Hvala, gospođo predsedavajuća.
Ja ću pokušati da u okviru ovih 20 minuta pređem ovih nekoliko zakona, od kojih su neki vrlo važni sistemski zakoni i da o svakome kažem barem ono što jeste problem i zbog čega građani treba da znaju šta je suština tog zakona.
Dakle, počeću od hemijskog oružja, koje je prvo po ovom redu koji je ovde uspostavljen. To je jeste jedna vrsta oružja čiji cilj jeste trovanje i onesposobljavanje neprijatelja, odnosno ljudi i kontaminacija terena, kao i trovanje stoke i biljaka. Problem Srbije i jeste kontaminacija terena, jer smo svi posle 1999. godine i bombardovanja od strane NATO došli u situaciju da je teritorija Srbije pokrivene radioaktivnim uranijumom, osiromašenim uranijumom 238.
Ono što je važno treba komentarisati javno, iako to nije način da se u ovoj zemlji govori, odnosno treba da pomenem da je pred italijanskim parlamentom bila rasprava o tome – zašto su se njihovi vojnici koji su bili u jednom delu KiM razboleli. Od tih 225 vojnika 47 ih je umrlo od karcinoma, a 25 dece vojnika koji su tada bili na teritoriji KiM, koje je gađano osiromašenim uranijumom, dobilo je decu sa nekakvim genetskim manama koje su direktne posledice ovog bombardovanja.
Nažalost, država Srbija o tome malo govori. Nažalost, mi o tome ovde kao Parlament ćutimo, a kada ovakav zakon dođe pred nas – mi treba da ga pretrčimo za dva minuta i 17 sekundi. Moram da kažem još jednu stvar.
Nismo samo mi tamo gađani ovim osiromašenim uranijumom, nego je ta municija sadržala – i kobalt, i cezijum, i radijum 226, i torijum i uranijum 235, što je sve štetno za ljudsko zdravlje i sve je to problem sa kojim se mi danas susrećemo, jer medicina kaže da mi praktično imamo ''epidemiju karcinoma na teritoriji Srbije, a naročito na teritoriji KiM''. To je, takođe, podatak iz medicine – da je jedna trećina tog osiromašenog uranijuma 238, koji čovek unosi udisanjem, brzo rastvorljiv i brzo odlazi iz organizma, dok dve trećine ostaje dugo u telu i postepena akumulacija daje visoke doze zračenja, što dovodi do bolesti. Ovaj uranijum ima još jednu neprijatnu osobinu da je jak jonizator, pa vrlo brzo počinje da deluje na energetsku vrednost ćelije i ćelija od toga počinje da se razboleva.
Država je tek 2005. godine počela malo ozbiljnije da se bavi ovom temom. Zapravo je te 2005, 2006. i 2007. godine tadašnji ministar Aleksandar Popović započeo aktivnost – dekontaminacije terena koji su stradali, a to su četiri teritorije u Srbiji. Skinut je prvi sloj zemlje i pohranjen je u Vinči, što je prilično neadekvatno, jer Vinča nema adekvatan način da prihvati radioaktivne elemente. S druge strane, trebalo je da se uradi sledeća serija – remedijacija zemljišta, da se zapravo na tim suspektnim lokacijama posade kulture koje imaju takva svojstva da izvlače radioaktivne čestice i da to talože u svoj koreni sistem. Takva kultura je ovas, naravno, ona posle žetve ne može da se koristi ni za ljudsku ni za stočnu upotrebu.
Ovo namerno govorim zbog toga što mnoge političke stranke, kao deo svog političkog programa imaju priče o tome da Srbija treba da uđe u NATO. Prosto malo da se podsetimo, da bi možda NATO malo bolje bombardovao Srbiju da je Srbija bila među njima.
Isto tako moram da kažem da je Zakon o sprovođenju Konvencije o zabrani hemijskog oružja od 2005. godine, odnosno u cilju primene ove konvencije je pripremljen i Predlog zakona 2007. godine, naravno, to je bila Vlada Vojislava Koštunice, i od 2007. godine se nalazi u proceduri i evo danas je, drage moje kolege i dragi građani Srbije, prvi put pred nama.
Srbija se inače ovim problemom bavi vrlo ozbiljno. Mi smo formirali i Centar ABHAO u Kruševcu. Imamo pri VMA mobilnu toksikološko-hemijsku ekipu i oni su tokom rata radili vrlo aktivno i vrlo požrtvovano, tako da je ta ekipa ima ne samo pasivnog znanja, nego je, nažalost, morala da bude vrlo aktivna i na terenu.
Zakon o hemikalijama je isto zanimljiv. Ovo je jedan set hemijskih zakona. Zakon o hemikalijama je zanimljiv, stoga što on ne utvrđuje celu ovu oblast, ne uređuje celu ovu oblast, nego samo reguliše stavljanje nekih hemikalija i hemijskih proizvoda na tržište, što je uopšte intencija evropskih zakona.
S druge strane, pitanje bezbednosti zdravlja ljudi na radu uređuje neki drugi zakon, drugo ministarstvo, kao i zaštitu životne sredine, što po meni, iz onoga što vidim u praksi, po čemu nam se ljudi najčešće obraćaju, tamo gde ima više nadležnosti, prosto ima problem sa sprovođenjem zakona.
Mi zaista imamo sada jedan problem, više puta je to ovde istaknuto, da sada o tome ne pričam, jer čini mi se da mi prolazi vreme, pošto o nekim vrlo važnim stvarima, kao što je upravljanje otpadom i ostalom neću stići da govorim, cilj je – uspostavljanje, održavanje i unapređenje jedinstvenog sistema hemikalija na tržište hemikalija i smanjenje njihovog štetnog uticaja na zdravlje ljudi.
Imamo pregledan i jasan način klasifikacije u zakonu, ali je naš problem što zakon predviđa osnivanje Agencije za hemikalije – to je ona slaba karika u lancu, jer za to treba mnogo sredstava i prostora, i ljudi, a i sredstava za edukaciju. Tako mi se čini da je ovaj zakon u ovom delu neprimenljiv. Mada sam ja prikupljala godinama novinske članke koji se odnose na razne probleme, pa sam tako skupila neke zanimljive stvari, koje su poslednjih nekoliko meseci bile u javnosti.
Ovde u nekim delovima Beograda, odnosno imamo Zvečansku ulicu, gde je, recimo, u magacinu, u skladištu preduzeća „Protekta“, dakle, sve je to u naseljima, u naseljenim mestima, pronađeno jako mnogo hemikalija koje nisu zaštićene. Imamo priču o „Heliosu“, da ne pričam mnogo o tome, jer se zaista plašim da vreme prolazi i da neću stići sve da kažem.
Seta ovih zakona o biocidnim sredstvima jeste zapravo set koji se može svrstati u hemikalije, iako se sami biocidi ne mogu svrstati u hemikalije. Gospodin Bortić je govorio mnogo o tome šta su biocidi. To su, dakle, prosto se bojim da me građani Srbije neće potpuno razumeti, da me neće neki poslanici razumeti, jer je to mnogo proizvoda koji se koriste – u domaćinstvima, naročito tamo gde su kupatila, gde su kuhinje, sredstva koja se koriste u bolnicama, u restoranima, u bazenima, u klima-uređajima, cevima, u preparatima za uklanjanje štetočina.
To je nešto što je deo našeg života i dobro je što se ovakav zakon nalazi pred nama, jer to je zakon koji reguliše jednu materiju koja je do sada bila potpuno neregulisana. Imali smo situaciju da se mnogo biocidnih sredstava nalazilo na tržištu, pa se onda naknadno zaključivalo da su štetni po zdravlje građana i po životnu sredinu, ali je vrlo komplikovano kada napravite štetu da tu štetu smanjite.
Zanimljivo je šta su ciljevi ovog zakona, zbog čega je on važan. Dakle, donošenjem ovog zakona štiti se zdravlje ljudi, životinja i životne sredine. On treba da omogući slobodan protok roba sa zemljama EU i drugih zemalja i da čini visoku konkurentnost naših proizvoda.
Vrlo je važno da ovaj set zakona bude usvojen jednovremeno zato što ovaj zakon kojim se uređuju hemikalije kada se stavi van snage zakon o prometu i proizvodnji otrovnih materija, koji delimično uređuje ovu oblast i biocidnih proizvoda, ostaće nepokrivena ova oblast. Zato je važno da se zakon o hemikalijama i biocidnim sredstvima donese istovremeno.
Dalje, zakon o jonizujućem i nejonizujućem zračenju – zbog čega je to zanimljiva tema građanima? Pre svega, svi koriste praktično i mobilne telefone i radio i TV aparate, u poslednje vreme su popularni i solarijumi, a ta oblast je zakonski potpuno nepokrivena, i lekari se baš ne služi uvek da li su solarijumi zdravi ili nisu zdravi i koliko negativno mogu da utiču na zdravlje ljudi. Dakle, to je ono praktično što svakog našeg građanina interesuje i zbog toga je važno da ovaj zakon bude pred nama.
Isto tako, govorim o nejonizujućem zračenju, problem je i to što se po Srbiji pojavilo jako mnogo baznih stanica mobilne telefonije. Takođe, postoje podeljena mišljenja o tome koliko one utiču na zdravlje ljudi i na zaštitu životne sredine, a moramo priznati da su one praktično postavljene neke u naseljima, a neke jako blizu naselja. Ova materija je danas neuređena zakonom, jer se jako mnogo ministarstava meša u nadležnost i daju dozvole za postavljanje baznih stanica. Ovaj zakon treba tu priču konačno da upristoji i da je reši.
Vrlo je važno reći da građani moraju da budu informisani po pitanju zračenja od nejonuzićih zračenja i da je popriličan zadatak na tome i ove skupštine i zbog toga treba da o tome govorimo.
Kada je u pitanju jonizujuće zračenje, ono je mnogo šire. Izvori jonizujućeg zračenja u Srbiji se koriste, otprilike, 80% u medicini, 15% u industriji, a samo 5% otpada na ostale delatnosti. Šta je to praktično govorila sam malo kroz ovaj prvi set o hemijskom oružju i govorila sam o četiri lokacije na teritoriji Srbije, bez KiM, to je Bratoselce, Borovac – Bujanovac, Reljan – Preševo i Pljačkovica – Vranje, koji su kontaminirani osiromašenim uranijumom, koji su tada 2005, 2006. i 2007. godine krenuli u dekontaminaciju tih terena.
Moram reći da je zanimljivo što je tri puta ovaj zakon bio u skupštinskoj proceduri, jedno vreme dok je gospodin Dulić bio predsednik Skupštine.
Da kažem još nekoliko stvari koje su zanimljive, vezano za ove zakone, koje se odnose na najobičniji život građana, to su medicinski aparati, jer 80% zračenja dolazi iz medicine, dakle, izloženi su i lekari i pacijenti i pravi je trenutak da se postavi pitanje kada će se i dokle će se koristiti rendgeni ovakvi kakvi jesu u Srbiji, mada moram da priznam da je poslednjih godina urađeno mnogo toga na zameni zastarele opreme u zdravstvu.
Sada imamo digitalne rendgene, ali ima još uvek mnogo rendgena stare generacije, to su polutalasni i četvoroventilni rendgen aparati.
Naravno, vrlo je važno reći mogućnosti i brzinu kojom će se ovo menjati, ali je isto tako važno pomenuti još jedan izvor zračenja, to su radioaktivni gromobrani. Znate da su do 2000. godine praktično na svim javnim objektima, školama, obdaništima, bolnicama, postavljani ovakvi gromobrani i da se tek 2000. godine došlo do toga kako utiču i počela je jedna velika akcija sklanjanja tih gromobrana, ali još uvek 1.300 objekata ima radioaktivne gromobrane. Ovaj zakon tu oblast pokriva delimično, u stvari pokriva je. Vrlo je važno postići rokove po kojima ove gromobrane treba što pre skloniti i u tom pravcu smo dali vrlo konkretne amandmane, za koje mislim da treba da se prihvate.
Mislim da je to ono što treba reći o ovome, a da sam imala više vremena imala bih jako mnogo konkretnih stvari da o tome govorim.
Sada bih malo da govorim o upravljanju otpadom, jer to je jedna tema koja je i te kako zanimljiva u Srbiji. To je jedan od najvećih ekoloških problema u Srbiji i mislim da o njemu treba govoriti mnogo više od ta nesretna dva minuta.
U Srbiji nemamo integrisane podatke o nastajanju, količini i načinu odlaganju otpada. Procena je da se na godišnjem nivou sakupi 2,2 miliona tona otpada, to uključuje i otpad iz domaćinstva, otprilike oko 63%, prosečan građanin Srbije godišnje generiše oko 290 kilograma otpada.
Zatim, imamo ono što je važno, neopasan industrijski otpad oko 20% i sve ono preko 17% je otpad iz zdravstvenih ustanova, klanični otpad, otpad iz naftnih bušotina u Vojvodini, građevinski otpad, dakle, otpad koji zaista može da predstavlja problem za zdravlje građana Srbije.
Sav taj otpad se odlaže na deponije, zvaničnih u Srbiji ima oko 180, međutim one nisu tehničke, ne zadovoljavaju tehničke uslove sanitarnih deponija, sem Vranja. Procena je da se otprilike dve trećine tog komunalnog otpada skupi po gradovima, dok jedna trećina otpada na sela i druga naselja, što znači da su sela i druga naselja ostavljena i prepuštena sebi, da prave divlje deponije i smetlišta širom Srbije. Mislim da to treba konačno da se reši.
Prema podacima projekta ''Plan upravljanja opasnim i medicinskim otpadom'', u Srbiji se godišnje proizvede između 230 hiljada i 460 hiljada tona opasnog industrijskog i medicinskog otpada, uključujući tu otpad na motorna ulja, mešane organsko-vodene emulzije i drugo. Od 40 hiljada tona medicinskog otpada, koji se u Srbiji godišnje stvori, petina je opasana po zdravlje ljudi. To su tretirane igle, špricevi, zavoj i gaze.
Treba reći da su to opasni otpadi za građane Srbije i za zdravlje životne sredine i građana Srbije, ali treba reći i da je poslednjih godina jako mnogo urađeno u tom pravcu, da su mnoge zdravstvene ustanove dobile kompletnu aparaturu za drobljenje i lomljenje ovih neiskorišćenih špriceva i da se onda pod takvim nekim okolnostima mogu stavljati na deponije koje se inače koriste za sve druge vrste otpada.
Do koje mere je to u Srbiji bilo prepušteno slučaju, poznat vam je slučaj iz medija, da su radioaktivni gromobrani nađeni na komunalnim otpadima. Dakle, da ne govorim o tome da su psi i mačke razvlačili sav ovaj otpad koji može da bude i te kako opasan za zdravlje Srbije.
Pomenula sam već Vinču sa dva skladišta za čvrsti i tečni radioaktivni otpad. Takođe, postoje i podzemni rezervoari za tečni radioaktivni otpad, ali umesto da pomognemo Vinči da se ovaj projekat skladištenja radioaktivnog otpada na neki način reši, mi smo joj praktično ukinuli plaćanje projekata, tako da i ono što je dobijala od države sada više neće imati prilike da dobija.
Godine 2003. Srbija je usvojila Nacionalnu strategiju upravljanja otpadom sa programom približavanja EU i sada dolazimo do čuvene teme reciklaže, teme koja je i te kako važna i o kojoj treba i te kako mnogo razgovarati, pogotovo što smo u ovom momentu imali priču, naročito poslednjih meseci, o tome da će oko pet hiljada automobila, po principu staro za novo, biti reciklirano u Srbiji.
Pošto je mnogo pitanja u tom pravcu, ostaje da nam ministar odgovori kako je došao do devet firmi koje mogu da rade reciklažu automobila, jer ih je 50 na broju, koliko ja znam, sve zadovoljavaju uslove, pošto rade pretpostavljam da zadovoljavaju uslove. Interesantno je da su se neke od ovih firmi javile da kažu da nisu učestvovale ni na kakvom konkursu, pa im nije poznato po kom kriterijumu su izabrane, tako da bi bilo dobro da čujemo i to.
Osim toga, imamo Nacionalnu strategiju koliko guma možemo da spalimo u cementarama, a pri tom imamo novih 25 hiljada guma, jer pet hiljada automobila puta pet guma je 25 hiljada novih guma, tako da je tema reciklaže, a pominje ministar, jako pažljivo pratim štampu, da će koncesije biti moguće u ovoj oblasti, pa prosto to ne vidim u zakonu i zanimljivo mi je da dobijemo nekoliko odgovora na ta pitanja, jer je javnost vrlo uznemirena tim ko će, recimo, spaljivati gume.
Mi kao Odbor za zaštitu životne sredine neprekidno iz Kosjerića dobijamo pritužbe građana, gospodin ministar je bio na terenu i zaključio da tamošnja cementara ne ispunjava sve uslove za spaljivanje guma.
Vrlo je važna ova oblast i vrlo je važno da se o ovome govori, jer imamo prilično zapuštenu životnu sredinu, odnosno stanje životne sredine je prilično alarmantno. Preko 400 ekoloških bombi je postavljeno u Srbiji.
Imam članak ovde koji je vrlo zanimljiv, koji govori koliko je, na kojim mestima i šta je sve skladišteno po gradovima Srbije. Pazite, po gradovima Srbije, ovo što je bilo sa "Dugom" samo je jedna od tih stvari.
Ovde ima zaista mnogo stvari koje su zanimljive i o kojima treba diskutovati.
Zato mi se čini da mi je oduzeto vreme i meni i drugim poslanicima da vrlo jasno i vrlo precizno govorimo o onim zakonima koji su i te kako važno, jer su sistemski zakoni, prvi zakoni u ovoj oblasti koja je potpuno neuređena, koja jako mnogo novca može da donese ovoj zemlji Srbiji, ali može da joj stvori jako mnogo problema ako se budemo olako odnosili prema svemu tome i ako budemo u ovo ušli grlom u jagode, kako inače imamo običaj da uradimo.
Imamo problem sa skladištenjem otpada, pa me interesuje skladištenje 5 hiljada automobila. Gde će oni biti skladišteni, pošto je naš manir u poslednje vreme, od kada imamo ovako nesposobnu Vladu, da prvo medijski pokrijemo neku kampanju, a onda gledamo šta nas je snašlo iza toga, jer postavljamo pitanje gde će da se skladišti 5 hiljada automobila koji će se pojaviti u jednom momentu, ili 100, ili 250, ili 700, koji će se jednog momenta pojaviti, a vi ste rekli koliko se ljudi prijavilo da hoće da učestvuje u ovom programu. Dakle, ko će skladištiti? Ko će raditi reciklažu limarije? Ko će raditi reciklažu guma? Ko će raditi reciklažu, recimo, sedišta i svega ostalog? To su zanimljiva pitanja za građane Srbije, naročito za one koji znaju da naša preduzeća nisu potpuno pripremljena za reciklažu, odnosno za nas je vrlo važno ne ono što se loži u tim firmama …
