Zahvaljujem, gospođo Đerić.
Reč ima gospođa Marina Raguš. U okviru vremena, kao ovlašćeni predstavnik imate 14 minuta i sve vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS, znači, 68 minuta. Izvolite.

Hvala. Dakle, gospodine ministre, vi ste se malo zaboravili. Niste vi tu da kontrolišete i kvalifikujete izlaganja poslanika, nego obrnuto – mi smo tu da nadziremo i kontrolišemo rad vašeg resornog ministarstva. Molila bih vas, s obzirom na to da ja ne kvalifikujem ono što vi govorite, već pokušavam da argumentovano dođem do određenih saznanja, da se ostavite kvalifikacija ko govori istinu, a ko govori neistinu.
Primećeno je da najčešće kad ja govorim vi izađete i vratite se kad ja završim svoje izlaganje, kao, recimo, juče. Možda ni ovaj put niste bili prisutni kada sam govorila i pokazivala mapu. Gospodine ministre, bilo je reči o jednom članku koji je izašao još 2008. godine. Moj kolega koji je izbačen sa ovog redovnog zasedanja je, kao simbol nečega što mu je potpuno nejasno, tražio konkretne odgovore jer je zabrinut, a član je Odbora za zaštitu životne sredine i ima pravo da traži konkretne odgovore od vas. On je rekao – možda 16 lokacija izgleda ovako, ali definitivno će biti 16 lokacija na teritoriji Srbije za skladištenje nuklearnog otpada.
Ostavite, gospodine ministre, možda i nekim budućim danima, jer svaka vlast je smenjiva. Peti oktobar je to dokazao. Devet godina je prošlo. Možda će biti i drugi 5. oktobar. Neko će utužiti NATO alijansu za ono što je uradila, na osnovu konkretnih podataka koji će ići u korist ovog naroda, a ne u korist aktuelnog režima.
Nameravam zaista da ovde iznesem pred srpsku javnost sve ono što je naše političko ubeđenje, ono što pokušava da se sakrije od srpske javnosti.
Toliko ovaj put, jer me je zaista iritirao vaš stav u odnosu na poslanike, mislim da je neprimeren i nedopustiv. Zaista mi nije jasno kako to nismo imali osnov za repliku. Na kraju, to vređa dostojanstvo svih nas ovde prisutnih. Dakle, vi ste tu nama da odgovarate, a ne mi vama da odgovaramo.
Ogradila sam se na početku diskusije da ja nisam ekspert iz oblasti ekologije i da mi nije baš najjasnije kako se u Srbiji postaje ekspert za tu oblast, na kom se fakultetu kog univerziteta to izučava, ali sam rekla da me to ne sprečava da izrazim svoje političko ubeđenje, da pokrenem određena pitanja i da postavim određene probleme.
Gospodine ministre, bez obzira na to što pozdravljam vašu nameru da svaki put izađete, to meni ide u prilog konkretno, budite sigurni da ću tokom redovnog zasedanja izneti sve one podatke koji se stavljaju u stranu.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Aleksandra Janković. Izvolite.

Moram da priznam da će ovo izgleda biti dekada žena, jer na osnovu ovoga što smo čuli u parlamentu od koleginice iz DSS Milice Vojić-Marković, koleginice iz Nove Srbije Zlate Đerić, iz SRS Marine Raguš, stvarno mislim da bi bilo dovoljno napraviti jednu brošuru koja bi služila vrlo efikasnom informisanju građanstva o problemima koji jesu od životnog značaja.
Stoga, ministre Duliću, umesto da polemišete sa ženama koje su vrlo ozbiljno uradile i vaš posao i posao nekakvog vašeg tima savetnika za pitanja životne sredine, možda bi trebalo da uzmete u razmatranje da vam ove žene na osnovu svojih izlaganja načine brošuru, koja bi se mogla štampati u jednom većem broju primeraka i podeliti građanima Srbije.
Između ostalog, šteta je stvarno da se o pitanjima koja su od životnog značaja za građane Srbije, naravno ne samo Srbije, već praktično svih nas koji smo stanovnici ove nesrećne planete, razgovara tako što se stavi tzv. set zakona, i to po principu treće sreće, jer su ovi zakoni stavljani u proceduru pa povlačeni, pa su sad opet u proceduri, ali u paketu.
Što se tiče, recimo, ovog prvog zakona o zabrani upotrebe hemijskog oružja, Zakon o sprovođenju Konvencije o zabrani hemijskog oružja usvojen je u oktobru 2005. godine. U cilju unapređenja ove konvencije pripremljen je predlog novog zakona, koji je krajem 2007. godine Vlada Vojislava Koštunice uputila Narodnoj skupštini.
Zašto on do danas nije bio na dnevnom redu, zašto nije usvojen, pravo je pitanje za Borisa Tadića, koji definitivno odlučuje o svemu. Srbija je u potpunosti ispunila svoje obaveze iz ove konvencije, ona redovno podnosi godišnje deklaracije, ostvaruje sve druge obaveze u vezi sa njenim sprovođenjem.
Što se drugog zakona, o zaštiti od jonizujućih zračenja, tiče, ono što je juče koleginica Milica Vojić rekla jeste da, praktično, od ukupnog broja izvora jonizujućih zračenja koji se u Srbiji koriste, oko 80% se koristi u medicini, oko 15% u industriji, a 5% otpada na sve druge delatnosti.
Poznato nam je da, recimo, neadekvatno skladištenje radioaktivnog otpada u Vinči predstavlja sistematsku opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Isto tako, monitoring nejonizujućih zračenja nije uspostavljen, a poznato je da četiri lokacije na teritoriji Srbije, ne računajući Kosovo i Metohiju, koje je posebna priča u tom pogledu, jesu, u stvari, kontaminirane osiromašenim uranijumom nakon NATO bombardovanja 1999. godine. Radi se o lokacijama: Bratoselce i Borovac u opštini Bujanovac, Reljan (Preševo) i Pljačkovica u opštini Vranje. One su dekontaminirane 2006. i 2007. godine, naravno, u vreme Vlade Vojislava Koštunice, u kojoj je bio i predsednik Nove Srbije, najbolji ministar svih vremena, ministar Velimir Ilić.
Dakle, aktivnosti za rešavanje problema u Srbiji, problema oko nejonizujućih zračenja, moraju se voditi na tri nivoa istovremeno: na nivou regulatornih mera, institucionalnih mera i ekonomsko-finansijskih mera. Interesantno je da se Predlog ovog zakona u skupštinskoj proceduri nalazio tri puta od 2006. godine, ali predsednik Skupštine od 2006. do 2007. godine, gospodin Dulić, nije mislio što i ministar za životnu sredinu Dulić, pa je tek sada zakon pred nama, opet na insistiranje opozicije a ne vlasti, što je svakako poen za doslednost gospodina Dulića.
Predlog zakona o nejonizirajućem zračenju – kada se ovako kaže, to ništa ne znači prosečnom građaninu, ali kada se kaže da izvori nejonizirajućeg zračenja jesu, zapravo, aparati koje ljudi svakodnevno i često koriste, poput mobilnih telefona, radio i TV aparata, ali i solarijuma (koje koriste mnoge dame, ali i gospoda, ne bi li se ulepšali i postali crnji nego što jesu), onda stvari postaju jasne i postaje jasno koliko je važno razmatrati da li su štetni ili nisu štetni po zdravlje ljudi.
Treba istaći opet da je Predlog ovog zakona već četvrti put u skupštinskoj proceduri, ministar Dulić bi mogao da nam kaže o tome nešto više, i da je bila sprovedena javna rasprava. Inspekcijski nadzor u ovom smislu vrši Ministarstvo preko inspektora zaštite životne sredine i svi podaci moraju da budu dostupni javnosti.
Kako će oni biti dostupni javnosti, a da se ta javnost preterano ne potrese, možda bismo mogli da se dogovorimo, da vidimo koji je to način da mi javnosti damo informaciju a da je baš ne uznemirimo. Ali, mislimo da su građani Srbije prilično spremni da dobiju istinite informacije i da je, u svakom slučaju, bolje dati prave informacije, nego ih na silu boga štititi od toga da eventualno ne budu "stresirani" od onoga što će saznati.
Jedna od čestih briga i dilema građana Srbije je izgradnja baznih stanica mobilne telefonije, od kojih su neke izgrađene jako blizu stambenih objekata. Građane, naravno, brine koliko zračenje tih tornjeva zapravo utiče na njihovo zdravlje. Predlogom ovog zakona bazne stanice mobilnih operatera se tretiraju kao izvori od posebnog interesa, pa će dozvole za njihovo postavljanje biti predmet Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, što je svakako bolje.
U vezi sa Zakonom o hemikalijama, cilj je, naravno, uspostavljanje, održavanje i unapređenje jedinstvenog sistema stavljanja hemikalija na tržište hemikalija, kao i smanjenje njihovog štetnog uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Vrlo je važno da se u Srbiji uspostavi pregledan i jasan način klasifikacije pakovanja i obeležavanja hemikalija.
Upravljanje otpadom – jedan od najvećih ekoloških problema u Srbiji je neodgovarajuće postupanje sa otpadom. U Srbiji nema čak ni integrisanih podataka o nastajanju, načinu odlaganja i količini otpada. Procena je da se na godišnjem nivou sakupi oko 2,2 miliona tona otpada, što uključuje otpad iz domaćinstava, oko 63%; prosečan građanin Srbije godišnje generiše oko 290 kilograma otpada; ne neopasan industrijski otpad otpada oko 20%, ali imamo otpad iz zdravstvenih ustanova, klanični otpad, otpad iz naftnih bušotina, u Vojvodini, pa građevinski otpad. Sve to se uglavnom odlaže na deponije, kojih zvanično u Srbiji ima 180, a koje su registrovane za odlaganje komunalnog otpada, pri čemu ne zadovoljavaju tehničke uslove sanitarnih deponija. Sve ovo pokazuje da ova oblast definitivno mora da bude sistematski rešavana.
Ono što je posebno važno jeste šta se to događa u opštini Kosjerić. Opštinski odbor Nove Srbije u Kosjeriću angažovao je tim za analizu stanja životne sredine i došao je do veoma poražavajućih zaključaka. Veoma mi je drago što zaključke ovog tima za ekologiju Opštinskog odbora Nove Srbije u Kosjeriću mogu da prenesem ministru Duliću.
Naime, 17. 12. 2008. godine ministar Dulić potpisao je sa predstavnicima cementara u Beočinu, Popovcu i Kosjeriću Memorandum o realizaciji projekta programa ispitivanja mogućnosti korišćenja pojedinih tokova otpada kao alternativnog goriva i sirovina u cementnoj industriji.
Namera ministra Dulića bila je da se u okviru ove dobre akcije "Očistimo Srbiju" u ovim cementarama spali 10.000 tona otpadnih guma, ali i komunalnog, medicinskog i klaničnog otpada. S obzirom na to da je interes cementare ekonomski jer se spaljivanjem guma postiže ušteda u energentima, dogovoreno je da nakon spaljivanja guma rasutih širom Srbije otpočne uvoz i spaljivanje guma iz evropskih zemalja, u kojima strogi zakoni o zaštiti životne sredine to ne dozvoljavaju.
Da vidimo šta kaže ekonomski tim stručnjaka Nove Srbije, da li je spaljivanje otpadnih guma i drugog otpada zbilja opasno ili ne. Čitav proces spaljivanja odvija se u tzv. rotacionim pećima. Korišćenjem otpadnih guma kao alternativnog goriva cementare ostvaruju veliku uštedu i, naravno, smanjuju se troškovi proizvodnje, ali ono što je nezgodno jeste da se prilikom sagorevanja kao nus proizvod oslobađa čitav niz otrova, kao što su jedinjenja žive, olova, hroma, kadmijuma, ali pre svega dioksina.
Znači, nijedna cementara koja spaljuje gume nije rešila tri osnovna problema. Prvi je nastanak dioksina u ovom procesu. Naučnici smatraju da su dioksini najotrovnije materije napravljene od strane čoveka. One su izrazito kancerogene, lako se rastvaraju u mastima, pa imaju osobinu akumulacije i nakupljanja u masnom tkivu, pa se ponašaju kao hormoni i preuzimaju regulatorne mehanizme u organizmu, što za posledicu ima niz poremećaja, posebno oboljenja jetre, rada nervnog sistema i imunog sistema. Uz to su i teratogeni, što znači da oštećuju fetus, izazivaju teške malformacije novorođenčadi, oštećenje reproduktivnog sistema, kao i oštećenje gena.
Drugi problem je stvaranje azotnih oksida koji, dospevši u atmosferu, u dodiru sa vodom stvaraju azotnu kiselinu koja se vraća na zemlju u vidu poznatih tzv. kiselih kiša. Treći problem je što cementare proizvode velike količine teških metala, koji su veoma opasni po zdravlje a ne mogu ni na koji način da se unište ili eliminišu.
Da bih skratila ovaj zaključak, ono što je jasno jeste da ne postoje filteri…
(Predsednik: Gospođo Janković, vreme je isteklo, privedite kraju.)
Pitanje tima za ekologiju Opštinskog odbora Nove Srbije u Kosjeriću, gospodine Duliću, glasi: da li bi realizacijom ovog plana bilo ugroženo zdravlje ljudi u Kosjeriću, što bi naravno imalo katastrofalne posledice i po privredu cele opštine, pošto bi Kosjerić bio zanavek obeležen kao crna tačka Srbije i Evrope, a u krugu od 25 kilometara ništa što se proizvede ne bi moglo biti prodato zemljama članicama EU, koje su inače najčešći kupci naše maline, kupine i drugog jagodičastog voća?
Naravno da nije samo malina u pitanju, jer sa naših prostora na tržište ne bi moglo da ide ni mleko, ni junad, jagnjad, pastrmka, rakija, jabuka, povrće, niti bilo koji drugi poljoprivredni proizvod, jer će se smatrati visokotoksičnim. Verujem u vaše dobre namere i verujem da ćete odgovoriti ekološkom timu Nove Srbije.

Zahvaljujem. Izvolite, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko razumem, mi smo i težili ka ovakvoj vrsti rasprave. Ovo je jedna prava parlamentarna rasprava u kojoj vi kao narodni poslanici izlažete i postavljate pitanja, a onda predstavnici Vlade daju odgovore.
Što se tiče čuvanja dostojanstva Skupštine, verujte mi, gospođo Raguš, borio sam se više za očuvanje dostojanstva Narodne skupštine. Kada sam bio narodni poslanik pokušavao sam da uvedem neka pravila koja, Bogu hvala, i danas važe; pokušavao sam i uspevao u tome da organizujem mogućnost da Vlada uvek bude prisutna u parlamentu i da poslanici imaju mogućnost da postave vrlo ozbiljna pitanja, na koja će Vlada davati odgovore, i trudio se da poslanici u postupku rada budu i te kako uvaženi.
Ne morate meni da delite lekcije o tome na koji način sa pozicije ministra razgovaramo sa poslanicima. Moja je dužnost i posao, radi javno iznete reči i radi odgovornosti prema javno iznetoj reči, da izađem i da kažem kada se ponekad ne slažem sa vama i kada imam drugačije podatke. Samo sam to učinio.
Dakle, u Srbiji ne postoji 25 ili 30 lokacija za smeštaj nuklearnog otpada, niti će ikada postojati. Što se tiče mape koju budete širili, vi možete na njoj da pravite kampanju, možete da vadite novinske članke u kojima su neki ljudi ranije možda o tome pričali, ja opet ponavljam, nuklearni otpad se smešta tamo gde se smeštao decenijama unazad, a to je Vinča. Tu je privremeni smeštaj. Trajni smeštaj nuklearnog otpada je tamo odakle je izvor zračenja i stigao, a to je Rusija. Naravno, sa puno problema se to rešava, ali se rešava.
Što se tiče Kosjerića, i hvala vam što ste postavili to pitanje, jako mi je drago što je ekološki tim Opštinskog odbora NS u Kosjeriću postavio to pitanje. Pošto sam čuo da je više puta postojala rasprava o tome šta se u Kosjeriću dešava, vama kao narodnim poslanicima dugujem odgovor.
U svim zemljama sveta, hajde da se ograničimo na kontinent kome pripadamo, u svim zemljama EU jedan od načina skladištenja i smeštanja, trajnog uklanjanja otpada jeste i insineracija, odnosno koinsineracija u pogonima za koje postoje uslovi za to. To su veoma strogo specifikovani uslovi. Oni podležu izuzetno strogim procenama uticaja na životnu sredinu i oni se rade.
Juče sam vam rekao da jedan od ciljeva, kada pričamo o otklanjanju otpada, jeste da se stvore zakonski mehanizmi i svi drugi neophodni mehanizmi, koji podrazumevaju uključenje struke u to, kako bi se i na taj način rešavao problem otpada. Otpad se svuda u zapadnoj Evropi koristi i u energetske svrhe, ali, naravno, u slučaju da ne zagađuje životnu sredinu.
U prvom koraku smo, potpisujući protokol sa pogonima koji u ovom trenutku jedini poseduju tehnologiju, a to su cementare, počeli da otvaramo vrata za taj postupak.
Od njih smo tražili veoma striktne uslove, pre svega, izradu studija o proceni uticaja na životnu sredinu, da bi oni ušli u postupak spaljivanja različitih vrsta otpada.
Moram da kažem da nećemo dopustiti, u ovom zakonu to lepo piše, možete pročitati tačno u kom članu to piše, da se uvozi otpad radi spaljivanja. To će biti zabranjeno zakonom i to mogu da vam sada garantujem. Biće dopušteno da se, eventualno, neke vrste otpada koje se ne tretiraju kao opasne uvoze radi dalje prerade i izvlačenja sekundarnih materija, i to je jedan od amandmana narodnih poslanika koji ću verovatno u toku rasprave prihvatiti.
Ono što će biti moguće jeste da će se veoma pažljivo razmatrati od strane stručnjaka Ministarstva, i pozivam stručnjake iz NS iz Kosjerića da uzmu učešća u tim raspravama, jer će to biti, naravno, podložno javnoj raspravi; doći ćemo do nekih neophodnih tehnoloških uslova da bi se krenulo sa tim.
Na ovaj način hoću da demantujem jednu neistinu. Neistina je da se danas u Kosjeriću spaljuje u cementari bilo šta što zagađuje životnu sredinu, a što nije spaljivano u poslednjih nekoliko decenija. Decenijama se u cementari u Kosjeriću, sada se obraćam poslaniku iz moje stranke, koristila jedna vrsta goriva koja se koristi i danas.
Cementara u Kosjeriću nije ni podnela Ministarstvu za životnu sredinu zahtev za procenu uticaja na životnu sredinu, tako da nije tačno da se u ovom trenutku u cementari u Kosjeriću spaljuje bilo što proizvodi dioksine, furane i materije koje ste ovde naveli. To nije tačno.
Hajde da sada budemo odgovorni prema građanima koje predstavljamo i da kažemo istinu. Nemojte javnost uznemiravati. Ukoliko ta cementara podnese zahtev, a procedura je veoma dugačka, postojaće nekoliko postupaka javnih rasprava u kojima će svi biti u mogućnosti da se uvere da je cementara ispunila sve neophodne tehnološke uslove.
Danas su u Evropi tehnološki uslovi takvi i nove tehnologije su takve da onemogućavaju pojavu opasnih supstanci u onim količinama u kojima su one nedozvoljene i štetne za ljudsko zdravlje.
Da bismo ovo potvrdili, ove godine ćemo postaviti stanicu za automatski monitoring, kao što su postavljene i na drugim lokacijama gde danas rade cementare, i građani Srbije će imati mogućnost da na internet prezentaciji Agencije za zaštitu životne sredine neprestano, u trenutku, prate koncentraciju različitih supstanci, upravo da se ne bi javnost uznemiravala.
Dakle, to je nešto što mi radimo permanentno. Molim vas da, kada pričamo o konkretnim slučajevima, možda prvo od nas zatražite zvaničan podatak pre nego što vam jedan odbor, u stručnost neću da ulazim, donese neke podatke, za koje tvrdim da nisu tačni. Ako su oni delovali preventivno, na tome im se zahvaljujem i pozivam ih, prenesite im naše pozdrave, da učestvuju u javnoj raspravi onoga trenutka kada cementara odluči da uđe u projekat korišćenja tih alternativnih vrsta goriva.
To su odgovori na pitanja koja su mi postavljena. Neću više da se javljam, osim na kraju. Ukoliko imate neko konkretno pitanje, stojim vam na raspolaganju. Hvala puno.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Izvolite, imate mogućnost da se obratite poslanicima, gospođo Raguš.

Htela bih samo, gospođo Đukić-Dejanović, da mi kažete koliko mi je vremena ostalo od onih 20 minuta na koje imam pravo i koje sam …
(Predsednik: Još 11 minuta u okviru vašeg vremena.)
Ovo je moje vreme, je li tako? Sada mogu da pratim? Hvala. Gospodine ministre, moram da kažem da ste se vi opet zaboravili. Moja namera nije bila da vama delim lekcije, nego samo da vas podsetim da parlament, prema Ustavu, ima funkciju nadzora.
Vi ste krenuli da polemišete sa mnom i da pri tom kvalifikujete ono što ja ovde iznosim kao neistinu. Na to nemate pravo i vi to jako dobro znate. I još govorite da time ja stičem nekakve jeftine političke poene.
Meni je zaista žao, ali ovo je slika današnjeg parlamenta u Srbiji, ne mogu da pokupim aplauze moje poslaničke grupe jer su svi izbačeni, osim mene. Vi ste malopre dobili aplauze za vaše izlaganje i meni je drago, zaista. Na kraju, to pokazuje odnos vaše stranke prema vama.
Od vas, gospodine ministre, očekujem određene argumente, određene podatke, da razuverite mene i one građane koje ja predstavljam i srpsku javnost da našoj zabrinutosti nema mesta, ali vi prekoračujete, i time vređate moje dostojanstvo, prekoračujete granice lepog vaspitanja. Stičem utisak da kod vas izazivam određenu alergijsku reakciju. Bar se tako ponašate.
Ono što mi je namera, i ja ću to sprovesti u delo danas i ovih dana, imam vremena na pretek, nažalost, moje kolege nisu u mogućnosti da to urade, ali ću ja u ime svih njih da to uradim, jeste da se ovde pred očima srpske javnosti, koja je dovoljno edukovana i obrazovana i nije sklona uznemiravanju na način kao što to vi mislite, gospodine ministre, preživela je tolike sankcije, ratove, agresiju civilizovanog sveta, preživeće i ovu javnu raspravu... Srpska radikalna stranka smatra da o svim pitanjima srpska javnost mora da bude obaveštena. Podsećam vas na 74. član Ustava Srbije – da što se tiče životne sredine svako ima pravo da bude obavešten. I, samo na osnovu tog člana najvišeg zakonodavnog akta države Srbije danas sprovodimo javnu raspravu o svim ekološkim pitanjima.
Srpska radikalna stranka vam se zahvaljuje na ovom setu zakona, jer će konačno moći da progovori sa svoje strane, ispred svojih političkih ubeđenja, pred očima srpske javnosti, koja će ceniti ko je u krivu, ko je u pravu, o svim onim pitanjima za koja mi mislimo da se od 2000. godine stavljaju ad akta. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Donka Banović.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, gospođo predsedniče, želim da na neki način protestujem zbog vašeg tumačenje Poslovnika i prava na repliku narodnog poslanika. Nemoguće je da narodni poslanik nema pravo replike ili da odgovori ministru koji je tog dana u Skupštini, nego da se ta replika svodi na repliku između poslanika. Nedopustivo je da smatrate da kada se javimo na repliku trošimo vreme svoje poslaničke grupe. Šta kada potrošimo vreme poslaničke grupe, a ministar nešto izjavi, na šta treba odgovoriti? Kako ćemo onda da trošimo vreme? Vaše tumačenje je pogrešno i restriktivno.
Na dnevnom redu, verovatno i danas u okviru treće tačke, imamo 13 zakona iz oblasti ekologije. Od tih 13 zakona, sedam ili čak devet zakona u svom nazivu ima reči "zakon o zaštiti od". Imamo zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja, o zaštiti vazduha, zakon o zaštiti prirode itd.
Mislim da u ovom setu zakona nedostaje nekoliko predloga i mislim da je to budući zadatak Narodne skupštine, jer očigledno nema ko drugi da uradi takve zakone.
Predlažem da Narodna skupština formira komisiju ili radnu grupu koja će napraviti set zakona o zaštiti građana Srbije od Vlade Republike Srbije. Dobro ste čuli, dakle, zaštita građana od Vlade Republike Srbije i ministara, a drugi zakon bi bio zaštita građana Srbije od predsednika Republike. Dakle, mora neko da zaštiti građane Srbije od nesposobne, neodgovorne i obmanama sklone Vlade.
Toliko je bilo nerealnih obećanja, neću da upotrebim neku drugu reč, ali su to, u svakom slučaju, bile obmane. Jedno od obećanja, nabrojaću samo nekoliko – obećali ste ulazak u EU do 2012. godine, sticanje statusa kandidata do 2009. godine. Rezultat je da vam je pre nekoliko dana gospođa Doris Pak, koja je u Evropskom parlamentu izvestilac za zapadni Balkan, odgovorila – nema više mesta ni za Srbiju, niti za ostale zemlje zapadnog Balkana, eventualno ima još mesta samo za Hrvatsku. Koji su bili izgovori, ne znam, ali to je odgovor.
Zatim, obećali ste, to je bilo fenomenalno obećanje gospodina ministra Krkobabića, tako da bi u tom našem zakonu trebalo da postoji i član – zaštita penzionera od Jovana Krkobabića... Molim vas, ova vlada je napravljena, između ostalog, na obećanjima da će svi penzioneri u Srbiji primati penziju koja će iznositi barem 70% od prosečnog ličnog dohotka. Rezultat je da je na kraju prošle godine ova skupština izglasala zakon kojim se zamrzavaju i ona redovna povećanja koja su bila predviđena u aprilu i u oktobru. Dakle, rezultat je da sada prosečna penzija iznosi verovatno manje od 50% ličnog dohotka, a u 2009. godini nema ni naznaka da će se to povećati.
Zatim, obećanje o 200.000 novih radnih mesta. Rezultat: danas je 10.000 radnih mesta manje, starih radnih mesta. To obećanje se pretvorilo u čuvenu rečenicu i zakletvu našeg predsednika Borisa Tadića da ćemo braniti postojeća radna mesta. Dakle, od obećanja o 200.000 novih radnih mesta stigli smo dotle da se priča o odbrani postojećih radnih mesta. Onda više nema ni odbrane, zato što sada govorimo o racionalizaciji i o smanjenju, odnosno o tome da u određenim organizacijama i institucijama postoji veliki višak i da te ljude treba otpustiti, pa ćemo tu i da uštedimo.
Zatim, obećanje – odbrana Kosova i Metohije, čuveni slogan: i Evropa i Kosovo. Rezultat je da Vlada Republike Srbije aktivno učestvuje u sprovođenju plana Martija Ahtisarija. Razmeštanje Euleksa, dozvola (to se čak krije od javnosti), aktivno učešće Srbije u razmeštanju Euleksa nije ništa drugo nego pomoć u izgradnji tzv. nezavisne države Kosova.
To je što se tiče zaštite građana, a u popodnevnom delu ću govoriti o tome kako treba zaista štititi i institucije države Srbije, treba štititi i ostale grane vlasti. Mi smo kao parlament, dakle, zakonodavna vlast, vrlo često poniženi od strane izvršne vlasti; da ne pričamo o tome koliko su često pravosudni organi ili sudska vlast meta napada.
Podsećam vas samo na nedavnu preporuku izvršne vlasti sudskoj vlasti da obustavi procese iz radnog prava, jer će to, bože moj, destabilizovati organizacije koje u tim sudskim postupcima budu morale da isplate obeštećenje radnicima koji pobede u tim sporovima.
Par reči ću reći i o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti, dakle, vraćam se na tačke koje su u okviru ove rasprave, i o zaštiti od nejonizujućeg zračenja. Dakle, od ukupnog broja izvora jonizujućeg zračenja koji se koriste u Srbiji 80% otpada na medicinu, 15% otpada na industriju, a 5% su izvori koji se koriste u nekim drugim oblastima.
Ovde je jedna koleginica govorila da monitoring nejonizujućeg zračenja, maltene, do sada ne postoji, tako da se nadamo da će ovaj zakon tu oblast regulisati. Zaštita, odnosno monitoring, praćenje jonizujućih zračenja omogućava se zakonom iz 1996. godine, i postoji određena mreža.
Ono što ipak zabrinjava, to je neadekvatno skladištenje radioaktivnog otpada u Vinči. Ministar je to više puta objasnio i rekao je da je to privremeno skladištenje koje traje već 60 godina. Međutim, ako ste imali priliku, valjda zbog svih ovih zakona koji su sada na dnevnom redu, u dnevnim novinama se mnogo govori o problemima sa kojima se Vinča trenutno suočava, tako da se nadam da će u ovoj raspravi biti i više vremena, pa će nam ministar malo više pojasniti kakvi su to problemi, koji su to krediti koji se nameću Institutu u Vinči, ko će vraćati te kredite, zašto se uzima taj zajam. I Vinča otvara puno pitanja.
U ovoj oblasti je zakonska regulativa neadekvatna za sada, ne postoji mreža za praćenje radioaktivnosti, zatim, ne postoji ni baza podataka o izvorima jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja. Mi koji smo se ozbiljno pripremali za ovu raspravu nismo mogli da dođemo do podataka koliko u Srbiji uopšte ima izvora jonizujućeg zračenja, ali zato smo došli do podataka, recimo, da u našim medicinskim ustanovama još uvek ima dosta starijih tipova rendgen aparata, koji su opasni i po one koji rade, a i po pacijente. Dakle, to što pre treba izbaciti iz upotrebe. Hvala vam.