Boris Aleksić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, izdvojio sam mišljenje, pre svega, vezano za zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Mislim da je ovaj zakon ponuđen državi Srbiji, a da ljudi uopšte nisu shvatili kojoj državi ga nude. Mi kao država imamo 18 i više godina iskustva u borbi protiv terorizma, borbi protiv terorističkih organizacija, onih koji finansiraju terorizam itd.
U zakonu nijednom rečju niste spomenuli terorističke organizacije i teroriste koji deluju na KiM i u drugim delovima Republike Srbije. One su ozloglašene, poznate su. Navešću vam podatak da je Vlada Republike Srbije 2003. godine u "Beloj knjizi" navela izričito određene terorističke organizacije kao terorističke sa KiM, vezano za šiptarski terorizam. Međutim, još više čudi vaše pozivanje na direktive EU i opet ona stara priča – sve što se nudi iz EU jeste dobro, direktiva EU vezana za finansiranje terorizma i vaš podatak da su najznačajnije države koje prednjače u borbi protiv terorizma dale smernice koje poštuje ovaj zakon. Pomenuli ste države članice EU.
Moram da vas razočaram, gospođo Malović, zato što je EU jedna od najvećih finansijera terorizma. Kao što znate, optuživali su se i jedni i drugi, SAD i EU, a vi vrlo dobro znate, to je stara informacija, da je BND finansirao tzv. oslobodilačku vojsku Kosova, Centralna obaveštajna agencija SAD-a nakon toga, ali da ne bih pričao iz glave, navešću vam podatke iz EU.
Jedan od poznatih profesora savremene istorije na čuvenom italijanskom Univerzitetu, profesor Danijel Genzer je, između ostalog, objavio knjige "Tajne NATO armije" sa obiljem dokumenata. Genzer objašnjava da su te oružane formacije stvorene u celoj zapadnoj Evropi, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugaliji, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu i Turskoj.
Prema tvrdnjama ovog stručnjaka organizaciju i opremu tim armijama obezbedili su CIA i "MI6", to je engleska obaveštajna služba koja deluje u inostranstvu, i NATO, vezano za evroatlantske integracije. Osnovna metoda ovih paravojski su tzv. ''strategije zategnutosti'' i terorističke akcije tzv. ''lažne zastave'', to je bukvalni prevod na srpski jezik, "false flags" je na engleskom.
Obratite pažnju, profesor Danijel Genzer napominje da ''strategija zategnutosti'' i njome obuhvaćena taktika ''lažnih zastava'' podrazumevaju izvođenje terorističkih akcija i pripisivanje istih nekom drugom, znači, optuživanje drugih država. Sigurno se sećate Markala, Vase Miskina itd.
Genzer u svojoj knjizi otkriva da je NATO bio jezgro te terorističke mreže. On navodi da su Tajni komitet za planiranje, skraćenica CPC i Saveznički tajni komitet, skraćenica ACC na engleskom, bili temelji tajnih armija širom zapadne Evrope. Podsetimo se da je Đulio Andreoti, predsednik Saveta ministara, 1990. godine, priznao postojanje tzv. ''Gladija'' kao i njegove očigledne veze sa CIA-om, "MI6" i NATO – izvor i izveštaj o operaciji ''Gladio'', Andreoti 26. februar 1991. godine. Isto tako italijanski sudija, Feliče Kason, uspešno je dokazao da je izvršeni atentat u Italiji 1972. godine, koji je počinio Vičenco Vincigera, pripadnik "Ordinere Nuovo", vezan upravo za ove tajne armije koje je finansirao NATO pakt i države članice EU, buduće.
Vincigera je priznao da je ubistvo izvršio uz pomoć italijanske tajne policije. Govoreći o gladi ovaj mafijaš je, takođe, potvrdio da je ta paravojska kontrolisana od strane NATO pakta i da su njene akcije još za vreme hladnog rata imale za posledicu ubistva civila, žena i dece. Na primer, 1975. godine u Bolonji stradalo je 85 ljudi od terorističkog napada.
Kako profesor Genzer tvrdi ovakve i slične terorističke akcije tajnih NATO armija, imale su za cilj da krivicu za te zločine svale na Moskvu i druge neprijatelje zapada. Genzer navodi još jedan primer, u Nemačkoj 1990. godine predstavnici Socijalističke partije došli su do podataka o postojanju tajne NATO armije u njihovoj zemlji, što je bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Ustavom Nemačke.
Kada su zapretili da će sve javno objaviti, uključujući i veze paravojnih formacija sa Demohrišćanskom partijom, zapuštena su im usta podacima o umešanosti njihovog Vilija Branta u celu operaciju.
Tokom devedesetih godina u Evropskom parlamentu je pokrenuta inicijativa za raskrinkavanje uloge NATO, CIA i "Mi 6" u stvaranju terorističkih grupacija na tlu Evrope. Čak je upućeno pismo predsednicu SAD Džordžu Bušu. Međutim, SAD i većina evropskih zemalja su ostale neme, samo su u Italiji, Švajcarskoj i Belgiji sprovedene delimične istrage.
Na kraju krajeva profesor Danijel Genzer ne isključuje mogućnost da su te terorističke grupacije i dan-danas aktivne. (Aplauz.)

 Zahvaljujem, gospodine Aleksiću. Gospodin Momir Marković ima reč, izvolite.
Gospodin Marković je izdvojio svoje mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije.

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno kada je predsedavajuća pročitala koje se tačke dnevnog reda spajaju i ko je predložio spajanje tačaka dnevnog reda javila mi se sumnja i moram da je podelim sa vama. Naime, znajući da je gospođa Nada Kolundžija završila Fakultet političkih nauka, a da je jedna od osnovnih nauka  kojoj se posebna pažnja pridaje upravo na političkim naukama – logika, prosto mi ne ide u glavu da je gospođa Kolundžija predložila spajanje ovih apsolutno nelogičnih tačaka, pa pretpostavljam da je to neko u njeno ime, a njoj su samo dali da potpiše i u trenutku neopreznosti ona je stavila i struku malo pod sumnju.
Naime, kakve veze ima zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranje terorizma sa zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, osim što i jedan i drugi zakon predlaže Ministarstvo pravde? Pogotovo kakve veze imaju ova dva zakona sa Predlogom zakona o matičnim knjigama, naravno, i predlog da se uzme u pretres po hitnom postupku?
Mislim da su ovoga puta gospođu Kolundžiju malo prevarili pa je potpisala taj predlog, a verujem da će ubuduće da vodi računa o tome bar da ti zakoni budu srodni, slični, kada bude predlagala spajanje. Kada smo već došli do toga, dame i gospodo narodni poslanici, osnovni problem koji ova država misli da ima jeste usvajanje evropskih zakona, da bi se ovi iz Evropske unije setili pa da nas 2012. godine, kako reče Đelić, 2020. godine, kako reče gospodin Andrić ili 2045. godine, kako ja pretpostavljam, primili u Evropsku uniju.
Da se ne biste ovoliko mučili, predlažem vam da iskoristite iskustvo Bugarske. Bugari su nekih 167 ili 168 zakona na engleskom jeziku doneli pred parlament i rekli – dame i gospodo poslanici, izvolite, glasajte.
Četiri petine, odnosno pet šestina poslanika bugarskog parlamenta ne zna engleski jezik, ali su izglasali zakone i tako ušli u Evropu. Naravno, pre toga morate da zahtevate da se jedan uslov ispuni kada te zakone usvojite, bez obzira što su na engleskom i bez obzira što nisu kompatibilni sa našim pravosuđem, sa našim podnebljem, sa našim mentalitetom, sa krivičnim delima koja su specifikum za, recimo, teritoriju Srbije i da se dogovorite da vas odmah posle toga prime u Evropsku uniju. Međutim, čini mi se da će to biti eventualno malo kasnije. Sačekaćete, gospodin Andrić je na jednom odboru rekao da će on imati 50 godina kada mi budemo ušli u Evropsku uniju, a ja mislim da će sin gospodina Andrića ili ćerka imati 50 godina kada mi budemo ušli u Evropsku uniju.
Jedan od osnovnih problema o kome ćete trenutno morati da vodite računa jeste borba protiv kriminala, korupcije, organizovanog kriminala, čije je sedište, čiji su koreni, čije je izvorište u vladajućoj koaliciji i u mnogim delovima u Vladi Srbije. Kada se bude usvojio onaj zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalnim delima, polovina ministara će ostati puka sirotinja. Onoliko novine pišu o tome – šta se sve, na koji način i kako su dolazili...Onaj za dve godine nebavljenja politikom – 11 miliona evra u džep i onda sada može da vam priča "ajdemo, idemo, Evropa ne može da čeka"!
Pošto mi je još malo vremena ostalo, da se posvetim samo ovom zakonu koji se odnosi na matične knjige. Naime, čl. 10, 11. i 89. su vrlo problematični. Kaže: "Matičar, odnosno zamenik matičara (u daljem tekstu matičar) može biti lice koje ima visoko obrazovanje stečeno na studijama drugog stepena (diplomske, akademske – master..."). To znači, dame i gospodo, da će matičari od sad morati da imaju fakultet, odnosno završene master studije. Šta ćemo sa matičarima koji su u planinskim selima, koja imaju mesečno jednu svadbu?

Gospodine Markoviću, moraćete da završite, vreme je isteklo.
Reč ima gospodin Slađan Mijaljević. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, poštovano predsedništvo, izdvojio sam mišljenje po dva zakona vezano za prvu tačku, međutim, na moje veliko zadovoljstvo, prvi zakon o diskriminaciji je povučen, tako da ću se danas bazirati samo na zakonu o terorizmu i pranju novca. Po dve osnove sam izdvojio mišljenje. Mislim da će i ovaj zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma biti mrtvo slovo na papiru, s jedne strane, a sa druge strane, mislim da je i ovaj zakon, kao i set zakona koji su doneti u proteklih nekoliko meseci samo jedan od zakona koji treba da posluže ljudima na vlasti da što lakše kontrolišu sve moguće tokove novca u zemlji Srbiji. Pored novca, tu mislim i na određena mišljenja, stavove, politička kretanja, itd.
U ovom slučaju biće kontrolisana sva pravna i fizička lica. Sve će biti moguće kontrolisati i ući, neće postojati poslovna tajna pod izgovorom o praćenju pranja novca. A zašto će to biti apsurd ili zašto je apsurd kod ovog zakona? Upravo zbog toga što je, kako je rekla i ministarka, nama došla ponuda ili preporuka iz Evropske unije da napravimo jedan ovakav zakon. Ta Evropska unija, navodno, ima slične zakone ili zemlje članice Evropske unije imaju zakone u svojim državama, nama predlažu ovaj zakon, iako mi imamo zaista veliko iskustvo u borbi protiv terorizma u proteklih 20, 30 godina. To je pod jedan.
Pod dva, upravo ta Evropska unija i međunarodna zajednica danas drže pod svojom kontrolom i određenim političkim uređenjem Kosovo i Metohiju, odnosno deo teritorije Srbije.
Sada se postavlja pitanje kako će država Srbija da sprovodi ovaj zakon na svojoj teritoriji na Kosovu i Metohiji? Kako će država Srbija da sprovodi ovaj zakon u nekim mestima u centralnoj Srbiji, recimo, Veliki Trnovac? Međunarodna zajednica, Evropska unija, NATO pakt, Amerika se nalaze upravo na onim tačkama zemaljske kugle, u onim državama koje su najveći proizvođači, najveći distributeri narkotika u svetu, to je prvo.
Drugo, ogromna količina tog novca upravo završava u finansiranju terorističkih organizacija. Kako Evropska unija da nam pomogne, da pomogne državi Srbiji da sprovodi ovaj zakon, kada je upravo ta Evropska unija uspela da svojom političkom silom dovede određene osobe, ljude, lica, koji su poznati organima gonjenja, koji su pod raznim poternicama, do nivoa važnih političkih faktora? Kako će ta Evropska unija da dozvoli, da objasni ili da sprovede u delo kroz saradnju uklanjanje narko-bosova sa Kosova? Pored finansiranja kroz pranje novca od narkotika, upravo ti ljudi koji su danas vodeće političke ličnosti na Kosovu pominjani su kroz razne istrage Haškog tribunala ili Europolovih timova, da su učestvovali u organizovanju i trgovini ljudima i ljudskim organima.
Mi ovih dana vidimo da tužilaštvo oko toga diže veliku prašinu, kao tek su odskoro došli do tih saznanja. Međutim, mi smo imali ta saznanja još u oktobru 1999. godine. Kažem, apsurd je ogroman, veliki. Država Srbija donosi ovaj zakon na preporuku nekoga, taj neko upravo kroz razne svoje međunarodne snage koje se nalaze na našoj teritoriji štiti narko-dilere, narko-bosove, štiti proizvodnju narkotika. Taj novac se koristi u finansiranju terorističkih grupa, onih terorističkih grupa koje su upravo te zapadne zemlje svojevremeno proglašavale terorističkim grupama. Njihove vođe dovode na mesto gde mogu da vladaju nekakvom kvazidržavom, te vidimo jednu vrlo ozbiljnu spregu između međunarodnih organizacija i određenih narko-bosova koji su sada određene političke ličnosti na Kosovu i Metohiji.
(Predsednik: Vreme.)
S toga smatram da je ovo samo jedan od apsurda u kome se naša zemlja nalazi i smatram da će ovaj zakon biti mrtvo slovo na papiru.

Od predstavnika poslaničkih grupa najpre se javio gospodin Ivan Andrić, zatim gospodin Palalić, pa gospodin Balint Pastor.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, teško je početi posle svega što se desilo od juče do danas i teško je ceniti nameru Vlade da stavi ove zakone na dnevni red, kao i način na koji rasprava o ovom dnevnom redu teče.
Dakle, posle niza sugestija, konačno je zakazana sednica Skupštine na kojoj treba da se raspravlja o zakonima potrebnim za stavljanje Srbije na tzv. belu šengen listu, iako mi ne vidimo nijedan razlog zašto ta sednica nije zakazana bar od 1. januara do danas.
Taj proces evropskih integracija i uopšte proces stavljanja Srbije na tu čuvenu belu šengen listu, već duže vreme pretvorio se, u stvari, samo u to izbegavanje odgovornosti i prenošenja krivice među različitim organima ove države ili među različitim institucijama. Pre svega, u ovoj raspravi smo videli mogućnost da raspravljamo o celokupnom tom procesu evropskih integracija i mislimo da je ova rasprava način da se ovde govori o tome ili je bilo zamišljeno, da se tako izrazim, da ova sednica bude sednica o beloj šengen listi i ona je trebalo na dnevnom redu da ima dva, manje ili više, tehnička zakona i jedan čisto politički zakon. Ta dva tehnička zakona su i ostala na dnevnom redu i ona se nalaze u raspravi, a ovaj politički je i dalje bez valjanog, normalnog objašnjenja skinut sa dnevnog reda.
Prvo da kažemo nekoliko reči o ta dva, po našem mišljenju, više tehnička nego politička zakona. Zakon o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma nalazi se u proceduri u Skupštini Srbije, ako se ne varam od septembra prošle godine. Tada je jedan talas donošenja zakona potrebnih za ukidanje viza ili za liberalizaciju viznog režima Srbije, donesen. Podsetiću vas, to je većina zakona koje je Skupština Srbije imala obavezu da donese.
Tada je, neposredno pre sednice, skinut sa dnevnog reda zakon o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma. Nekoliko puta na Odboru za evropske integracije smo pokušali da saznamo zašto je to urađeno. Na kraju, negde u decembru, o tome postoje beleške, ministar ili potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije Božidar Đelić, obavestio je Odbor za evropske integracije da taj zakon nije gotov, da je on samo pro forme poslat u Skupštinu, da bi Skupština bila odgovorna za njegovo donošenje, a da se spremaju nekakve izmene tog zakona koje će ga učiniti prihvatljivijim za Vladu Srbije. Do današnjeg dana nikakve izmene tog zakona nisu podnete.
Nisam siguran da li je rad na tim izmenama preduzet kroz amandmane vladajuće većine, nisam video da su amandmani podneti, ali ostao je jedan gorak ukus i to dokazuje ono što sam rekao na početku.
Dakle, proces evropskih integracija u našoj zemlji se sveo, manje ili više na izbegavanje odgovornosti. Sednice Odbora za evropske integracije su u poslednjih nekoliko meseci pretvorene u svađu između poslanika, sa jedne strane, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju, i predstavnika Vlade, oko toga ko je odgovoran zašto se zakoni ne usvajaju.
Kroz jednu dosta intenzivnu kampanju predstavljena je borba jedne opozicione poslaničke grupe, za nešto što oni misle da su njihova prava, kao razlog za prestanak ili potpuno stagniranje procesa evropskih integracija u društvu. Mi smo otpočetka rekli da je to za nas neprihvatljivo. Odgovornost za funkcionisanje države, pa i u tom procesu, ima vladajuća većina.
Onda je izmišljeno da je ta promena Poslovnika, u stvari, način ili alat da se ubrza nešto što je, po nama, normalno i što mora biti brže, ali je odbijen predlog LDP po kojem se usvajanje tzv. evropskih zakona stavlja na posebnu traku, tzv. brzu traku i po kojom će njihovo usvajanje biti moguće, da kažem, po mnogo bržoj proceduri. Tada je to odbijeno, i razlozi koje smo mogli uzeti u obzir, da to nije pravno razrađeno do kraja i, sa druge strane je rečeno da je to suštinska promena Poslovnika koja u ovom trenutku nije moguća, odnosno da se na njoj radi. Spremni smo da sačekamo i da vidimo kada će se taj proces završiti.
Sada bih se vratio na ono što je, svakako, tema. Dakle, za stavljanje Srbije na belu šengen listu ili za liberalizaciju viznog režima, na kojoj se nalaze, osim Srbije, Makedonije, Albanije i Bosne, koja je pod posebnim režimom, sve zemlje u Evropi, napravljena je tzv. mapa puta. Jedan marketinški potez, koji je tadašnji potpredsednik Vlade Božidar Đelić, nesuđeni kandidat za premijera, dogovorio u noć pred izbore, ako se ne varam, drugog kruga predsedničkih izbora u kojem su se borili Boris Tadić i predsednički kandidat tada SRS Tomislav Nikolić. To je najavljeno na velika zvona i usaglašen je jedan papir po kome je jasno šta Srbija mora da uradi da bi dospela na tu čuvenu belu šengen listu. Podsetiću vas da je to bilo pre tačno godinu dana.
Ono što nas i danas zanima, koji su razlozi zbog kojih nešto što je jasno i deklarativno navedeno nije do današnjeg dana usvojeno i urađeno? Mi smo spremni, pošto smo deo Narodne skupštine, da prihvatimo odgovornost za rad u Skupštini, ali tu se pravi zamena teza. Ako pogledamo ove zakone koji su poslati, videćemo da su neki od tih zakona poslati prošlog ili pretprošlog četvrtka od strane Vlade. Sa druge strane, takvi identični predlozi postoje. Zakon o borbi protiv diskriminacije postoji, mi smo ga podneli u oktobru 2007. godine, Poslanička grupa LDP.
Da bismo izbegli politizaciju ili politikantstvo, mi smo preuzeli model zakona koji je radio Centar za unapređenje pravnih studija, znači, neformalna ekspertska nevladina organizacija. Tada nije bilo reči, do dana današnjeg, da taj zakon dođe na dnevni red Skupštine Srbije. U isto vreme Vlada oformljava svoj stručni tim, koji čine upravo predstavnici Centra za unapređenje pravnih studija, i oni predlažu manje ili više isti model zakona kakav smo mi predložili 2007. godine, identičan. Ko je odgovoran za te dve godine?
Gospodin Momir Marković iz SRS citira našu poslednju, da ne kažem svađu, ali raspravu sa Božidarem Đelićem. Vlada Srbije je usvojila nekakav izveštaj o procesu evropskih integracija države Srbije. U tom izveštaju opšta ocena procesa evropskih integracija je da je urađeno 30% od onoga što je planirano u prvih godinu dana. Na osnovu jasne računice, ako bi se radilo 100%, Srbija bi prilagodila svoj pravni sistem pravnom sistemu EU i mi bismo imali taj isti pravni sistem 2012. godine. Ako je urađena trećina, jasno je da ćemo mi ovim tempom prilagoditi naš sistem pravnom sistemu EU najranije 2020. godine. Na to gospodin Marković cilja kada kaže da sam rekao, tačno je da sam rekao, da ću tada imati preko 50 godina.
Znači, to je odgovornost, iako ona izgleda načelno i teoretski, ona je vrlo direktna. Većina narodnih poslanika ima decu. Koliko će ta deca tada imati godina? To je pod uslovom da se radi istim tempom. Podsetiću vas da se od 1. januara 2009. godine do 1. marta 2009. godine Skupština Srbije nalazi u tzv. vanrednom zasedanju.
To znači u realnom životu da sednicu Skupštine sa određenim temama mogu da zakažu samo poslanici vladajuće većine ili Vlada Srbije. Za ta dva meseca, šta je Skupština Srbije uradila? Promenila je Poslovnik u februaru i to je sve. Nema govora o evropskim integracijama. Danas možemo reći da je procenat ispunjenja naših tzv. obaveza u procesu evropskih integracija manji od 30%. To je rezultat nečijeg rada. Mi postavljamo pitanje stalno – čijeg? Da se vratim na ono što je suština današnje sednice.
Dakle, za stavljanje ili u celom procesu evropskih integracija postoje dve grupe zakona. Jedan predstavlja jednu grupu zakona i predstavlja usaglašavanje pravnog sistema Srbije tako da on bude jednak pravnom sistemu u civilizovanim zemljama EU. Te uredbe manje ili više postoje kroz ostale naše zakone, a ovde se radi o jednom tehničkom, pravnom poslu koji znači usaglašavanje.
Dakle, ako hoćemo, a hoćemo da budemo deo EU, moramo imati sistem – društveni, politički, pravni, svakakav mogući, isti kao što to u EU postoji.
S druge strane, Srbija je zemlja koja mora da izvrši političke promene u procesu evropskih integracija.
Zakon o borbi protiv diskriminacije je suštinska politička promena u toj borbi i u tom procesu. Radi se o vrlo jednostavnom demokratskom načelu, a to je načelo da su svi ljudi jednaki, i to je suština tog zakona. Svi su ljudi jednaki, bez obzira na lična svojstva koja imaju. Ovaj zakon upravo to i reguliše ili pojednostavljuje. Ne može biti diskriminacije zbog toga što je neko niži od 170 santimetara, zbog toga što je neko muško, a neko žensko, zbog toga što je neko osoba sa invaliditetom, ne može biti ni po svom seksualnom opredeljenju, po rodnom opredeljenju, ne može biti diskriminacije.
Nijedna od tih grupa ne može biti po zakonima države Srbije, bez obzira na proces evropskih integracija, u lošijem položaju od neke druge. To je civilizacijsko dostignuće. Taj deo, takođe, sadrži zaštitu manjinskih zajednica i nacionalnih, i verskih i svakakvih. To je drugo civilizacijsko dostignuće. Dakle, nije demokratija vladavina većine, nije. To je zajedničko za sva društva. Uvek će vladati većina. Da li je ona diktatorska ili demokratska to zavisi od drugih stvari. To zavisi od uvažavanja odnosa ili od odnosa ili uvažavanja manjinskog mišljenja. To je suština demokratije. To je druga stvar koju zakon o borbi protiv diskriminacije reguliše.
Zašto je u ovoj zemlji teško da se zakon o borbi protiv diskriminacije donese punih osam godina od tzv. demokratskih promena? To je pitanje za svakog od nas i za one koji su otišli da se skijaju na Kopaonik, pošto su prvo na određeni način gubili vreme u zgradi Vlade, sada su isti ti otišli da gube vreme na Kopaoniku. Na to pitanje nema odgovora. Taj zakon je povučen sinoć iz srca svoje demokratske procedure. To može da prođe kao da se ništa nije desilo, ali suštinski je urađen napad na pravnu državu. Iz jedne demokratske procedure, iz institucija, iz alata demokratije. Bez znanja od tih institucija, a da ne kažem protivno volji tih institucija, jeste nešto što je bilo odluka, povučeno je iz te procedure. To sam namerno malo banalno nazvao silom. Neka sila koja nema legitimitet, ona možda ima legitimitet u pojedinačnom mišljenju, ali ga ona suštinski nema.
Ako je tačno da su verske zajednice tražile da se taj zakon skloni, to nije trebalo da se dopusti. Reći ću vam i zašto. Mišljenje verskih zajednica je jako važno, ne samo u procesu donošenja tog zakona, nego zato što je taj zakon morao da bude i opšteprihvaćen. U tom segmentu je njihovo mišljenje važno. Javna rasprava je trajala osam godina. Ministarstvo vera, kao reprezent na jedan način je učestvovalo u stvaranju tog zakona, imalo sugestije, a sugestije su prihvaćene. S druge strane, mnoštvo javnih rasprava su bile mesto na kojima se moglo otvoreno raspravljati o zahtevima verskih zajednica. To se ništa nije desilo. Pravni poredak je poremećen. Poremećen! Ti instituti su radili.
Ovo je jedan od retkih slučajeva pored, možda, zakona gospodina Markovića, da su svi ti demokratski instituti iskorišćeni, dakle, nezavisna grupa eksperata je zakon napisala i bio je na javnoj raspravi jednom, drugi put, peti put, raznim grupama se obraćalo. Prošlo je Vladu, sve Vladine odbore, došlo u proceduru Skupštine Srbije, prošlo sve nadležne odbore Skupštine Srbije i u toku noći je neko taj zakon sklonio iz procedure.
Nadam se da ste svesni opasnosti koju takav način rada ustanovljava. Sama ideja demokratije je građenje institucija i zato smo mi branili SRS u borbi za njihove mandate do jednog trenutka. Mora se uspostaviti pravilo. Ne sme se arbitrirati. Tu je greška vladajuće većine bila u delu mandata SRS. Ako to pravilo postoji onda je to pravilo i po njemu se ponašamo. Niko nije iznad pravila. Nažalost, taj proces se kod nas sveo na to da vladajuća većina želi da ima udobnu poziciju u kojoj pravila nema, nego ona arbitrira od slučaja do slučaja i time stiče tu iluziju o vođenju države. To je iluzija. Pogledajte rezultate nakon godinu dana. Taj politički zakon je važan i Srbija ga ne može preskočiti.
LDP će podržati oba zakona, ali ćemo insistirati, na svaki mogućim politički način, da dođe do rasprave o zakonu o borbi protiv diskriminacije. To je nešto što će Srbiju politički svrstati u red civilizovanih zemalja ili će pokazati da mi još nismo tamo.
Taj zakon postoji, odredbe tog zakona i suština tog zakona postoji u Ustavu Srbije, postoji i u mnogim zakonima, a o tome su kolege već govorile. Potrebno je napraviti krovni zakon i jasno uputiti političku poruku da je to nešto iza čega stoji cela Skupština Srbije, odnosno sve stranke. Ukoliko je neko protiv, obaveza vladajuće većine je da priča sa njima i da ih ubedi u neophodnost tog zakona.
Što se tiče brzine, moram još nešto da kažem, često predstavnici vlasti okrivljuju Skupštinu. Dozvolite da im uputimo odavde i baš na ovoj raspravi još jedno pitanje – šta je to Skupština? Da li su predstavnici Vlade nezadovoljni radom predsednice Parlamenta, predsednika odbora; zakonodavnog, za evropske integracije, za industriju? Šta je to Skupština? Ta kampanja vodi u rušenje i ono malo institucija koje mi u državi imamo.
Ako govorimo o evropskim integracijama, mi ne smemo zanemariti to da je osnova ili suština tekovine, dostignuća EU postojanje institucija. To znači da nema paušalnih ocena, odgovornost je individualna. Postavljam pitanje, a tu su predstavnici Vlade, ako kažete, Skupština kasni, ne da – ko ne da? Recite ime, funkciju i dopustite nama da to rešimo na najbolji mogući način.
Opšta ocena koju ova rasprava treba da donese i sa kojom sam ja potpuno saglasan, jeste da proces evropskih integracija u Srbiji teče sporo, nepotpuno i vrlo selektivno.
Mislim da rezultat toga neće biti nimalo sjajan.
Jedna je stvar kako će se vladajuća većina izboriti marketinški sa tim problemom, a druga stvar, možda dosta opasnija, bar što se tiče LDP, pošto takvi postupci potpuno kompromituju odnos građana prema EU, ta lažna slika o tome da ovakva vrsta rada znači proces evropskih integracija, i to jeste nešto čemu se svi moramo suprotstaviti, direktan rezultat toga je pad poverenja građana u EU od skoro 10% za samo godinu dana. To je direktan rezultat toga. Kako se to radi?
Kada izađe izveštaj Evropske komisije u Skupštinu Srbije prvo stigne falsifikovani, sažeto, i od potpredsednika Vlade za evropske integracije.
Kada se mi izborimo za to da dobijemo originalni tekst onda dobijemo nekoliko stvari. Dakle, Skupština je okrivljena za sporost donošenja zakona, a isto tako je skrenuta pažnja na nešto što i današnja rasprava pokazuje.
Skrenuta je pažnja da se ne mogu zakoni donositi samo po hitnom postupku i kroz vanredni rad, jer se time onemogućava rasprava. Polako ulazimo, ako već sada i nismo, sigurno ćemo biti u narednih mesec ili dva, u drugi problem, iz sporosti Skupštine koja donosi zakone, pa ih donosi, dakle, dolazimo na problem sprovođenja tih zakona zato što nikome nisu jasni.
Skupština Srbije po dva meseca ne radi, a zatim se spoji rasprava u jedan ili dva dana na kojima se nađe po 17 ili 18 tačaka, tako da su primeri Ministarstva za lokalnu samoupravu, ministra Milana Markovića ili zakona o borbi protiv diskriminacije, izuzeci. Druge zakone poslanici vide tek kada dođu u proceduru. Obično imamo sednicu dan-dva nakon toga. Direktna reakcija na to je odbijanje da se ti zakoni prihvate, nikome nisu jasni.
Zaboravio sam da pomenem Ministarstvo pravde koje daje jedan doprinos tim razgovorom sa poslaničkim grupama, koliko god to besmisleno izgledalo, to je važno, u prilici smo da postavimo pitanja, da znamo šta je u zakonu, ali nijedno drugo ministarstvo ne daje toliki doprinos.
Pomenuću još i odnos Vlade prema tome. Malopre smo dobili obaveštenje da su za ove zakone određeni predlagači Milan Marković, Diana Dragutinović i gospođa Snežana Malović, ministarka pravde. Gde je gospođa Diana Dragutinović? Da li je suština njenog rada to da ubedi ove ljude ovde ...

Gospodine Andriću, moraćete da završite. Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Palalić, ovlašćeni predlagač DSS - Vojislav Koštunica.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, želim pre otpočinjanja rasprave o ovim zakonima još jednom da podsetim na činjenicu da nakon ukazivanja na povredu Poslovnika od strane predsednika naše poslaničke grupe o razlozima spajanja ove tri tačke nismo dobili odgovor koji bi bio usaglašen sa poslovničkim razlozima koji su navedeni u članu 142.
Zaista je teško naći mogućnost da se objasni spajanje tačaka koje se odnose na matične knjige i finansiranje terorizma. Bilo koji građanin koji sada gleda prenos Narodne skupštine neka pokuša da nađe vezu između matičnih knjiga, međunarodne pravne pomoći i finansiranje terorizma. To može samo da stvori još lošiju atmosferu o Narodnoj skupštini i da se uđe u niz presedana u narednom periodu, da taj član Poslovnika 142. bude potpuno obesmišljen. Spajaće se sada sve i svašta jer nismo bili u mogućnosti da dobijemo odgovor o međusobnoj povezanosti ovih zakona i na osnovu toga da otvorimo diskusiju.
Ovom prilikom, uz sve ove kritike, želim da ukažem većini u Narodnoj skupštini da u narednom periodu nikako više ne pribegava ovome jer imamo jedinstveni slučaj da objedinjenoj raspravi prisustvuju tri ministra iz potpuno različite oblasti. Naravno, nije tu ni ministarka Dragutinović koja bi trebalo da pokrije zakon o sprečavanju pranja novca i o finansiranju terorizma.
Ono što želim na početku da istaknem kada su u pitanju sva tri ova zakona, ako se pažljivije analiziraju njihove odredbe, jeste nešto što već provejava i u prethodnim zakonima koje smo ovde usvajali i što će se manje-više u narednom periodu potvrditi, to je neprimenjivost. U dobrom delu, sem možda zakona o matičnim knjigama, o kome ću u jednom aspektu govoriti kada je u pitanju izdavanje drugog primerka matičnih knjiga, ova dva zakona će, pogotovo zakon o sprečavanju pranja novca i o finansiranju terorizma, biti apsolutno neprimenjivi, kao što će se pokazati, i pored ozbiljne i dugotrajne diskusije u Narodnoj skupštini, da su zakoni, koje je branila ovde ministarka Malović, koji bi trebalo da reformišu pravosudni sistem Srbije apsolutno neprimenljivi.
Videćete, evo, svi smo ovde narodni poslanici, da će se do 31. decembra 2009. godine doneti i zakon gde se pomera rok za primenu ovih zakona, zato što ti zakoni onako kako su definisani, kako je usvojena mreža sudova, način na koji će biti izabrani nosioci pravosudnih funkcija, jeste nešto što ne može da se sprovede u narednih devet meseci. Sasvim sigurno postoji veza između ova dva zakona, pružaju međunarodnu pravnu pomoć u krivičnopravnim stvarima, i zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranje terorizma jeste borba protiv kriminala. Zakon o matičnim knjigama nema apsolutno nikakve dodirne tačke s tim.
Borba protiv kriminala je nešto što je proklamovano u ovom društvu i u Narodnoj skupštini, manje-više u svim vladama koje su izlagale svoje programe. To je postalo jedna opšta civilizacijska tekovina u svim državama i nema sumnje da postoji potreba uzajamne pomoći i saradnje u borbi protiv kriminala, a pogotovo u borbi protiv pranja novca i terorizma kao jedne moderne pošasti, koja se pokazala u više slučajeva, u novije vreme, u najdrastičnijem obliku na delu teritorije Republike Srbije, na KiM, gde sada ljudi koji su teroristi vrše vlast uz podršku međunarodne zajednice, dakle, potrebna je uzajamna borba protiv jedne pošasti kojoj treba stati na put. Borba protiv kriminala jeste nešto što treba da bude osnovno načelo svake odgovorne vlade.
U svom ekspozeu predsednik Vlade u definisanju onih šest prioriteta mislim da je na peto mesto stavio borbu protiv kriminala i korupcije. Vrlo važnu ulogu u borbi protiv kriminala i korupcije treba da ima pravosudni sistem, nosioci pravosudnih funkcija i videćemo da li će u ovom trenutku vrlo sumnjiv način njihovog izbora i zaštite njihove nezavisnosti biti dovoljan jemac i podsticaj da se vodi borba protiv kriminala i korupcije.
Što se tiče zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnopravnim stvarima, mislim da se ovde s pravom postavlja pitanje iz kojih razloga se donosi ovaj zakon, s obzirom na to da smo kao država usvojili Konvenciju o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, koja manje-više u dobrom delu definiše ova pitanja. U obrazloženju ovog zakona želi se navesti da se u njemu preciznije regulišu neki delovi ove međunarodne pravne pomoći. Mislimo da su i u ovoj konvenciji, pogotovo u krivičnim propisima u Republici Srbiji, ove oblasti manje-više dobro pokrivene. Ne bih želeo da ponavljam da su ovde definisani svi aspekti ove međunarodne pravne pomoći o izručenju okrivljenih, o izvršenju i o preuzimanju krivičnog gonjenja, no ima nekoliko stvari na koje želim da ukažem i na koje je Poslanička grupa DSS podnela amandmane.
U članu 8. u stavu 2. postavlja se pitanje uzajamnosti, tj. postojanje reciprociteta. Ovde je navedeno, neko će reći da je to pravni standard, a znamo da to postoji i u onom zakonu koji reguliše pitanja rešavanja sukoba nadležnosti, ako nema podataka uzajamnosti, pretpostavlja se da uzajamnost postoji. Želeli smo kroz naš amandman da skrenemo pažnju na jedno pravilo koje postaje sve više odlika i ove vlasti, u novim segmentima, a to je da Srbija počinje da primenjuje jednostrano neke odluke i, prosto, to postaje pravilo. Imali smo priliku da vidimo kako je Srbija pristupila primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a da uopšte nije postojala uzajamnost. Nikakve uzajamnosti nema!
EU je rekla mi to nećemo da primenjujemo, nećemo da primenjujemo Prelazni trgovinski sporazum, postavili smo vam niz političkih uslova, a mi smo onda poleteli, potrčali da primenimo Prelazni sporazum SSP.
E sada, baš želimo da naglasimo da želimo da konačno stavimo tačku na to da li negde postoji reciprocitet i da pokušamo da ovu vlast urazumimo da poštuje dostojanstvo ove države, da kažemo ne, ako nema podataka uzajamnosti u primeni, u pretpostavkama za pružanje međunarodne pravne pomoći.
Ako nema podataka onda ta uzajamnost i ne postoji dok se ne utvrdi da li je postojala ta vrsta dobre volje od strane druge države prema nama. Moramo malo da poštujemo svoje nacionalno dostojanstvo, moramo da poštujemo dostojanstvo države.
Što se tiče člana 22. smatramo kada je u pitanju pritvor da je nedopustivo da traje godinu dana. Pritvor od godinu dana u ovakvim slučajevima je apsolutno velik, smatramo da ga treba prilagoditi našim pravnim propisima i našim amandmanom smo ukazali na to da treba da bude šest meseci.
Član 91. reguliše mogućnost da strani organ učestvuje i faktički preduzima procesne radnje u našoj državi – to je vrlo osetljiva stvar i pitanje je da li je ova odredba u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Zašto se prihvatilo da se dozvoli da u preduzimanju određenih procesnih radnji strani državni organi učestvuju?! Mi smo tražili da se ovaj deo briše.
Želim da vas podsetim na jednu stvar. Kada je Srbiji bio isporučen ultimatum od strane Austrougarske u slučaju atentata u Sarajevu, onih 14 tačaka, jedina tačka koju Srbija nije htela da prihvati odnosila se na to da nadležni državni organi Austrougarske sprovode postupke na teritoriji Republike Srbije.
A sada ćemo mi u članu 91. da dozvolimo nekim državnim organima da sprovode ove postupke. Mi ćemo o tome više diskutovati kada budu amandmani, ali u svakom slučaju bilo bi dobro da predstavnici Vlade o ovome razmisle.
Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma je, po nama, apsolutno neprimenjiv zakon. Moralo se voditi računa o tome kakvi se instituti ovde nude. Nesporno, ovo je važan zakon, potreban zakon, Srbija treba na sve moguće načine da se bori protiv pranja novca i finansiranja terorizma, ali rešenja koja se ovde nude, pojedine odredbe, zadiru ne samo u ustavnost, u Ustav Republike Srbije, nego zadiru u pojedine ozbiljne profesije. Ovde govorim konkretno o advokatskoj profesiji i o tome ću više govoriti kada bude reči o ovom zakonu, jer ovaj zakon, ovde ću slobodno to da kažem, od advokata stvara sistemske doušnike.
Advokatska profesija u Srbiji ima dugu tradiciju, ima ugled. Svi mi, a ovde u Narodnoj skupštini ima mnogo advokata, znamo koliko je važno poverenje koje se uspostavi između advokata i klijenta, koliko je ta veza bitna za potrebu pružanja pravne pomoći, za ostvarivanje prava građana.
Sada, ovim zakonom u Glavi III, od advokata se traži da prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa i pružanja pravne pomoći klijentima, uzima od njih podatke i da te podatke prijavljuje Upravi za sprečavanje pranja novca. Ide se dotle da advokat mora da utvrđuje poreklo imovine stranaka u postupku i da to prijavi, a još opasnija je stvar da se advokatima, knjigovodstvenim radnicima, pogotovo advokatima, nalaže da procenjuju da li je neko sumnjiv kada je u pitanju finansiranje terorizma. To piše u Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma.
Čak se traži od advokata da napravi nekakve indikatore na osnovu kojih će neko, kad se pojavi na vratima, odmah biti sumnjiv. Možda da se kaže, evo, na osnovu učenja Čezare Lambroza, znamo kakav je to kriminogeni tip – čim ga vidim na vratima on je sumnjiv, doneo je određena sredstva, čim je doneo određenu količinu sredstava on je sumnjiv, odmah ću ga prijaviti, a ne smem da kažem da sam ga prijavio, jer je to službena tajna. Molim vas da se o ovome ozbiljno razmisli.
DSS je uložila amandmane, traži da se ove odredbe brišu, jer to ozbiljno narušava ugled advokatske profesije, voleo bih da čujem u kojim je sve zemljama donet i gde je to sprovedeno? To su ozbiljne stvari o kojima treba da se razgovara i pitanje je da li su o ovom pitanju konsultovane Advokatska komora Srbije i ostale advokatske komore, Advokatska komora Vojvodine i sve ostale, znači, pravljenje liste indikatora i čak da se zaposli ovlašćeno lice u Advokatskoj komori, kao i kod ostalih obveznika, koje će se samo baviti praćenjem ovih transakcija. Postavlja se pitanje da li se ovde krši Ustav i da li se krši zakon koji reguliše poziciju advokatske profesije? Ovo su stvari kojima treba jako ozbiljno pristupiti, jer mogu da se stvore posledice koje mogu da imaju veoma loš uticaj na ukupne odnose i na primenu prava u našem društvu.
Ovde se spominje i deo koji se odnosi na promet nekretnina. Niko više, kada pročita ovaj zakon, neće doći u advokatsku kancelariju da mu zaključi ugovor o prometu nekretnina. Mi ćemo time podstaći korupciju, jer će ti ljudi da se obraćaju nadripisarima, priučenim pravnicima, svima onima koji rade po raznim delovima sudske uprave, a to se događa, da prave ugovore o prometu nekretnina. Čim stranka sazna da će advokat da je ispita, da je istrese iz kože, sa svim podacima o poreklu, o imovini, o ličnim podacima, o porodici, jer to može da prijavi Upravi za sprečavanje pranja novca, ne verujem da će neko da dođe u advokatsku kancelariju. To je stvar o kojoj treba ozbiljno razgovarati.
Ovde su stvari koje nisu do kraja razrađene. Kada su u pitanju menjački poslovi, kaže se da se, u slučaju da se obavlja transakcija u menjačnicama preko 5 hiljada evra, takođe, sve ovo sprovodi, da li su tu pretpostavljene moguće prevare koje se tad mogu desiti, recimo, da neko neće doći i promeniti 5 hiljada, nego će menjati nekoliko puta. Hiljadu je ovde nedorečenih stvari, iako je, kažem, ovaj zakon izuzetno važan i potrebno ga je doneti, ali ne sa ovim institutima i ne sa ovim rešenjima. Bojim se da će samo ući u niz zakona koji će biti, s jedne strane, primenjiv, a s druge strane, da će napraviti ogromne promene u društvu.
Postavlja se pitanje – da li ovakvi zakoni treba da ispune uslov da se samo kaže mi smo ih usvojili, stavite nas na belu šengen listu. Treba da se analiziraju efekti njihove primene i ne samo to, nego, kakve političke i društvene posledice oni proizvode kada se primene u društvu.
Čuli smo velike reči u uvodnom delu predstavnika Vlade, da su ovi zakoni zbog bele šengen liste, da ne može bez njih da se dođe na belu šengen listu. Nemojmo da se zavaravamo! Na belu šengen listu, čak i ako usvojimo ove zakone, nećemo biti stavljeni dok se ne realizuju politički uslovi, a svi mi znamo koji su ovde politički uslovi. Odnose se na našu politiku prema KiM i ono što su oni rekli, politiku prema Haškom tribunalu. Ali, mislim da je čak i politika obaveze koju nameću prema Haškom tribunalu u senci i uslov ovoga što se odnosi na činjenicu da treba da odustanemo od naše borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta.
Videćete, iako je Vlada u svom ekspozeu rekla da će do kraja 2008. godine Srbija biti na beloj šengen listi, neće biti ni u 2009. ni u 2010, doklegod misija Euleks ne bude potpuno realizovala svoje ciljeve iz plana Martija Ahtisarija i dok Srbija ne bude uspostavila dobrosusedske odnose sa KiM, to će biti uslovi za belu šengen listu. A kandidatura?! Kolega Andrić je rekao 2020. godine, tačno kako je Cobel rekao, ako i tada bude.
Što se tiče Zakona o matičnim knjigama, taj zakon je u osnovi dobar zakon, u dobrom delu reguliše stvari koje su bile nedostajale u prethodnim propisima koji su regulisali oblast matičnih knjiga i usaglašava se sa pravnim propisima koji su doneti nakon prestanka postojanja savezne države i nakon donošenja Ustava.
Ovde je, kao najveća novina, izneta činjenica da će se voditi drugi primerak matičnih knjiga i da će, faktički, jednom promocijom elektronske uprave doći do umrežavanja u celoj Srbiji svih podataka koji se odnose na lično stanje građana, kao i da će građanin u svakom matičnom području moći uzeti izvod iz matičnih knjiga, bez obzira da li je to matično područje gde je on upisan. To je dobro, ako se to bude realizovalo.
Pokušavam ovde da ukažem na jednu stvar, kakvo je stanje kada su u pitanju kapaciteti lokalnih samouprava u Srbiji da se ovaj zakon primeni. Nismo čuli u diskusiji ozbiljnu strategiju, na koji način će se ovo realizovati i kolika su sredstva potrebna da se ovo realizuje. U svakom slučaju, ovaj zakon je pomak, ali deo koji se odnosi na jedno teško materijalno stanje, administrativno stanje u lokalnim samoupravama, u dobroj meri će usporiti realizaciju ovog propisa.
Na kraju bih hteo, pošto sam počeo sa stanjem u pravosuđu i sa problemima u funkcionisanju pravosuđa, a ovde imamo zadovoljstvo da nam prisustvuju ministar pravde i ministar za lokalnu samoupravu, da ukažem ministarki Malović na jedan slučaj, prosto da obrati pažnju kako pojedini sudovi rešavaju neke probleme koji se tiču lokalne samouprave.
Pogledajte primere donošenja odluka u Okružnom sudu u Užicu kada je u pitanju funkcionisanje lokalne samouprave, u slučajevima Kosjerića i Prijepolja. Potpuno različite odluke na jednu istu pravnu situaciju. Postavlja se pitanje poverenja građana u Prijepolju ili Kosjeriću kad saznaju da je jedan te isti sud doneo dve različite odluke, a odnosilo se na slučaj da li može da se izvrši verifikacija odbornika u situaciji kada ne postoji kvorum u Skupštini. Verovatno, da je tu sam ministar Marković, rekao bi – koliko je takvih slučajeva bilo. Potrebno je ipak ujednačiti pravnu praksu, da to ne bi dovelo do nestabilnosti pojedinih lokalnih samouprava, iako su sudovi u najvećem broju slučajeva uspevali da tu praksu realizuju, a imamo ovakve slučajeve.
Sada imamo sličan slučaj i u Novoj Varoši, radi se o jednom odborniku, da li je potpisao ili nije potpisao blanko ostavku, ovih dana će se opet rešavati u Okružno sudu u Užicu. Zainteresujete se, molim vas da, ako je moguće, vašim autoritetom, ta sudska praksa bude jedinstvena.
Nema ministra Markovića, u jednom trenutku je ovih dana govorio o racionalizaciji opštinske uprave, prosto da ga pitam zbog svih ovih događanja koja se dešavaju u Skupštini grada Leskovca, jedan odbornik je odlazio, drugi je dolazio – da li je tačno da je jedan odbornik, koji je navodno napustio skupštinsku većinu, ekspresno zaposlen u jednoj republičkoj inspekciji na području Jablaničkog okruga?
Na kraju, želim da kažem da ovi zakoni nisu primenjivi, da će stvoriti ozbiljne probleme, pogotovo zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Što se tiče zakona o međunarodnopravnoj pomoći, on je manje-više definisan u Evropskoj konvenciji koju smo potpisali, ali zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma trebalo bi da se povuče iz skupštinske procedure, da se ozbiljno konsultuju, prvenstveno, advokatske komore u Srbiji, da li ovaj zakon može stvoriti ozbiljne probleme u funkcionisanju ove izuzetno ugledne i važne profesije u primeni prava i realizaciji osnovnih prava građana? Hvala. (Aplauz.)