Gospođo Banović, žao mi je što sam izazvala negodovanje i nezadovoljstvo kod vas, ali bih morala da vas podsetim na član 101. našeg poslovnika, koji kaže: "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku."

Naravno da se na sve prisutne u sali primenjuje Poslovnik, ali zaista sam našla da gospodin ministar nije imao uvredljive izraze, niti se bilo kom poslaniku obratio na način da ga je degradirao. Poslednji stav ovog člana kaže da odluku o replici donosi predsednik Narodne skupštine. Dakle, to je bio razlog zbog čega sam procenila da nema mesta za repliku.

Ja mogu da povredim Poslovnik, ako hoćete povredu Poslovnika da reklamirate, ako sam ja povredila, izvolite. Ministar, prvo, ne može da napravi povredu Poslovnika, a drugo, nije bilo razloga da dam pravo na repliku. Izvolite.

 

Vi mene očigledno niste shvatili. Mi u ovoj sali, izgleda, samo pričamo o uvredama i o uvredljivim odgovorima. Nikada ne bih očekivala da će me neki ministar uvrediti, niti od poslanika to očekujem. Pravo na odgovor u odnosu na odgovor koji smo čuli od gospodina Dulića, to je sve. On, naravno, nikoga nije uvredio, ali mi nismo zadovoljni njegovim odgovorom. Kako drugačije da mu odgovorimo na odgovor, ukoliko se ne javimo za repliku?

 U tom slučaju, u danu za poslanička pitanja postavljate pitanje, ali to nije osnov za repliku. Samo sam htela da kažem zašto nisam omogućila repliku.
Ima reč gospodin Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da biste videli u kakvom ekološkom stanju se nalazi Republika Srbija potrebno je samo da se iz Beograda, Subotice, Novog Sada dovezete, recimo, do opštine u kojoj živim, a to je Vrnjačka Banja. Duž autoputa je prostor koji se, ruku na srce, i održava, bar onaj ograđeni deo. Od Batočine se pored puta nalaze gomile smeća raznih kategorija, ali najviše ambalažnog. Predeo duž Ibarske magistrale je već priča za sebe.
Kada dođete u Vrnjačku Banju, kraljicu srpskog kontinentalnog turizma, novi šok: 60 kubika raznog komunalnog otpada se dnevno deponuje, bez ikakvog prethodnog tretmana i selekcije, u depresije pored korita Zapadne Morave nastale eksploatacijom šljunka, peska i tenje. Otpadne fekalne kanalizacione vode se, takođe bez ikakvog taložnika ili prečišćavanja, izlivaju u Zapadnu Moravu, iz koje, samo pet kilometara nizvodno, naše komšije, meštani Trstenika, piju vodu.
Nije Vrnjačka Banja jedina opština sa takvim ekološkim i komunalnim problemima. Srbiji će za prilagođavanje propisima EU u oblasti zaštite životne sredine, kao i za projekte neophodne na tom putu biti neophodno četiri milijarde evra, a za rešavanje problema otpadnih voda još dodatnih deset milijardi evra. Ima li Srbija u vreme svetske ekonomske krize tolika sredstva?
Postali smo, nažalost, crna ekološka mrlja Evrope i zbog toga je nejasno šta ste do sada čekali sa predlogom ovog seta zakona. Svi smo se do sada sretali sa ambalažnim otpadom, odnosno ambalažom koja, kada prestane da ima svoju upotrebnu vrednost, postaje višak sa kojim uglavnom ne znamo šta da radimo, osim da ga bacimo u smeće. Količine ambalažnog otpada od svakodnevne potrošne robe koja se koristi u domaćinstvima velike su i samim tim stvaramo ozbiljan problem odlaganja, odnosno deponovanja te ambalaže.
Većina legalnih deponija u Srbiji ne ispunjava ni najosnovnije uslove za zaštitu okoline, a zauzimaju sve veće prirodne površine. O ilegalnim, odnosno divljim deponijama da i ne govorim. Otvaranje novih deponija, koje će odgovarati novim ekološkim i sanitarnim uslova, jeste jedno od neophodnih rešenja, međutim, za njihovu realizaciju lokalne samouprave nemaju dovoljno novca. Ni to nije dobro krajnje rešenje za otpad, jer će se on samo gomilati, a neće se količinski smanjivati.
Da bismo rešili ovaj problem neophodno je da, sa jedne strane, depozitni sistem, koji ovaj zakon zaista i predviđa, bude primenjen i na ambalažni otpad kojim je Srbija zatrpana, koji je već iskorišćen i bačen, a ne samo na ambalažu koja se stavlja u promet danom primene ovog zakona, jer samo finansijskom motivacijom možemo da očistimo Srbiju. Podsetiću vas da je na ovaj način u Hrvatskoj za godinu dana prikupljeno više od milijardu limenki, staklenih i plastičnih flaša i na taj način otvoreno preko 2.000 radnih mesta.
Sa druge strane, neophodno je uvesti princip primarne selekcije otpada koju će vršiti sami građani i ona ne sme da bude na dobrovoljnoj, a još manje na kaznenoj bazi. Građanima koji žele da vrše primarnu selekciju otpada potrebno je umanjiti račune za izvršene komunalne usluge i snabdeti ih dovoljnim količinama sudova za odlaganje i separaciju, odnosno sortiranje smeća.
Vlada Republike Srbije će morati iz republičkog budžeta da refundira opštinskim javnim preduzećima ta sredstva, jer su ona ionako ugušena u velikim potraživanjima i dugovanjima.
Treće, i dugoročno najvažnije, rešenje u smanjivanju ogromnih količina otpada, naročito ambalažnog, jeste u tehnološkom napretku i razvoju ekološke svesti, menjanju naših navika, kao i usvajanju novih.
Kako je ovaj predlog zakona u mnogim delovima ostao nedorečen, SNS, odnosno Poslanički klub Napred Srbijo - Tomislav Nikolić amandmanima će probati da ga poboljša. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospodin Jovan Nešović.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona iz oblasti ekologije. Usvajanjem ovog seta zakona stvaraju se sistemska rešenja da država Srbija počne sistemski da uređuje svoju životnu sredinu, a time da štiti zdravlje ljudi, kako danas tako i u budućnosti.
Ovim zakonima ispunjavaju se norme iz procesa pridruživanja EU i to je ono zbog čega će Poslanička grupa G17 plus podržati sve ove zakone koji su na dnevnom redu.
Želim da govorim samo o jednom od ovih zakona, a to je zakon o upravljanju otpadom. Da bismo sagledali ovaj zakon, čini mi se, na početku treba pogledati kakvo je stanje danas u Srbiji. U državi Srbiji, po poslednjem popisu stanovništva, imamo oko 7,5 miliona stanovnika. U proseku, svaki građanin stvori oko 0,8 kg otpada. To je nešto manje nego što stvaraju građani u EU i drugim državama istočne Evrope.
Ono što je takođe danas važno u Srbiji jeste da se komunalni otpad odlaže i prikuplja na nivou od 60 do 70%. To je najčešće na području gradova, odnosno tamo gde je gustina naseljenosti veća, a na seoskom području skoro da ga i nema.
Druga stvar koja je u Srbiji u ovom trenutku veoma značajna i veoma opasna jeste da se u Srbiji generiše otprilike 250.000 - 400.000 tona industrijskog opasnog otpada, i on se u ovom trenutku posmatra, maltene, isto kao komunalni otpad. Slična je situacija i sa medicinskim otpadom, koga takođe ima oko 70.000 tona na godišnjem nivou u celoj državi Srbiji.
Znači, u ovom trenutku u državi Srbiji ne postoji organizovani sistem upravljanja otpadom, od njegovog nastajanja, skupljanja, transporta, skladištenja, tretmana, do konačnog odlaganja na deponijama. Neadekvatno postupanje sa otpadom predstavlja jedan od najvećih ekoloških problema sa kojima se danas država Srbija susreće.
Jedan podatak je takođe važan: danas u Srbiji zvanično postoji 180 deponija. Većina njih predstavlja, faktički, smetlišta. Koliko ima divljih deponija i smetlišta, to zaista ne možemo ni reći. Dovoljno je samo proći i pogledati pored puteva u Srbiji, pored reka, potoka. To je neko nasleđe koje u Srbiji mora da se menja, počev od svakog pojedinca, pa do države u celini.
Ono što je takođe važno jeste da odlaganje smeća na deponije ima neke probleme koje takođe moramo rešavati. Postojeća smetlišta koja su zatvorena u većini slučajeva nisu rekultivisana. Izuzimajući par novoizgrađenih deponija, kod većine deponija ne poštuju se određene norme kako bi trebalo da se odlaže smeće. Većina deponija nema urbanističke, građevinske i upotrebne dozvole i većina je pred zatvaranjem, a lokalne samouprave gledaju da im što duže produže radni vek, samo da ne bi tražili nove lokacije. Za većinu deponija nisu urađeni projekti sanacije, iako je njihovo zatvaranje već blizu.
Odlaganje otpada vrši se najčešće bez prethodnog tretmana i u Srbiji je trenutno reciklaža, odnosno sakupljanje sekundarnih sirovina zaista na niskom nivou. Što se tiče samog skupljanja i transporta otpada, skupljanje otpada vrše javna komunalna preduzeća, koja su direktno u nadležnosti lokalnih samouprava. Oni taj otpad najčešće odvoze na deponije ne poštujući merila i kriterijume koji su vezani za zaštitu životne sredine.
Što se tiče načina skupljanja samog komunalnog otpada, imate velike varijacije u dnevnoj masi, u zapremini komunalnog otpada, nepravilan način korišćenja kontejnera i neadekvatnu ili nedovoljnu raspoloživost kontejnera koji su raspoređeni u našim gradovima.
Ono što je takođe važno u procesu transporta otpada jeste nedostatak vozila zbog situacije u kojoj se nalaze lokalne samouprave i javna komunalna preduzeća koja se bave tim poslovima; nedovoljna učestalost vozila koja odnose to smeće, pa imate masu smeća koja se u gradovima skuplja na mestima gde je to predviđeno; nerešeno skupljanje opasnog otpada koji dolazi iz zdravstvenih ustanova, iz industrijskih postrojenja.
Što se tiče tretmana, u ovom trenutku tretman komunalnog otpada skoro da ne postoji u državi Srbiji, izuzev par sanitarnih deponija u kojima zaista postoji tretman komunalnog otpada koji je definisan normama koje definišu tu oblast. Primarna reciklaža, iako je normativno u Srbiji donesen zakon, skoro da se ne primenjuje. Mi nemamo klasifikaciju otpada, odnosno ne pokušavamo da sekundarne sirovine koje su vezane za staklo, papir i ostale stvari, ambalažu, iskoristimo, već se sve to skuplja na jednom mestu i odlaže na deponije. Kad je reč o kompostiranju, takođe nema nekih velikih akcija koje su važne u toj oblasti.
Ono što je važno i što je glavni cilj ovog zakona jeste da se smanji nastajanje otpada, a posebno je važan razvoj čistih tehnologija i efikasnije korišćenje prirodnih bogatstava, ponovna upotreba i reciklaža otpada, izdvajanje sekundarnih sirovina iz otpada i korišćenje otpada kao energenta, kao i pravilno odlaganje otpada, odnosno održivo upravljanje prirodnim vrednostima, zaštita i unapređivanje životne sredine na celom prostoru države Republike Srbije.
S druge strane, ovaj zakon treba da bude još jedan korak ka približavanju nacionalnog zakonodavstva u ovoj oblasti zakonodavstvu Evropske unije.
Ovaj zakon ima 15 poglavlja i u svom govoru želim da govorim o tri poglavlja, a to su: planiranje upravljanja otpadom, odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom i organizovanje upravljanja otpadom.
Što se tiče planiranja upravljanja otpadom, zakon predviđa donošenje strategije upravljanja otpadom, pojedinačnih nacionalnih planova, regionalnih i lokalnih planova upravljanja otpadom, plana upravljanja otpadom u postrojenjima za koja se izdaje integrisana dozvola i radnog plana postrojenja za upravljanje otpadom. Što se tiče nacionalne strategije upravljanja otpadom, nacionalna strategija je doneta. Ona se donosi na deset godina i po zakonu je obaveza da se svakih pet godina vrši njeno revidiranje, odnosno usaglašavanje sa tekućom problematikom. Nacionalne planove donosi resorno ministarstvo.
Članovima od 11. do 14. ovog zakona definisano je da regionalne planove upravljanja komunalnim otpadom donose dve ili više lokalnih samouprava. Ti regionalni planovi upravljanja komunalnim otpadom moraju da budu u saglasnosti sa nacionalnim planom upravljanja otpadom.
Takođe, ovi regionalni planovi se donose za vremenski period od deset godina, a na pet godina se vrši revizija tih planova. Lokalne samouprave donose planove za lokalne zajednice i oni se donose za period od deset godina, sa revizijom na pet godina.
Jeste važno da se ova planska dokumenta usvoje, kako na nivou Vlade, tako i na nivou lokalnih samouprava, jer ako nemate dobar plan i ako imate pogrešan plan, možete ulagati mnogo sredstava u jednu oblast ali efekti toga neće biti vidljivi. Država Srbija nije toliko bogata u ovom trenutku i sva sredstva, svaki dinar koji se ulaže u ovu oblast i u zaštitu životne sredine mora se tačno definisati u kom pravcu ide, zato što nemamo novca za bacanje.
U sledećem poglavlju, a to su odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom, definisano je kakve su odgovornosti i obaveze proizvođača proizvoda, proizvođača i vlasnika otpada, prevoznika otpada, operatera koji rade na postrojenjima za tretman i operatera na deponiji.
Proizvođač proizvoda, po ovom zakonu, moraće da koristi racionalno materijal i energiju i da podstiče ponovno korišćenje i reciklažu proizvoda i ambalaže na kraju životnog ciklusa proizvoda. To jeste važno zato što se želi da se u Srbiji podstakne razvoj procesa reciklaže, odnosno korišćenja sekundarnih sirovina.
Druga stvar koja je zakonom definisana i koja jeste važna odnosi se posebno na opasan otpad. Onaj ko proizvede proizvod koji se pakuje u opasnom otpadu dužan je da posle upotrebe to prikupi ili da ovlasti nekog drugog ko će to raditi. Mislim da je ovo važna stvar i nadam se da će se posle nekoliko godina primene ovog zakona tačno znati šta se dešava sa opasnim otpadom u Srbiji i gde on ide.
Proizvođač i vlasnik otpada – definisano je da oni koji proizvode više od 100 tona neopasnog otpada ili više od 200 kilograma opasnog otpada moraju sačiniti plan upravljanja tim otpadom, pribaviti izveštaj o ispitivanju tog otpada i primenjivati propisane mere sa otpadom koji se skuplja, skladišti i prerađuje.
Što se tiče prevoznika, oni moraju imati dozvole za prevoz i moraju se pridržavati svih propisa koji su vezani za tu oblast.
Što se tiče operatera na postrojenjima za tretman i operatera za deponiju, važno je da je uvedeno da posle zatvaranja deponije 30 godina mora da se vrši monitoring toga, odnosno uticaja te deponije na poremećaje u životnoj sredini. To je, takođe, novina.
Mislim da je važno što mora da postoji visokoobrazovano, stručno lice koje će biti odgovorno za poslove koji se obavljaju na deponiji. To je jedna stvar koju je Vlada dobro predložila, odnosno resorno ministarstvo, zato što stručni ljudi moraju ozbiljno da počnu da se bave pitanjima koja su vezana i za odlaganje otpada na deponiji, a to su pitanja vezana za zaštitu životne sredine.
Što se tiče organizovanja upravljanja otpadom, skladištenje, tretman, odnosno odlaganje otpada može vršiti privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice koje je osnovano za vršenje delatnosti skladištenja, tretmana ili odlaganja otpada, u skladu sa zakonom. Zakon predviđa da se dozvole i ugovori o obavljanju delatnosti od lokalnog značaja zaključuju sa jedinicom lokalne samouprave.
Izgradnja i rad postrojenja za upravljanje otpadom mora biti u skladu sa odredbama ovog zakona i Zakona o planiranju i izgradnji objekata. Zakon dopušta, što je veoma važno, da dve ili više lokalnih samouprava mogu utvrditi zajedničku lokaciju za izgradnju postrojenja za upravljanje otpadom na svojoj teritoriji, pod uslovima koji su utvrđeni ovim zakonom. Jednostavno, poštujući načela količine otpada koji se stvara, poštujući načela uštede i energije, novca i svega onoga što je važno za upravljanje otpadom, data je mogućnost lokalnim samoupravama da sve to štede i da prave ta zajednička postrojenja od regionalnog značaja.
Organizovanje upravljanja otpadom – zakon definiše one stvari koje su vezane za skupljanje, transport, skladištenje, tretman otpada i za odlaganje otpada na deponije.
Hoću samo nekoliko stvari da kažem, što se tiče odlaganja otpada na deponije. Otpad na deponije moraće se odlagati kontrolisano. Moraće se definisati da postoje deponije za opasan, neopasan i inertan otpad. To je novina, jer do sada se dešavalo da smo imali sve na jednom mestu. Ono što je važno, zabranjeno je odlaganje opasnog otpada na istoj lokaciji sa drugim vrstama otpada.
Zamolio bih gospodina ministra, dolazim iz grada Kraljeva, gde je ovih dana nadošao Ibar, koji jednostavno pokupi sve smeće koje pojedine lokalne samouprave neodgovorno skladište odmah pored obale reke Ibar... Pošto te lokalne samouprave, ne želeći da se pozabave ovim problemom, namerno to rade, onda Ibar, kada nadođe, pokupi sve smeće i transportuje ga pored grada Kraljeva u Zapadnu Moravu i dalje prema Velikoj Moravi.
Ovde mora da se postavi pitanje odgovornosti. Neko mora za ovo da odgovara, jer ne može se desiti da jedan grad sa 130.000 stanovnika svake godine u proleće razmišlja da li će biti zatrpan smećem lokalnih samouprava i pojedinaca. Nadam se da primenom ovog zakona u gradu Kraljevu sledeće godine u martu ili aprilu mesecu, kada nadođe Ibar, nećemo imati tih problema.
Što se tiče upravljanja komunalnim otpadom, definisano je da se ne sme mešati opasni sa neopasnim otpadom. Ako slučajno dođe do mešanja, moraće se izvršiti klasifikacija, ako je to ekonomski opravdano. Ako nije ekonomski opravdano, onda se sve to smatra opasnim otpadom.
S druge strane, dobro je što će se zabraniti da kabasti otpad ide sa komunalnim otpadom, odnosno da se ubacuje u kontejnere. Jednostavno, znate da kada kabasti otpad ubacite, nema mesta za komunalni otpad.
Definisaće se i selektivno skupljanje otpada radi reciklaže, što mislim da je dobra stvar u budućnosti.
Na kraju, sagledavajući sve ovo što sam izneo mislim da ovaj zakon postaje jedno moćno sredstvo za početak ozbiljnog razvoja posla reciklaže u Srbiji. Mislim da je to posebno važno u ovom vremenu krize, kada se na svim drugim poljima smanjuje proizvodnja, postoji problem otpuštanja radnika. Potpuno sam ubeđen da će u narednom periodu, ako ministarstva, Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Vlada, lokalne samouprave budu istinski primenjivale ovaj zakon u ovoj oblasti, proizvodnja, odnosno sakupljanje sekundarnih sirovina biti sve izraženije, zaposlenje ljudi će biti veće, a to znači – bogatiji pojedinci u Srbiji, bogatija država Srbija u celini, a zaštita životne sredine na višem nivou. Iz tog razloga će G17 plus u danu za glasanje podržati i ovaj zakon i paket ekoloških zakona, i pozivam sve poslaničke grupe da urade isto. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Nešoviću. Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na primenu novog poslovnika, ne postoji dovoljno vremena, barem za našu poslaničku grupu, da se o ovim objedinjenim tačkama dnevnog reda kaže sve što bi trebalo reći. Dakle, moja diskusija će se ograničiti na tri zakona, odnosno na Predlog zakona o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništenju, Predlog zakona o hemikalijama i Predlog zakona o biocidnim proizvodima.
Dozvolićete mi, pre toga, samo da postavim neke stvari. Gospodine ministre, nisam čuo, barem do sada, da je ijedan od poslanika rekao da su ovi zakoni nepotrebni, ali suština naših zamerki prema vama kao ministru, i prethodnom predsedniku ove skupštine Srbije, odnosila se na dinamiku stavljanja određenih zakona u zakonsku proceduru. To je činjenica. To vi jednostavno ne možete poreći. To je jednostavno tako.
Postojale su, verovatno, važnije stvari u onom mandatu kada ste vi bili predsednik Skupštine, bilo je važnije da se bavite nekim drugim stvarima.
O tome sam juče govorio i nadam se da ste me pažljivo slušali, a delimično vam je o tim stvarima govorila i poslanica Donka Banović. Dakle, vama su bila važnija predizborna obećanja i laži koje su tada iznošene, obmane građana, nego stavljanje na dnevni red ovako važnih i kapitalnih zakona. Dakle, svi ovi zakoni, barem ova tri zakona, svakako imaju svoju upotrebnu vrednost i vrlo su važni jer treba da regulišu oblasti vezane za uništenje i skladištenje hemijskog oružja, opasnih materija. Zakon o biocidima uvodi red u hemijske proizvode i uopšte u hemikalije, odnosno uređuje tu materiju.
Ali, kada se obraćate poslanicima vi koristite jedan jezik koji je prosto neobičan. Neobičan je u tom smislu što pokušava neke stvari da zamagli. Ja ću vas podsetiti koje su to stvari.
U prošlom mandatu... Doduše, vi niste bili ministar, ali smo se mi vama obraćali sa par pitanja vezanih za ovu vrstu problematike, a to je – nenamensko korišćenje sredstava iz budžeta. U prošlom mandatu ministar za zaštitu životne sredine je bio Saša Dragin, koji je sada ministar poljoprivrede. Informacija koju smo mi dobili je da je u tom ministarstvu potrošeno nepunih 11 miliona evra na uništavanje ambrozije, uništavanje krpelja i komaraca.
Osnovno pitanje koje smo njima postavili i vama, gospodinu Draginu, bilo je – čija je to nadležnost? Zakon je tu potpuno jasan: kada govorimo o ambroziji, nadležno je Ministarstvo poljoprivrede, a kada govorimo o krpeljima i komarcima, nadležno je Ministarstvo zdravlja jer su to izazivači bolesti.
Drugo pitanje je bilo – na koji način su ta sredstva obezbeđena; a treće pitanje – na koji način su ti poslovi dodeljivani pojedinim privrednim subjektima. Odgovori koje smo mi dobijali od aktuelnog ministra poljoprivrede i vas kao aktuelnog ministra za zaštitu životne sredine su bili sledeći.
Niste nam odgovorili čija je to nadležnost. Nijednom rečju se niste obratili, niti ukazali, niti odgovorili na postavljeno pitanje. Kada smo pitali na osnovu čega se to tako radilo, jer smatramo da je to nenamensko trošenje para iz budžeta, gospodin Saša Dragin nam je odgovorio, ja ću morati da ga citiram, jer imam fotokopiju tog pisma. Između ostalog se pozvao na nacrt zakona o zaštiti prirode. Molim vas, na nacrt zakona o zaštiti prirode. Zar se 11 miliona evra troši na osnovu nacrta zakona o zaštiti prirode i ko daje pravo ministru da na takav način troši sredstva iz budžeta?
Dalje u tom odgovoru, to je tako frapantno, a mediji i treba da se bave ovom vrstom problematike, ministar Saša Dragin kaže „da je Ministarstvo zaštite životne sredine početkom 2008. godine sprovelo na teritoriji Republike Srbije kontrolu brojnosti komaraca, krpelja i ambrozije“.
Na početku 2008. godine? Da vidimo koji su to meseci? To su januar, februar. Kako je moguće po snegu i ledu brojati te komarce, krpelje i ambroziju? Da li ta ambrozija cveta u januaru? Da li se ti komarci legu u januaru, februaru? To je potpuno nesuvisao odgovor. Sve ovo ukazuje na jednu veliku neodgovornost, na bahatost.
Na pitanje kako su se ta sredstva raspoređivala, da li je bilo javnog oglašavanja, vi ste nam, gospodine Duliću, odgovorili na sledeći način. Rekli ste da su ta sredstva, odnosno da su poslovi deljeni tim organizacijama u postupku pogađanja, bez prethodnog objavljivanja.
Dakle, radi se o sumi od 11 miliona evra. To nisu poslovi malih nabavki. Da li vi znate šta znači 11 miliona u budžetu Republike Srbije? Ovo je strašno. Zbog ovoga neko treba da snosi odgovornost. Posle ovakvog predočavanja stvari vi nađete i smognete snage da držite slovo poslanicima, a mi vam govorimo činjenice, dokumentovane.
Kada se od jednog državnog sekretara traži da dostavi dokumente sa potpisom tadašnjeg ministra za zaštitu životne sredine, načelnik te državne inspekcije kaže da on ne sme da da ta dokumenta. Zašto? Da li je to nešto tajno? Da li se nešto krije? Ako se krije od poslanika, ako se krije od Narodne skupštine, koliko se tek stvari onda krije od građana Srbije? To je arčenje para, to je zavlačenje ruke u džep i ovako osiromašenog naroda. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Dimitrijeviću. Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o razlozima i neophodnosti donošenja zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a osvrnuću se i na zakon o upravljanju otpadom.
Srbija je do sada bila jedna od najonečišćenijih evropskih zemalja. Pre svega mislim na klasičan otpad, među kojim posebno mesto zauzima i ambalažni otpad. Kažem do sada, jer sam uveren da će se donošenjem ovih zakona, mislim na 13 ekoloških zakona, kako ih nazivamo, i tri konvencije, stvoriti uslovi da to više ne bude tako.
Nažalost, rekama su do sada plivale plastične flaše, u krošnjama drveća su plastične kese, na obalama reka su odbačeni automobili, automobilske gume i stara tehnika. Uz plodne oranice su deponije smeća, a kada vetar duva svedoci smo da se one nađu i na njivama. Takva nam je Srbija bila do sada.
Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, zajedno sa zakonom o upravljanju otpadom, treba tome da stane na put. Srbija treba, rekao bih i mora, da bude čista, a u rekama da plivaju ribe, na drveću da se gnezde ptice i da zauvek nestanu divlje deponije.
Pored toga što svi želimo da živimo u čistom okruženju, to je bitno i zbog sledećih razloga. Prvo, Srbija ima veliku nadu i perspektivu da se njeno selo, odnosno poljoprivrednici bave proizvodnjom zdrave hrane. Da li je to bilo moguće do sada? Rekao bih - ne, i uglavnom ne. Sve dok ne stvorimo zakonske uslove, a to sada činimo, i dok ne primenimo u celosti ove propise, nema uslova za to. Zašto? Nema mogućnosti za dobijanje sertifikata o zdravoj hrani ni po propisima EU, a ni po propisima Srbije na područjima gde su deponije, gde nije rešeno pitanje upravljanja otpadom.
Nije to jednostavan posao. Uzmimo primer Slovenije, koja je, prema našem mišljenju, relativno čista zemlja. Slovenija je od EU dobila rok da do 2015. godine reši brojna pitanja iz oblasti zaštite životne sredine. Da se razumemo, nema tamo više problema sa kojima se mi suočavamo, ali su pravila EU u oblasti zaštite životne sredine veoma stroga.
Mi smo sa ovim zakonima na početku. Hrabri odlučnost Ministarstva i akcije koje Ministarstvo preduzima. Jasno je da će i podrška Narodne skupštine Republike Srbije Ministarstvu i ovim projektima i zakonodavna aktivnost biti veoma značajni.
Drugo, kako da se bavimo turizmom i ruralnim turizmom, a time i razvojem sela, koji, složićete se, ima veliki potencijal i može uposliti novu radnu snagu, ako ne rešimo pitanje otpada i smeća?
Treća velika mogućnost koju stvaraju ovi zakoni je zapošljavanje u oblasti reciklaže. Reciklaža pokreće ceo lanac zapošljavanja hiljada ljudi u gotovo svim mestima širom Srbije. To su pokazala iskustva zemalja koje su primenile, odnosno implementirale zakonodavstvo iz oblasti ekologije. To su organizovani sistemi skupljanja otpada, preuzimanja, transporta, primarne i, na kraju, finalne prerade otpada. Da ne govorimo o činjenici da smo uvozili otpad radi prerade u Srbiji. To će predstavljati ujedno i uštedu za lokalnu samoupravu, jer će se smanjiti deo, da ga tako nazovemo, neraspoređenog otpada. Dakle, ne samo što ćemo očistiti Srbiju, već ćemo i zaposliti neke nezaposlene ljude.
Smisao zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu ogleda se, pre svega, u očuvanju prirodnih resursa, zaštiti životne sredine i zdravlja ljudi, razvoju savremenih tehnologija proizvodnje ambalaže i, na kraju, sistemu reciklaže ili ponovne upotrebe ambalaže. Na kraju, najvažnije načelo ovog zakona je – zagađivač plaća.
Veoma je bitno da će donošenjem zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu sva ambalaža morati da zadovolji stroge standarde, u zakonu nazvane – srpski standard za stavljanje u promet ambalaže. Ovi uslovi, sa jedne strane, štite zdravlje građana, a sa druge strane stvaraju se uslovi da se ambalaža može reciklirati.
Jasno je propisan i sistem upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom koji obezbeđuje prikupljanje i reciklažu. U tom ciklusu određene su obaveze proizvođača, uvoznika i trgovca.
Na kraju, biću veoma zadovoljan ako Ministarstvo prihvati moja dva amandmana koja se odnose na depozitni i kaucijski sistem i koja daju Vladi mogućnost da propiše cenu za obavezan otkup jednokratne ambalaže i povratne ambalaže.
Sledeća tema vezana je za ekologiju i mogla bi biti priča i o komunalnoj policiji, koja bi svakako olakšala primenu ovih zakona. Hvala.