada trudi da nastavi na belu šengen listu.
Dakle, stalno se ponavlja kao mantra harmonizacija propisa i bela šengen lista. Šta se onda dešava? Dešava se to da nekoliko sati pre početka rasprave o jednom ozbiljnom zakonu, kao što je antidiskriminacioni zakon, isti bude povučen iz procedure.
Ukoliko zaista mislimo na tu harmonizaciju i na tu belu šengen listu onda je nejasno koji su razlozi rukovodili Vladu da skine iz procedure ovaj zakon o diskriminaciji. Neko obrazloženje smo čuli. Obrazloženje glasi da je to urađeno po zahtevu verskih zajednica.
Posebno bih skrenula pažnju, cenjenim poslanicima, da je članom 11. Ustava Republike Srbije predviđeno da je Srbija svetovna država, a ujedno je i predviđeno da su crkve i verske zajednice odvojene od države. Ako je to tačno kako je onda moglo da se desi da potpuno vaninstitucionalno verske zajednice utiču na predlog Vlade i da ista povuče ovaj zakon iz procedure? Sa kime mislimo da harmonizujemo propise, da li sa EU i njenim propisima ili sa interesima verskih zajednica? Ukoliko nam je interes bela šengen lista zašto onda iz procedure povlačimo zakon koji je jedan od bitnih uslova da ishodujemo bezvizni režim.
Prema tome, to su dva ključna pitanja za ovaj zakon koji očigledno nedostaje iz današnje rasprave i očigledno da su poslanici primetili neku prazninu u današnjoj diskusiji, jer taj zakon je bitan za tu belu šengen listu.
U pogledu ovih ostalih zakona htela bih samo da pročitam razloge za donošenje zakona koje je Vlada navela u pogledu zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Kaže: "Potvrđivanjem Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, Evropske konvencije o ekstradiciji i Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Republika Srbija preuzela je obavezu implementiranja navedenih dokumenata u svoj pravni sistem.". Ako je to tako, onda malo disonantno zvuči član 16. tačka 1) i tačka 3) ovog zakona. Zašto? Zato što ovaj zakon predviđa zabranu ekstradicije domaćih državljana ili u slučaju da je pokrenut krivični postupak protiv domaćeg državljanina u vezi krivičnog dela zbog kojeg se i traži ekstradicija.
Napominjem da je ovaj član 16. faktički relikt devetnaestovekovnog evropskog političkog nacionalizma, tim pre što mi možemo u ovu odredbu zakona jednostavno da ugradimo jednu garanciju, jednu mogućnost da se, umesto opšte zabrane izručivanja sopstvenih građana, predvidi da se neće izručiti građani u slučaju da postoje ozbiljni razlozi koji predviđaju mogućnost da dođe do nekog suđenja koje ne bi bilo pravično, tim pre što i međunarodni ugovori, u pogledu ljudskih prava, takođe, daju neku garanciju za takve slučajeve. Inače, i naš Zakon o krivičnom postupku u članu 548. stav 2. predviđa istu tu mogućnost, jer ova odredba je u direktnoj suprotnosti i potpuno je kontradiktorna i ovom obrazloženju zakona, kao i u pogledu ovih konvencija o ekstradiciji i ugovorima o ljudskim pravima.
Prema tome, smatramo da bi trebalo da se izvrši određena korekcija u pogledu ovog zakona, a u preostalom delu smatramo da su svi ovi zakoni, koji su na današnjem dnevnom redu, potpuno prihvatljivi za LDP i da opravdavaju ono što Vlada tvrdi, da su isti proevropski i da imaju za cilj harmonizaciju domaćih propisa sa propisima EU, kao i da napokon Srbija doživi da se ukine vizni režim. Normalno, uz tu ogradu da to ne možemo da radimo sa zadrškom i ne možemo stalno da se pozivamo samo na činjenicu da mi ispunjavamo uslove, pre svega, moramo da radimo u interesu naše pravne regulative, u interesu naših građana, u interesu toga da modernizujemo naš pravni sistem i da prihvatimo određene vrednosti koje su pokazale da imaju određeni civilizacijski značaj.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević, po članu 101. pravo na repliku na izlaganje ministra gospodina Milana Markovića, a po osnovu ocene narodnog poslanika da je došlo do pogrešnog tumačenja. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristim ovo svoje pravo, zahvaljujem se gospodinu ministru koji je prepoznao iz mog izlaganja probleme koji mogu da nastanu. Pre svega, problemi bi nastali jer bi advokatska delatnost, gospodine ministre, potpuno bila dovedena u pitanje. To bi praktično značilo da bi advokati mogli da iznose i tajne, ako im se neko poveri za neko krivično delo, za neku odbranu, nastao bi totalni pravni haos i drago mi je da ste odmah posle mog izlaganja izašli. To je još jedan dokaz da su poslanici Nove Srbije korektni u svojim primedbama, i da žele da poprave zakone, da s pravom kritikujemo nešto što nije dobro.
Mislim da ste zaštitili advokaturu na ovaj način od mnogih nadripisara koji se pojavljuju u svim gradovima Srbije, jer svaki advokat, ako bi bio prinuđen da ovakve stvari istražuje u toku nekog postupka, pranja novca ili nešto slično, onda bi praktično advokati došli u situaciju da se sklanjaju od bilo kakvog kupoprodajnog ugovora, jer bi morali da se suoče sa nekim stvarima koje nisu u opisu njihovog posla.
Mislim da je to obuhvaćeno onom Varšavskom konvencijom. Treba biti izuzetno oprezan, gospođo ministre. Mislim da je advokatura sastavni deo, i jeste, pravosudnog sistema i ne treba ovakve stvari implementirati. To je opasno, kako za advokatsku delatnost, tako i za ukupan pravni sistem.
Još jednom se zahvaljujem i nadam se da ćemo vrlo brzo znati ishod ovog vašeg izlaganja ovde. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević, a posle njega narodni poslanik Boris Aleksić.
Vreme na raspolaganju Poslaničke grupe DSS je 16 minuta i 30 sekundi.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sama činjenica da se vodi objedinjena rasprava o tri zakonska predloga izaziva jednu nedoumicu kod većine poslanika opozicije.
Dakle, prva dva predloga zakona, Predlog zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i Predlog zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, sa Predlogom zakona o matičnim knjigama nemaju nikakve veze. Ovi zakoni jesu važni, ali svakako je u ovoj državi bilo i važnijih tema i važnijih stvari da se raspravlja u Skupštini Republike Srbije.
No, kako je teško voditi tu vrstu objedinjene rasprave, povodom zakona koji nemaju međusobno nikakvih dodirnih tačaka, osvrnuću se na Predlog zakona o matičnim knjigama.
Ovaj zakon je, pre svega, tehnički zakon i ima svoje uporište u Ustavu, to su čl. 42. i 97. Ustava i taj zakon ima i svojih dobrih i loših strana. Dobro je u tom zakonu što građani više neće morati da idu ponovo da vade izvod iz matične knjige rođenih, venčanih, kojima je istekao rok važnosti od šest meseci ili godinu dana, dobro je što će se voditi centralni registar i dobro je što će ovaj zakon biti usaglašen sa nekim osnovnim zakonima, a činjenica je da Zakon o matičnim knjigama nije godinama usaglašavan i u razlozima za donošenje zakona to je objašnjeno, da nas od tih zakona koji regulišu ovu oblast deli više od 25, čak i 30 godina, a u nekim stvarima deset-petnaest godina.
DSS je uložila tri amandmana kod ovog zakona i ja ću nešto reći o tim amandmanima, na šta se oni odnose. Svakako je cilj podnošenja amandmana da ovaj zakon popravimo, ne da mu promenimo smisao, ne da ga izmenimo, da on nema svoj smisao, nego da ga popravimo.
Radi se o čl. 15. i 72, pogotovo član 72. gde se govori o vođenju matičnih knjiga u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Predviđeno je da tu postoje dva primerka tih knjiga. Jedan primerak se čuva u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a drugi u Ministarstvu spoljnih poslova.
Predlažemo da postoji i treći primerak tih matičnih knjiga koji će se čuvati u organu državne uprave, u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Zbog čega je to važno? Zbog toga što ćemo na taj način, pre svega, srediti birački spisak. Zbog toga što ćemo građanima koji žive van granica ove države omogućiti da, na jedan daleko lakši način, u onom pravom organu koji se bavi tom vrstom problematike, dobiju traženi dokument, a ne da se obraćaju za izvod iz matične knjige Ministarstvu spoljnih poslova. Mislim da je to prirodnije i mislim da je svakako važnije da postoji jedan centralni registar što se tiče matičnih knjiga. To je razlog zbog čega smo mi tražili uvođenje i trećeg primerka matičnih knjiga.
Treća stvar o kojoj bih želeo da govorim, nalazi se na poslednjoj strani ovog predloga zakona, to su finansijska sredstva koja su predviđena za sprovođenje ovog zakona. Suma sumarum, predviđeno je u finansijskim sredstvima u 2010. u 2011. i narednim godinama i u početnom delu sprovođenja tog zakona 430 miliona dinara. Dakle, gledajući, stičem utisak i ubeđen sam da su to nedovoljna sredstva za sprovođenje jednog ovako ozbiljnog zakona, pogotovo ako se vidi na koji način će se ta sredstva obezbeđivati.
Predviđeno je da se jedan deo sredstava obezbedi iz budžeta, drugi iz NIP-a, a treći iz lokalne samouprave i mislim da je tu najveći problem. Ali da ne vraćam priču, a nije loše ni to pomenuti, vratiti priču oko budžeta i videti na koji način i koliko sredstava je opredeljeno raznoraznim korisnicima budžeta, a za jedan ovako važan zakon i za opremanje jedne ovako ozbiljne službe, kakva je matična služba, bojim se da sredstva neće biti obezbeđena.
Dolazimo do problema, problema je taj što zakon ne može da se sprovodi. Ovaj zakon treba da predstavlja jednu ozbiljnu stvar i treba na neki način da podstakne i da ojača državu, da država bude odgovorna prema svojim građanima, ali bojim se da u sredstvima i u budžetu kakav je projektovan i kakav je donet tih sredstava neće biti.
Sve u svemu, nadam se da će u danu za odlučivanje predstavnik predlagača prihvatiti razloge, ali trenutno ga ne vidim ovde, verovatno nije čuo ove moje zamerke koje se odnose na ova dva člana, ali nadam se da će razmisliti o uvođenju trećeg primerka matičnih knjiga u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, odnosno da se taj treći primerak čuva u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospodin Boris Aleksić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije hteo bih najpre da kažem par reči vezanih za Predlog zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Mislim da je ovde veoma problematičan član 62, tj. prihvatanje delova presuda stranih država i njihovo uključivanje u presude domaćih sudova.
O čemu se ovde radi? Navešću vam konkretan primer, do čega sve to može da dovede. U pitanju je jedna presuda koja je doneta u ime Republike Hrvatske, doneo je Županijski sud u Gospiću, broj je K-4/03-185, presuda je Srbinu povratniku, Svetozaru Karanu, matični broj 110595335 itd. sin Branka Karana i Ranke, rođene Karan sa prebivalištem Devete gardijske brigade bb, Korenica, rođen 11. svibnja 1950. godine u Kestenovcu, opština Vojnić, Srbin po nacionalnosti. Kriv je i osuđen na 13 godina zatvora zbog nekog učestvovanja u tuči, a presuda Županijskog suda, to je Okružni sud, sadrži i sledeće delove: "...jer Hrvatska se sigurno prema ocjeni onih izvana nalazi pred rasulom, a to je momenat kada se memorandumom može ispuniti u cjelosti, kojeg smo, malo je nedostajalo da ga ispune".
Ovo sve citiram: "Zauzeta je Vojvodina, Srijem i pola Bosne, a drugu polovinu će lako riješiti, samo je ostala crta Virovitica, Karlovac, Karlobag, pa iz tog razloga svi oni zločinci koji su činili zločine u Hrvatskoj vraćaju se, a u stvari činili su genocid nad Hrvatima, i to ne samo u ovom ratu, već skupa sa ostalima, činili su to preko 500 godina, od dolaska Turaka, kada su skupa sa Turcima dolazili i uništavali Hrvate, a otkad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji i praktično ih uništili na određenim područjima, i sada žele da zauzmu ono doklen je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama doklen su došli optuženik i njegovi preci, a Hrvatska bi ostala samo ono što se zvalo ostaci ostataka Hrvatske.
No, pored toga i pored zločina koji je počinio optuženi, isti je praktično nagrađen. On je sve što je imao odnio u Srbiju, sa ostalima je razrušio polovinu Hrvatske, a vratio se da ga država Hrvatska nagradi. Te, ukoliko mu je što oštećeno država Hrvatska treba da mu obnovi, dok Hrvatska istovremeno zanemaruje svoje dobrovoljce koji su izborili slobodu i one izbeglice koje su pobjegle pred zna se čijom kamom, a neretko treba i zapovjedati narodu koji se vraća, a to je pored ostalih i optuženik", da ne čitam više ove morbidnosti.
U pitanju je, još jednom, presuda Okružnog, Županijskog, suda u Gospiću protiv Srbina povratnika, Svetozara Karana. Presuda je doneta 2003. godine. Da li možete da verujete da ovako nešto može da se nađe u presudama srpskih sudova, da se prepiše. To ne mogu da zamislim, ali možemo da dođemo i u takvu situaciju. Takvi su njihovi sudovi, na primer.
Ranije sam govorio, takođe, o Predlogu zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Nisam stigao na sve detalje da vam ukažem.
Još jednom bih želeo da podsetim da mislim da je veliki propust ovog zakona taj što se u njemu ne navodi konkretno, budući da smo mi država koja ima iskustva sa borbom protiv terorizma više od 18 godina, terorističke organizacije sa kojima smo imali problema, konkretno teroristi sa kojima smo imali problema, a to je pre svega šiptarski terorizam.
Ali, ne zaboravite da prema Izveštaju Komisije 9-11, koja je formirana nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra, da se u tom izveštaju nalaze, takođe, podaci da su dvojica glavnih organizatora tih terorističkih napada Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed boravili, učestvovali u terorističkim aktivnostima protiv srpskog naroda na KiM i u BiH. To je jedan veoma interesantan podatak i mislim da nije trebalo da na jedan ovakav način prepisujemo neke norme koje postoje u EU, jer konkretno, još jednom napominjem, da imamo veliko iskustvo sa borbom protiv terorizma.
Još želim da podsetim, vezano za obrazloženje donošenja ovog zakona, gospođa Malović je navela da je EU predvodnik u borbi protiv terorizma, da su njene norme, takođe, vrlo značajne u tom pogledu, podsetio bih vas da je EU imala velikih problema, između ostalog i sa tajnim zatvorima CIA, da je pokrenuta istraga u Evropskom parlamentu, da je ta istraga prekinuta, nije dovela ni do čega, da su to veoma ozbiljne optužbe, jer ljudi koji su kidnapovali određene građane država koje su članice EU, bavili su se između ostalog i terorističkom aktivnošću.
Još jednom podsećam da je italijanski profesor Danijel Genzer, profesor savremene istorije objavio knjigu pod naslovom "Tajne NATO armije". On je objasnio da su te tajne NATO armije po prirodi terorističke grupacije postojale i postoje u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugaliji, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, kao i u Turskoj. Prema njegovim tvrdnjama one su obučavane i opremane od strane CIA, "Mi 6" i NATO. Njihova osnovna strategija je bila strategija zategnutosti i lažnih zastava tzv. "false flags".
O čemu se radi u toj strategiji? Izvrše se određeni teroristički napadi, terorističke akcije i za te terorističke akcije se optužuju druge države i drugi narodi. Genzer je u svojoj knjizi otkrio da je NATO bio jezgro te terorističke mreže, a podatke između ostalog, vezane za "Tajne NATO armije" objavio je i list "Geopolitika". Genzer je naveo da su tajni komitet za planiranje Severnoatlantske alijanse CPC i saveznički tajni komitet ACC bili temelji tajnih armija širom zapadne Evrope.
Podsećamo na izveštaj Đulija Andreotija, predsednika Saveta ministara iz 1990. godine koji je priznao postojanje tzv. "Gladija", kao i njegove očigledne veze sa CIA "Mi 6" i NATO-om.
To je izveštaj o operaciji "Gladio", Andreoti, 26. februara 1991, zvanični dokument italijanske vlade.
Isto tako, sudija Feliče Kason je uspešno dokazao da su izvršioci atentata u Italiji 1972. godine bili pripadnici terorističke organizacije "Ordinere Nuovo", među njima Vincigera. Vincigera je priznao da je ubistvo izvršio uz pomoć italijanske tajne policije. Govoreći o ''Gladiju'', ovaj mafijaš je potvrdio da je ta paravojska kontrolisana od strane NATO pakta i da su njene akcije za vreme hladnog rata imale za posledicu ubistva civila, žene i dece. To se desilo 1985. godine u Bolonji, kada je stradalo 85. ljudi.
Najveći problem svega ovoga jeste što profesor Genzer smatra da su te tajne grupacije još uvek aktivne. Dakle, on je naučnik, profesor savremene istorije. Tokom 90-tih godina, 1990. godine, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa za raskrinkavanje uloge NATO-a, CIA i "MI 6" u stvaranju tajnih terorističkih grupacija na tlu Evrope, gle čuda, ona, naravno, nije sprovedena do kraja. Upućeno je pismo Džordžu Bušu, međutim, istraga je delimično sprovedena samo u Italiji, Švajcarskoj i Belgiji.
Profesor Genzer, pominje da postoje podaci o postojanju tajne armije "P 26" u Švajcarskoj i to iz 1990. godine. On ističe da je o svemu tome bio upozoren i Fransoa Miteran i da je postojala čuvena polemika između Miterana i Andreotija po tom pitanju. Na kraju je i admiral Pjer Lakost, bivši šef francuske tajne službe, obelodanio podatke o postojanju tajnih armija u Francuskoj i njihovoj umešanosti u atentate. Danijel Genzer ne isključuje, dakle, mogućnost da su pomenute NATO paravojne formacije još uvek aktivne i pojašnjava da NATO i dan danas odbija da govori o strategiji zategnutosti, kao i da objavi podatke na primer o ''Gladiju''.
Vidite sledeću situaciju. Prema ovom zakonu o sprečavanju pranje novca i finansiranju terorizma, predviđa se određeno delovanje Uprave za sprečavanje pranje novca koja je definisana kao finansijsko– obaveštajna služba. Svi znaju da se borbom protiv terorizma, pa i finansiranjem terorizma, pre svega bavi MUP i bezbednosne službe. Ovde bismo mogli da postavimo jedno vrlo važno pitanje. Dragan Filipović je u svojoj knjizi, on je inače bio treći čovek BIA, resora državne bezbednosti, objavio podatke da obaveštajna uprava BIA faktički ne postoji od 2003. godine, tj. da se obaveštajna uprava ne bavi obaveštajnim radom. Postavljam pitanje – da li je to tačno?
Takođe, postavljam pitanje – da li je tačno da lica zaposlena u obaveštajnoj upravi nemaju zvanje ovlašćenog službenog lica? To znači da oni ne mogu nikoga ni da legitimišu. Sa druge strane, tajne policije država u našem regionu se bave obaveštajnim radom tzv. zagraničnim delovanjem i na teritoriji Republike Srbije.
Vi vrlo dobro znate da su ovde aktivne i hrvatska obaveštajna služba, slovenačka obaveštajna služba i druge službe. Dakle, naša bezbednosna služba ima jednu ozbiljnu falinku koju ne može da nadoknadi ni finansijska obaveštajna – služba, kako ste je vi nazvali. Dakle, takva situacija bi morala da se ispravi. Takođe molim da mi se odgovori na ova pitanja. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Narodni poslanik gospodin Miroslav Petković ima reč. Vaša poslanička grupa ima još devet minuta.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici DSS tokom današnje rasprave ukazuju da ste uspeli da spojite ono što je nespojivo i da je ovo izigravanje parlamentarne rasprave. Ono što radite svakoga dana je izigravanje života u Srbiji, ali imaćete priliku da to objasnite građanima Srbije u nekom narednom periodu.
Jedino što sam uspeo da pronađem što može da poveže ova dva zakona, pre svega vezano za međunarodnu pravnu pomoć i za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, jeste obrazloženje, doduše, za ovaj prvi zakon, ono je spakovano na četiri strane, onako, sve je sabijeno na jednu gomilu, a vaši saradnici, gospođo Malović, su se potrudili za ovaj drugi zakon da nam dostave taksativno i to mnogo bolje zaista izgleda.
U tom zadnjem pasusu u obrazloženju pominje se da su ovi zakoni neophodni za pristupanje EU, da su neophodni da bi se ostvarilo sve ono što je gospodin Božidar Đelić najavio u tzv. mapi puta prema EU i viznim olakšicama za građane Srbije. Činjenica je da je to, ukoliko Srbija dobije te vizne olakšice, jedino predizborno obećanje koje će biti ispunjeno u ovoj godini, mada, lično, uopšte u to ne verujem. Možemo predati kandidaturu za EU, Oli Ren će tu kandidaturu sigurno spakovati u neku fioku i završiće u nekom podrumu, u nekom podrumu u nekom utvarku, i od toga nema ništa u narednom periodu, ali ako smatrate da je to dobro, onda neka to službi na čast Vladi gospodina Cvetkovića.
Ministarka je rekla da je ova materija koja reguliše međunarodnu pravnu pomoć regulisana, jednim delom, zakonikom o krivičnom postupku i naravno da treba ovu materiju mnogo bolje definisati.
Ono što je novina u ovom zakonu jeste da se ovo područje primene zakona proširuje i na određene postupke pred organima uprave koji imaju za posledicu pokretanje krivičnog postupka i to je ono što vidim kao određenu novinu u ovom zakonu. Ono što je zamerka poslanika DSS, o kojoj je naš ovlašćeni predstavnik u svojoj diskusiji danas govorio, jeste da se komunikacija domaćih pravosudnih organa sa zamagljenom državom odvija preko Ministarstva za pravosuđe, ali se uvodi i tzv. neposredna komunikacija, pod uslovom uzajamnosti.
U članu 8. predloženog zakona predviđeno je nešto vrlo, vrlo neobično, naime, da ukoliko ne postoji ta uzajamnost mi smatramo kao da je ona prisutna i mi smo svojim amandmanom tražili da se to promeni, znači, da to ne bude tako. Takođe, ono što je vrlo čudno jeste vezano i za trajanje pritvora koji je predviđen najduže u trajanju godinu dana. Hoćemo efikasno pravosuđe i sigurni smo da, ukoliko ga već tako predstavljate, pravosuđe taj posao može da uradi i za šest meseci, tako da smo podneli amandman kojim tražimo da se taj rok skrati na šest meseci.
Takođe, u članu 91. mislimo da je nedopustivo da ni na koji način ne može doprineti boljem razrešenju stvari, da se predstavnici inostranog pravosudnog organa uključe i prisustvuju preduzimanju određenih procesnih radnji u Republici Srbiji. Mislim da zakon predviđa dovoljno ovlašćenja za predstavnike inostranih pravosudnih organa da učestvuju u određenim postupcima, ali nikako kako ste to predvideli u članu 91.
Vrlo je kratko vreme, pokušaću da se osvrnem i na ovaj drugi zakon i na najveću zamerku, povodom koje smo dobili niz mejlova i poruka, od poslaničke grupe DSS koja se odnosi pre svega na Glavu III Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma, a to jesu odredbe, znači, članovi od 46. do 49. i još niz članova kojima se dalje razrađuje i položaj advokatske profesije u Srbiji, kako je vi vidite u budućem periodu.
Nažalost, u ovom parlamentu advokati se nisu pobunili protiv toga, a znam da među vama ima mnogo ljudi koji se bave tom časnom profesijom i mislimo da je to potpuno nenormalno, da kako me je jedan kolega jutros pozvao i rekao – odsad će na mojoj firmi stajati advokat Petrović, a ispod će pisati špijun i uhoda. To je potpuno nedopustivo. Hoću da verujem, gospođo Malović, da vi niste pisali ovaj zakon, da ga je pisala gospođa Diana Dragutinović. Očigledno, ona se nije snašla ni kod budžeta, ni kod rebalansa budžeta, ali imaćemo priliku da je pitamo oko toga kada bude došla u martu ili aprilu mesecu i pokušala da nam obrazloži rebalans budžeta.
Činjenica je da vi, bar hoću da verujem, ne biste dozvolili da ovako nešto stoji u Predlogu ovoga zakona. Zbog toga, Poslanička grupa DSS predlaže da se čitava Glava III iz ovog zakona briše. Ono što je takođe skandalozno jeste predviđeno u članu 50. ovog zakona, da listu indikatora za prepoznavanja lica i transakcija za koje postoje osnovane sumnje da se radi o pranju novca, sastavljaju advokati.
Molim vas, kolega Marković takođe je pravnik, možda i budući advokat, neće biti ministar celog života, sugeriše vama da ovo promenite, da prihvatite amandman DSS i da na taj način pokušamo da izbegnemo ovo jer u čitavom zakonu poreska uprava nije dobila nijednom ovo ovlašćenje.
Uprava za sprečavanje pranja novca nema nijedno novo ovlašćenje. Mi smo predložili čak da to na neki način izbegnemo da se ta nadležnost prebaci upravo na njih i da se Uprava za sprečavanje pranje novca bavi ovim poslom.
Bojim se da ste današnju sednicu iskoristili da prođu neki zakoni koji u ovom obliku ne bi smeli da postoje. Mogu da čestitam vladajućoj koaliciji na izuzetnoj hrabrosti. Pokazali ste prethodna tri dana na Kopaoniku da imate veliko srce. Ekonomija, privreda i bankarski sistem ove zemlje se raspadaju. Pojedini ministri, koji se muvaju oko Vlade Republike Srbije, sede na Kopaoniku. Vi se slikate, skijate, grudvate se. Potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić je sinoć imao skijaški derbi sa predstavnikom jedne strane države pod reflektorima, pa se zbog toga pomera završna sesija na ovom skupu.
Ono što mogu da vam prenesem jeste da građani Srbije sve češće pominju neke letve. Pri tom, mislim da ne podrazumevaju pod tim skijaške daske. Pominju motke, a to nisu skijaški štapovi, a sve češće se pominju i neke vile. Razmislite dobro u narednom periodu kako se ponašate i šta radite.
Vi možete da spavate, možete da žmurite, možete leti da pecate, zimi da skijate, ali građani Srbije od toga neće imati apsolutno nikakve koristi. Mapu puta i čitav proces koji treba da prođe kroz tu mapu puta vodi vođa koji očigledno nije sposoban da vidi ni 100 metara ispred sebe, a kamoli par godina unapred. Mislim da nas premijer Cvetković i ovako nesposobna i neodgovorna Vlada vode u dubok ponor iz koga će biti potrebno dugo vremena da bi se ova zemlja izvukla.

Reč ima narodni poslanik gospodin Slađan Mijaljević. Vaša poslanička grupa ima još 44 minuta.