Zahvaljujem, gospodine Ružiću.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković, predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbije, zatim gospođa Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, imam ozbiljan problem zato što nemam nikakav pregled koliko vremena je prošlo dok govorim, pa bih vas zamolila…
(Predsednik: Imate 20 minuta na raspolaganju.)
Znam, ali nemam nikakav pregled, ne postoji sat u koji mi možemo ovde da gledamo ili nekakav semafor, kao što je bio onaj u prethodnoj Skupštini, koji bi nam omogućavao da kontrolišemo koliko govorimo. Sad ili da me zovu na mobilni telefon predstavnici moje poslaničke grupe ili možda, što je funkcionalnije, da mi vi javite kada istekne 10 minuta.
(Predsednik: Hoću, reći ću vam.)
Znači, potpuno je jasno da osnovni simboli svake države jesu grb, zastava i himna. Grb i himna svake zemlje, naroda ili države pored toga što služe kao identifikacioni simboli treba i da pozitivno deluju na narodnu svest i osećanja. Kako bi se stvarno pravilno oblikovao osećaj nacionalne pripadnosti, konačno nacionalnog i državnog identiteta, kod izbora grba i himne mora da se vodi računa koje su i kakve ideje utkane u njih. Svaka slika, melodija i osećanje ima duhovnu pozadinu koja, naravno, deluje i ispod praga svesti.
Kako kaže sociolog kulture, dr Miloš Nemanjić, došlo je vreme da dobro razmislimo o svojoj istorijskoj identifikaciji. U najdubljem sloju kompleksa vrednosti nalaze se slike i simboli koji čine osnovne predstave jednog naroda. Nijedna evropska država, bez obzira na sve integracione procese, ne odriče se svojih temeljnih, kulturnih vrednosti i simbola koji naravno oličavaju te vrednosti. Pitanje državnih simbola ne može da bude ni plebiscitarno, ni isključivo pitanje eksperata, potrebno je objasniti njihov značaj i smisao i suštinu ovih simbola.
Spominjani su heraldičari. Heraldičari su naučnici koji se bave, na objektivan, naučni način pristupom državnom grbu, formirali su još pre par godina radnu grupu za državne simbole, u cilju analize aktuelne heraldičke situacije, kako bi se došlo do prvih državnih simbola koji će biti iznad dnevne politike i ideoloških zloupotreba.
Kako bismo pokazali da su sadašnji grb, zastava i himna istorijska i tradicionalna znamenja, treba napraviti ipak i mali istorijski osvrt na činjenicu nastajanja grba i himne obnovljene Kraljevine Srbije.
Početkom 20. veka Evropu su sačinjavale stare apsolutističke monarhije sa feudalnim poretkom i dobro razvijenom heraldikom.
Državni grbovi su se sastojali od krune vladara i hermelinskog ogrtača, koji inače zakrivljuje štit sa heraldičkim simbolima. Retko je koja monarhija do sredine 20. veka imala ustav, jer je vlada, naravno, posedovala neograničena ovlašćenja. Shodno tome, himne su imale dinastički, a ne narodni, karakter i najčešće su počinjale sa "Bože, čuvaj kralja" ili "cara", već prema tome ko je bio na čelu države.
Najveći borac za srpski državni grb u 19. veku bio je knez Miloš i posle silnih diplomatskih peripetija Kneževina Srbija je 1838. godine stekla zvaničan grb, ali do kraja 1872. godine nije imala himnu.
Posle pogibije kneza Mihaila, 29. maja 1868. godine, u Topčideru, na srpski presto je došao 14-godišnji Miloš Obrenović, četvrti knez srpski, sin Miloša. Njegovo punoletstvo je svečano proslavljeno 10. avgusta 1872. godine, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle ceremonije izveden je komad "Markova sablja", koju je po narudžbini napisao upravnik pozorišta Jovan Đorđević, inspirisan alegorijom Jovana Sterije Popovića "San Kraljevića Marka" iz 1848. godine. Na kraju komada se prema melodiji Slovenca Davorina Jenka, kapelana i kompozitora Narodnog pozorišta, pevala pesma bez naslova i od dve strofe, počinjala je sa "Bože pravde".
Posle ratova sa Turskom, 1876. i 1877. godine, 1878. godine Srbija je postala nezavisna kneževina, uvećana za 14,76% i sa četiri nova okruga – Niškim, Pirotskim, Vranjskim i Topličkim. Da bi predupredio finansijsku neizvesnost, knez Milan je na brzinu, bez krunisanja, jer dinastija Obrenović nije imala krunu, organizovao proglas kraljevine 22. februara 1882. godine u Narodnom pozorištu. Za himnu je uzeta završna pesma iz "Markove sablje", koja je izvedena za njegovo punoletstvo pre 10 godina. Tekst je nešto izmenjen, jer je Jovan Đorđević izbacio drugu strofu i dodao još tri – knez je postao kralj. Melodija je ostala bez promena i tako je nastala himna "Bože pravde".
Dakle, himna koju danas treba i zvanično ovim zakonom da usvojimo, napravljena je 1882. godine, s tom razlikom što umesto "srpskog kralja, srpski rod", stoji – "srpske zemlje, srpski rod", ali i to je pitanje vremena.
Nova Srbija će glasati i za ovaj zakon i za ove predloge državnih simbola, ali kada dođemo na vlast, verujte mi, bliži se dan da napravimo i ovu za nas suštinsku, a jednu tehničku izmenu, a to je da himnu vratimo u pređašnje stanje i da pevamo onako kako je i sada pevamo: "Bože, spasi srpskog kralja, srpski rod".
Što se grba tiče, ono što je potpuno jasno jeste zapravo da srpska istorija i tradicija ne mogu da počnu 1941. godine, pa čak ni 1904. godine, pa ni 1804. godine, nego od 13. veka, od Nemanjića.
Tri glavna srpska heraldička simbola jesu kraljevska kruna od krunisanja Stefana Prvovenčanog u Žiči na Spasovdan, 20. maja 1221. godine, zatim, dvoglavi srebrni beli orao na purpurnom crvenom polju i purpurni crveni štit sa srebrnim belim krstom i četiri slova "S", grb srpske despotovine, despota Stefana Lazarevića od 1402. godine.
Inače, dvoglavi orao bez krune se koristio samo za vreme nemačke okupacije, od 1941-1944. godine. Zato je na njeno mesto postavljena kruna Nemanjića, koja praktično od početka 13. veka jeste simbol srpske nezavisnosti.
Srbija kao jedna od najstarijih evropskih država, koja svoju državnost počinje početkom 7. veka, novim Ustavom od 2006. godine, povratila je svoja znamenja, koja je izgubila nekih šest decenija ranije.
Državne simbole u izvornom obliku, kako je i koleginica Milica Radović malopre rekla, nismo imali samo pod Turskom i pod komunizmom. Svaka sličnost je slučajna.
Član Ustava iz 2006. godine, član 7, jasno definiše državne simbole. Sadašnji grb je, inače, u upotrebi i pre referenduma o novom Ustavu, i to u vidu preporuke Vlade od 17. 08. 2004. godine, koja ipak nije imala obavezujući karakter. Znači, kao osnovni simboli jedne države, grb, zastava i himna, predloženi ovim zakonom, jesu nešto što odražava naše državne i nacionalne interese i odmah ću, naravno, najaviti da će Nova Srbija svakako glasati za ovaj zakon.
I tu se slažem sa koleginicom iz DSS, da se možda malo zakasnilo sa donošenjem ovog zakona, jer dok sam proučavala literaturu vezano za istorijat ovih državnih simbola, došla sam do interesantnog zaključka, odnosno na zvaničnom sajtu možete naći sajt republike Kosovo i njihove vlade, gde imate mogućnost da uđete u državni portal republike Kosovo i da odmah vidite kako izgleda njihov zakon o upotrebi državnih simbola Kosova.
Pored proglašenja lažne države Kosovo, pored donošenja Ustava, oni su odmah doneli zakon o upotrebi državnih simbola, a Srbiji je za to trebalo malo više vekova.
Nešto što mislim da, takođe, nije beznačajno jeste da je dobro što je danas ovaj tehnički sistem zakazao, možda je to sam božji promisao i da moramo da govorimo uspravno, stojeći, sa ove govornice. Znate, smatram krajnje nedopustivo da se o važnim državnim simbolima govori i obrazlaže sedeći. Ni u jednoj zemlji ovoga sveta o himni, zastavi i grbu ne možete govoriti tako što sedite u klupi, nešto listate i mrmljate, kao da govorite o nečemu što je tajno, a ne o nečemu što je najsvečanije i najznačajnije znamenje svake države.
Zatim, kod nas su se očigledno stvari otrgle kontroli, tako da, primetili smo, na Dan Vojske osoba u ulozi predsednika Srbije dolazi nonšalantno obučena, dok su vojnici u elitnim uniformama.
Na Dan državnosti osoba u ulozi premijera stiže sa kačketom, a konačno, kada treba da se ovde obrati predstavnik Vlade u vezi sa ovim zakonom o državnim simbolima, šalju nam ''gospodina ortopeda'', zaista, nemam ništa protiv da je reč bila o nekom zakonu o zdravstvu, šalju nam ''ortopeda'' u ulozi ministra za prostorno planiranje, koji pri tom o državnim simbolima govori tako što sedi. Priznaćete da je tako nešto nedopustivo i u to ime pročitaću vam nešto što bi možda bilo preporuka za navedenu trojicu, i ne samo za njih.
Dakle, tri najsvetija znamenja svake zemlje su zastava, grb i himna te zemlje. Po njima je zemlja prepoznatljiva celom svetu. Sa njima u rukama i na usnama, bezbroj neznanih i znanih rodoljuba diljem naše planete dali su svoje živote, ugradivši u temelje slobode svoje otadžbine. Zbog svega toga, zastava i himna koje simbolizuju tu borbu i tu zemlju, zavređuju poseban pijetet, posebnu pažnju i osobito poštovanje. Da bi se njima i konkretno pridao taj značaj, dužna pažnja…

Deset minuta je prošlo, gospođo Janković. Rekli ste da vas obavestim.

Nastaviću.
…u svim zemljama sveta je ustanovljen poseban ceremonijal, protokol, prilikom podizanja zastave zemlje. To je postao civilizacijski čin opštenarodnog patriotizma, koji u ljudima budi posebno ushićenje, ponos i osećaj pripadnosti jednoj zajednici, zajednici koja pre svega daje i gaji osećaj sigurnosti. Neretko, možemo videti gorostase ljudskog roda kako za vreme podizanja zastave i pevanja himne njihove otadžbine zaplaču. Tada i u takvoj prilici mogu da zaplaču samo heroji i patriote, tj. ljudi dostojni poštovanja i divljenja.
Da li možete da pretpostavite odakle čitam ovo što čitam? Reč je o "Poletarčevoj svesci". "Poletarčeva sveska", izviđačka organizacija je u pitanju, i sad poseban osvrt na ono što sam malopre rekla, znači, nedolično ponašanje ljudi koji nas predstavljaju u Vladi i koji su u ulozi predsednika je sledeće:
Za sve vreme pevanja himne stoji se u apsolutnom stavu mirno, što znači da se ne vrpolji, ne smeje, ne razgovara, ruke koje su uz telo ne pomeraju se. Zašto mora da se stoji? Pre svega, zato jer je to pitanje kulture, elementarnog obrazovanja i nivoa civilizacijskog razvoja. Takođe, kako će neko stajati kada se podiže zastava i peva himna svoje ili bilo koje druge zemlje, pa čak i kada se govori o njoj, to ja dodajem, stvar je stvar domaćeg vaspitanja, osnovnog reda, i što je važno naglasiti – poštovanje samog sebe, svoje otadžbine, predaka, kao i njihovog truda, žrtava, da bismo mi danas živeli u slobodi. Zašto smo imali potrebu i obavezu da sve napred navedeno istaknemo?
Ne tako davno, na javnim skupovima u našoj zemlji dešavale su se veoma neprijatne i degutantne stvari.
Za vreme intoniranja i pevanja naše himne zviždalo se, urlalo, sedelo, pušilo. Sve je to bilo više nego primitivno. Takođe se negira i potreba podizanja zastave i pevanja himne. To je velika sramota za naš narod i time se pokazuje svetu ko smo u stvari i šta smo, zapravo. Hvala Bogu, sada nakon dobijanja himne, koja jeste prava srpska himna, himna "Bože pravde", stanje se umnogome promenilo. Dobili smo simbole koji jesu i tradicionalno i istorijsko srpski. Sada, ostaje samo da se ponašamo u skladu sa državnim i nacionalnim interesima. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Ostalo je još pet minuta.

Dajem reč narodnom poslaniku Nadi Kolundžija, šefu Poslaničke grupe ZES.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa ZES će glasati za ovaj zakon o grbu, himni i zastavi. Srbija je u nekoliko prilika bila u situaciji da donese zakon i da utvrdi koji su joj državni simboli i sve te prilike je propustila. Godina 2006. je, da kažem, najnoviji datum kada je ta prilika ponovo pred Srbiju postavila, sada već, i obavezu da utvrdi svoje simbole.
Moram da kažem, sa jedne strane, da mi je zadovoljstvo što ovaj sastav Parlamenta i ova parlamentarna većina jeste stavila na dnevni red ovaj važan zakon. Istovremeno, želim da kažem da smo učinili sve kako bismo upravo o ovom zakonu, ceneći važnost državnih i nacionalnih simbola, želeli da i ova sednica i ova rasprava bude slika onoga što to treba da bude. Sa žaljenjem moram da konstatujem da su neki želeli da ovu temu pretvore u ono što smo videli poslednja dva dana.
Ustav je taj koji je odredio da se posebnim zakonom utvrđuje izgled i upotreba državnih i nacionalnih simbola. Ne želeći da ulazim u istorijske, heraldičke, tradicionalne i druge razloge zašto su ovi simboli ovakvi kakvi jesu i da li se svi oko toga slažemo, želim da kažem da je nama zadovoljstvo da se ovi simboli oslanjaju na tradiciju, što smatramo da jeste važno. Oni povezuju sadašnjost sa prošlošću, za šta, takođe, mislimo da je važno, iako postoje oni koji smatraju da su ovi simboli mogli da budu i drugačiji.
Verujemo onima koji su utvrdili na osnovu istorije, heraldičke nauke, da ovo jesu simboli koji na najbolji način predstavljaju ono što je tradicija srpske državnosti i zbog toga ćemo mi u danu za glasanje glasati za ovaj zakon, uvereni, naravno, da će se na ovaj način i budućnost oslanjati na ono što jeste tradicija i tradicionalne vrednosti, ali da ćemo u toj budućnosti, ne zaboravljajući ono što je tradicija, graditi jedno savremeno društvo, društvo koje će znati da prepoznaje šta jesu vrednosti modernih društava, a to je čovek i pojedinac i njegova prava.
Sigurna sam, naravno, da će se graditi i usvajanjem ovog zakona i utvrđivanjem pravila za korišćenje ovih simbola, jer bilo je izvesne sumnje, da tako kažem, da nećemo znati da poštujemo te simbole, mnogo puta smo do sada prekidali sopstvenu tradiciju i počinjali sve ispočetka. Mislim da je dobro da ovoga puta ne počinjemo kao da istorija počinje sa nama, već da se oslonimo na ono što jeste naša istorija i da ćemo graditi odnos poštovanja i uvažavanja prema onome što jesu državni simboli. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo Kolundžija.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)

Dajem reč narodnom poslaniku Miroslavu Petkoviću, sa liste prijavljenih kandidata.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na početku želim da kažem da ste lepo sredili ovu salu. Što ne radi elektronski sistem za glasanje i što nam mikrofoni na mestima sa kojih treba da govorimo ne rade to, očigledno, za vas nema veze. Imam predlog da na ovu govornicu ugradite dva retrovizora, mislim da za par miliona to možete da završite, tako da bismo videli da li ministar sedi ili stoji na svom mestu, jer mislim da je nepristojno da mu okrećemo leđa, a nezgodno mi je da govorim i da se okrećem, i da se na taj način obraćam.
Činjenica je, kako je koleginica Radović rekla, da je Srbija dobila svoje prve oblike državnosti još u sedmom veku, što je svakako svrstava u red najstarijih evropskih zemalja i zbog toga o ovoj temi treba govoriti sa uvažavanjem, dostojanstvom i velikim poštovanjem. Danas govorimo o osnovnim simbolima jedne zemlje. To su grb, zastava i himna, koje mora da poštuje svaki građanin države Srbije.
Srbija je svoja istorijska i tradicionalna znamenja povratila Ustavom iz 2006. godine. Hvala bogu da se to tada dogodilo, jer smo imali preporuku koja nije bila obavezujuća. Nismo imali simbole pod Turcima i pod komunistima, a nadam se da se to vreme nikada više neće vratiti, mada bi neki, koji sede u ovoj zgradi, očigledno to voleli.
Ovaj zakon treba da prati niz dokumenata koji će naknadno biti doneti i možda u njima treba ugraditi i pojedine odredbe – da naši državni funkcioneri u svojim kabinetima na zidu iza sebe drže grb države Srbije, a ne slike voljenog vođe. Takođe, zakon predviđa kako se upotrebljava zastava Republike Srbije, kako ona treba da izgleda, kada se koristi državna, kada narodna zastava, ali pogledajte na pojedinim institucijama u Republici Srbiji, pogotovo na školama u Srbiji kako nam izgledaju zastave. Ako nisu nove one bar moraju da budu čiste i moraju da budu postavljene na postolje koje bar pristojno izgleda.
Da je sreće da svaka kuća u Srbiji u svom dvorištu ima srpsku zastavu i da svoju decu od rođenja vaspitava kako se poštuje zastava i kako se poštuje himna njihove države.
Kada smo već kod himne, postoji zvanična verzija za koju se zna kako zvuči i zaista je nedopustivo da himnu izvode estradne zvezde, da na zvaničnim utakmicama Republike Srbije himnu koja se intonira pevaju operski pevači. Ništa nemam protiv umetničke slobode, ali zahtevam da se o tome povede računa, jer smo prošle nedelje imali priliku da sa distance čujemo himnu Srbije koja nije njena zvanična verzija. Zato vas molim, kada već raspravljamo o ovom zakonu i kada ćemo konačno zakonom utvrditi izgled i upotrebu grba, zastave i himne, da se sa dostojanstvom odnosimo prema ovim simbolima, jer mislim da to država Srbija i svi njeni građani potpuno zaslužuju. Hvala vam najlepše. (Aplauz.)

Reč ima gospodin Vlatko Ratković, pa gospodin Božidar Delić.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o simbolima države Srbije. Svaka država, bila ona republika, bila monarhija, ima svoje simbole, a to su grb, zastava i himna. Ako istoriografski posmatramo stvari od srednjeg veka naovamo, tek u doba nacionalnih revolucija u 19 veku, ova tri simbola postala su elementi identiteta svake države, počev od američke revolucije krajem 18. veka, francuske buržoaske revolucije i naročito u vreme stvaranje nacionalnih država u 19. veku.
Grb, zastava i himna su nešto što izražava identitet i suverenost države. S druge strane, grb, zastava i himna su izraz i kolektivnog pamćenja i jedne sublimirane tradicije. Tako je u svim savremenim državama. Dakle, nemamo državu koja izmišlja neke nove simbole, već se uvek oslanja na kontinuitet države, na njenu tradiciju, na njenu istoriju i na one vrednosti koje su bile ugrađene upravo u tu istoriju iz koje su nastale savremene države.
Kroz ove simbole, kroz zastavu, grb i himnu, predstavlja se Republika Srbija i izražava se pripadnost Republici Srbiji. Još jednom ću podsetiti da je pravni osnov za dosadašnju upotrebu ova tri simbola bila preporuka Narodne skupštine Republike Srbije i nakon nje zaključak Vlade Republike Srbije. Ustav ovom parlamentu nalaže obavezu da ovu materiju uradimo zakonom i to upravo činimo kroz ovaj zakon.
Podsetiću da ovaj zakon predviđa da se koristi veliki i mali grb, da se veliki grb koristi na predviđen način samo od strane državnih organa obrazovanih ustanova, to su Narodna skupština, predsednik Republike Srbije, Vlada Republike Srbije, Ustavni sud, Državna revizorska institucija i Zaštitnik građana.
Dakle, sve grane vlasti i zakonodavna i izvršna i sudska, a što je meni posebno zadovoljstvo, veliki grb koristi i ombudsman, odnosno zaštitnik građana i Državna revizorska institucija, kao nezavisni državni organi.
Nema nikakve dileme u pogledu, niti potrebe za raspravu oko naše trobojke, crveno, plavo, bele zastave. Ta državna i narodna zastava, a to ovaj zakon propisuje, u kojim prilikama i na koji način se koristi, kao i da je standardna državna zastava koju koriste predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine sasvim logično rešenje, s obzirom na to da i predsednik Republike i Skupština Srbije svoj suverenitet na najdirektniji način crpe iz volje građana Republike Srbije.
Simboli su veoma važni za jednu državu. Dakle, oni su simbol identiteta, simbol suverenosti. Mi smo se opredelili za ove tradicionalne simbole i oni izražavaju jedan državni kontinuitet, izražavaju spoj prošlosti i sadašnjosti.
Oni se koriste ne samo na državnim organima, neko je ovde od uvaženih prethodnih govornika govorio i o supranacionalnim organizacijama, kao što se naša zastava vijori u Njujorku, ispred zgrade UN.
Ispred Poslaničke grupe ZES mi ćemo glasati za ovaj zakon, ali želim da podsetim i na našu želju i na našu nameru da će svi zakoni koje ćemo doneti kasnije, i na ovoj sednici i u narednom periodu, biti u toj funkciji da se naša državna zastava vijori kao 28 ili 29 zastava zemalja EU. Zato vas pozivam da glasamo za ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz.)