Zahvaljujem, gospodine Ratkoviću.

Dajem reč gospodinu Božidaru Deliću, zatim gospodin Aleksandar Jugović. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o jednom veoma važnom pitanju. Kada o njemu govorimo, možemo putem heraldičke nauke otići sve do sedmog ili osmog veka, kada praktično na našim prostorima srećemo prva znamenja koja tradicionalno danas treba da predstavljaju i naša državna obeležja, posebno zastava i grb.
Želim da vas podsetim na nešto što smo svi mi ovde doživeli, ne tako dano, kao Savezna Republika Jugoslavija, razdružili smo se sa jednom našom republikom, bratskom Republikom Crnom Gorom. Imali smo istu zastavu. Crnogorci su jedino govorili da je na njihovoj zastavi plava boja golubija, znači malo različita od srpske. Da bi onda dokazali da Crnogorici nisu Srbi, preko noći, a da niko to nije pronašao u njihovoj tradiciji, promenili su i tu zastavu, želeći na taj način da pokažu da nemaju srpske korene.
Sve to govori koliko je ovo pitanje važno i govori o tome da je možda sramota za sve nas da toliko godina imamo samo tu preporuku o upotrebi grba, zastave i himne i da tek danas, evo ovih dana, u jednoj vrlo neugodnoj atmosferi odlučujemo o ovako važnom pitanju.
Član 7. našeg Ustava govori o dve vrste zastava, Državnoj i Narodnoj. Postoji i još jedna vrsta zastava koja nije pomenuta u Ustavu, ona je pomenuta u Zakonu o vojsci, to je Vojna zastava. Ipak želim, radi znanja, da vam kažem da je najvažnija zastava u svakoj državi vojna zastava, jer je ona samo nosilac suvereniteta države. Državna zastava je obeležje pripadnosti jednoj državi.
Da vas podsetim na 1914. godinu i jednu vrlo važnu bitku – forsiranje reke Save u Sremu kod Čevrntije. Kada se govori o toj bici, reći će se da je jedan vojnik zastavu svoga puka umotao oko svog tela da ne bi pala u ruke neprijatelja. Sve jedinice čije su zastave, pukovne ili brigadne, pale u ruke neprijatelja su rasformirane. To pitanje je rešeno u Zakonu o vojsci.
Ipak, počevši od osmog veka nije bilo neke razlike između državnih, vladarskih ili vojnih zastava. Tek u 18. i 19. veku se odvajaju i može se ipak reći da su vojne zastave standardizovane, kao što su standardizovane narodne i državne.
Naša zastava ima utemeljenje u našoj tradiciji. Međutim, kada je u pitanju grb, o tome je govorio predsednik Poslaničke grupe Napred, Srbijo, nismo išli toliko duboko u našu tradiciju koliko je trebalo, jer bismo mogli da dođemo, kada je u pitanju orao, koji je, takođe, simbol u našem grbu, do Nemanjića, a kada je u pitanju krst sa četiri ocila, do cara Dušana.
Naša himna ima svoje istorijsko utemeljenje i ovim zakonom se određuju pravila njenog izvođenja. Šta je dobro u ovom zakonu? Dobro je što ipak postoje precizno utvrđena pravila o isticanju simbola i o njihovoj upotrebi, kao i što postoje sankcije za zloupotrebu ili nepravilnu upotrebu ovih državnih obeležja.
Hteo bih da kažem da se u Predlogu zakona u članu 25. pojavljuje Standarta. Standarte su predviđene za predsednika Republika i za predsednika Skupštine Republike Srbije. Standarte spadaju u grupu specifičnih zastava. To su ''rangovne'' ili ''statusne'' zastave, koje imaju najviše političke ličnosti jedne zemlje. Slične zastave postoje i u vojsci. Međutim, ovaj zakon nije propisao pravila njihovog isticanja i upotrebe, što svakako mislim da predstavlja propust.
Sa druge strane, onda se postavlja pitanje da li je uopšte trebalo ovaj oblik ''rangovnih'' ili ''statusnih'' zastava da bude predviđen ovim zakonom? S tim u vezi mi smo dali i amandmane, jer smatramo da će se tako na najjednostavniji način rešiti i ovo pitanje.
Što se tiče ostalog, naše primedbe su posebno bile kod kaznenih odredbi i kod čl. 41. i 42, gde su predviđene kaznene odredbe za nepravilnu upotrebu ili zloupotrebu državnih simbola, a u članu 42. kazne za upotrebu oštećenih državnih simbola.
Mi smatramo da, pored one novčane mere ili novčane kazne, svakako treba u članu 42. predvideti i obavezno oduzimanje neprilagođenih ili oštećenih državnih simbola, kako se zloupotreba prilikom njihovog isticanja ne bi mogla vršiti u kontinuitetu. Hvala. (Aplauz.)

Dajem reč gospođi Zlati Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovana javnosti Srbije, NS smatra da je ovo jedan od značajnijih zakona, ma koliko on na prvi pogled delovao kao tehnički zakon. Ovo je zakon koji ćemo podržati, pre svega, jer nas on vraća onoj drevnoj srpskoj državnosti, da ne zaboravimo kroz istoriju srpskog naroda, da je u onih prethodnih nekoliko Jugoslavija, koje su ostale u našoj prošlosti, Srbija unela najviše, unela narod, teritorije, monarhiju, svoju državotvornost, a da je posle svih nesrećnih i nemilih događaja izašla sa najmanje toga.
Ovaj zakon, posle zaključaka Vlade, posle raznih uredbi Vlade, napokon pokazuje da Srbija jeste država kakva treba da bude. O grbu, o zastavi, o himni se već dosta govorilo. Samo ću nekoliko reči da kažem o himni, smatram to svojom obavezom, smatram to kao obavezu Srba iz Vojvodine, pre svega iz Sombora.
Ono što se o himni "Bože pravde" mora reći, to je himna u kojoj je nešto teksta izmenjeno, to je himna koja je prilagođena novim okolnostima, ali ono što je dobro i što mi pozdravljamo, jeste da se u himni pominju srpske zemlje, u množini.
Himnu je napisao Jovan Đorđević, Srbin iz Sente, koji je bio na studijama u Pešti, 1848. se vratio, posle revolucije, a 1849. godine, na poziv Isidora Nikolića Džavera, velikog bačkog župana, pozvan u Sombor da upriliči svoju pravničku praksu. Himna "Bože pravde", tada samo kao pesma nastala u srcu jednog Srbina iz Vojvodine, nastala je u mom Somboru. Tek mnogo kasnije Slovenac Davorin Jenko je napisao muziku na tu pesmu i kao šta sva velika dela ne mogu da nastanu po narudžbini nego nastaju iz duše, iz srca, ta himna je nehotično nadživela i svog stvaraoca iz svoje vreme i kako treba da bude sa himnom, ona je ostala večna.
Nadamo se da će ovaj zakon nadživeti mnoge sazive Skupštine, da će ovi simboli živeti dugo, jer to Srbija zaslužuje. (Aplauz.)

Gospodin Aleksandar Jugović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani ministre, poslanici, predsednice Parlamenta, SPO se nalazio na čelu kolone borbe za evropske vrednosti od 1990. godine do 2.000. godine. Zbog toga smo podneli najveće žrtve, bili meta vlasti, tajne službe, svih ljudi koji su želeli da se Srbija učauri da bi se njome lakše vladalo. Prvi smo mirno stali pred dvoglavog orla Nemanjića, prvi zapevali himnu "Bože pravde" i mnogima u Srbiji, koji su bili zaslepljeni himnom "Hej Sloveni" otvorili oči, jer nisu znali da je Srbija starija od petokrake.
Mi smo, naravno, zbog toga srećni, ali smo zbog toga bili proganjani, ubijani, hapšeni, izbacivani sa radnih mesta, i to upravo od ljudi koji sada mirno stoje pred nacionalnim obeležjima i pred državnom himnom.
Biblija kaže da je bolji jedan koji se pokajao nego hiljadu pravovernih. Tako je valjda i Srbija shvatila, pa smo mi pravoverni ostali u manjini, a oni koji se nisu ni čestito pokajali, nagrađeni su. Opet kažem, ako je to u interesu Srbije, onda je dobro što je to tako.
Gotovo dve decenije od početaka naše borbe, trebalo je da bi u skupštinsku proceduru došao ovaj zakon. Time se dokazuje najprogresivnija uloga SPO i nedvosmislena istina da je put programa SPO put budućnosti Srbije.
Međutim, tragično je to što Srbija mora da prođe kroz višegodišnje peripetije da bi shvatila na kraju ono da je za Srbiju interes, ono što smo mi govorili na početku. Grb, zastava, himna nas obavezuju na tradiciju, ali tradiciju u službi budućih perspektiva i očuvanju nacionalnog identiteta i interesa. Grb, zastava i himna su prvi korak, a šta nam sledi? Evo, npr. restitucija. Veoma kratko i slikovito.
Naime, još 1991. godine, na predlog Poslaničkih grupa SPO i DS, izglasan je Zakon o vraćanju SPC zgrada, zadužbina, legata, stambenih zgrada i građevinskog zemljišta. Predsednik Republike je suspenzivnim vetom Zakon vratio Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje, uz obrazloženje da se krši nekakav zakon iz 1958. godine o građevinskom zemljištu. Naravno, taj zakon više nikada nije vraćen u skupštinsku proceduru.
Da je tada vraćena imovina crkvama i manastirima na KiM, koja je oduzeta po osnovu agrarne reforme, uzurpacije, nacionalizacije, sada bi u vlasništvu SPC bilo 5.255 hektara više imovine. Dakle, Albanci ne bi mogli koristiti otetu imovinu kao svoju. Da li je to vrhunska nacionalna odgovornost?
Grb, zastava i himna nas obavezuju na to da moramo sprečiti umiranje Srbije južno od Beograda. Ako je u Bojniku, Crnoj Travi, Bajinoj Bašti, Majdanpeku, Kladovu 30 do 40 puta manji lični dohodak po glavi stanovnika u odnosu na beogradsku opštinu Savski venac, pitam se da li je to isti narod, sa istom himnom, sa istim grbom, sa istom zastavom.
Mi moramo regionalizovati Srbiju radi ravnomernog regionalnog razvoja. Sve ovo nam govori da evropski principi ravnomernog regionalnog razvoja moraju biti i principi Srbije. Kao što smo 90-te znali "Bože pravde" i stajali mirno pred dvoglavim orlom, tako i sada znamo koje su smernice za bolju, bogatiju i jaču Srbiju.
Duboko verujući koalicionom partneru – DS, kao što smo i 90-tih umeli zajedno da pokažemo svetu ko smo i šta smo, našli smo se na listi "Za evropsku Srbiju-Boris Tadić". Zbog našeg zajedničkog opredeljenja da napravimo snažnu Srbiju, odlučili smo se da uvek govorimo istinu, iako ona najviše košta.
Skoro sam čuo jednu misao poznatog političara, koji kaže da je početak kraja njegove političke karijere usledio kada je počeo da se zalaže za istinu. Odgovaram De Golovim rečima: "Političari brinu o mandatu, a državnici o generacijama". Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Dajem reč gospodinu Zoranu Nikoliću.

Poštovani građani Srbije, poštovane kolege narodni poslanici, na samom početku da kažem da će Poslanička grupa DSS sa ponosom glasati za ovaj zakon, jer smatramo da je ovoj državi napokon potreban jedan zakon koji definiše kako izgleda zastava, grb i himna. Preduslov da do ovog zakona dođemo jeste bio Ustav, koji smo usvojili na ''Mitrovdan'' 2006. godine i osnova je bila Preporuka iz 2004. godine koju je usvojio ovaj parlament o upotrebi ovih simbola. Sada ćemo, još jednom ponavljam, imati jasno definisane kriterijume kako se upotrebljava naša srpska zastava, naš srpski grb i naša srpska himna.
Želim da napravim malu digresiju i da kažem da ta zastava, ta himna i taj grb jesu najlepša zastava, najlepši grb i najlepša himna na svetu. Ono što nije dobro danas jeste atmosfera, iako su organizatori premeštanja Narodne skupštine u ovu zgradu imali najbolju moguću nameru, jer nije dobro kada raspravljamo o ovom zakonu, da zakon u ime Vlade predstavlja, uz svo dužno poštovanje, ministar za zaštitu životne sredine koji sa ovim zakonom nema veze, odnosno ima veze kao i mi, narodni poslanici, kao građani.
Mislim da je sadržaj ovog zakona zasluživao, u najmanju ruku, da ovde dođe cela Vlada, a bez ikakve dvojbe premijer srpske Vlade, gospodin Cvetković. To ukazuje da možda neki drugi simboli izazivaju više uzbuđenja u srcima nekih, nego simboli sopstvene države. To je ono što nije dobro.
Kada govorimo o našim simbolima, želim da kažem da državni simboli imaju, pre svega, za cilj da podstaknu i da učvrste nacionalnu i državnu samosvest, i da su to vrlo bitni aspekti donošenja ovog zakona, kao i da nas sve skupa, a naročito nas koji smo u ovom parlamentu, obavezuje da poštujemo svoju prošlost.
Mnogi od nas se tom prošlošću ponose i mislim da je danas ovde mesto da to i kažemo – da Srbija, srpski narod imaju puno razloga da se ponose svojom prošlošću, s jedne strane, a s druge strane, ovi simboli, i zastava i grb i himna, nas obavezuju da u skladu i sa tekstom himne obezbedimo i pravo i pravdu u našoj državi, a samim tim i da obezbedimo i bolju i svetliju budućnost našim pokolenjima.
Kada govorimo o himni, ona je već zaslužila svoje mesto u narodu i narod je već od devedesetih godina počeo nju da peva. U tekstu himne, a i sam naslov himne govori, utkano je faktički jedno narodno iskustvo, jedna vera u pravdu, u pravdu koja je temelj i osnova države, a kako to narod kaže, pravda drži i zemlju i gradove. To jeste obaveza svakog ko tu himnu peva, da ima na umu da pravda jeste i mora biti temelj naše države i našeg društva. Na kraju, ovde su pomenuti ljudi, pomenula je koleginica Zlata Đerić tvorca himne Jovana Đorđevića, pomenuli smo Davorina Jenka. Mislim da je jedinstvena prilika i jedinstveno vreme da se još jednom osvrnemo na te dve ličnosti. Zaslužuju da uđu u stenogram.
Zaslužuje Jovan Đorđević, čovek koji je, kao što je ovde rečeno, Srbin iz Vojvodine, napisao tu himnu u 19. veku. Valja reći, a to ću pročitati, da je Jovan Đorđević rođen 13. novembra 1826. godine u Senti i da je umro 9. aprila 1900. godine u Beogradu, da potiče iz ugledne porodice Filipa Đorđevića i da je značajan građanski intelektualac u 19. veku; nacionalni radnik, otac srpskog pozorišta, istoričar, književnik, profesor šabačke i beogradske gimnazije, profesor opšte istorije na Velikoj školi 1888. godine i da je, naravno, napisao himnu „Bože pravde“.
Takođe, nešto što je interesantno za Jovana Đorđevića, on je bio rođeni ujak Stevanu Sremcu i uticao je značajno i u moralnom i intelektualnom i nacionalnom smislu na Stevana Sremca, i zaslužan je, između ostalog, i za ono što nam je Stevan Sremac podario.
Srbija je bila široko otvoreno društvo i u Srbiju su dolazili mnogi, u 19. veku, tada se govorilo da su Sloveni koji su Srbiju videli kao ''perjanicu'' borbe za slobodu i borbe za pravdu, a što je bitno obeležje naše države, dolazili, ostajali i ostavljali svoje tragove, između ostalih i Davorin Jenko.
Davorin Jenko je bio po nacionalnosti Slovenac, muzički obrazovan čovek. Ostavio je velikog traga na širenju muzičke kulture u našoj državi u 19. veku. Najveće priznanje mu je, između ostalog, dao i Stevan Mokranjac, koji je rekao da je on zaista jedan od najvećih Slovena koji je živeo i radio na našim prostorima, odnosno u našoj državi. On je 1914. godine umro u Ljubljani, a do 1912. godine je živeo u našoj državi. Lična sudbina ga je odredila da poslednje dve godine živi u Sloveniji. Jako je bio vezan za srpski narod, a da nije bio vezan za srpski narod ne bi mogao ni da napiše tako lepu melodiju na reči koje je napisao Jovan Đorđević, a to je danas naša zvanična himna.
Želim da kažem da je on u svom testamentu 1914. godine svu svoju imovinu i zaostavštinu podario srpskim siromašnim studentima, da je svoj testament napisao na ćirilici, međutim, pošto je tada Slovenija bila pod Austrougarskom, a to se dešavalo u praskozorje rata između Srbije i Austrougarske, da je Austrougarska tada sve ugovore, pa i te ugovore lične prirode, odnosno ugovore o zaostavštinama proglasila nevažećim i da taj testament nije ostvaren, a i da je problem bio zato što je gospodin Jenko taj testament napisao na ćirilici.
Dakle, mislim da ste sa pažnjom slušali da ova dva čoveka zaslužuju da budu pomenuti na današnji dan u ovoj skupštini, a da još jednom sa ponosom treba da glasamo za ovaj zakon, jer grb, zastava i himna jesu naš identitetski znak, znak prema spoljnom svetu, a pre svega obaveza koju glasanjem za ove državne simbole preuzimamo za buduća pokolenja, za bolje organizovanu državu, za bolji i lepši život naše dece. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću. Dajem reč gospodinu Srđanu Milivojeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, sa neskrivenim zadovoljstvom i ponosom učestvujem u ovoj raspravi o državnim simbolima Republike Srbije. Zaista sam srećan i ponosan što mogu da glasam za ovaj grb, za ovu zastavu i za ovu himnu, koji predstavljaju simbole suvereniteta naše države.
Danas smo u ovoj raspravi imali prilike da čujemo razna heraldička tumačenja, pozivanje na istorijsko nasleđe, čak je i otvorena podela na monarhiste i republikance. Verovatno mi danas ne bismo bili tu gde jesmo kada oko svakog važnog pitanja ne bismo našli povod za podelu i ovakvu raspravu. Mnogo je država u svetu koje danas nisu monarhije, a imaju krunu, i Crna Gora, i Rusija, i Bugarska, i Gruzija, pa evo i Srbija, i Mađarska.
Naravno, mogu sada da govorim o heraldičkom značenju ovog grba, o simbolima, o istorijskom nasleđu. Mogu da govorim da je svako polje ovog grba natopljeno krvlju srpskih patriota, mogu da se pozivam na srpsku prošlost, na istoriju, da govorim da li je ovo nemanjićki orao ili nije, pa da podsećam kako izgleda nemanjićki orao u Bogorodici Ljeviškoj, kako izgleda na prstenu carice Teodore, majke cara Dušana, ali mislim da je mnogo važnije da vas podsećam koliko je miliona ljudi poginulo, znanih i neznanih, zbog ovog grba i ove zastave, da se zapitamo kakvo vreme i sudbina čekaju u budućnosti ovaj grb i ovu zastavu. Naravno da mi pamtimo i poštujemo našu prošlost, ali mi stvaramo budućnost.
Tačno je da je hiljade i milioni ljudi poginulo zbog ovog grba, znanih i neznanih heroja i mi se klanjamo.
Hajde da napravimo društvo i državu gde se više zbog ovog grba neće ginuti, gde se više pobede neće osvajati na juriš, nego će se pobede osvajati umećem, znanjem, pameću, inteligencijom. Hajte svi zajedno da doprinesemo jednoj dostojanstvenoj raspravi pred ovim grbom. Jer jučerašnju raspravu, to moram da kažem vama koji ste ostali iz SRS, posmatrali su i neki ljudi koji ne žive u ovoj zemlji, koji su strane diplomate. Njima je zapanjujuće da neko skandira, viče i negoduje zbog usvajanja ovih simbola.
Kada govorimo o ovim simbolima, malopre su se otvorila dva vrlo važna pitanja, gospodin Vlatko Ratković je kazao kada će doći dan da se na jarbolu pred zgradom Evropskog parlamenta, EU u Briselu zavijoriti ova zastava. I zaista će to biti veliki dan za Srbiju kada se ta zastava, ova zastava, ovaj grb i ova himna budu čuli, kada Srbija bude postala članica EU. Neki su kazali – pa, neće vas tamo. Nisu hteli ni ''Crvenu zvezdu'' 1991. godine u Ligi šampiona, svi su hteli da je isteraju, pa je, ona pobedila i bila prva. Ajmo da se ugledamo na najbolje predstavnike našeg naroda, našeg društva i da mi budemo jednom prvi. Za to je, naravno, potrebna sloge.
Naravno da je potrebno i pitati kada će se ova himna čuti u Prištini, i pred Pećkom patrijaršijom i pred Dečanima. I dobro je da to pitanje postave oni koji su bili energični protivnici ovog grba i ove himne kada su bili na vlasti. Naravno da to pitanje treba da postave i oni koji su odgovorni zbog toga što se ne čuje ova himna, a ovaj grb i zastave ne vijore danas u Prištini. Ali, nemojmo da se podsećamo šta je, ko, koliko doprineo tome. Ajmo svi zajedno da se udružimo da napravimo taj odlučujući korak, a ima još mnogo, koji će dovesti do toga da Srbija konačno prepozna onu politiku koja vodi ka tome da se ova zastava, ovaj grb i ova himna poštuju i uvažavaju u svetu, baš onako kako se to čulo 1912, 1914, 1918. godine.
Ajmo da opet zajedno svi pronađemo naše mesto pred svim postrojenim zastavama evropskih država koje su članice Evropskog parlamenta. Tada možemo kazati, kao što je izgovoreno 1918. godine, pa i 1936. godine – zaista, ponovo je vaskrsnula slava zemlje Srbije, kada budemo postali članica EU. Hvala. (Aplauz.)