Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, kada ste gostovali pre nekoliko dana u jutarnjem programu upravo ste govorili o ovim zakonima, govorili ste o ogromnom broju divljih deponija u Srbiji i o ogromnim sredstvima koja su potreba da bi se Srbija očistila. Pri tome ste verovano mislili na ovu PET ambalažu, i čini mi se da ste pomenuli sumu odnosno cifru od milijardu evra.
U Srbiji, svakako, može da se uradi mnogo više. Smatram da ćemo se kada se usvoje ova dva seta zakona i kada budu sprovedeni, približiti makar susednim, ako ne zemljama EU. Smatram da su ovi zakoni dobri, međutim, možda nisam u prošloj diskusiji dovoljno govorio o tome da smo gotovo u svakom zakonu imali intervencija kada je u pitanju vreme za koje ti zakoni treba da otpočnu da se primenjuju.
Recimo, kada je u pitanju zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, predviđeno je 18 meseci, a mi smo, recimo, u svojim amandmanima tražili da se to smanji na 12 meseci. Znamo da treba da se donese mnogo podzakonskih akata, ali ako je Evropska unija dala rok od 12 meseci svojoj industriji da se prilagodi ovom zakonu, ili ako su Hrvati dali rok od samo četiri meseca, smatramo da je dovoljno 12 meseci, bez obzira na to što to znači da će Ministarstvo morati mnogo da radi, ali 18 meseci je suviše dug period.
Ako imamo situaciju da od Beograda do juga Srbije uz naše puteve postoje hiljade raznih deponija plastike, PET ambalaže, ako na našim rekama tamo gde matica gubi snagu vidite hiljade kvadratnih metara pokrivene plastikom ili, kako reče direktor jedne od ovih hidroelektrana, na proleće svake godine čak 6.000 kubnih metara plastike mora da se skloni da bi elektrana mogla da radi, znači, nemamo puno vremena, kasnimo mnogo za svojim susedima.
Naša industrija treba da se prilagođava. Smatram da i Ministarstvo treba da iskoristi sve svoje potencijale i da u što kraćem vremenu obezbedi da se donesu podzakonski akti, ali, isto tako, i da počnu da se primenjuju ovi zakoni.
Smatramo da taj princip koji važi u Evropi, "zagađivač plaća", treba da bude sproveden svakako i u Srbiji, jer u Srbiji je do sada bilo da plaća građanin; kada je u pitanju ambalažni otpad i bilo koji drugi, opterećene su komunalne organizacije, lokalne samouprave. Smatramo da ipak treba da budu opterećeni i oni koji od toga imaju profit.
Znamo da postoje pritisci nekih velikih proizvođača koji koriste PET ambalažu, nije bitno da li je to „Koka - kola“, „Knjaz Miloš“ ili neko drugi.
Ovde se govorilo o depozitnom sistemu. U Evropi postoji više sistema, međutim, depozitni sistem se ipak pokazao kao dobar sistem. To je sistem koji obezbeđuje da, slično kao i kod povratne ambalaže, staklene ili neke druge, građani budu zainteresovani da prikupljaju tu ambalažu, ako znaju da će za nju dobiti određena sredstva. Tu se postavlja i ono drugo: ako se neko već razbacuje, kupio je određenu ambalažu, odnosno koristio je, da li je to „koka - kola“, da li je to kisela voda, nije bitno, i bacio je, pojaviće se neki drugi građanin koji će predati i koji ima interes da sakuplja tu ambalažu.
Kada je u Nemačkoj ovoga leta bila jedna velika manifestacija, Nemci inače konzumiraju mnogo piva, bilo je mnogo onih koji su bacili te čaše u kojima je točeno pivo, ali svakog jutra je sve bilo čisto jer je bio veliki broj onih koji su to sakupljali, jer je ta kaucija po jedinici, odnosno jednom komadu bila vrlo visoka.
To je nešto o čemu Ministarstvo treba da povede računa, da jednostavno kroz taj depozitni sistem, kroz neku kauciju koju će odrediti za PET ambalažu, zainteresuje građane da je prikupljaju, kako one koji je koriste u domaćinstvu, tako i one koji bi je prikupljali kada je pronađu na bilo kom mestu.
Malopre sam već napomenuo da je to moglo da se uradi u Hrvatskoj. Znam da je jedna opština u Srbiji već nekoliko godina po pitanju zaštite životne sredine u Evropi. To je opština Kikinda. To je jedina opština za koju znam da je razmišljala o uvođenju ekoloških policajaca, u vreme dok je gospodin Blažić bio predsednik opštine. Prolazeći kroz tu opštinu i kroz sva njena sela nisam video nijednu divlju deponiju. Mi želimo takvu Srbiju, želimo Srbiju koja je lepa, što kažu, data od Boga i od prirode, a samo smo mi ti koji smo je učinili ovakvom kakva je ona danas.
Što se nas tiče, podržavamo ove zakone, ali smatramo da treba ipak da se povede malo računa kada je u pitanju zakon o jonizujućem zračenju. Neprihvatljivo mi je da nešto tek za deset godina u Srbiji treba da se sprovede; svi ti rokovi treba da budu skraćeni, možda ne onako kako smo mi predložili, ali da ne kasnimo puno za evropskim državama.
Znamo da u Srbiji postoje neke prljave tehnologije. Nismo za to da se gase radna mesta, ali smo za to, kao što ste i vi rekli, da uvedemo neke napredne tehnologije, koje se tek uvode u razvijenim zemljama, da napravimo jedan korak više. Govori se o onim palionicama smeća. One se u Evropi zatvaraju; tamo se sada sprovode valjda neki novi postupci mineralizacije otpada. Ne smemo da dozvolimo da nama ubacuju ono što kod sebe zatvaraju, ili da dozvolimo da naše organizacije, naši ljudi to rade ovde u Srbiji. Treba insistirati da ono što je najbolje u Evropi, kada je u pitanju ekologija, odmah uvedemo u Srbiju.
I po ovome pitanju, pogotovo ukoliko neke od ovih naših amandmana usvojite, imaćete našu podršku za ove zakone.

Zahvaljujem, gospodine Deliću. Dajem reč narodnom poslaniku dr Gabor Lodiju.

Gospođo predsednice, gospođo potpredsednice, gospodine ministre i saradnici ministra, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, juče je počela načelna rasprava o setu zakona o ekologiji. Čuli smo dosta stvari o tome da imamo zakonsku, pre svega ustavnu, osnovu za donošenje ovih zakona. Čuli smo koji su razlozi za donošenje ovih zakona. Mogao bih da vam kažem, kao lekar radiolog, nekako sam se vezao, pre svega, za ovaj Predlog zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja i o nuklearnoj sigurnosti.
Naime, ono što je bilo juče interesantno, govorili smo o razlozima – pre svega, da to bude harmonizacija naših zakona sa zakonima EU, i ubacili smo jedan pojam, jedno regulatorno telo koje se zove agencija, koja je nešto novo u našoj državi. Inače, što se tiče ove agencije, ovde je navedeno da ona samostalno sprovodi ovaj zakon, u skladu sa preporukama Međunarodne agencije za nuklearnu energiju.
Nekoliko puta smo danas čuli da 80% ukupnog jonizujućeg zračenja dolazi od strane medicinskih stručnjaka. To je rendgen dijagnostika, to je radiološka terapija i to su, pre svega, radiološka ispitivanja. Malopre sam rekao da sam mislio da kažem nekoliko dobrih stvari što se tiče samih pacijenata i mojih kolega i koleginica koji rade u ovim prostorijama gde imamo jonizujuće zračenje.
Rad agencije, kao što sam malopre rekao, sigurno će poboljšati uslove rada svih naših kolega i zaštititi naše pacijente. Zakon predviđa da objekti u kojima ćemo raditi razne preglede i gde imamo otvorene jonizujuće zrake moraju da budu adekvatni i u skladu sa propisima; da lica koja rade u ovim uslovima moraju da budu obezbeđena od jonizujućeg zračenja, sa adekvatnom zaštitom i sa mernim instrumentima koji će da dijagnostikuju ovo zračenje; radnici moraju da imaju adekvatnu stručnu spremu; ova agencija će da izda licencu da bi ovaj rad mogao da se odvija.
Sem ovoga, agencija će da odredi odgovorno lice koje će biti dužno da nadgleda rad samih stručnjaka koji rade u ovim prostorijama, da brine o sprovođenju lične dozimetrijske kontrole i nabavci zaštitnih sredstava, sprovođenju zdravstvene kontrole nad profesionalno izloženim licima i stručnom osposobljavanju zaposlenih za sprovođenje mera zaštite.
Sem toga, biću slobodan da citiram član 43. ovog predloga zakona, gde piše da radijacione delatnosti i nuklearne aktivnosti u medicini mogu da se obavljaju na propisan način, ako doktor medicine odgovarajuće specijalnosti izvrši procenu medicinske opravdanosti i odobri dijagnostički ili terapijski postupak uz sprovođenje principa i mera zaštite od jonizujućih zračenja.
Članom 45. se zabranjuje sistematsko rendgensko snimanje stanovništva, sem ako to, uz saglasnost agencije koju sam malopre naveo, od određenog ministarstva koje će da sprovodi zdravstvenu zaštitu na teritoriji naše države ne bude propisano.
Na kraju, hteo bih da čestitam vašim saradnicima, gospodine ministre, koji su radili neke predloge zakona nekoliko godina. Kao član skupštinskog Odbora za ekologiju voleo bih da poželim agenciji i licima koja će da budu odgovorna za zaštitu od jonizujućeg zračenja dobru koordinaciju.
Dobio sam jedan pregled, koji na osnovu ovog izgleda možda liči na umrlicu, i ovde piše – sklopi u mraku. To su naši rendgen aparati koji se i dan-danas, nažalost, koriste u dijagnostici u Srbiji. Ako neko to bude pažljivo pogledao, od Vojvodine do gradova i domova zdravlja na krajnjem jugu imamo takve aparate, koji ugrožavaju zdravlje svih naših rendgen tehničara, a i naših pacijenata.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na početku ću citirati nešto što je rekao filozof Zenon, koji je živeo od 335. do 264. godine pre nove ere – da je cilj života živeti u saglasnosti, harmoniji sa prirodom.
Mislim da ta izjava sama za sebe govori i da ona u značajnoj meri govori i o značaju onoga što je na dnevnom redu.
Svi ćemo se složiti da je ovaj set ekoloških zakona bilo nužno staviti još mnogo ranije na dnevni red Skupštine. Podsetiću vas da je poslanička grupa DSS zajedno sa još nekim poslaničkim grupama pre nekoliko meseci podnela tu inicijativu. Čak je odgovarajuća sednica i bila zakazana, međutim, na intervenciju Vlade te tačke su povučene sa dnevnog reda i sednica je otkazana.
Mislim da razlozi za usvajanje paketa ekoloških zakona prevazilaze ovo što je vladajuća većina navela kao osnovnu motivaciju za njihovo usvajanje, a to je pitanje evropskih integracija.
Mislim da se, zapravo, glavni dobitak i za državu i za građane ogleda upravo u tome da će niz oblasti iz života biti sistemski uređen na jedan način koji će omogućiti kontinuirano i stabilno sprečavanje zagađenja životne sredine, čime će se omogućiti revitalizacija određenih njenih delova.
To svakako dugujemo kako sadašnjoj, tako i nekim budućim generacijama, jer je to već sada slučaj, a to će posebno biti slučaj u budućnosti, da će zdrava životna sredina i čista voda biti strateški resursi, možda i značajniji nego što su nafta i gas danas.
Mnogi od predloženih zakona po svojoj prirodi zavređuju detaljnu i posebnu analizu, pa stoga smatramo nelogičnim ovakvo spajanje ovolikog broja predloženih zakona, doduše u dva paketa, ali iako Vlada smatra da će uštedeti koji sat rasprave ovim spajanjem, mislim da to neće ove zakonske predloge učiniti kvalitetnijim.
S obzirom na to da vreme koje je na raspolaganju mojoj poslaničkoj grupi to ne dopušta, osvrnuću se samo na Predlog zakona o upravljanju otpadom i pokušaću da iznesem nekoliko činjenica vezanih za upravljanje medicinskim i farmaceutskim otpadom. To, svakako, ne spada samo u domen rada Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja, već blisko korespondira i sa nadležnostima Ministarstva zdravlja.
Trenutna situacija u Srbiji je da se godišnje proizvede oko 40.000 tona medicinskog otpada. Ako se to uporedi sa drugim zemljama u okruženju, to i nije mnogo. Svojevremeno je i ministar zdravlja gospodin Milosavljević rekao da nije problem u samoj količini medicinskog otpada koji se stvori, već u načinu na koji se upravlja tim otpadom. Pretpostavljam da je mislio da značajan deo tog otpada završava na komunalnim deponijama, da se jedna petina direktno baca u kontejnere. Kada se uzme u obzir da od tih 40.000 tona oko osam hiljada tona predstavlja infektivni, odnosno opasni otpad, to je činjenica koja zabrinjava. Infektivni otpad podrazumeva krv, ostatke tkiva, gaze, zavoje, oštre objekte, kao što su skalpeli i igle itd.
Naravno, moramo biti objektivni i reći da su u poslednje vreme veliki klinički centri i pojedine opšte bolnice u Srbiji dobile odgovarajuću aparaturu za sterilizaciju i mlevenje medicinskog otpada, čime se on prevodi u neopasan, odnosno bezopasan.
Pored normativnog uređenja, od ključnog je značaja i osposobljavanje osoblja da kvalitetno vrši trijažu, odnosno odvajanje, pakovanje i sterilizaciju otpada u zdravstvenim ustanovama.
Takođe, značajni su i tehnički uslovi koji se stavljaju na raspolaganje osoblju, posebno kada se radi o infektivnom medicinskom otpadu, koji je opasan kako za samo osoblje, tako i za ljude koju skupljaju sekundarne sirovine po otpadima.
Mislim, takođe, da je sve ovo ukazalo da je od ključnog značaja standardizacija procedure upravljanja otpadom od njegovog nastanka do njegovog odlaganja, odnosno uništenja. U Evropi postoji jedna vrsta kodizacije, dakle, otpad ima svoju kodizaciju od šest cifara, pri čemu svaka cifra govori o vrsti, podvrsti, poreklu otpada i tako dalje, a u SAD se čak izdaje jedna vrsta sertifikata o uništenju, koji sadrži precizne podatke o vremenu i mestu uništenja otpada, tako da je moguće pratiti ceo ciklus.
Poslanička grupa DSS smatra da je ovu temu potrebno pažljivije analizirati i urediti kako bi se izbeglo ne samo zagađenje okoline, već i opasnost od eventualnih zaraza zbog načina odlaganja medicinskog otpada. Naša poslanička grupa je u tom smislu podnela niz veoma kvalitetnih amandmana i mi apelujemo na ministra i na vladajuću većinu da te amandmane pažljivo sagledaju i da prihvate neke od njih, jer će oni zaista učiniti ove zakonske predloge kvalitetnijim.
Rekao bih samo još jednu stvar na kraju, pošto je bilo reči generalno o upravljanju otpadom. Mislim da su tu stimulativne mere zapravo veoma važne, jer to može biti finansijski veoma isplativ posao, pogotovo kada se radi o pitanju reciklaže. Inače, samo da kažem podatak do koga sam došao: u Srbiji se oko 8% otpada reciklira, dok je u Hrvatskoj, koja je u našem susedstvu, to slučaj sa 30 - 40% otpada.
Svakako, još jednom izražavam žaljenje što su svi ovi zakonski predlozi spojeni u dva paketa, jer oni zaista zaslužuju mnogo veću pažnju svih nas.

Zahvaljujem, kolega Laziću. Dajem reč narodnom poslaniku Miroslavu Marinkoviću.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, mogu pre svega da kažem da mi je veliko zadovoljstvo što je ovaj set zakona došao na red na raspravu u skupštinsku proceduru zato što se radi o zakonima koji kvalitativno i civilizacijski u velikoj meri znače realan napredak jedne države. Skloni tome da svoju zemlju smatramo najlepšom i najboljom i život u njoj najkvalitetnijim, moramo biti spremni da donesemo i zakonsku legislativu koja će pružiti realnu potporu ovakvim htenjima.
Što se tiče ovih zakona, sam Zakon o zaštiti životne sredine načelno je rešio u velikoj meri problematiku kojom se i bavi, međutim, prateći zakoni koji su neophodni u rešavanju ove problematike su takođe od vrlo velikog značaja.
Ono što bih posebno hteo da naglasim jeste da usklađivanje sa evropskom legislativom ne znači da mi treba da učinimo nešto nekome, nego da treba usklađivanjem sa zakonima evropskog karaktera, koji važe i u drugim evropskim zemljama, da stvorimo što bolji život u našoj zemlji. Znači, radeći na sebi, praktično braneći sebe od sebe, poboljšaćemo kvalitet života.
Posebno bih se osvrnuo na zakon o upravljanju otpadom zato što smatram da je već 2003. godine postavljena neka osnova kojom smo mi definisali, determinisali način na koji ćemo u budućnosti strateški upravljati ovom materijom, međutim, donošenjem ovih zakona detaljno će se regulisati na nivou lokalne samouprave, što je ključna stvar, jer ukoliko jedan zakon ne bude imao kvalitetnu implementaciju u najosnovnijoj jedinici upravljanja, neće imati ni priliku da pokaže svoje efekte. Znači, činjenica je da će donošenjem ciljeva na nivou lokalne samouprave, programa upravljanja, sakupljanja i razvrstavanja otpada, transporta i, na kraju, ono što je ključno u ovom zakonu, a to je reciklaža, kojom se moramo ozbiljno baviti, svi segmenti društva imati prilike da u njemu učestvuju, kako bismo, kažem još jedanput, zaštitili sebe od sebe.
Smatram da vreme implementacije za ovakav zakon treba da bude razumno, znači, ni prekratko ni predugo, zato što se prolongiranjem obaveza koje jedan svestan član društva treba da ima ne dobija ništa, samo se produžava neka loša navika kojom se u velikoj meri pogoršava ono što već imamo.
I ja lično ću za ove zakone glasati. Smatram da ne postoji nijedan razlog da i ostali poslanici ne glasaju za nešto što je civilizacijskog karaktera i za nešto što će pružiti šansu da, kao što sam na početku rekao, našu zemlju, koja je stvarno lepa učinimo, prirodno lepom i da je sačuvamo od samih sebe. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Marinkoviću. Dajem reč narodnom poslaniku prof. dr Mileti Poskurici.

Dame i gospodo, uvaženo predsedništvo, samo bih vas molio da eventualno imam predstavu o vremenu da mi kažete koliko je to još preostalo, da bih koncipirao govor.
Pretežno ću se osvrnuti na zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, budući da se zbog ukupno raspoloživog vremena, a činjenica je da smo objedinili dosta obimnu pravnu materiju, ne možemo posvetiti detaljima u svemu tome.
Osvrnuću se na zamerke koje sam pripremajući se za ovu sednicu saznao od ljudi koji su kompetentni u struci o kojoj se radi, dakle, od profesora atomske fizike na fakultetu za fiziku, doktora nuklearne medicine koji se bave time, dakle ljudi koji bi imali šta da kažu o ovom zakonu i o nekim njegovim segmentima.
U samoj, da ne kažem preambuli jer nije ustav, ali u uvodnom članu 3, gde se rešava nomenklatura pravnih normi koje se u zakonu koriste, vidi se odsustvo potrebe da se možda detaljnije definišu neki pojmovi, poput izvora, gde se kaže da su to materije, uređaji i objekti. Mogli su malo taksativnije da se pobroje, ako ni zbog čega drugog, ono bar zato da bi se znalo sutra kada inspektor po nalogu, propisima i podzakonskim aktima koje dobije od svemoćne agencije, koja je očito u centru ovog zakona, centru pažnje podnosioca zakona, pa da zna gde će da krene, šta će da traži, šta da meri, gde da meri, koga da kažnjava...
Ne mislim samo na globalna merenja i praćenja, nego i na konkretne situacije koje se mogu u radu jednog inspektora dogoditi, pa, bogami, i s obzirom na vrlo drakonske mere koje, vidimo, idu i do milion i po ili tri miliona dinara, piše za pravno lice, ali o tom potom. Kada se malo temeljnije pogleda, odgovaraće tu i neki preduzetnik koji se prihvati ćoravog posla da nešto dovede u red, da mu se slučajno u nekom materijalu nađe neki kontaminirani predmet, nešto što može da emituje jonizujuće zračenje, da mu neko poturi, ubaci, podmetne i tako dalje. Sve je to moguće i zato je zakon trebalo malo temeljnije da se prihvati razrešavanja i takvih pitanja, bar kroz pitanje nadzora i kontrole.
Pomenuo sam da agencija nama predstavlja trn u oku, to je umnožavanje administracije; gasimo ministarstvo, otvaramo agencije, naravno da to ne može biti tako pitko. One po pravilu preuzimaju posao ministarstva; u ministarstvu je previše zaposlenih, a onda Vlada pravi agenciju. Kakva struktura, koliko ljudi u agenciji, ko će da uđe, ništa se od toga ne zna. Vlada ima apsolutno pravo da kroji agenciju kako hoće, po njenoj volji i po njenom stavu.
Rezultate o tome šta nađu na terenu, ispostave koje mere stepen ozračenosti i izloženosti... Da ne govorim o tome da ovde uopšte nije definisano, recimo, nisu obrađene i date norme, uvek sa efektivnom dozom izloženosti zračenju profesionalno zaduženih osoba da nešto rade, radnika u zdravstvu ili onih koji rade u proizvodnji medicinskog radioaktivnog materijala. Mora se znati koliko će biti njihova ozračenost u nekom vremenu, apsorbovana doza. Zašto bismo čekali da to ide u pravilnik, zašto bi nam pravilnik bio stariji od zakona, što da u zakonu ne stoji kao i u drugim zemljama: toliko i toliko za pet godina, toliko i toliko unutar jedne godine može biti kumulativna doza? Zašto bismo to sve ostavili agenciji? Ko će da radi u toj agenciji, ko će to da propiše? Zašto to nije napisano? Trebalo je nekim amandmanima da to popravljamo, ali to bi bila velika intervencija.
Zašto se ne bi stavilo da u sastav agencije moraju ući ljudi, recimo, koji imaju toliko i toliko iskustva? Vi ste kasnije već dali neke norme - tri godine radnog iskustva na poslovima merenja i kontrole kvaliteta sprovođenja mera.
Znači, oni koji se razumeju u merenje radioaktivnosti u uzorcima iz životne sredine, oni koji imaju iskustva u vezi sa merenjem radi procene nivoa izlaganja, projektovanja mera zaštite, takvi ljudi treba da su u agenciji. Oni će donositi normativna akta koja će neko drugi da sprovodi, po njima kažnjava, ali manje-više kažnjava, nego nam čini sigurnu ili nesigurnu sredinu. Potpuna abolicija onoga što smo dobili od NATO pakta.
Vlada i nadležna ministarstva preduzela su da nešto urade sa tim otpadom, da ga sklone, ali moramo jasno reći da smo žestoko pogođeni radioaktivnim materijalom. Nikada nikome to nećemo oprostiti. Trebalo bi u tome da nam pomognu i kreditnim linijama, da se spasavamo, a ne da sada vode iz nama neznanih izvora evidencije koliko nam je ljudi od maligniteta bolesno u Srbiji, koliko je bolesne dece, koliko su nam uska grla određena za hemioterapiju, za zračenje itd.
To su uska grla našeg zdravstva. Nekada je to bila koronarna bolest, ona je i dalje uska, ovo je drugo usko grlo u Srbiji. Nema u generalnom planu Ministarstva zdravlja kako će da reši taj problem, koliko košta lečenje. Gde su krediti te vrste, da pokušaju moralno da se izvade iz problema u koji su nas ubacili, jer su detaširali svoj otpad na nas Srbe u "Milosrdnom anđelu". Dakle, to treba otvoreno reći. Ne razumem potrebu da se ministar pokriva, pere od činjenice da nam je urađeno zlo i da gajimo dobre odnose. Gajimo odnose kakve moramo, a recimo istinu kakva jeste.
Poseban problem je i agencija. Sve može agencija. Dvadeset tačaka šta sve agencija može. Gle čuda, agencija može i da donosi program dopunske obuke za profesionalno izložena lica i lica odgovorna za sprovođenje mera zaštite, koje i inače treba da vrše tzv. pravna lica, u koja spada i agencija.
Pazite, agencija donosi nekakve kriterijume kako će neko nekoga da obučava. Pri tome, u zadnjem stavu kradom provlači: taj isti posao može, osim pravnog lica, da radi agencija. Da bi ga radila agencija, ona mora da ima i nastavnike, i profesore, i tablu, i kredu i moderne tehnologije komunikacije, videobimove, savremenu nastavu, interaktivnu itd., sve nekakve izmišljotine, ali to postaje nastavna baza.
Agencija dobija pravo na bilten specijalne vrste gde će da objavi svoje rezultate merenja i istraživanja. Koji je to časopis, koji mu je impakt faktor, ko će u njemu da piše, koji zaposleni u agenciji će tu da se obrati, onaj što je merio tamo u Kosovskoj Mitrovici? Valjda neće on da se pojavi u prestižnom časopisu, i da li je uopšte prestižan i ko će da ga plaća? Je l' nemamo druge časopise, biltene u kojima to može da se objavi? Zašto to mora biti poseban list, da štampamo, jer će to biti ranga i nivoa interne upotrebe? Ovako ste stavili kao da je časopis od nekog prestižnog značaja.
Imamo primedbe na član 22. stav 3. Razmišljali smo da damo amandman, a nismo, ne znamo ni sami kako zakon popraviti u tolikoj meri, da brišemo nadležnost agencije da pravi škole za obuku. Neka se bavi čime je i predvidela Vlada, to je njeno telo, ispostava – kontroliše, prati, sprovodi i izdaje silne dozvole.
Kad pogledate šta sve izdaje jedna agencija, da oduzme i da izda, to su tri vrste licenci. To su dve vrste inspektora i dve vrste ministarstava. Zašto u zakonu nije stavljeno koji će to ministar biti, koje je to ministarstvo za zaštitu od jonizujućeg zračenja, da li je to Ministarstvo zdravlja? Da napišemo srpski: Ministarstvo zdravlja. Za poslove nuklearne sigurnosti i upravljanje otpadom – ministarstvo nadležno za … Recite kako se zove to ministarstvo – ekologije, životne sredine, nauke i tehnologije? Recimo, u Hrvatskoj to sve radi Ministarstvo zdravlja. Zna se koje ministarstvo.
Zašto bismo mi ostavljali u zakonu nerešeno koje će ministarstvo biti nadležno? Recimo ime i prezime ministarstva i stvar je jasna. Ne vidim zašto je to bilo tako, valjda da se naknadno dogovore u Vladi koje će ministarstvo da preuzme, da li će time da uposli nekog, da ga ne otpusti. Ne mogu da idem toliko daleko u percepciji događaja rešavanja viška zaposlenih u ministarstvima i u Vladi, ali ima pravo čovek, kad čuje kako se Vlada domunđava kako da reši ovu krizu, sada ćemo da prebacimo ljude na taj i taj posao.
Inspekcijski nadzor. Kako ćemo u vojsci i policiji da vršimo inspekcijski nadzor, a ima izvora takvog zračenja? Da li će tu biti civilni inspektori? Kako zovemo ove druge iz ministarstva - civilni. Da li oni imaju inspektore koji su inače bili kompetentni da to rade u vojsci i policiji do sada? Zar to neće biti ti isti inspektori koji će moći da proprate i neke akcidente i dislokaciju izvesnih uređaja koji emituju jonizovano zračenje? Ne možemo pustiti civilnog inspektora, ako uopšte ima više tajni kod Šutanovca, da ide da se šeta, da juri radare, da juri druge uređaje. Zašto ta nadležnost nije data vojnim organima? Zašto toliko otvaranje, otkrivanje? Ne znam u čemu je problem što je to nekada bila nadležnost inspekcijskih službi. Konačno, to misle ljudi koji su zakon gledali i u samom Ministarstvu odbrane. Oni valjda vama ne smeju to da kažu, ili nisu uključeni u ovo. Misle da bi bilo logičnije da se ta nadležnost poveri inspektorima Ministarstva odbrane, odnosno MUP-a.
Pitanje je da li ćemo da pišemo amandman, da pokušamo to da ispravimo. Vi niste napravili konsultacije sa Šutanovcem, ne smete da ga pitate, posvađaćete se međusobno. Kakva šteta, bili bi izbori. Možda ne bismo imali problem ovakve vrste. Zamislite, žena inspektor pođe na neku planinu da traži tamo radar, da li zrači, da nešto meri, u kojim prilikama, kad sme da uđe itd? Moglo je tu zaista nešto da se odradi.
Prava je pikanterija kad uređujete kaznene mere, da se valjda natera neko da to poštuje, član 84. tačka 16) – kazniće se kaznom od milion i po do tri miliona dinara pravno lice ako ne uradi to i to, pa između ostalog: "ako vrši delatnost prometa izvora jonizujućih zračenja, bez licence za obavljanje prometa". Član 65. kaže – delatnost prometa vrši pravno lice ili preduzetnik. U članu 84. se ne pominje preduzetnik. Znači, već je neko izbačen iz igre. Ili neće moći preduzetnik da vrši promet, moći će samo pravno lice, ili neće biti kažnjen ako je preduzetnik, jer kažnjava se samo pravno lice, kako ovde stoji.
Kaže: vrši taj i taj, koji ima licencu za obavljanje delatnosti prometa. Uz tu licencu mu treba i dozvola. To je član 66. Odmah vidite da će agencija izdati dozvolu nekome ko može da vrši promet za nekoga ko ima licencu za obavljanje radijacijske delatnosti.
Kad pogledate član 29, na koji se odnosi, vidite da onaj ko će se baviti prometom mora da ima dve licence: jedna je za promet, a jedna je za radijacijsku delatnost. I tu će agencija lepo da uzme pare, sklopiće se uslovi kakve bude neko zaposlen u agenciji, ne znamo ko, po profilu, po broju, a da li će biti više stručnjaka ili više administracije, da li više ekonomista, pravnika, inspektora, nego profesora univerziteta koji su kompetentni da ovu stvar razumeju, da tačno i jasno govore kakve će mere biti projektovane za nuklearne objekte? Ima još mnogo drugih pitanja koja bi se sasvim prirodno otvorila kada je o ovoj temi reč.
Recimo, granice za sadržaj radionukleida propisaće agencija. Zašto ih ne stavimo u zakon? Agencija može da menja svake godine, da nešto propisuje. Zašto ne stavimo u zakon, temeljnije je? Jer, onaj inspektor ima neko uputstvo, pravilnik, podzakonski akt, a ako u zakonu piše da toliko toga ne može biti nigde, toga može biti samo toliko i toliko. Ne bi druge države u svoje zakone unosile takve norme, da je to iluzorno i da je nepotrebno. Ovako zakon postaje vrlo opšt, vrlo nedefinisan u određenim bitnim segmentima za kontrolu njegovog sprovođenja, a mogućnosti aktiviranja inspektora gotovo neograničene.
Kada je reč o kontroli upravljanja otpadom, ne treba da dozvolimo da nam u Srbiji – koja je najmanje kriva za zagađenja svake vrste koja su nas zadesila, najviše su krivi oni koji neće da ratifikuju ni Kjoto sporazum, SAD – naši inspektori revnosno negde zatvore neku fabriku ili neko postrojenje koje se time bavi, a eto, propisali ste zakonom mogućnost da se otpad i spaljuje. Neka emisija sumpordioksida, ili ovog ili onog bude veća, pa dva tri puta bude veća, ili ne bude veća, pa se neko sabotira i vi zatvorite fabriku i otpustite radnike. Možda mi ne možemo toliko da zagadimo, a sigurno će neki povoljni vetrovi da odnesu, da se ne desi da inspektor rigorozno sprovodi svaku stavku u nekom ponovljenom ili vanrednom ili utvrđenom periodičnom merenju, pa da nas to košta zatvaranja fabrike.
Dajte da vidimo da to zakonom uredimo i da mu pomognemo da nađe filter i da se to dekontaminira, da se uredi sredina i da ljudi ne gube posao zbog toga. Sve je moguće izvući iz rigorozno propisanih pravila.
Najviše nam nedostaje verovatno onog ličnog odnosa prema okolini, onog što svakog dana …
(Predsednik: Gospodine Poskurica, vreme je isteklo, privedite kraju.)
… ili plastičnu flašu ili otpad. Zašto nije u zakonu, dovršavam ovom rečenicom, predviđena neka obaveza da se pređe sa PET ambalaže i najlon kesa na papirnate kese; onda bismo imali sasvim drugačije stanje, a ne to da stavimo na teret lokalnoj samoupravi i volji lokalnih ekoloških stranaka. Hvala.