Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, na Odboru za zaštitu životne sredine izdvojila sam mišljenje jer sam smatrala da šest ovako važnih zakona, od kojih su zaista mnogi sistemski, a radi se o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, Predlogu zakona o zaštiti vazduha, Predlogu zakona o zaštiti prirode, Predlogu zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini, Predlogu zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, zaslužuju više pažnje i javnosti, a i nas ovde u sali od tri minuta i 20 sekundi, koliko svako od nas ko je ovlašćeni predstavnik i ima tu privilegiju da ima 20 minuta da izlaže o ovim zakonima može da dobije da govori o jednom zakonu. Dakle, za tri minuta treba da govorim o zakonu o vazduhu, a zaista mislim da svako od nas može da govori o tome jako mnogo, ne tri minuta, svakako.
S druge strane, zakon o zaštiti od buke je nešto sa čime se suočavamo u realnom životu; građani najčešće, kada traže našu pomoć, traže pomoć u nekim realnim stvarima. Buka je jedna od njih. Mi sada o tome govorimo tri minuta i 20 sekundi, a oni ljudi koji se budu pojavili ovde da govore samo o tome zakonu moći će da kažu možda nešto malo više.
Dakle, naša glavna zamerka, i kao poslaničke grupe i moja lično, jeste izuzetno kratko vreme za tako važne zakone. Jedva smo dočekali sednicu na kojoj se može govoriti o ovim temama, jer ovo su zakoni koji treba da oblikuju budućnost isto koliko i drugi zakoni iz drugih oblasti, a njima se posvećuje dužna i nužna pažnja, jer možemo da govorimo pojedinačno o zakonima. Ovde se dešava nešto što su deca govorila – nikad se ne sabiraju babe i žabe. Mi smo u parlamentu dozvolili da onaj ko je sastavljao dnevni red sabere babe i žabe i dobije ovaj konglomerat, koji se na ovakav način može naći samo u parlamentu Srbije. U svim parlamentima u svetu raspravlja se o ovim zakonima i te kako dugo, pojedinačno, i svako od poslanika ima pravo da kaže šta misli.
Dakle, ovo je moja glavna primedba i molim vas da ubuduće raspravu o zakonima iz oblasti zaštite prirode ne objedinjavate na ovakav način.
Dalje, ponavljam ono što sam juče rekla kao svoju zamerku, promena stava o ekologiji može da se dogodi samo onda kada se iz ovog parlamenta bude videla slika da se o ovim zakonima raspravlja, da ljudi shvate da ovo o čemu govorimo i juče, i danas i u ponedeljak nije nešto što je samo nekakva pravna materija koja se ni u čemu ne tiče njihovih realnih života, osiromašenih i mučnih, nego nešto što se tiče njihovog zdravlja, zdravlja njihove dece, zdravlja njihove sredine. Rekla sam juče koliko je važno da o tome govori parlament.
U prilog tome ja ću da vam pokažem, recimo, to je samo posledica onog što smo govorili juče – dobila sam četiri pisma, različita, u kojima se ljudi žale da su inspekcije došle, ustanovile da postoji problem i više se nikada nisu pojavile. Znate li koliko je važno da imamo građane koji će govoriti o ovim problemima i koji će sarađivati sa parlamentom? Očigledno vas to ne interesuje. Hajde da skembamo te zakone, hajde da ih spakujemo u jednu vreću, da je promrmljamo i da o njoj govorimo tri minuta i da se sklonimo odavde.
Nekome je možda zaista dosadno kada govorimo o ovim zakonima. Ima nas ovde u parlamentu kojima nije dosadno, jer smatramo da je svaki zakon vrlo važan da o njemu govorimo. Kao neko ko se celog života zalaže za oblast ekologije, smatram da je ponižavajuće za sve one u ovoj zemlji koji o toj oblasti brinu i hoće da žive u zdravoj sredini, da je ostave svojoj deci zdravu, da na ovaj način u parlamentu Srbije govorimo o tome. Još jedna stvar koja je i te kako važna... Ima dosta zamerki na ove zakone koji su pred nama i zaista ne znam kako bih govorila zajedno o svim tim zakonima. Poslanička grupa DSS je napravila dosta amandmana na sve ove zakone i o tome ćemo govoriti u pojedinačnoj raspravi. Ono što je zaista karakteristično za sve jeste da je predlagač zakona zapravo oduzeo sredstva lokalnim sredinama, lokalnim samoupravama, koje su na taj način dovedene u poziciju da više nemaju sredstava odakle bi mogle da brinu o zaštiti životne sredine, neke male, mikrolokalne, sve se preliva u jedan fond...
(Predsednik: Isteklo vam je vreme, gospođo Vojić-Marković.)
Samo da završim rečenicu. Toliko o decentralizaciji, kojom mašete kada govorite kako ste proevropski orijentisani, a kada u praksi treba da je primenite – ništa od toga. Još jedan prilog tome koliko je važno to što na taj način govorimo jesu hiljade pisama, čak i konferencije gradova, da im pomognemo u tome. Hvala.

Reč ima gospodin Saša Maksimović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, osvrnuću se na dva od šest zakona koji su spojeni u ovoj raspravi, isključivo zbog vremena koje imam na raspolaganju, a verujem da će ostale zakone obrazložiti moje kolege iz SNS u svojim izlaganjima.
Na sednici Odbora za zaštitu životne sredine sam izdvojio mišljenje o zakonima iz oblasti ekologije iz više razloga i to su neki od razloga zbog kojih SNS, odnosno Poslanička grupa Napred Srbijo Tomislava Nikolića ipak ne može glasati, i pored dobre volje i želje da se uvede zakonska regulativa u ovoj oblasti, za zakone u ovakvom obliku.
Svesni smo da je veliki deo zakona koji su neophodni za pristupanje EU iz oblasti zaštite životne sredine, ali je neprihvatljivo osnivanje tolikog broja agencija. To ima za posledicu povećanje broja zaposlenih u državnoj administraciji i opteretiće budžet Republike Srbije, bez obzira na to što vi pričate da nije tako.
Srpska napredna stranka će potencirati smanjenje broja ministarstava, smanjenje broja agencija, a ne njihovo osnivanje, jer za održavanje ovolike administracije, sa planiranim povećanjem kroz novoosnovane agencije, nemate načina za finansiranje iz budžeta, izuzev kroz dalje povećanje nameta građanima.
U predloženim zakonskim rešenjima postoje i veoma dobre osnove, koje bi trebalo da krase savremena evropska ekološka rešenja, ali postoje i loša rešenja, kakve su već pomenute agencije, kao i rešenje u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine kojim se sredstva od ekoloških taksi prilivaju u većem odnosu sa lokalnih samouprava na republički budžet. Dakle, od decentralizacije ništa, nisu bitni građani, niti lokalne samouprave, bitno je isključivo vaše punjenje budžeta da biste mogli da namirite sve te agencije.
Na to smo podneli veliki broj amandmana; između ostalog, i ja sam podneo amandman baš na zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, na tačku koja se odnosi na ovo, ali o tom potom.
Postoje tu i drugi problemi, koji nisu zasnovani toliko na predloženim zakonima koliko na nepoštovanju ili selektivnom poštovanju postojećih zakona od strane Demokratske stranke. Jedan od najočiglednijih primera selektivnosti primene zakona i kaznene politike je svakako zagađenje reke Tise od 31. 8. 2007. godine, a i nešto pre toga, bilo je toga u više navrata, u delu toka od Sente do Novog Bečeja od strane Fabrike šećera "TE-TO" iz Sente, čiji su rukovodioci iz Demokratske stranke. Brzom reakcijom tadašnjeg Ministarstva za zaštitu životne sredine država je izdvojila, odnosno Ministarstvo za zaštitu životne sredine je izdvojilo dva miliona dinara za poribljavanje reke Tise, a sve u cilju, iako to nije bila njihova nadležnost, sleganja prašine.
Osvrnuću se ukratko, zbog vremena, i na zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i iz niza očajnih rešenja izdvojiću ona najlošija. U članu 4. se ponovo forsira razlika između AP Vojvodine i Republike Srbije, čime se u zakonu koji ne može imati političku pozadinu integrišu politička rešenja i politika pojedinaca.
Dalje, član 41, koji definiše ispit koji sportski ribolovci moraju da polažu, kaže u stavu 2: "Lica mlađa od 16 godina, odnosno starija od 65 godina, kao i lica sa položenim ispitom za ribara ili ribočuvara, stiču pravo na dozvolu za rekreativni ribolov bez polaganja ispita za ribolovca."
Osnovno pitanje je – kako treba uopšte da izgleda taj ispit za ribolovce? Pitaćete ljude koji se 30 godina bave sportskim ribolovom kako izgleda koja riba i verovatno kako se navlači glista na udicu, pošto ne znam šta bi drugo trebalo.
Ono što mi smeta u ovom zakonu, to je kako ćete ljude koji imaju 63 ili 64 godine života i poslednjih 50 godina pecaju naterati da polažu taj besmisleni ispit da bi vam dokazali da posle 50 godina pecanja znaju da pecaju.
Konačno, najbesmisleniji član ovog zakona je član 44. u čijem stavu 1. piše: "Ribolovac je dužan da vodi evidenciju o ulovu". I, stav 3: "Korisnik ne može izdati dozvolu za tekuću godinu ribolovcu koji nije dostavio evidenciju ulova za prethodnu godinu." Pre svega, ti ribolovci se time bave radi rekreacije, a ne da bi bili administrativni radnici Ministarstva.
(Predsednik: Vreme.)
Pošto nemam više vremena, ukratko ću samo izneti podatke koje sam skinuo sa sajta udruženja sportskih ribolovaca Vojvodine. Dakle, ovako, čisti podaci: godišnja prodaja dozvola za sportski ribolov je 30.000, broj mogućih izlazaka na vodu je 365 dana, realna procena proseka je 50 dana ribolova, broj ribljih vrsta u našim ribolovnim vodama je 43, realno pet vrsta riba dnevno, broj ulovljenih komada je znak pitanja, realna procena deset riba dnevno, podatak o težini svake ulovljene ribe; kada sve to pomnožite, dobijete cifru od 750.000.000 informacija koje Ministarstvo ili neko mora da obradi, a to jednostavno ne može bez povećanja državne administracije. Na kraju krajeva, ne možete podatke ni proveriti.
Iz tih razloga nisam mogao da glasam za predložene zakone, ali vi imate način da poboljšate zakone tako što ćete prihvatiti amandmane Poslaničke grupe Napred Srbijo - Tomislav Nikolić. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Maksimoviću. Reč ima gospodin Milan Dimitrijević, izvolite.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje povodom ovog seta zakona, ali ću svoju diskusiju ograničiti na zakon o buci. Na dva primera ću pokazati kako se nedovoljno ljudi koji se bave ovakvim ozbiljnim zakonima posvećuju pravilno napisanom zakonu, odnosno da su pojedine odredbe tih zakona potpune besmislice.
Pre toga svakako želim da ukažem na stvar koja je ovde već pomenuta od strane predsednika Odbora za zaštitu životne sredine i drugih kolega poslanika, a to je vreme koje je nedovoljno da bi se o ovakvim zakonima na jedan valjan način raspravljalo i razgovaralo u parlamentu Republike Srbije. To je ozbiljan problem. Ne može biti u jednoj tački dnevnog reda šest zakona, a da se o svakom zakonu govori dva ili tri minuta, to je apsurd. Ne možete reći ništa za ta dva ili tri minuta o zakonu. Da ne govorim o amandmanima, gde je vreme ograničeno na dva minuta.
Pošto sam rekao da ću govoriti o zakonu o buci, pročitaću dva člana iz ovog zakona, pa ćete videti koliko je to, praktično, jedna besmislica. Dakle, član 18. Član 18. govori o tome da su organizatori javnih skupova, zabavnih i sportskih priredbi i drugih aktivnosti na otvorenom i u zatvorenom prostoru dužni da u prijavi za održavanje javnih skupova i aktivnosti dostave podatke o merama zaštite od buke ukoliko upotreba zvučnih i drugih uređaja može prekoračiti propisane granične vrednosti.
Dakle, sada uzmite primer jednog stadiona i jedne fudbalske utakmice. Kako ćete vi ograničiti da neko upotrebljava zvučne navijačke rekvizite? Kako ćete mu reći da duva u trubu sa pola usta, sa pola snage, ili da uopšte ne duva, da kada negoduje zbog odluke sudije to govori upola glasa ili punim glasom? Ko će da proceni tu količinu buke?
I, taj nivo buke određuje jedinica lokalne samouprave. Šta ako, recimo, opština Savski venac, na čijoj su teritoriji dva stadiona, Zvezde i Partizana, propiše jedan nivo buke koji je maksimalno dozvoljen, a, recimo, na stadionu OFK Beograda na Karaburmi opština Palilula propiše drugo? Kako je uopšte moguće takve stvari regulisati i kako je moguće da uopšte jedan ovakav stav bude napisan u ovakvom zakonu?
Druga stvar je to što predviđate da jedinice lokalne samouprave, što se tiče ovog zakona, finansiraju određene aktivnosti što se tiče ažuriranja podataka, ocenjivanja nivoa i kvaliteta buke. Pitanje za vas, gospodine ministre: je l' vi znate u kakvom se položaju nalaze jedinice lokalne samouprave? Je l' vi znate koliko transfernih sredstava u ovom trenutku jedinice lokalne samouprave dobijaju? Kako mislite da im natovarite još tu obavezu da formiraju stručne službe, da zapošljavaju nove ljude, a sredstva su takva koliko im vi, odnosno Vlada Republike Srbije odredi?
Šta ćemo sa činjenicom što ova vlada ima 27 ministarstava, što ima preko 200 državnih sekretara, pomoćnika ministara? Ko zna koliko ima državnih agencija? Vi mislite da je ova vlada jeftina? Pa ćete natovariti i obavezu jedinicama lokalne samouprave da se oni sami snalaze?
U stvari, vi šaljete potpuno jednu suprotnu poruku. Vi hoćete, u stvari, da se ovaj zakon uopšte ne primenjuje. To je svrha ovako napisanog zakona. Dakle, svako ko se bavi pisanjem zakona mora povesti računa o jednoj stvari, a to je – da li je zakon primenljiv ili nije. U ovakvim okolnostima u kakvim se mi danas nalazimo ovakva vrsta zakona je potpuno neprimenljiva. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem. Među predstavnicima, odnosno predsednicima poslaničkih grupa najpre se javio gospodin Mićunović. Izvolite, gospodine Mićunoviću.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, naša današnja rasprava teče u jednom drukčijem tonu, vrlo konstruktivno, smireno, sa argumentima. Za to postoji nekoliko razloga, ali ja ću navesti samo jedan, a to je što raspravljamo o jednoj opštoj, univerzalnoj temi, koja nadilazi interese pojedinih stranaka, čak bih rekao i nacija, klasa, rekao bih da se tiče celokupnog ljudskog roda, ali i više od toga, ovo su zakoni koji se tiču i biljaka i životinja, kosmosa, nema opštijih zakona nego što su ovi.
Naravno, mi možemo odmah da zapazimo da ova debata, tako značajna za čovečanstvo, kod nas dolazi nekako sa zakašnjenjem. Moramo se upitati zašto. Ekološki pokreti u svetu i u Evropi imaju tradiciju već nekoliko decenija, iz toga su izašle čak i neke stranke, zelene. Ali, ekološki pokret je bio snažan. Sem nekoliko knjiga pojedinih filozofa, a ovde bih istakao knjigu Rudija Supeka, i nekih pokušaja nevladine organizacije koju profesor Pavlović vodi, mi nismo imali neki jači intelektualni ili politički pokret koji bi se bavio ekološkim pitanjima. Naravno, ne dolazi nam svako zlo od sveta i Evrope, evo, dolazi i ponešto dobro. Među to dobro spadaju i standardi koju su takvi da ih moramo poštovati, jer se tiču svih. Dakle, imamo posla sa nečim što se tiče ljudskog roda kao takvog.
Ovde se susrećemo sa traženjem odgovora zašto je to kod nas toliko kasnilo. Uvek sam spreman da se ponosim i našom tradicijom i svim što spada u veličinu naše nacije, ali čini mi se da u tu vrstu patriotizma spada i ono da budemo svesni pojedinih mana ili nedostataka. Narod koji ima poslovicu "Od smrada se ne razboljeva, ali od promaje da", dakle, očigledno pokazuje veliku intimnost sa prljavštinom. Sa tim se možemo, u svakom slučaju, suočiti bilo kojim drumom da krenemo, oko bilo koje kuće da pogledamo; usred Beograda imamo ljude koji sa četvrtog sprata bacaju kese sa đubretom. Očigledno je da tu postoji jedno dublje nerazumevanje šta je to ekologija i šta je to čistoća. Dugo se kod nas raspravljalo o tzv. klozetskom pitanju. Ne dao bog nekome na železničkoj ili autobuskoj stanici da priđe nekom klozetu. Očigledno je da tu postoji nešto što je nedostajalo – to je, sa jedne strane, svest, a rekao bih, sa druge strane, i uređenost toga, odnosno kazne.
Dakle, mi sada ovde imamo priliku da o tome progovorimo na jedan zakonit način. Sve ovo što je pred nama i ono o čemu smo juče i danas govorili i ono o čemu ćemo govoriti moglo bi se jednom rečju, eto, da upotrebim i ja jedan latinski izraz, nazvati - homo versus natura, čovek prema prirodi. Dakle, mi jesmo podeljeni na klase, rase, partije itd., ali ima nešto što nas ipak čini zajednicom ljudskog roda. Te stvari upravo rešavaju ekološki zakoni.
Osvrnuo bih se samo na nekoliko aspekata ekoloških zakona, ne toliko na sve ono što je problem stručan, neposredan, što stručnjaci, hemičari, fizičari, biolozi raspravljaju. Počeo bih od nečega što se zove - ljudska prava i podsetio da ekološka prava spadaju u tzv. treću korpu ljudskih prava. Ona su najnovija u ovoj nomenklaturi ljudskih prava, ali po univerzalnosti su veća. Čovek ima pravo i na čist vazduh, i na čistu vodu i na prirodu u kojoj će uživati. To je jedno prošireno pravo, koje u dosadašnjoj istoriji nije, na bilo koji način, ni konzumirano, niti je o njemu bilo reči.
Oduvek je bilo ljudi koji su voleli prirodu i smatrali je svojom. Postojali su još u antici kinici, stoici i mnogi drugi, i kasnije Toro i drugi, koji su odlazili iz civilizacije zgađeni onim što ljudi rade prirodi, pokušavajući da se tamo sklone. Međutim, čovečanstvo se razvijalo u protivurečnim okolnostima. S jedne strane, mi dugujemo industriji, tehnologiji jedan civilizacijski razvitak, ali ništa nije tako uništilo prirodu kao industrija. Industrija je nemilosrdno krenula u devastaciju prirode na razne načine, zagađujući vodu, vazduh, uništavajući bilje, uništavajući floru, sve do čega je stigla. Dakle, ova civilizacija zato duguje sada prirodi i ono što je za svoj razvitak učinila da priroda pati treba na neki način da joj to sada i vrati.
Postojala je cela filozofija racionalizma u kome je priroda smatrana ili kao objekt ili kao neprijatelj. Tako se čovek odnosio prema prirodi, od najranijih vremena, kada je posekao sve šume da bi imao pustinje, pa do onoga kako izgledaju ili su izgledali industrijski gradovi.
Što se nas tiče, nažalost, mi smo sledili upravo ovu grubu industrijalizaciju i raubovanje prirode. Odmah da kažem, nismo jedini i nismo najgori. Neke velike zemlje učinile su strašno mnogo zla upravo prirodi i čine ga i dan-danas i zato ne potpisuju sporazume, ni onaj Kjoto, ni mnoge druge o raznom oružju koje zagađuje prirodu.
Očigledno tu postoji i dalje jedan pokušaj da se to prebaci ili na sve ili da se na neki način oni sklone, kao pravi zagađivači. Krupne korporacije danas u svetu jesu glavni neprijatelji prirode. Oni ne samo da su svojom pohlepom za profitom doveli do svetske krize u kojoj se nalazimo, nego na neki način sprečavaju čovečanstvo da uđe u svoje normalne okvire u kojima će se čovek prirodno osećati.
Naravno, postoji još jedan problem i ne treba da ga izgubimo iz vida. Iako ekološki zakoni imaju univerzalni karakter i kada negde iscuri atomsko gorivo, kada se pojavi neki Černobil ili bilo šta, onda nastane opšta panika i naravno da se to onda tiče svih i onda taj vazduh, koji svi udišemo, stvara neku vrstu ujednačene opasnosti, ali u nekim drugim okolnostima to nije slučaj.
Siromaštvo na neki način nije potpuno zaštićeno ekologijom. U nehigijenskim naseljima, tamo gde je prljavština vazduha izazvana izduvnim gasovima, uglavnom živi sirotinja, dok su bogataši malo izvan, u ekskluzivnim letovalištima sa čistim vazduhom, dakle, postoji i tu pokušaj da se sačuva klasno preimućstvo, da se sačuva razlika između bogatih i siromašnih. Ali, univerzalni ekološki zakoni to ne trpe, pokazuje se da taj vazduh nekad vetrovi odnesu i tamo gde oni ne bi želeli da ga nađu.
Taj aspekt je socijalni, ali postoji i onaj zdravstveni, o kojem su jako lepo govorili jutros mnogi poslanici, iz različitih stranaka. Sa velikom pažnjom sam ih slušao, a nadam se da su to činili i predstavnici Ministarstva i da će se mnoge ideje, bilo kroz razne oblike amandmana ili ovo što su čuli, moći ugraditi u poboljšanje tih zakona. Tu nema nikakve sujete, svako ko doprinese na najbolji način ili skrene pažnju da smo nešto propustili, dobro je došao. To čini kvalitet ovih sednica poslednja dva dana.
Naravno, ovaj problem za nas je vezan još sa jednim. Nećemo ništa uraditi ukoliko to ne postane jedan udruženi pokret različitih mera, dakle, ne samo zakonska regulativa, koja je neophodna, naravno, ne ni samo kazne, koje su takođe neophodne, potrebna je edukacija. To je jedna svest da čovek nije sam na ovom svetu i da treba da razmišlja i o onome što je javno dobro i što se tiče drugih.
Video sam na televiziji jednu akciju neke škole: došla su deca, dali su im neke rukavice da čiste to đubrište, smetlište koje je neko napravio blizu škole; tu su automobilske gume i svašta. Jedna mala devojčica gura nekakvu gumu, ne može da je dovuče, i pitaju je šta ona to radi, a ona kaže: "Eto, mi čistimo oko našeg dvorišta, da bude lepo, i mi se nadamo da kad naši roditelji vide kako se mi mučimo da ovo očistimo više neće bacati". Nema većeg prekora za roditelje, nego ako deca razumeju da to ne treba činiti.
Dakle, edukacija je opšta. Ne samo to, pogledajmo naše medije, šta oni čine. Da li će neko sutra govoriti o tome šta smo mi dva dana ovde raspravljali? Neće. Ako ima neka bizarna izjava ili neki incident, sa zadovoljstvom, ali neće pratiti ovaj rad. Mediji moraju da budu uključeni u opštu edukaciju za popravljanje ekološke situacije, inače ćemo propasti.
Ko god je stigao u Vrbas i video kako izgleda kanal, on je morao da se prestravi. Tu možete nožem seći strahoviti otpad, prljavštinu koja isparava i zagađuje vazduh, vodu i sve okolo. Ko ima prava da to drži, da to posmatra i da to tako ostane? Niko, ni Vlada, ni pokrajina, ni opština, ni svi ljudi kojima je stalo do zdravlja svih drugih. Razne zdravstvene i druge institucije moraju se udružiti da se to očisti. Ne možemo u toj prljavštini, ma koliko ona nama nekada ne smetala, dugo opstajati. To nije samo pitanje rugla, to je pitanje i našeg ekološkog opstanka.
Imamo još jednu pojavu. Gledali smo taj pomor riba, ovde smo govorili danas i o vodama itd.; bilo je nekih kazni, nekoga nađu, nekoga ne nađu. Nisam video do kraja, povodom nekih afera, svaki dan imate to da je neko ispustio vodu u neki potok, u neku reku i zagadio, pobio ribe, napravio neupotrebljivim te vode. On mora biti žigosan. Ne može se dozvoliti da beži direktor javnog preduzeća. Ako se konstatuje da je to preduzeće uradilo to, direktor tog preduzeća ne sme biti nijedan sat više direktor tog preduzeća. To je stav društva, kako ono mora da se brani. Nema tu sada - da li ćemo ga kazniti sa tri miliona. Ako je direktor naše naravi, lako će on nadomestiti ta tri miliona, ali on ne sme više sa takvim osećanjem neodgovornosti ostati, ne sme to više biti.
Zato ove mere koje nam predlaže ministarstvo i ovo zakonsko pooštravanje na neki način pozdravljam, kao i jedan drugi zakon koji se sprema, koji će isto tako oštro kažnjavati drugu vrstu obesnih ljudi, onih u saobraćaju. Ako još uspemo da i one trovače duvanom i alkoholom takođe oporezujemo, eto rešenja, bar nekih, ili ublažavanja budžetskih problema.
Ako se već Vlada stidi da uvede neke progresivne poreze ili ne sme, ne znam, ne ulazim u to, onda evo jednog sredstva da štiti opšte dobro, da štiti ljude, njihove živote, kažnjavajući one koji ih ugrožavaju bilo ekološkim prestupima, bilo u saobraćaju, bilo na način koji ih truje.
Mislim da sve ovo zahteva jednu dužu borbu, u koju moraju da budu uključeni svi, i žigosanje prljavštine. Ne može se više prolaziti našim drumovima, putevi polako počinju da se sužavaju – to sam jedino video kada sam bio u Tirani, da pola puta "pojedu" kese sa đubretom. Ako je to tako, to onda govori ne samo o ekološkom nemaru ili prljavštini, to govori još o nečemu – da tu nema ozbiljne vladavine prava, nema poštovanja propisa.
Znam da to ljudi ne vole. Jednom sam pročitao u Rusiji jedan naslov u novinama: "Ruskom čoveku je mučno pridržavati se zakona". To važi i za nas. Moramo početi da razumemo da poštovati zakon znači poštovati opšte pravilo koje važi za sve ljude.
Zbog toga pozivam sve poslanike da, bez obzira na razlike koje imamo u mnogo čemu, pa čak i u gledanju na ovaj zakon, nastojimo da ga amandmanima popravimo, a da usvojimo ovaj zakon sa najvećom mogućom većinom, jer je to najbolja poruka koju možemo da pošaljemo našim sugrađanima, našem društvu i našem potomstvu, da će ipak živeti u nešto pristojnijoj, čistijoj, zdravijoj sredini.
Toliko i hvala.

Gospodin Čedomir Jovanović se javio kao predstavnik Poslaničke grupe LDP.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ova rasprava ima smisla ako je nastavimo u duhu diskusije gospodina Mićunovića, s obzirom na to da nam nije ostalo mnogo vremena za jednu preciznu analizu ovih zakona.
To je ono o čemu danas moramo razgovarati, svesno kritikujući većinu koja je na tako nešto pristala, jer je tim svojim odnosom direktno negirala prethodnu inicijativu koja je za cilj imala podizanje nivoa svesti o značaju zaštite životne sredine, nametanje jednog važnog društvenog pitanja i stavljanje u fokus društvene pažnje i definisanje odgovora, koji ćemo mi prvo prihvatiti, a tek potom primeniti.
Ono što svako od nas zna jeste da živimo u zemlji u kojoj se život jako malo ceni, pa što bi onda ta zemlja cenila životnu sredinu kada ne ceni pre toga sam život. Da li ćemo negde stići poštujući takva pravila? Ne, nećemo. Kako ćemo ta pravila promeniti ako o njima ne govorimo ovde u parlamentu i svojim drugačijim odnosom prema nasleđenim pravilima? Promenom odnosa prema vrlo ozbiljnim problemima u društvu treba da pokažemo građanima da je to put kojim oni treba da krenu.
Pojedinac ne može da promeni poražavajući položaj koji u ovom trenutku tema životne sredine ima u samoj zajednici. Zašto je to tako? Zbog toga što su pre životne sredine mnoga druga pitanja bila na našem dnevnom redu. Tako mi danas trčimo kroz parlament raspravljajući o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, zakonima o zaštiti vazduha, zaštiti prirode, zaštiti od buke, zaštiti životne sredine.
U trenutku dok to radimo ne mislimo na Bački kanal, na Bor, na Pančevo, na još 230 crnih tačaka na ekološkoj mapi Srbije, ako u međuvremenu nije pridodata još neka nova.
I Smederevo, gospodine Šormaz, da ne nabrajamo, uvrediće se neko što smo ga preskočili, i Šabac, i Kruševac, vidite koliko nas ima, Kosjerić, Beočin, koliko nas ima koji smo zainteresovani za rešavanje tog problema.
Drago mi je što sam predsednik odbora u kome postoji spremnost na razgovor i dogovor oko ovih pitanja i što smo mi u tom odboru, uprkos velikim međusobnim političkim razlikama, uspeli da nađemo neki zajednički put. Mislim da to treba ovde u parlamentu da pokušamo da uradimo i sa Ministarstvom.
Kada pogledamo budžet ovog ministarstva, onda ćemo videti da je ministar Dulić sa svojim ljudima general bez vojske. U kom to delu sveta siromašna društva efikasno odgovaraju na ekološke probleme? Ni u jednom. Da li je naše društvo danas siromašno? Da, jeste. Materijalno smo siromašni. Hajde onda da to kompenzujemo većom pažnjom koju ćemo pokloniti, recimo, interesima naših opština, interesima lokalne samouprave.
S jedne strane, mi tu lokalnu samoupravu opterećujemo dodatnim obavezama i mislim da opštinske vlasti nemaju razloga da se zbog toga ljute. Prava i obaveze, to je ono što je lokalnoj samoupravi potrebno.
S druge strane, mi im uskraćujemo ekonomske instrumente kojima će oni na tako nešto odgovoriti. Da li to Ministarstvo radi zbog toga što želi da se sveti opštinama? Ne, nego iz dva razloga: zbog toga što samo nema dovoljno sredstava i zbog toga što su vrlo često opštine neodgovorno trošile sredstva koja su prikupljala koristeći zakonske osnove koje su im stajale na raspolaganju.
Zašto nam je lokalna samouprava bila tako neodgovorna u prošlosti, dozvoljavajući da se čitav niz godina stvaraju problemi koje mi danas rešavamo? Održana je sednica Odbora u Pančevu. Ne može se problem koji je stvaran 30 godina rešiti jednom inicijativom. Tamo je država puno uradila. Da li je to dovoljno? Nije. Da li možemo reći da smo danas zadovoljni onim što je u međuvremenu urađeno? Možemo reći da je putno toga urađeno, ali nemamo pravo na zadovoljstvo sve dok ljudi koji žive u Pančevu žive u gasnoj komori. Isti je slučaj sa Borom i sa ljudima o kojima se svako od vas stara predstavljajući ovde, između ostalog, tako vitalne interese kao što su interesi koji prate potrebe čoveka da živi u zdravoj sredini.
Kako ćemo te dve krajnosti da pomirimo? Potrebno je da Ministarstvo obezbedi sredstva i da uozbilji lokalne samouprave. S druge strane, kako ćemo tim opštinama i našim predstavnicima u opštinama omogućiti da pokažu da su drugačiji, odgovorniji i sposobniji, ako im uskratimo i ta mizerna sredstva do kojih su po postojećim zakonima mogli da dođu. To je tema o kojoj moramo razgovarati više, i ovde i na samoj sednici Odbora.
Liberalno-demokratska partija će podržati ove zakone, jer oni predstavljaju korak napred.
Ali, bojimo se da će ovo biti jedna ad hok inicijativa, da će se opet tema životne sredine vratiti u okvire Ministarstva, agencija, nekih sekretarijata na nivou lokalne samouprave ili pokrajine i da će ostati daleko od građana, bez kojih definitivno ne može biti promenjen koncept i način života u samoj Srbiji. Pošto smo jedni druge toliko zatrovali, počeli smo da trujemo i svet koji ostavljamo našoj deci i o tome moramo da razmišljamo sada i da vidimo kako ćemo da izađemo iz toga.
Apelujem na vas, ministre, da nam pokažete sposobnost da kao čovek koji vodi ministarstvo ekologije izvedete i ministarstvo i nas iz problema u kojem smo se našli, jer mi ne možemo da podržimo član zakona koji menja uspostavljena pravila distribucije ionako malo novca koji se stiče. Do sada je bilo pravilo da od novca koji se po osnovu naplate zbog zagađenja životne sredine ostvari na nivou jedne opštine 40% ide državi, a 60% opštini. Sada se taj odnos menja: 60% državi, a 40% opštini.
Mi nemamo mogućnost da utičemo na državu i način na koji će ona potrošiti taj novac. Možda će onda biti efikasnija u tome. U nekim društvima koja su tako lagodna i neodgovorna prema svojim obavezama možda je potrebno centralizovati neke instrumente. Nama je bitan plan, jasan račun, činjenice, pa ćemo onda zajedno svi ući u taj veliki posao.
Govorimo o problemu formiranja nekih novih regulatornih tela. Ona su potrebna. Ne stoji kritika da će ovi zakoni dovesti do povećanja državne administracije. Mislim da ovi zakoni mogu dovesti do profesionalizacije državne administracije. Moramo videti na koji način će se to desiti što pre. Ne možemo sve da svodimo na nivo ministarstva, u kom će sa ministrom odlaziti čitave garniture.
Tačno je da su ovi zakoni nekoliko godina čamili po skupštinskim fiokama. Mi smo, zajedno sa timom Ministarstva, učinili mnogo da se oni što pre nađu pred poslanicima. Neka se usvoje konačno na jedan efikasan način, ali brzina koja to prati ne sme biti brzina u kojoj nećemo uočiti greške i otkloniti ih, a njih ima. O tome želim da govorim.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti prirode, naša podrška tom zakonu je apsolutna. Mi tražimo da se produži rok u kom ovlašćena lica imaju pravo da prijave neki incident. Zakonom je utvrđeno da je to rok od osam dana. Izgleda besmisleno situacija u kojoj se neko javi posle 15 dana i onda mu kažu – zakasnio si. Tražimo da se taj rok digne do 30 dana i da na taj način ostavimo mogućnost da se i naknadno deluje, pri čemu onaj ko radi taj svoj posao neće biti ugrožen činjenicom da mu je ostavljen neki rok u kome, sa oskudnim sredstvima, očigledno ne može efikasno da radi svoj posao. Mi smatramo da to treba promeniti.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, mi smo, ministre, protiv vašeg predloženog rešenja. Mislim da je od činjenice da mi nemamo razumevanja za njega veći problem činjenica da Stalna konferencija gradova i opština ne pokazuje nikakvo razumevanje za jedno takvo rešenje i da je to slučaj i sa samoupravama po čitavoj Srbiji. Konačno, ovde sede predstavnici tih opština.
Moramo vratiti stvari na početak i videti, ako se novac trošio neodgovorno, a očigledno je da je bilo tako, jer ne bi bilo štete po Srbiji da je taj novac trošen na način na koji se mora trošiti, zašto neko nije odgovarao.
Znači, treba da definišemo mehanizme koji će utvrditi odgovornost i sprečiti ponavljanje tih grešaka u budućnosti i da uspostavimo čvrstu saradnju između opštine, pokrajine i Republike, a ne da Republici prenesemo novac, a onda ostavimo nasukane ljude po opštinama, koji nisu u prilici da urade ono što moraju da urade, kao nivo vlasti koji je najbliži građanima, da efikasno deluju. To je naš zajednički problem.
Mi predlažemo da se zadrže postojeći odnosi i od novca koji se prikupi na teritoriji opštine da 60% novca ostaje opštini, a 40% ide Republici. Na teritoriji pokrajine: 60% opštini, 20% pokrajini, 20% Republici. Da vidimo da li postoje mehanizmi kojima ćemo dodatno pojačati pritisak na lokalne samouprave kako bi se taj novac trošio na adekvatan način.
Mi ne mislimo da je moguće iz jednog ministarstva, uz svu dobru volju, uraditi posao umesto 150 opština koje u Srbiji postoje, koje su dužne da rade taj posao zajedno sa ministarstvom. Pošto su već napravljeni budžeti, oni su usvojeni krajem decembra meseca, mi ćemo sada na polovini godine ostaviti (pošto zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja) opštine bez planiranih sredstava, a to je veliki problem i za Pančevo, i za Bor, Vrbas, Kosjerić, Obrenovac, pogotovo u situaciji u kojoj se nalazi zemlja.
Raspravljajući o ovim zakonima mi smo analizirali koliko će oni koštati ovu državu. Došli smo do podataka da je, recimo, nivo investicija EPS-a, kako bi bili postignuti međunarodni standardi u oblasti zaštite životne sredine, oko pola milijarde evra. Pola milijarde evra EPS treba da uloži u sisteme kojima će podići nivo, režim zaštite životne sredine. O tome treba da razmišljamo kada usvajamo zakone.
S druge strane, sada se suočavamo sa anomalijama. Mi smo ukazivali na njih – Sporazum o privatizaciji NIS-a, klauzula po kojoj novi vlasnici, bez obzira na to što mi ove zakone sada usvajamo, mogu da nastave da rade i ponašaju se u skladu sa starim zakonima. Tu imamo problem dvostrukih standarda.
Mi ćemo EPS opteretiti sa pola milijarde i tražiti od njih da apsolutno poštuju zakon, a sa druge strane NIS ostaviti u zaklonu starih zakona koji nisu bili dovoljno efikasni, jer ne bi bilo problema sa kojima se sada suočavamo da su bili efikasni. To je tema za zajednički razgovor.
Pogledajte Petrohemiju, veliki zagađivač, ne zbog toga što ljudi koji tamo rade to žele da urade Pančevu, ali je veliki zagađivač, oko 80 miliona je sada uloženo u podizanje nivoa zaštite u samoj Petrohemiji, ali je Petrohemija danas u velikom problemu. Ona se gasi. Ona je do sada bila na subvencijama NIS-a, a NIS je bila državna kompanija. Da li će novi vlasnici imati razumevanja za nešto tako? Samim zatvaranjem postrojenja taj problem neće biti rešen, samo će biti zaustavljen na nivou na kome je sada. O tome takođe treba da razgovaramo.
Šta je ono što ćemo mi pokušati da učinimo u okviru Odbora? Još jedan krug konsultacija, jer manje ili više sve poslaničke grupe su jednako nezadovoljne rešenjem o promeni tog odnosa kada se radi o ekonomskim instrumentima kojima se štiti životna sredina, i da to uradimo zajedno sa Privrednom komorom i sa Stalnom konferencijom gradova i opština, a da to onda ovde ne predstavimo kao pobedu nad Ministarstvom, nego kao zajednički napor koji nas dovodi do kompromisnog rešenja.
Onda treba da vidimo kako ćemo promeniti ta pravila koja postoje kod svake vlade kada se priča o penzijama, o zdravstvu, o otkazima. Nemojte ni da mislite u sebi na troškove koji prate zaštitu životne sredine, a kamoli da se za njih borite. Kakav je smisao u zemlji u kojoj mi pokušavamo da nešto promenimo, ako pri tome znamo da smo sami sebe osudili na propast u vremenu koje je pred nama? Preuzimamo velike obaveze ovim zakonima, a između ostalog i obaveze da ih učinimo efikasnim i primenjivim. Ministarstvo treba da usvoji čitav niz podzakonskih akata i tek tada će oni moći da se realizuju, a kada se uradi i definiše u potpunosti jedan pravni koncept, onda smo mi ti koji taj pravni koncept treba da poštujemo.
Zašto bismo poštovali Zakon o zaštiti životne sredine, ako ne poštujemo Zakon o privatizaciji, ako ne poštujemo Ustav, ako ne poštujemo Krivični zakonik, ako ne poštujemo jedni druge? Onda dolazi do izražaja ono što je govorio profesor Mićunović upoređujući naše međusobne odnose i stanje u društvu sa slikom koju smo proizveli, a koja je tako haotična u oblasti zaštite životne sredine.
Mi ćemo pokušati da pomognemo Vladi tako što ćemo podržati zakone i što ćemo na Odboru učiniti sve, pre svega, kako bi se ovi amandmani usvojili. Ljudi koji su na ovim zakonima radili zaslužuju veliko poštovanje jer su na tim zakonima radili u zemlji u kojoj u tom trenutku niko o tome nije razmišljao. To su neverovatno posvećeni ljudi.
Mi smo na odborima, pripremajući se za ovu raspravu, provodili sate i sate razgovarajući sa njima, dobili smo sve neophodne informacije i žao mi je što se taj veliki trud sada ne vidi u ovoj raspravi, bez obzira na to da li se radi o zakonima koji su ostali za nama, kao zakon o biocidnim proizvodima, koji manje ili više nikog u ovoj sali nije interesovao, ili o ovim zakonima o kojima sada govorimo, koji su epohalni i zaista na jedan nov način, na potpuno drugačijim principima grade koncept zaštite životne sredine u Srbiji.
Pred nama je velika obaveza da se završetkom rasprave o ovim zakonima ne zatvori knjiga o priči o zaštiti životne sredine. To mora biti tema, i to na drugačiji način nego što je to najčešće tema u Srbiji, kroz karikaturalna poređenja kada se setimo održivog razvoja, otpada kao izvora i novog potencijala za našu ekonomiju, ili sijalica koje treba da promenimo kako bi kriza u Srbiji bila lakša.
Doprinos LDP-a do sada nije bio sporan i neće biti ni u budućnosti, a uz podršku koja će pratiti ove zakone mi ćemo biti aktivni i izvan Skupštine. Nadam se da ćete pružiti podršku i radu samog odbora.

Reč ima ministar u Vladi Republike Srbije, ministar za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje Oliver Dulić.