Dame i gospodo, uvaženo predsedništvo, samo bih vas molio da eventualno imam predstavu o vremenu da mi kažete koliko je to još preostalo, da bih koncipirao govor.
Pretežno ću se osvrnuti na zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, budući da se zbog ukupno raspoloživog vremena, a činjenica je da smo objedinili dosta obimnu pravnu materiju, ne možemo posvetiti detaljima u svemu tome.
Osvrnuću se na zamerke koje sam pripremajući se za ovu sednicu saznao od ljudi koji su kompetentni u struci o kojoj se radi, dakle, od profesora atomske fizike na fakultetu za fiziku, doktora nuklearne medicine koji se bave time, dakle ljudi koji bi imali šta da kažu o ovom zakonu i o nekim njegovim segmentima.
U samoj, da ne kažem preambuli jer nije ustav, ali u uvodnom članu 3, gde se rešava nomenklatura pravnih normi koje se u zakonu koriste, vidi se odsustvo potrebe da se možda detaljnije definišu neki pojmovi, poput izvora, gde se kaže da su to materije, uređaji i objekti. Mogli su malo taksativnije da se pobroje, ako ni zbog čega drugog, ono bar zato da bi se znalo sutra kada inspektor po nalogu, propisima i podzakonskim aktima koje dobije od svemoćne agencije, koja je očito u centru ovog zakona, centru pažnje podnosioca zakona, pa da zna gde će da krene, šta će da traži, šta da meri, gde da meri, koga da kažnjava...
Ne mislim samo na globalna merenja i praćenja, nego i na konkretne situacije koje se mogu u radu jednog inspektora dogoditi, pa, bogami, i s obzirom na vrlo drakonske mere koje, vidimo, idu i do milion i po ili tri miliona dinara, piše za pravno lice, ali o tom potom. Kada se malo temeljnije pogleda, odgovaraće tu i neki preduzetnik koji se prihvati ćoravog posla da nešto dovede u red, da mu se slučajno u nekom materijalu nađe neki kontaminirani predmet, nešto što može da emituje jonizujuće zračenje, da mu neko poturi, ubaci, podmetne i tako dalje. Sve je to moguće i zato je zakon trebalo malo temeljnije da se prihvati razrešavanja i takvih pitanja, bar kroz pitanje nadzora i kontrole.
Pomenuo sam da agencija nama predstavlja trn u oku, to je umnožavanje administracije; gasimo ministarstvo, otvaramo agencije, naravno da to ne može biti tako pitko. One po pravilu preuzimaju posao ministarstva; u ministarstvu je previše zaposlenih, a onda Vlada pravi agenciju. Kakva struktura, koliko ljudi u agenciji, ko će da uđe, ništa se od toga ne zna. Vlada ima apsolutno pravo da kroji agenciju kako hoće, po njenoj volji i po njenom stavu.
Rezultate o tome šta nađu na terenu, ispostave koje mere stepen ozračenosti i izloženosti... Da ne govorim o tome da ovde uopšte nije definisano, recimo, nisu obrađene i date norme, uvek sa efektivnom dozom izloženosti zračenju profesionalno zaduženih osoba da nešto rade, radnika u zdravstvu ili onih koji rade u proizvodnji medicinskog radioaktivnog materijala. Mora se znati koliko će biti njihova ozračenost u nekom vremenu, apsorbovana doza. Zašto bismo čekali da to ide u pravilnik, zašto bi nam pravilnik bio stariji od zakona, što da u zakonu ne stoji kao i u drugim zemljama: toliko i toliko za pet godina, toliko i toliko unutar jedne godine može biti kumulativna doza? Zašto bismo to sve ostavili agenciji? Ko će da radi u toj agenciji, ko će to da propiše? Zašto to nije napisano? Trebalo je nekim amandmanima da to popravljamo, ali to bi bila velika intervencija.
Zašto se ne bi stavilo da u sastav agencije moraju ući ljudi, recimo, koji imaju toliko i toliko iskustva? Vi ste kasnije već dali neke norme - tri godine radnog iskustva na poslovima merenja i kontrole kvaliteta sprovođenja mera.
Znači, oni koji se razumeju u merenje radioaktivnosti u uzorcima iz životne sredine, oni koji imaju iskustva u vezi sa merenjem radi procene nivoa izlaganja, projektovanja mera zaštite, takvi ljudi treba da su u agenciji. Oni će donositi normativna akta koja će neko drugi da sprovodi, po njima kažnjava, ali manje-više kažnjava, nego nam čini sigurnu ili nesigurnu sredinu. Potpuna abolicija onoga što smo dobili od NATO pakta.
Vlada i nadležna ministarstva preduzela su da nešto urade sa tim otpadom, da ga sklone, ali moramo jasno reći da smo žestoko pogođeni radioaktivnim materijalom. Nikada nikome to nećemo oprostiti. Trebalo bi u tome da nam pomognu i kreditnim linijama, da se spasavamo, a ne da sada vode iz nama neznanih izvora evidencije koliko nam je ljudi od maligniteta bolesno u Srbiji, koliko je bolesne dece, koliko su nam uska grla određena za hemioterapiju, za zračenje itd.
To su uska grla našeg zdravstva. Nekada je to bila koronarna bolest, ona je i dalje uska, ovo je drugo usko grlo u Srbiji. Nema u generalnom planu Ministarstva zdravlja kako će da reši taj problem, koliko košta lečenje. Gde su krediti te vrste, da pokušaju moralno da se izvade iz problema u koji su nas ubacili, jer su detaširali svoj otpad na nas Srbe u "Milosrdnom anđelu". Dakle, to treba otvoreno reći. Ne razumem potrebu da se ministar pokriva, pere od činjenice da nam je urađeno zlo i da gajimo dobre odnose. Gajimo odnose kakve moramo, a recimo istinu kakva jeste.
Poseban problem je i agencija. Sve može agencija. Dvadeset tačaka šta sve agencija može. Gle čuda, agencija može i da donosi program dopunske obuke za profesionalno izložena lica i lica odgovorna za sprovođenje mera zaštite, koje i inače treba da vrše tzv. pravna lica, u koja spada i agencija.
Pazite, agencija donosi nekakve kriterijume kako će neko nekoga da obučava. Pri tome, u zadnjem stavu kradom provlači: taj isti posao može, osim pravnog lica, da radi agencija. Da bi ga radila agencija, ona mora da ima i nastavnike, i profesore, i tablu, i kredu i moderne tehnologije komunikacije, videobimove, savremenu nastavu, interaktivnu itd., sve nekakve izmišljotine, ali to postaje nastavna baza.
Agencija dobija pravo na bilten specijalne vrste gde će da objavi svoje rezultate merenja i istraživanja. Koji je to časopis, koji mu je impakt faktor, ko će u njemu da piše, koji zaposleni u agenciji će tu da se obrati, onaj što je merio tamo u Kosovskoj Mitrovici? Valjda neće on da se pojavi u prestižnom časopisu, i da li je uopšte prestižan i ko će da ga plaća? Je l' nemamo druge časopise, biltene u kojima to može da se objavi? Zašto to mora biti poseban list, da štampamo, jer će to biti ranga i nivoa interne upotrebe? Ovako ste stavili kao da je časopis od nekog prestižnog značaja.
Imamo primedbe na član 22. stav 3. Razmišljali smo da damo amandman, a nismo, ne znamo ni sami kako zakon popraviti u tolikoj meri, da brišemo nadležnost agencije da pravi škole za obuku. Neka se bavi čime je i predvidela Vlada, to je njeno telo, ispostava – kontroliše, prati, sprovodi i izdaje silne dozvole.
Kad pogledate šta sve izdaje jedna agencija, da oduzme i da izda, to su tri vrste licenci. To su dve vrste inspektora i dve vrste ministarstava. Zašto u zakonu nije stavljeno koji će to ministar biti, koje je to ministarstvo za zaštitu od jonizujućeg zračenja, da li je to Ministarstvo zdravlja? Da napišemo srpski: Ministarstvo zdravlja. Za poslove nuklearne sigurnosti i upravljanje otpadom – ministarstvo nadležno za … Recite kako se zove to ministarstvo – ekologije, životne sredine, nauke i tehnologije? Recimo, u Hrvatskoj to sve radi Ministarstvo zdravlja. Zna se koje ministarstvo.
Zašto bismo mi ostavljali u zakonu nerešeno koje će ministarstvo biti nadležno? Recimo ime i prezime ministarstva i stvar je jasna. Ne vidim zašto je to bilo tako, valjda da se naknadno dogovore u Vladi koje će ministarstvo da preuzme, da li će time da uposli nekog, da ga ne otpusti. Ne mogu da idem toliko daleko u percepciji događaja rešavanja viška zaposlenih u ministarstvima i u Vladi, ali ima pravo čovek, kad čuje kako se Vlada domunđava kako da reši ovu krizu, sada ćemo da prebacimo ljude na taj i taj posao.
Inspekcijski nadzor. Kako ćemo u vojsci i policiji da vršimo inspekcijski nadzor, a ima izvora takvog zračenja? Da li će tu biti civilni inspektori? Kako zovemo ove druge iz ministarstva - civilni. Da li oni imaju inspektore koji su inače bili kompetentni da to rade u vojsci i policiji do sada? Zar to neće biti ti isti inspektori koji će moći da proprate i neke akcidente i dislokaciju izvesnih uređaja koji emituju jonizovano zračenje? Ne možemo pustiti civilnog inspektora, ako uopšte ima više tajni kod Šutanovca, da ide da se šeta, da juri radare, da juri druge uređaje. Zašto ta nadležnost nije data vojnim organima? Zašto toliko otvaranje, otkrivanje? Ne znam u čemu je problem što je to nekada bila nadležnost inspekcijskih službi. Konačno, to misle ljudi koji su zakon gledali i u samom Ministarstvu odbrane. Oni valjda vama ne smeju to da kažu, ili nisu uključeni u ovo. Misle da bi bilo logičnije da se ta nadležnost poveri inspektorima Ministarstva odbrane, odnosno MUP-a.
Pitanje je da li ćemo da pišemo amandman, da pokušamo to da ispravimo. Vi niste napravili konsultacije sa Šutanovcem, ne smete da ga pitate, posvađaćete se međusobno. Kakva šteta, bili bi izbori. Možda ne bismo imali problem ovakve vrste. Zamislite, žena inspektor pođe na neku planinu da traži tamo radar, da li zrači, da nešto meri, u kojim prilikama, kad sme da uđe itd? Moglo je tu zaista nešto da se odradi.
Prava je pikanterija kad uređujete kaznene mere, da se valjda natera neko da to poštuje, član 84. tačka 16) – kazniće se kaznom od milion i po do tri miliona dinara pravno lice ako ne uradi to i to, pa između ostalog: "ako vrši delatnost prometa izvora jonizujućih zračenja, bez licence za obavljanje prometa". Član 65. kaže – delatnost prometa vrši pravno lice ili preduzetnik. U članu 84. se ne pominje preduzetnik. Znači, već je neko izbačen iz igre. Ili neće moći preduzetnik da vrši promet, moći će samo pravno lice, ili neće biti kažnjen ako je preduzetnik, jer kažnjava se samo pravno lice, kako ovde stoji.
Kaže: vrši taj i taj, koji ima licencu za obavljanje delatnosti prometa. Uz tu licencu mu treba i dozvola. To je član 66. Odmah vidite da će agencija izdati dozvolu nekome ko može da vrši promet za nekoga ko ima licencu za obavljanje radijacijske delatnosti.
Kad pogledate član 29, na koji se odnosi, vidite da onaj ko će se baviti prometom mora da ima dve licence: jedna je za promet, a jedna je za radijacijsku delatnost. I tu će agencija lepo da uzme pare, sklopiće se uslovi kakve bude neko zaposlen u agenciji, ne znamo ko, po profilu, po broju, a da li će biti više stručnjaka ili više administracije, da li više ekonomista, pravnika, inspektora, nego profesora univerziteta koji su kompetentni da ovu stvar razumeju, da tačno i jasno govore kakve će mere biti projektovane za nuklearne objekte? Ima još mnogo drugih pitanja koja bi se sasvim prirodno otvorila kada je o ovoj temi reč.
Recimo, granice za sadržaj radionukleida propisaće agencija. Zašto ih ne stavimo u zakon? Agencija može da menja svake godine, da nešto propisuje. Zašto ne stavimo u zakon, temeljnije je? Jer, onaj inspektor ima neko uputstvo, pravilnik, podzakonski akt, a ako u zakonu piše da toliko toga ne može biti nigde, toga može biti samo toliko i toliko. Ne bi druge države u svoje zakone unosile takve norme, da je to iluzorno i da je nepotrebno. Ovako zakon postaje vrlo opšt, vrlo nedefinisan u određenim bitnim segmentima za kontrolu njegovog sprovođenja, a mogućnosti aktiviranja inspektora gotovo neograničene.
Kada je reč o kontroli upravljanja otpadom, ne treba da dozvolimo da nam u Srbiji – koja je najmanje kriva za zagađenja svake vrste koja su nas zadesila, najviše su krivi oni koji neće da ratifikuju ni Kjoto sporazum, SAD – naši inspektori revnosno negde zatvore neku fabriku ili neko postrojenje koje se time bavi, a eto, propisali ste zakonom mogućnost da se otpad i spaljuje. Neka emisija sumpordioksida, ili ovog ili onog bude veća, pa dva tri puta bude veća, ili ne bude veća, pa se neko sabotira i vi zatvorite fabriku i otpustite radnike. Možda mi ne možemo toliko da zagadimo, a sigurno će neki povoljni vetrovi da odnesu, da se ne desi da inspektor rigorozno sprovodi svaku stavku u nekom ponovljenom ili vanrednom ili utvrđenom periodičnom merenju, pa da nas to košta zatvaranja fabrike.
Dajte da vidimo da to zakonom uredimo i da mu pomognemo da nađe filter i da se to dekontaminira, da se uredi sredina i da ljudi ne gube posao zbog toga. Sve je moguće izvući iz rigorozno propisanih pravila.
Najviše nam nedostaje verovatno onog ličnog odnosa prema okolini, onog što svakog dana …
(Predsednik: Gospodine Poskurica, vreme je isteklo, privedite kraju.)
… ili plastičnu flašu ili otpad. Zašto nije u zakonu, dovršavam ovom rečenicom, predviđena neka obaveza da se pređe sa PET ambalaže i najlon kesa na papirnate kese; onda bismo imali sasvim drugačije stanje, a ne to da stavimo na teret lokalnoj samoupravi i volji lokalnih ekoloških stranaka. Hvala.