Zahvaljujem se, dame i gospodo narodni poslanici. Gospodine Jovanoviću, prenosim vam zahvalnost ljudi koji su zaista danju i noću radili na izradi ovih zakona i koji će i u budućnosti raditi i ulagati mnogo više napora nego što im posao i pozicija nalaže, verujući u životnu sredinu, živeći sa problematikom životne sredine. Dakle, zahvaljujem se u njihovo ime na tim lepim rečima i zaista mislim da oni zaslužuju veliko poštovanje svih nas. Želeo sam samo da u ovoj raspravi šefova poslaničkih grupa možda pomognem da ta rasprava krene u pravom pravcu, zbog toga što se stalno ponavljaju neke teze koje jesu tačne, ali je u međuvremenu, usled rasprave koju je Ministarstvo vodilo sa pojedinim poslanicima, došlo do određenih promena.
Želeo sam da vam saopštim da je bila opravdana primedba mnogih narodnih poslanika koji su ukazivali na problem definisanja ispita za ribolovce u zakonu o održivom razvoju ribljeg fonda. Mi smo razgovarali sa gospodinom iz poslaničkog kluba Nova Srbija, razgovarali smo sa drugim narodnim poslanicima i tokom rasprave o amandmanima mi ćemo prihvatiti amandman koji će na jedan drugačiji način definisati obavezu ribolovaca da budu edukovani, obavezu udruženja koje će se baviti očuvanjem ribljih područja da izvrše edukaciju, da implementiraju program koji će Ministarstvo predložiti, ali neće postojati obaveza da ti ljudi polažu ispit. To je nešto što je jedna opravdana primedba na koju ste nam ukazali i koju smo usvojili.
Želeo sam da kažem nekoliko reči vezano za primedbe koje postoje oko generalnog usvajanja, odnosno uspostavljanja agencija ovim zakonima.
Ovim zakonima ćemo mi uspostaviti nekoliko agencija i ovim zakonima mi gasimo nekoliko agencija, konkretno jednu veliku. Morate da znate da mi uspostavljanjem novih agencija nismo izvršili udar na budžet. Agencija za hemikalije, koja danas ne postoji, a postojaće nakon usvajanja ovih zakona, preuzeće 14 ljudi koji danas rade u Ministarstvu na poslovima hemikalija. Finansiraće se kompletno iz sopstvenih prihoda, što znači da će budžet Republike Srbije imati 14 plata manje od trenutka kada agencija za hemikalije bude formirana.
Na sličan način će se, optimizacijom rada Ministarstva, formirati i druge agencije koje se formiraju ovim zakonima. Mi smo ovim zakonima ukinuli, na primer, Agenciju za reciklažu koja je do sada postojala, tako da i mi brinemo o čuvanju budžetskih para i brinemo na neki način u ovoj krizi, i ne samo u ovoj krizi, nego u suštini u optimizaciji rada kompletne srpske administracije ne preterujemo. Ono što smo primenjivali kada je u pitanju osnivanje agencija jeste čista implementacija evropskih direktiva koje predviđaju formiranje nezavisnih regulatornih tela za ovako važne oblasti, a upravljanje hemikalijama svakako jeste važna oblast.
Što se tiče rasprave o buci, bilo je, rekao bih, nekakvog karikiranja objašnjenja kako bi zakon o buci trebalo da bude implementiran u životu. Naravno da postoje prelazni periodi do kada će svi oni koji predstavljaju izvore buke morati da se prilagode ovom zakonu. To je jedan od zakona koji, pre svega, treba da uredi uticaj buke na zdravlje i životnu sredinu i da zaštiti naše građane, ljude od buke.
Nije tačno da će, na primer, ljudi na stadionima morati tiše da zvižde zbog toga što mi donosimo ovaj zakon i nemojte, molim vas, da na takav način karikirate nešto što pre svega služi da zaštiti ljude od buke koja se javlja u industrijskim pogonima, proizvodnim pogonima, u saobraćaju, na autoputevima, duž autoputeva. Recimo, ovaj zakon će obavezati one koji grade autoputeve da izgrade zaštitne ograde da buka ne bi smetala ljudima koji pored tih autoputeva žive. Dakle, za to služi ovaj zakon, a ne da pravi karikaturu od buke koja nastaje na nekim mestima gde inače nastaje.
Na kraju krajeva, ukoliko se utvrdi da je ta buka jača od onoga što će podzakonski akti koji idu uz ovaj zakon definisati, ti će ljudi imati obavezu da ugrade zaštitne mehanizme i da zaštite okruženje, na primer, tog stadiona od buke. To će biti njihova obaveza. Šta je tu problem? Mi štitimo ljude koji ne mogu da žive kada se, na primer, na nekom stadionu dešava neka manifestacija.
Dakle, sve što radimo radimo da bismo zaštitili naše ljude, ne radimo to iz hira, ne radimo to zato što nam se to sviđa. To je nešto što se možda zove uvođenje reda i mislim da svi zajedno ovde, bez obzira na partijske razlike, hoćemo, pobogu, da se red uvede.
Kada već pričamo o uvođenju reda, moram da vam iznesem jedan problem o kojem smo pričali i na Odboru kod gospodina Jovanovića, na Odboru za zaštitu životne sredine, a koji permanentno postoji. Mi smo, kao Ministarstvo, pokušali da donesemo određene mere. Dakle, kada pričamo o tome da li je ikada iko kažnjen zbog zagađenja životne sredine, ja sam u uvodnom izlaganju rekao da najteža, odnosno najrigoroznija kazna nikada nije propisana. Ovde se radi o tome da vrlo često pravosudni sistem nema sluha za ovakvu vrstu kršenja zakona, što se tiče životne sredine. Mi smo neko vreme kukali na to i ukazivali smo da problem "Heliosa" ne bi prerastao u ovako dramatičan problem, i verovatno naši građani ne bi ni znali o njemu, da je još 2007. godine sud postupio po prijavama koje je podnela naša ekološka inspekcija. Da su ljudi reagovali na vreme, ne bi se desilo da se hiljade različitih zagađujućih predmeta nađu u našoj životnoj sredini.
Mi smo uveli jedan sistem koji je nov i koji je pozdravljen sa svih strana. Da ne bismo samo kukali na pravosudni sistem, mi smo organizovali edukaciju i jedan veoma ozbiljan serijal razgovora sa sudijama, tužiocima, i uskoro ćemo i u sudovima i u tužilačkim organizacijama i, što je jako važno, u Ministarstvu unutrašnjih poslova imati specijalizovane ljude koji će se baviti isključivo problemom životne sredine i koji će dobijati predmete kad god se desi da je prekršen neki od ovih zakona da bi mogli po njima da postupaju, a prošli su različite edukacije.
Na kraju, samo da kažem jednu stvar koja će sigurno biti najvažnija, a to je pitanje preraspodele ovog lokalnog fonda. Rekao sam da je naš stav, i to je zaista posledica ove promovisane nove ekološke politike, da moramo da počnemo da brinemo o životnoj sredini u Srbiji kao o jednom integralnom sistemu. Ne možemo da fragmentišemo i atomizujemo životnu sredinu svake opštine ponaosob i ne možemo da dopustimo da se dešava nešto što se, nažalost, dešavalo do danas.
Mi smo u poslednjih sedam meseci uradili jedan izveštaj o tome kako su utrošeni ekološki fondovi u lokalnim samoupravama i došli smo do saznanja da 30% novca koji je prikupljen po principu "zagađivač plaća", dakle, od industrije koja je direktno zagađivala životnu sredinu, nije završavalo u projektima koji treba da poprave stanje u toj životnoj sredini, nego za finansiranje sportskih klubova, reprezentacije, funkcionisanja lokalne samouprave, svih onih stvari koje možda jesu važne za život lokalne samouprave, ali svakako nisu važne za jednu životnu sredinu.
Nijednog trenutka nismo rekli da hoćemo opštinama da uzmemo novac. Opština će imati po ovom zakonu dve obaveze.
Prva obaveza jeste da formira budžetsku poziciju, koja će biti fondovska pozicija, i moraće da ima veoma jasan program i plan rada, a na taj plan rada će Ministarstvo davati saglasnost; takođe, moraće da podnosi izveštaj Ministarstvu do svakog dinara kako je taj novac potrošen.
Takođe, opštine će imati mogućnost da uvedu i svoju lokalnu taksu koja će biti sastavni deo tog fonda. Način na koji će ta sredstva da troši će takođe, naravno, biti integrisana sa planom rada, ali će 100% tih prihoda ići opštini.
Sa druge strane, prihvatili smo amandman jednog od narodnih poslanika, mislim da je to poslanik Nikolić iz Pančeva, da se za opštine koje se podvode pod institut opštine sa posebnim stepenom ugroženosti životne sredine omogući da se naplate još neke vrste taksi od zagađivača za transport materije kroz tu opštinu, ili po kilogramu, odnosno toni proizvoda određenih materija koje prolaze kroz procese proizvodnje koji zagađuje životnu sredinu.
Tako ćemo kroz taj zakon uspeti, sa jedne strane, da centralizujemo na neki način procese donošenja odluka gde će se novac trošiti, a s druge strane, da formiramo lokalne fondove koji će se isključivo trošiti za potrebe životne sredine. Ono što je najvažnije, onim opštinama koje su zaista ugrožene zbog različitih vrsta industrijskih aktivnosti omogućićemo da imaju poseban izvor prihoda iz kojeg mogu dodatno da finansiraju te stvari.
Moram da vam kažem da fond za zaštitu životne sredine nije naš fond, a lokalni fondovi su vaši fondovi. Moram da kažem, to je bila i naša argumentacija kada smo imali razgovore sa Stalnom konferencijom gradova i opština, Fond za zaštitu životne sredine u ovom trenutku većinu svojih para troši na sanaciju i rekultivaciju komunalnih deponija koje postoje u opštinama. Dakle, troši novac za projekte za koje je kompletno, po Zakonu o lokalnoj samoupravi, nadležna lokalna samouprava.
Fond za zaštitu životne sredine takođe ima mnogo bolji pregled kada prikuplja sredstva gde može da se utroši taj fondovski novac kada postoje projekti koji se tiču zagađivača, koji možda jesu na teritoriji jedne opštine, ali u suštini svojim aktivnostima zagađuju životnu sredinu na teritoriji više opština. Do sada se dešavalo, na primer, da se jedan zagađivač nalazi na osmom kilometru reke, da ta reka ima 40 km i prolazi kroz pet opština, a da koristi od fonda koji se naplaćuje na osnovu zagađivanja te reke ima samo opština na čijoj teritoriji se zagađivač nalazi.
Ostale četiri opštine kroz koje ta reka prolazi, koje sigurno trpe posledice zbog zagađenja, nisu ni na koji način mogle da kompenzuju posledice tog zagađenja, niti da ulažu u programe koji bi eventualno popravili riblji fond ili stanje životne sredine kada je u pitanju tok te reke.
Dakle, mi na ovaj način hoćemo upravo da ispravimo tu nepravdu i da, na neki način, centralizujući, odnosno regionalizujući fond i proces donošenja odluka što se tiče fonda ispravimo to stanje.
Ovo su samo neki od odgovora. Nadam se da ćemo raspravu da usmerimo u tom pravcu. Znam da je veliki problem kada se govori o preraspodeli sredstava. Ovde se, dakle, ne radi o klasičnoj centralizaciji. Lokalne samouprave će i dalje imati mogućnost da na veoma snažan način naplaćuju i pune svoje lokalne fondove, da sprovode programe i procese koji će se ticati životne sredine.
U uvodnom izlaganju sam rekao da je ovo neophodan stepen centralizacije procesa donošenja odluka zbog toga što životna sredina ne poznaje opštine, zagađenje životne sredine ne poznaje administrativne granice opština. To je nešto što je regionalno ili univerzalno i na takav način moramo da se ponašamo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Imate na raspolaganju pet minuta od vremena za predsednika poslaničke grupe.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da imamo problem sa ovakvim pristupom, gospodine Duliću. Ako je neka lokalna samouprava nenamenski trošila sredstva, ta lokalna samouprava mora da odgovara za takvo ponašanje. Ona može da bude kažnjena. Njoj mogu da budu u potpunosti uskraćena sredstva iz tog lokalnog fonda i preneta na vaše ministarstvo, ali nisu sve lokalne samouprave to radile.
Pazite kakvu grešku sada možemo da učinimo svi zajedno: pošto su do sada imali 60% lokalnog fonda i trošili nenamenski sredstva, mi ćemo im ostaviti 40% da oni nastave da troše. Kad bismo sva sredstva ostavili lokalnoj samoupravi, ona ne bi bila dovoljna za probleme koje lokalna samouprava ima.
Tačni su ti vaši primeri koje navodite, reka, zagađivač, prva opština, sve druge koje takođe trpe i nemaju nikakvu materijalnu kompenzaciju za tako nešto, ali hajde da kažemo onda kako se rešava taj problem. Ako je u pitanju naplata po rečnom toku, onda da kažemo da to ide u centralnu kasu, pa će iz te centralne kase to biti distribuirano tako da se kompenzuje šteta koju trpi svaka lokalna samouprava.
Ovako, kažnjavamo one koji dobro rade svoj posao, centralizujemo sredstva, a suština zaštite životne sredine je u tome da se misli globalno, a da se deluje na licu mesta, lokalno.
To je naš problem, posebno u ovoj situaciji u kojoj se sada nalazimo. Imamo dve anomalije. Prva je da će lokalne samouprave koje su do sada radile loše moći da nastave to da rade, istina, sa manjim sredstvima. Drugi problem je što se praktično kroz mogućnost definisanja lokalne takse, koja je nezavisna od ove o kojoj sada govorimo, dodatno opterećuje privreda.
Sada će sve opštine koje su uskraćene po ovom ekonomskom instrumentu raspisati lokalne takse i zakucati na vrata onih koji su zagađivači, pa će tako biti uzimano ne 100%, nego 120%, jer će lokalne samouprave tražiti izgubljena sredstava na istoj adresi na kojoj traži i Republika. A, u tim firmama rade ljudi koji treba da prime platu. Setite se primera u Knjaževcu od pre godinu dana, kada je neodgovorni vlasnik zagadio Beli Drim, a posle toga je zatvorena fabrika, pa su ljudi ostali bez posla. Šta će se desiti ukoliko tako nešto dozvolimo?
Mislim da nam je potreban precizniji rad, a nema nikakve dileme da se slažemo sa idejom uvođenja reda, pre svega, u prikupljanje i trošenje sredstava u zemlji koja je opterećena problemima kao što je Srbija. Ovako se to neće postići. Oni koji su radili loše nastaviće da rade loše, biće sužen prostor, ali će nastaviti da troše besmisleno novac, a oni koji su radili dobro biće kažnjeni, a privreda dodatno opterećena jer će, naravno, i ostale samouprave kroz koncept nove takse koja im stoji kao mogućnost naplatiti ono što nisu u stanju da dobiju od države, koja je novom distribucijom i redistribucijom sredstava promenila te odnose.
To je naš zajednički problem, a svi ovi problemi o kojima govorite, naravno, ukazujući na anomalije, zaslužuju veliku pažnju i moramo da definišemo dobre odgovore na njih.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan set ekoloških zakona veoma važnih ne samo za danas, već pre svega za sutra, prekosutra i za buduća pokolenja. Reč je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, što je veoma važno jer se skraćuju rokovi koji su bitni za ono što su investicije, projekti i planovi, Predlogu zakona o zaštiti vazduha, Predlogu zakona o zaštiti prirode, Predlogu zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini, Predlogu zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, koji je veoma važan i osnova je svega u ovoj oblasti.
U ime poslaničke grupe SPS-JS izneću određene aspekte koji se tiču ove problematike, uz kritički pristup i nastojanje da se ova materija, odnosno regulativa poboljša.
U svakom slučaju, ove zakone ćemo podržati. Oni su veoma značajni za Srbiju, iz suštinskih razloga. Pitanja koja se svode na očuvanje prirode, zdrave životne sredine, prirodnih vrednosti jesu, u stvari, elementarna pretpostavka za perspektivu života na zemlji kao svojevrsnog fenomena koji postoji na našoj planeti Zemlji, a nepoznanica je da li u nekim prostranstvima univerzuma postoji u takvom obliku i biodiverzitetu.
Svakako, legislativa ove problematike u Srbiji nije na zavidnom nivou i stoji potreba usaglašavanja sa pravnom regulativom međunarodne zajednice, a pre svega EU. Često umemo da kažemo da su naše prirodne lepote neponovljive, da su naši predeli lepši u odnosu na predele mnogih zemalja, da iste i druge istorijske, kulturne, religijske i druge sadržaje, kao što je proizvodnja zdrave hrane, ne umemo da iskoristimo ni za sebe, ni kao kvalitetnu ponudu Evropi i svetu.
Zaista, širom naše zemlje može se uočiti da vlada nemar i zapuštenost - otpad na svakom koraku, divlje deponije, filterska postrojenja koja ne rade ili ne postoje, neobezbeđenost skladišta i standarda za zaštitu od opasnih tehnologija itd. Čini se da zaista još dugo uporno moramo da plivamo ka čistoj pučini zdrave životne sredine.
Ova pitanja aktuelna su sa različitih aspekata i u drugim zemljama u međunarodnoj zajednici i daleko je od istine da se tamo sve ovo rešava na najbolji mogući način. Naravno, sve to nama nije za utehu.
Dakle, činjenica je da je biodiverzitet, odnosno biološka raznovrsnost ugrožena, bilo namernim ili nenamernim delovanjem čoveka. U prirodi vlada savršeni sklad koji se definiše kao biološka ravnoteža u najširem smislu reči, a zapravo ona podrazumeva ekološku ravnotežu, genetičku ravnotežu, što zajedno sa abiogenim faktorima doprinosi relativnoj klimatskoj ravnoteži ili klimatskoj stabilnosti na zemlji.
Nažalost, civilizacijski razvoj je od svojih najranijih početaka išao u pravcu narušavanja prirodnog sklada i ravnoteže u prirodi. Čini se da je trend civilizacijskog napretka u obrnutoj srazmeri sa sve većim urušavanjem i degradiranjem kvaliteta prirodnih vrednosti, počev od nenamernog unošenja alohtonih vrsta u ekosisteme u kojima im, kako je priroda rekla, nije mesto, čime se uticalo na nestajanje autohtonih vrsta, do rigidnih degradacija prirode u širim oblastima Zemljine kugle, zatim, razvoja prljavih tehnologija i industrije, usled čega je u znatnoj meri došlo do klimatskih promena.
Gospodine ministre, ovde ste govorili o tome da je samo danas u Evropi ugroženo ili je na granici nestajanja hiljadu biljnih vrsta i 150 životinjskih, pre svega ptica. Svako nestajanje jedne biološke vrste sa lica Zemlje je veoma težak i nenadoknadiv gubitak. U suštini, to je veliki zločin prema prirodi, koji je učinio čovek.
O takvim razmerama i sferama štetnog delovanja čoveka ne razmišlja se u dovoljnoj meri i olako se prelazi preko toga. Čovek je u dosadašnjoj istoriji svog postojanja kao biološke vrste, od trenutka kada se pojavila do sada samo njemu svojstvena osobina - svest, spontano, iz početka instinktivno, a onda intuitivno, težio profitu kao načinu da poboljša svoj kvalitet života. Čini se da je to do danas ostao čoveku dominantan moto i da u toj nepresušnoj želji za uvećanjem profita u bilo kom pogledu podređuje mnoge vrednosti koje su i te kako vredne poštovanja. Tako se tome podređuje i priroda i životna sredina, koja je po svom značaju, u stvari, prioritet iznad svih prioriteta.
Iz navedenih razloga potrebna je jasna pravna regulativa, koja bez kalkulisanja poštuje poredak stvari i redosled prioriteta u bitisanju i perspektivi ljudske vrste na zemlji.
Pošto, nažalost, živimo u prljavoj i nečistoj sredini punoj otpada, potrebno je svim raspoloživim kapacitetima organizovano i osmišljeno raditi na edukaciji i razvoju javne svesti o potrebi očuvanja i unapređenja životne sredine, o čemu je bilo reči u prethodnom setu zakona. Smatramo da je kroz obrazovno-vaspitne programe, od predškolskog nivoa pa nadalje, potrebno raditi na uobličavanju i podizanju nivoa ekološke svesti i ekološke kulture. Ova dimenzija mora postati obavezni, temeljni deo svake ličnosti. Bez ovih vrednosti nema perspektive za čovečanstvo i život na zemlji.
Čini se da su neke vodeće sile u svetu, zapravo, njihove političke elite, manjkave u pogledu ekološke svesti i kulture, što je veoma opasno u smislu očuvanja zdrave životne sredine i perspektive života na zemlji. Primer takvog ponašanja je veoma aktuelan. Reč je o tzv. "zelenom protekcionizmu", kojim ove zemlje štite svoju ekonomiju u aktuelnoj ekonomskoj i finansijskoj krizi. Zapravo, ovim se spuštaju standardi i norme u ekološkoj legislativi. Priroda i životna sredina se podređuju profitu, a sa druge strane, zahtevaju se visoki standardi i norme od zemalja u razvoju, čije bi ekonomije mogle biti konkurentne za ove prve.
Drugi primer je ono što smo već čuli u diskusijama o prethodnom setu zakona. Reč je o upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom od strane NATO alijanse kojom su gađani ciljevi u Srbiji. Ne bih širio tu priču, o tome se ovde dosta čulo, ali oba primera govore upravo o onome što jeste nedovoljna ekološka svest i ekološka kultura, i ne samo to, već i moral, ako hoćete.
Poslanička grupa SPS-JS ukazala je na sporna rešenja iz zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, o čemu je u načelu ovde već bilo reči u diskusijama ovlašćenih predstavnika pre mene. Promena članova 84, 85. i 87. direktno je u suprotnosti sa proklamovanim principima o decentralizaciji.
Ovim izmenama predviđa se smanjenje dela sredstava od naknada za zagađivanje životne sredine; za Republiku je bilo 40%, a za lokalnu samoupravu 60%, a sada je to obrnuto.
Izmenom člana 87. sužava se pravo lokalnim samoupravama da autonomno propisuju naknadu za zaštitu i unapređenje životne sredine. Predloženim rešenjem uvodi se naknada za građevinsko zemljište, koja već postoji u opštinama.
Zanemaruje se činjenica da je pre svega reč o naknadi za unapređenje životne sredine, koja svoje uporište ima u Zakonu o lokalnoj samoupravi, kao izvorno pravo lokalnih samouprava. Iz toga proizilazi da nije reč o taksama za zagađenje, propisanim članovima 84. i 85, već o mogućnosti lokalne samouprave da utvrde visinu učešća pojedinih subjekata u unapređenju životne sredine na svojoj teritoriji.
Izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, članom 49, predviđa se ukidanje prava lokalne samouprave na naknadu za korišćenje prirodnih resursa. Zapravo, članom 84. bilo je predviđeno da od ove naknade za korišćenje prirodnih vrednosti 60% pripada Republici, a 40% lokalnoj samoupravi. Podvlačim da se korišćenjem prirodnih vrednosti svakako utiče na uslove životne sredine i smanjenje resursa u lokalnim zajednicama, čime se bitno smanjuju njihovi ukupni kapaciteti.
Posebno ukazujemo na pitanje, i o tome vredi razmisliti, nismo isključivi u tom pogledu, lokalnih ekofondova. Predlogom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine predviđeno je ukidanje postojanja lokalnih ekofondova kao pravnih lica i njihovo svođenje na budžetske fondove.
Lokalni ekološki fondovi su do sada bili jedina programska institucija u lokalnim zajednicama za sistematsko i organizovano bavljenje problemima zaštite životne sredine. Njihovo utapanje u administraciju znači i nestajanje jedine šanse da se ekološkim pitanjima ne bavimo u kampanjama, kao što je uglavnom do sada bilo u onim opštinama u kojima ekofondovi nisu bili do sada formirani.
Ove predložene izmene direktno će se odraziti na finansijski i institucionalni kapacitet lokalnih samouprava za rešavanje brojnih problema u oblasti životne sredine, tim pre ako se ima u vidu da paket ekoloških, tzv. zelenih zakona predviđa prenos brojnih novih obaveza na lokalne samouprave.
Lokalne samouprave ni sada ne raspolažu dovoljnim sredstvima i nemaju izgrađene kapacitete. Ovoj tvrdnji ide u prilog i izveštaj Komisije EU koja je kao jednu od najvećih slabosti u reformama u oblasti životne sredine ukazala na nerazvijenost kapaciteta lokalnih samouprava za unapređenje sistema životne sredine.
Poteže se argument dosadašnje prakse nenamenskog trošenja sredstava, što je i tačno u jednom velikom procentu, ali nije u redu da se zbog nekih negativnih primera kažnjavaju opštine koje su odgovorno pristupile rešavanju svojih ekoloških problema. Zašto se ne uzmu dobri primeri i po njima projektuju strategija i regulativa?
Slična situacija je i kod argumentacije da su pojedine lokalne samouprave propisale neprimereno velike naknade za unapređenje i zaštitu životne sredine. Radi predupređenja ovakvih situacija, treba podržati predložene amandmane koji predviđaju da Vlada propiše gornju granicu taksi po jedinici proizvoda.
U regulativama predloženih zakona čini se, ili je možda to nama privid, da se visina, odnosno procenat tzv. ekoloških taksi sagledava kao mogućnost većeg zahvata sredstava koja pripadaju Republici ili lokalnoj samoupravi. Bojim se da se ovo posmatra kao ekonomska kategorija koja bi potencijalno mogla da se koristi nenamenski, kao što se koristilo u nekim slučajevima. Naša poslanička grupa SPS-JS, gospodine ministre, potencira jačanje nadzorne funkcije u ovoj oblasti u svim aspektima primene ovih zakona i mogućeg kršenja zakona. Podrazumevamo rešenost koju ste istakli, sa primenom ovih zakona u punom kapacitetu, jer istina je da nemamo prava da svoju epizodnu prisutnost na ovom svetu kao deo prirode iskoristimo za degradiranje životne sredine i smanjenje njenih optimalnih kapaciteta i za građenje buduće zle sudbine pokolenja koja dolaze.
Poslanička grupa SPS-JS svojim konstruktivnim i kritičkim pristupom daće pun doprinos da se ovi ekološki zakoni donesu i usvoje i da time damo svoj doprinos onome što je, nadam se, nastojanje svih nas – da živimo u zdravoj životnoj sredini danas, a i naša deca sutra. Zahvaljujem se.

Reč ima narodna poslanica Miroslava Pejica, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe G17 plus.

Poštova gospođo potpredsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana pred nama se nalazi set zakona iz oblasti zaštite životne sredine za koje smo se svi složili da su među najvažnijim zakonima. Razlog za donošenje ovih zakona nije samo usaglašavanje našeg zakonodavstva i pravne regulative sa EU iz ove oblasti, već i naša potreba za usvajanjem i implementacijom ovih zakona, jer smo konačno postali svesni od čega zavisi naša budućnost i budućnost naših potomaka i ove zemlje.
Zakon na koji ću se posebno osvrnuti su izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine, kojima se otklanjaju nedostaci ovog zakona usvojenog 2004. godine i vrši usklađivanje sa drugim sistemskim zakonima iz oblasti zaštite životne sredine koji se odnose na vazduh, vodu, buku, prirodu, hemikalije i drugo.
Ovo je zakon koji je, rekla bih, objedinio sve prethodne zakone jer brine o zaštiti tla, vode, vazduha, ljudi, životinja, biljaka, ukratko, cele životne sredine.
Postavlja se pitanje – koje su to aktivnosti koje utiču na promenu stanja i uslova životne sredine?
To su, pre svega, korišćenje resursa i prirodnih dobara, proces proizvodnje i prometa, ispuštanje zagađujućih materija u vodu, vazduh i zemljište, upravljanje otpadom i otpadnim vodama, hemikalijama, štetnim materijama, buka, vibracije, jonizujuća i nejonizujuća zračenja i udesi.
Malo bih se zadržala na korišćenju resursa i prirodnih dobara. Svedoci smo vrlo često legalne i nelegalne eksploatacije šljunka i peska u priobalju naših reka, kojom se narušava i uništava životna sredina i menja tok reka.
Dolazim iz grada Loznice, bila sam zamenik predsednika Skupštine grada, i jako dobro poznajem prilike te sredine. Suočeni smo sa mnogobrojnim problemima zbog nelegalnog i legalnog korišćenja šljunka i peska u priobalju reke Drine.
Nije to veliki problem samo grada Loznice, već i drugih opština, kao što su Bogatić i Ljubovija.
Do sada je ovu materiju uređivao uglavnom Zakon o rudarstvu i energetici, a delimično i Zakon o zaštiti životne sredine, međutim, članovi 15. i 16. ovog zakona sada preciznije govore kome i kako nadležni organ može izdati odobrenje za korišćenje prirodnih resursa i dobara. Član 16. kaže, citiram: "Pravno i fizičko lice koje degradira životnu sredinu dužno je da izvrši remedijaciju ili na drugi način sanira degradiranu životnu sredinu, u skladu sa projektima sanacije i remedijacije. Na projekte iz stava 1. ovog člana Ministarstvo daje saglasnost. Ministar nadležan za poslove životne sredine propisuje metodologiju za izradu projekata sanacije i remedijacije, osim za projekte eksploatacije mineralnih sirovina koji su uređeni posebnim propisima."
Poboljšanje u odnosu na prethodnu verziju ovog zakona je to što sada Ministarstvo propisuje metodologiju za izradu projekata sanacije i remedijacije, a ne ostavlja se mogućnost pravnim i fizičkim licima da popravljaju i saniraju tu uništenu sredinu onako kako oni smatraju da je to najbolje.
Takođe, članom 116. predviđene su novčane kazne za pravna lica, od milion i po do tri miliona dinara, za one koji, citiram: "1) koriste prirodne resurse ili dobra bez saglasnosti Ministarstva, 2) ne izvrše remedijaciju ili na drugi način ne saniraju degradiranu životnu sredinu, 3) vrše remedijaciju ili na drugi način saniraju degradiranu životnu sredinu bez saglasnosti Ministarstva".
Kaznena politika je znatno oštrija jer predviđa zabranu obavljanja delatnosti u trajanju od pet do deset godina, zabranu odgovornom licu da vrši određene dužnosti u trajanju od tri do deset godina i oduzimanje predmeta, ali se pitam, s obzirom na to da će se odredbe člana 16. primenjivati tek od 2016. godine, a to je za pet i po godina, šta će se dotle dogoditi sa našim prirodnim dobrima, obalama naših reka, rečnim tokovima i da li ćemo tada imati šta više da zaštitimo, saniramo i kako će tada izgledati priobalje naših reka?
Takođe, veliku polemiku u javnosti izazvao je i član 85. koji se odnosi na određivanje naknade koju plaća zagađivač životne sredine. Sredstva ostvarena od naknade iz ovog člana u visini od 60% su prihod budžeta Republike Srbije, a u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave, što je bilo obrnuto u Zakonu iz 2004. godine. Sredstva ostvarena od ove naknade se koriste za zaštitu i unapređenje životne sredine prema programima, odnosno akcionim i sanacionim planovima koji se donose u skladu sa ovim zakonom.
Vlada takođe propisuje kriterijume i određuje područja od posebnog interesa, a s tim u vezi i naknade za ova područja, i to 80% kao prihod Republike Srbije, a 20% su prihodi jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji zagađivač nalazi.
Upravo ovaj odnos raspodele prihoda od naknada za jedinice lokalne samouprave i za budžet Republike Srbije izazvao je najveće polemike u javnosti. Ipak sam mišljenja da je neophodno da se u budžet sliju nešto veća sredstva, jer često opština (ili grad) nije sposobna da reši neku akcidentnu situaciju. Problemi su često toliko veliki da i stručno i materijalno prevazilaze mogućnost lokalne samouprave, pa je neophodna intervencija resornog ministarstva i budžeta Republike Srbije, odnosno Fonda za zaštitu životne sredine.
Tako je, na primer, u Holding kompaniji "Viskoza" Loznica, 8. decembra 2008. godine, u toku sečenja delova opreme došlo do požara koji je zahvatio dve fabrike i pretio je da ugrozi 500 tona ugljendisulfida. To je izuzetno toksična, otrovna, zapaljiva i eksplozivna materija, čija bi eksplozija izazvala ne samo ekološku katastrofu u gradu Loznici, već i u dobrom delu zapadne Srbije i, bogami, Republike Srpske. Međutim, izuzetnim zalaganjem vatrogasnih ekipa iz Loznice, Šapca, Sremske Mitrovice, Bajine Bašte, Valjeva i Beograda, jedinica MUP-a, Ministarstva za zaštitu životne sredine, požar je posle dva dana saniran.
Dana 22. decembra rešenjem je naloženo izmeštanje 500 tona ugljendisulfida iz skladišta Holding kompanije "Viskoza" u prisustvu inspektora i vatrogasne ekipe. Za realizaciju ovih hitnih interventnih mera u Holding kompaniji "Viskoza" bilo je neophodno obezbediti iz budžeta, jer lokalna samouprava tada nije bila spremna, 1.100.000 dinara.
Koliko znam, ta sredstva su odobrena, ali do danas još uvek nisu prebačena. Iskoristila bih ovu priliku da zamolim gospodina ministra i predstavnike resornog ministarstva da grad Loznica konačno dobije ova sredstva da bi se ova opasna materija što pre izmestila iz Loznice.
Zbog ovakvih situacija, kada lokalna zajednica nije predvidela sredstva ili nema tehničke mogućnosti za rešavanje kompleksnih problema, neophodna je pomoć Fonda za zaštitu životne sredine resornog ministarstva, koji će se finansirati na osnovu članova 27, 45, 85. i 85a. Zato smatram da sredstva ostvarena od zagađivača životne sredine treba da pripadnu budžetu Republike Srbije u većem delu, a to je 60% u odnosu na jedinice lokalne samouprave.
Član 87. daje mogućnost lokalnim samoupravama za propisivanje naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine, što čine skupštine grada ili skupštine opština, tzv. lokalne takse. U vreme svetske ekonomske krize ovakvi porezi i izdvajanja nisu popularni, ali dugoročno ekonomski efekti ulaganja u životnu sredinu proizvode direktne i indirektne koristi.
Ukinuta su prava lokalnim samoupravama, kao što su Paraćin, Pančevo, Beočin, Kosjerić, Bor, koje trpe i najveće štete u pogledu zagađivanja. Smatram da je ipak izbegnuto dvostruko oporezivanje zagađivača, ali mislim da je oštećena lokalna samouprava, opština ili grad, što bismo možda mogli popraviti amandmanima u raspravi u pojedinostima.
Kratko bih se osvrnula na izmene i dopune Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, kojima su uređena pitanja koja se odnose na procenu uticaja planiranih projekata iz oblasti turizma, industrije, poljoprivrede, vodoprivrede na životnu sredinu. Ovim zakonom je, u stvari, skraćena procedura procene uticaja sa 262 dana na maksimalno 108 dana, bez žalbenog roka. Takođe, izvršeno je i usaglašavanje sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Član 19. stav 2. kaže da su pravno lice i preduzetnik dužni da za izradu ove studije obrazuju multidisciplinarni tim sastavljen od lica kvalifikovanih za izradu studije, što do sada nije bio slučaj. Po prethodnom zakonu mogao je, ali nije morao da se obrazuje stručan tim za tu oblast.
Smatram da će donošenje ovih zakona i njihova primena doprineti održavanju ekološke ravnoteže, sprečiti dalje zagađivanje, dati doprinos poboljšanju zdravlja ljudi i otklanjanju već nanetih šteta ekosistemu u prošlosti. Ako se zna da je tek svaki deseti građanin spreman na neku ekološku akciju, mislim da tek posle usvajanja ovih zakona nas očekuje veoma ozbiljan posao, a to je njihova implementacija i primena. Kod nas se najteže menjaju svest, navike i razmišljanja.
Poslanička grupa G17 plus će u danu za glasanje dati svoju podršku i glasati za set ovih zakona.

Da li se javlja još neko od predsednika poslaničkih grupa? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, danas vodimo objedinjenu načelnu raspravu o izuzetno važnim zakonskim predlozima, a od svih ponuđenih zakonskih predloga u tačkama 2 - 14. dnevnog reda posebno ističemo važnost krovnog zakona, a to je zakon o zaštiti prirode. Po našem mišljenju, on bi trebalo da bude na prvom mestu, jer iz njega proističu ostali zakoni koje danas razmatramo u ovom setu zakona, a koji se bave sistemom zaštite očuvanja životne sredine, očuvanja prirode i njene biološke i predeone raznovrsnosti.
PUPS smatra da svi ponuđeni zakoni iz oblasti zaštite životne sredine i prirode nameću potrebu da se noveliraju pravne norme koje uređuju ovu oblast. Sa druge strane, deo su procesa obaveznog usaglašavanja sa međunarodnim normama. To bi zajedno trebalo da da kvalitetne i jasne, na nauci utemeljene zakone o upravljanju, zaštiti, očuvanju i racionalnom korišćenju prirode i resursa Republike Srbije.
Predloženi nacrti zakona iz ovog seta o zaštiti prirode zasnovani su na dobroj promisli da se njima utvrdi daleko veći broj izvora prava korisnika i upravljača svih prirodnih resursa Srbije, a pre svega zemljišta, vode, vazduha, domaće i divlje flore i faune.
Privredno i ekonomski nedovoljno funkcionalna država, kakva je naša, stavljena je pred ogroman i težak izazov da u svoje najvrednije resurse, na osnovu međunarodno utvrđenih obaveza i ratifikovanih ugovora u oblasti zaštite biodiverziteta, sa skromnim potencijalima vlastitih sredstava, opravda dostignuti stepen zaštite i očuvanja prirode. Dostignuti stepen demokratskog i tehničko-tehnološkog razvoja, u svim različitostima, a u specifičnom prostoru Republike Srbije zahteva novu i bolju pravnu regulativu od postojeće.
Parlamentarna uloga u ovom najvećem izazovu za opstanak, održivi razvoj, unapređenje i korišćenje naše prirode, kao i naše okoline, sastoji se u kontroli izvršavanja direktiva, uredbi, agendi i konvencija koje zajedno sa domaćim zakonima, uredbama, propisima i pravilnicima treba da omoguće da na celovit i strogo kontrolisan način bude regulisan odnos prema očuvanju staništa, predela i biološke raznovrsnosti naše zemlje. Parlament mora da se stara i da zahteva od Vlade, ministarstava i drugih organa da ne ugroze složenost, kompleksnost, međuzavisnost pojava i procesa u životnoj sredini i da istovremeno ostvare integrisani pristup i definisanje uslova za normativno uređivanje svih načela u oblasti upravljanja prirodnim vrednostima, pre svega u zaštiti biološke i predeone raznovrsnosti.
Parlament ima ulogu i dužnost da, kao pravni staratelj nad nacionalnim blagom, resursima i prirodnim dobrima od posebne važnosti, zaštiti zakonima koje donosi jedan od najvećih i najlepših biodiverziteta Evrope.
Naš biodiverzitet je uslovljen biogeografskim položajem koji omogućuje rasprostranjenje različitih elemenata flore i faune i geno elemenata; velikom raznovrsnošću ekoloških, klimatskih, orografskih i geoloških uslova; mozaičnim rasporedom staništa; razvođem tri velika morska sliva (Crnomorskog, Jadranskog i Egejskog); posebno važnim položajem na svim faunističkim migratornim rutama ptica i divljih riba; refugijalnim prostorima kanjona, klisura i pećina u krasu.
Posebno treba istaći da se ovim setom zakona, pre svega zakonom o zaštiti prirode, parlament Srbije obavezuje da dobro usaglasi pravnu regulativu koja će unaprediti jedan od najvećih vaskularnih sistema flore u Evropi, sa koeficijentom 0,718, koji se nalazi ispred Grčke, Bugarske, Rumunije i drugih mnogo razvijenijih zemalja. O vrstama je govorio ministar.
PUPS smatra da je zaštita, očuvanje i korišćenje ovako bogatih prirodnih resursa, koji čine 43,4% ukupnog broja od svih grupa životinja u Evropi, od izuzetne važnosti. Dobrim zakonskim okvirom i regulativom koja je u nadležnosti ovog parlamenta treba da se ostvari važna i odgovorna kontrolna uloga nad ministarstvom koje izvršava njegove zadatke.
Ekonomski smisao i veoma visoka vrednost bioloških resursa naše zemlje za socijalni i ekonomski razvoj životno su značajni za populaciju koja je nosilac i izvršilac ekonomsko-društvenih razvojnih planova, programa, osnova i projekata za održivo korišćenje obnovljivih prirodnih resursa naše zemlje.
Ustav naše zemlje je precizno definisao da su sve te vrednosti državna svojina, nacionalno blago kojim upravlja parlament zemlje, a zakone sprovode nadležna ministarstva i organi.
Ponuđeni set zakona urađen je u osnovi na bazi propisanih sistema mera iz programa "Natura 2000", Emerald mreža, a usaglašen je sa direktivom Saveta od 21. 5. 1992. godine 9243, pa do direktiva i konvencija 0024 do 220 iz 2006. godine.
Nacrti zakona uglavnom su obuhvatili sve propise i definicije koje eliminišu prazninu u pravnom vakuumu nastalom raspadom prethodnih državnih uređenja, dugogodišnjim sankcijama i u tranzicionom periodu. Bilo je nemoguće donositi pozitivne zakonske propise, a još je manje bilo moguće bilo šta od toga u praksi primeniti u takvom okruženju.
Nedostatke u predlozima zakona iz ovog seta pokušaće da otkloni ogroman broj amandmana koje je svaka politička opcija podnela i koji bi trebalo da budu pozitivan prilog prilagođavanju stvarnih subjekata pravne odgovornosti ponuđenim zakonima. Na primer, samo propis iz HASAP sistema obavezuje naše proizvođače da izvrše tehnološko-tehničke pripreme za primenu propisa, koja košta između 10.000 i 15.000 evra. Naš pojedinac, naša država ne raspolože tim sredstvima, kao ni naši pravni subjekti koji su izloženi osposobljavanju uz ogromne materijalne troškove.
Zakon o zaštiti prirode, kao krovni zakon iz ovog paketa, kojim se bliže reguliše zaštita, očuvanje i korišćenje prirode i prirodnih resursa, predvideo je glavne tokove i uslove za izradu i donošenje zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, kao posebnog zakona, koji zbog toga što je 90% preuzeto iz zakona u oblasti poljoprivrede i vodoprivrede neminovno upućuje na načelnu raspravu sa ozbiljnim pristupom.
Nameće se odmah mišljenje da nisu sveobuhvatno sagledani problemi ribolova, niti su otklonjene bitne primedbe na dosadašnji Zakon o ribarstvu, a nisu kompletno sagledana ni zakonska rešenja kako su ispraćena u direktivama i konvencijama, tako i u praktičnoj primeni ovog zakona.
Osnovno načelo o preciznom utvrđivanju veličine, kvaliteta i kvantiteta ribljeg fonda Srbije u oblasti divljih i gajenih vrsta je neutvrđen uslov, koji je Ustavom u članu 87. definisan kao državna svojina i nacionalni resurs. Utvrđivanje ribarskih područja radi održivog korišćenja ribljeg fonda na ribarskim vodama Srbije ovim predlogom zakona ponovo se, sa predlogom ovlašćenja, neustavno pripisuje i dodeljuje ministarstvu.
Nacionalnim resursom i zaštićenim prirodnim dobrom ZPD-a, preko zakona o održivom razvoju, korišćenju i zaštiti, može upravljati i raspolagati samo parlament, koji je lice države, a ne ministar po slobodnoj volji i nahođenju, koji je službenik te države i tog parlamenta.
PUPS smatra da se kontrolna uloga parlamenta ogleda upravo u tome da dodeljivanje i ustupanje ribarskih područja na korišćenje, kao i svakog drugog područja sa nacionalnim resursima, mora biti raspoređeno zakonskom regulativom, koja mora biti primenjena bez odlaganja. Ribarska područja su sada dodeljena javnim preduzećima, udruženjima sportskih ribolovaca, koja nisu privredna društva, i privrednim društvima kao što su "Grand kafa" ili "Rivers gard", koja sigurno nisu tehnički i stručno opremljena za obavljanje delatnosti, već su iste dobile iz sasvim drugih razloga.
Predlagač ovog zakona smatra je uvođenjem privrednog društva ili javnog preduzeća u kategoriju budućih korisnika ribarskih područja rešio problem, ne ulazeći u osnovnu formu, načelo i primenu člana 84. Ustava koji određuje da svi imaju jednak položaj u konkurentnosti na tržištu, pa i na ovom tržištu. Korisnici moraju biti pravna lica, pa i javna preduzeća, ali nikako ne mogu biti nosioci pravnih normi osnovne organizacije sportskih ribolovaca, koje su udruženja građana.
Bliža određenja dužnosti i materijalnih odgovornosti korisnika ribarskih područja u realizaciji mera i očuvanja ribljeg fonda Srbije su data konfuzno. Nisu precizirane ni po nomenklaturi, ni po stepenu prioriteta, ni po stepenu odgovornosti za njihovo izvršenje ili neizvršenje.
PUPS smatra da zakon koji ne sadrži jasno definisane mere očuvanja, zaštite i korišćenja prirodnog resursa postaje samo jedino pravo ministra kao pojedinca da o tome odlučuje, ugovara i određuje visinu naknada, da određuje privremene mere.
Uvođenje obaveze polaganja ispita za sportske ribolovce, privredne ribolovce i ribočuvarsku službu je u delimičnoj nadležnosti predlagača ovog zakona, koji samo treba da predloži programe za obuku i polaganje kod stručnih komora.
Mere za zaštitu održivog korišćenja ribljeg fonda nisu jasno nominovane ni po titularima nosioca, ni po depozitorima odgovornosti. Korisnik ribarskog područja nema stručnu službu ni kapacitete da odredi i proglasi riblje plodište, te njegov pravni okvir treba zadržati u sferi predlagača, dok bi Ministarstvo bilo obavezno da izradi stručnu ekspertizu i proglasi riblje plodište. Obaveza poribljavanja u ribolovnim vodama, kao i translokacija riba koju mora da obavlja korisnik, predložena je veoma labavo i deklarativno i potpuno je prepuštena korisnicima ribarskog područja koji svojim planom gazdovanja sami za sebe određuju kada, gde i sa čime će poribljavati, dok će Ministarstvo kabinetski davati saglasnost na njihov plan poribljavanja.
Smatramo da za vidno degradirani i osiromašeni riblji fond Srbije Ministarstvo mora čvrsto propisati količine, vrste, vreme i način poribljavanja samo autohtonim vrstama riba. U sklopu siromašnih mera zaštite i održivog razvoja ribljeg fonda, Ministarstvo je predložilo amnestiju velikih hidroenergetskih sistema preko jednog megavata snage od odgovornosti za negativan uticaj na floru i faunu usled eksploatacije i dnevnih poremećaja u vodostaju.
Kontrolna uloga parlamenta se sastoji u tome da ne dozvoli Ministarstvu usvajanje ovakvog člana koji bi onemogućio negativno upravljanje i stvorio negativne posledice na ovako važan resurs kao što je riblji fond.
Obavezivanje korisnika dovodnih, turbinskih i drugih kanala, kao i korisnika brana, da obezbede adekvatne riblje prolazne staze je više deklarativno i proizvod je usaglašavanja naših akata sa evropskim aktom, umesto da je limitirajuća mera do krivične odgovornosti odgovornih lica, pa i do odgovornosti oduzimanja ribarskog područja, za sprovođenje ove mere.
Nedostatak kontrolne uloge parlamenta je evidentan, te se predlaže uvođenje saveta za ribarstvo sa jasno definisanim ovlašćenjima i odgovornostima.
U ovom nacrtu zakona posebnu nedorečenost izazivaju odredbe o dozvolama za privredni i sportski ribolov i o dozvolama korisnika ribarskog područja. Zakon mora da definiše unapred znani osnov plaćanja naknade koju privredni i sportski ribolovac plaća za dobijanje jedinstvene dozvole Ministarstvu na ime naknade za korišćenje ribljeg fonda Srbije. Naknada treba da se uplaćuje Ministarstvu, dozvole treba da budu jedinstvene za Srbiju i da ih uslužno distribuiraju korisnici ribarskog područja. Ideja Ministarstva da dozvole za privredni i sportski ribolov i naknadu koja se plaća korisniku ribarskog područja treba izdavati i naplaćivati preko organa lokalne samouprave neodrživa je, jer je skupa, pošto zahteva potpuno novu infrastrukturu.
Ribarska karta za privredni ili sportski ribolov je pravo korisnika ribarskog područja i on će određivati cenu i način distribucije, a svako ko ima interese izdavaće ih što više i približiće ih onima kojima ih izdaje.
Veliki problem i nedorečenost u ovom zakonu predstavlja to što promet riba nije definisan ni u sferi izlova i pripreme za prodaju, niti u sferi zoohigijene, sanitarno-tehničkih, tržišnih, a posebno ne finansijskih uslova. Ovaj zakon nije nadležan da odredi i formuliše poreske obaveze preduzetnika koji ribu pod bilo kakvim uslovima stavljaju u promet direktno sa čamca u objekte za konzumiranje, bez kontrole veterinara, inspektora ili bilo kog drugog predstavnika organa.
Poštovani gospodine ministre, na predlog zakona o održivom razvoju i očuvanju ribljeg fonda podneli smo 40 amandmana. Ukoliko se kroz amandmane i raspravu o njima prihvate oni koji bitno uređuju ovaj zakon i doprinose tome da se postigne zadovoljstvo 150.000 - 300.000 sportskih ribolovaca i 2.000 privrednih ribolovaca, kao i svih naučnih institucija koje su se bavile ovim pitanjima, mi ćemo podržati ovaj zakon. U suprotnom, ne možemo ga podržati. Hvala na pažnji.

Za danas smo završili rad. Nastavljamo 6. aprila u 10.00 časova. Zahvaljujem.