Zahvaljujem. Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovane poslanice, gospodine ministre, pre nego što se obratim po pitanju zakona koji su pred nama, zakona vezanih za ekologiju, imam obavezu, zadatak i čast da vam pročitam pismo jednog građanina Srbije koji želi da se, pre svega, parlamentu i ministru obrati sa jednom molbom u ime svih građana.
Nije u pitanju samo običan građanin, mada to jeste jedan od onih malih velikih ljudi, koji je iskreno zabrinut i za Srbiju i za svet. U pitanju je gospodine Petar Gelenčar, moj Somborac, koji je svima nama poznat po tome što je za vreme predsedničkog mandata gospodina Predraga Markovića u ovom parlamentu darovao Skupštini onu veliku, najtežu razglednicu na svetu, koju je sam izradio i koja i sada stoji ispred kabineta predsednice parlamenta gospođe Đukić-Dejanović. Ono što je on želeo da vam uputi kao svoju poruku građana odnosi se, svakako, na donošenje ovih zakona.
"Poštovani poslanici u parlamentu Republike Srbije, pred vama se našao jedan od najodgovornijih poslova kojim treba da odredite kakva će budućnost Srbije biti. Svi zakoni koji određuju našu budućnost, ali samo ovi kojima treba da odredimo svoj odnos prema prirodi i njenom očuvanju u ovakvoj tehnološkoj ekspanziji pokazuju da li ćemo budućnost uopšte imati.
Emisija ugljendioksida od 800 tona koja se svakodnevno ubrizgava u našu atmosferu ubrzava globalno zagrevanje planete, menja klimu i preti da živi svet planete zemlje nestane u apokaliptičnim okolnostima.
Nuklearno, hemijsko i biološko oružje, zračenja od kojih se više niko ne može sakriti, rupe u ozonskom omotaču, višestruki porast neizlečivih bolesti, među kojima kanceri prednjače, cena su koju plaćamo potrošačkoj groznici moderne civilizacije.
Ratovi i ekonomske krize su pokazali da ljudi stalno tragaju za novim prostorima gde će proboraviti svoj zemaljski vek. Seobe su menjale zemlje i kontinente, migracija je jedan od načina kojim se iskazuje ljudski rod i međusobni sporazumi i nesporazumi naroda. Ono što se pokazalo kao jedina istina koju smo naučili iz tih silnih ljudskih kretanja jeste da su sva naša delovanja i svi naši pokušaji osuđeni da budu početi, sprovedeni i okončani na zemlji.
Možda i postoji rezervna otadžbina, ali ne postoji rezervna planeta. Zemlja je jedino mesto u svemiru u kojem čovek, ovako nesavršen kakav jeste, može da opstane.
Nepažnjom i neodgovornošću, a velikom obešću i pohlepom, čovek je ugrozio svoje poslednje uporište, svoje jedino stanište, svoju planetu.
Ponekad se čini da su vapaji osvešćenih uzaludni, ponekad se čini da pozivi upozorenja sa svih strana ne nalaze one koji će ih čuti, ponekad se čini da nam je suđeno da propadnemo u bezdan i nestanemo kao da nikada nismo ni hodali, disali i stvarali, pa i ratovali na jednoj prelepoj nebeskoj kugli u svemiru.
Potreban je samo mali napor, uz napor svakog pojedinca, da se budućnost planete promeni i da naš opstanak bude siguran. Vi danas treba da učinite taj napor donošenjem zakona kojima će se u našem društvu napokon obavezati država da će čuvati jedinu životnu sredinu koju imamo. Budite svesni svakog člana ovog zakona, popravite ga ako možete, podržite ga pozitivnim primerom i omogućite da budu sprovedeni. Sprovedeni zakoni koje danas donosite jesu garant budućnosti ne samo nas, već i naše dece, svih naših potomaka.
Ne postoji rezervni svet i rezervna planeta. Ovo je jedan jedini za sve nacije i rase, za sva htenja i stremljenja, za sva osećanja i ideale. Čuvajmo ovo što imamo, jer što imamo nije malo. Nismo mi vlasnici prirode, mi smo njen neraskidivi deo, njeno neotuđivo vlasništvo i svaki pokušaj da se stavimo iznad nje biće surovo kažnjen. Mudrost osvešćenih kaže – nismo zemlju baštinili od svojih predaka, posudili smo ih od potomaka, potomcima dugujemo pravo na život. Srećan rad, dame i gospodo, izabranici naroda. Gelenčar Petar, iz Sombora."
Gospodin Gelenčar me je usput zamolio da gospodinu ministru predam, poklonim njegovo pismo, u kome se nalaze i neki video zapisi koje on treba da pogleda, pa ću to učiniti na kraju svog izlaganja.
Ono što ću dalje u svom izlaganju reći jeste da je zaista pitanje svih pitanja zašto nas je uopšte EU toliko pritiskala i toliko ucenjivala da po hitnom postupku donesemo Zakon o zabrani diskriminacije, a da nam po ko zna koji put obeća da ćemo možda primirisati "šargarepa listi", odnosno šengen listi, koja je u stvari za nas čuvena šargarepa na kraju štapa kojoj se nećemo zaista skoro ni približiti, a da nas nije pritiskala, insistirala i ucenjivala da donesemo ovaj set zakona. Možda iz osećaja krivice što nas je upravo ona, zajedno sa SAD, najviše ugrozila i dovela u jednu prilično tešku i gotovo bezizlaznu situaciju.
Set ovih zakona je zaista izuzetno važan i mi iz NS smo ih detaljno i pažljivo proučavali. Proučili smo i amandmane kolega koji su ih podneli. Podneli smo nove amandmane za koje smo smatrali da bi bili korisni, zadovoljni smo i time što je značajan broj naših amandmana već prihvaćen. Pošto je moja koleginica iz DSS Milica Vojić-Marković juče zaista stručno i detaljno analizirala i vrlo se kritički osvrnula na ove zakone, ne bih ponavljala neke njene teze i zaključke, ali bih dodala nekoliko veoma važnih stvari koje moramo imati u vidu prilikom opredeljivanja za donošenje ovih zakona koji se tiču ekologije.
Ekologija danas nije više samo nauka koja se bavi nekom životnom sredinom, to je nauka koja se bavi opstankom na ovoj planeti, a, moram vam reći, u Srbiji više nego igde.
Naš cilj jeste da ovim zakonima uvedemo određenu ekološku politiku koja će rešiti one, na prvi pogled vrlo rešive, ekološke probleme.
Kultivisaćemo svoj odnos prema svom hemijskom oružju, u kom smo inače do sada bili poznati kao velesila. Reciklaža otpada, u kojoj leži ogroman ekonomski resurs, menjanje svesti građana prema ekologiji tako da će mnogi shvatiti da se cveće u žardinjerama ne prihranjuje opušcima, žvakaćim gumama i najlon kesama. Menjanje navika prema okruženju, pa nam dekoracija turističkih destinacija neće biti flaša i plastična ili tetrapak ambalaža. Smanjićemo boravke u solarijumima, ali mobilnih telefona se nećemo odreći, kao ni preteranog korišćenja televizije. Primena u praksi ovih zakona, po ličnom izboru, čini mi se, ipak će biti prilično selektivna.
Ono što jeste stvarni ekološki problem Srbije, ono što jeste pitanje brige Srbije, ali i regiona, a sa kojim se ipak ni ovim zakonima nećemo uhvatiti u koštac, jesu posledice čuvene NATO agresije, poznatije pod imenom "Milosrdni anđeo".
Radi javnosti Srbije, važno je reći da je, osim nenadoknadivih ljudskih žrtava u toj agresiji, materijalna šteta procenjena na između 200.000 i 400.000 biliona dolara. Proteran je srpski živalj sa Kosova i Metohije, moralno smo zatrovani svim vrstama podela, trajno smo radioaktivno kontaminirani, sa nesagledivim posledicama za celu Evropu, region, Balkan posebno.
Bombardovano je 113 lokacija osiromašenim uranijumom, plutonijumom i drugim radioaktivnim supstancama. Remedijacija zemljišta je urađena tek 2005. godine, ali to je nemoguća misija jer je stvarno dejstvo već duboko zašlo u tle, podzemne vode, u objekte, ugrožavajući istinski živote svih koji žive na ovim prostorima.
Zabrinjava činjenica da nema sredstava i da se ne pristupa, pod izgovorom da nema tih sredstava, totalnom monitoringu posledica NATO agresije, jer osiromašeni uranijum ima poluživot od samo 4,5 milijardi godina, dok neptunijum 237 i plutonijum 239, koji su višestruko kancerogeniji od osiromašenog uranijuma, imaju poluživot od samo nekoliko stotina hiljada godina. Prevedeno, to znači da su Srbija i Bosna, pa i Irak i Kuvajt, trajno kontaminirani.
Dalje, 36.219 avionskih naleta na ovu zemlju su sa produženim dejstvom i traju, ne samo do dana današnjeg, oni traju zauvek. Ono što jeste istina o posledicama NATO agresije – avioni NATO alijanse nisu i nikada više neće aterirati. Oni zauvek ostali nad Srbijom.
Citiraću, u prilog tome, američku naučnicu dr Helen Kaldikot koja je 2001. godine rekla: „Osiromašeni uranijum je u stvari uranijum 238, ono što ostane pošto se fisioni elemenat uranijum 235 izvuče iz rude i koristi kao gorivo za oružje i nuklearne reaktore. 700.000 tona ovog odbačenog radioaktivnog materijala je akumulirano za prošlih 60 godina širom SAD, dok američka vojska nije otkrila da je vredan – dva puta veće gustine od olova, a kroz oklop tenka prolazi kao nož kroz sir. Pošto je bio besplatan i dostupan u velikim količinama, meci i granate od osiromašenog uranijuma bili su jeftiniji za proizvodnju i dobar način da se Amerika oslobodi balasta radioaktivnog otpada koji niko neće da primi“.
Nažalost, sav taj radioaktivni otpad Amerike primila je Srbija, i platila ga neizmerno velikom cenom. Na Srbiju je bačeno oko 10.000 tona. Tu cenu ćemo plaćati i nadalje. Tu cenu će plaćati naši potomci.
Nešto se stidljivo i diskretno tek sada po Evropi postavlja pitanje, naravno, u nekim zemljama vrlo odgovorno, kao što se italijanska vlada ovim pitanjem bavi vrlo detaljno, pitanje balkanskog sindroma i vojnika koji su oboleli boraveći na ovim prostorima.
Godine 1999, u maju, tadašnja SRJ je podnela tužbu Strazburu protiv NATO alijanse, jer je, između ostalog, i uzimajući u obzir sve ove trajno nanete štete, NATO prekršio konvenciju za životnu sredinu, Konvenciju o zaštiti svetske baštine, Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini, Konvenciju o upotrebi zabranjenog oružja, Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača, Montrealski protokol, rezoluciju o zaštiti manjina, rezoluciju o diskriminaciji nacionalnih manjina.
Jedno pitanje o kojem ministar mora da se izjasni i kojim treba da se bavi ovo ministarstvo (ono je najkompetentnije i da ga iznese pred Vladu) jeste – da li će ova vlada imati odgovornosti i dovoljno poštenja, zbog svojih građana, zbog ovih posledica koje su svakoga dana sve veće, a kulminacija dolazi tek kroz nekoliko decenija, da li će imati snage da iznađe sredstva da se izvrši jedan totalni monitoring prostora izloženog NATO agresiji, sa objektivnim sagledavanjem svih posledica? Da li će imati snage da ipak ovu NATO alijansu optuži zbog nesagledivih šteta koje nam je nanela, pre svega zbog smrtne opasnosti, trajne, kojoj je izložila građane Republike Srbije?
Da ne bismo više pričali o NATO alijansi i bombardovanju kao prijateljskom činu i želji da se kod nas napravi jedan politički zaokret, svi mi znamo da se političke promene ne dešavaju na takav način, istina je da su NATO alijansa i SAD Srbiju tada pokušale da unište, a iz jednog vrlo banalnog razloga – da se oslobode svog nuklearnog otpada, koji, kako je rekla njihova naučnica, niko nije hteo. Mi smo morali.

Zahvaljujem, gospođo Đerić. Gospođa Marina Raguš, kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS. Izvolite.

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo poslanici, unapred vam se izvinjavam ukoliko dođe do pauze u izlaganju, s obzirom na to da mi je ovo drugi dan pod visokom temperaturom. Očekivala sam da će sistem da proradi, pa da ću moći s mesta da govorim. Ne žalim se, samo konstatujem i izvinjavam se svima prisutnima unapred.
Gospođo Đerić, naravno da je obaveza države da postupi po svemu onome što ste vi naveli kao brutalan dokaz prave prirode NATO alijanse.
Srpska radikalna stranka će takođe danas pričati o svim lokacijama koje su bombardovane osiromašenim uranijumom, kako je to uticalo na život stanovništva, šta je država, pogotovo posle 5. oktobra, uradila po ovom pitanju i zašto se sa brošurom o svim efektima bombardovanja osiromašenim uranijumom čekalo toliko, te će u najavi biti tek ove, 2009. godine.
Ono što takođe SRS namerava da uradi jeste da danas prezentuje srpskoj javnosti sve ono što se sa namerom, mi procenjujemo, krilo od očiju javnosti, a jesu zaista poverljivi i pouzdani podaci eksperata o tome koje lokacije, na koji način i kakve su posledice posle bombardovanja, tokom 78 dana kampanje, poznatije kao akcija „Milosrdni anđeo“.
Ono što planiram da uradim... Nažalost, ne mogu da pričam u množini, s obzirom na to da sam, kao što vidite, od poslanika SRS ostala samo ja, ali budite sigurni da ću sve ono što su oni pripremili za ovo redovno zasedanje parlamenta ovde da saopštim svima vama, a i javnosti u Srbiji.
Morala bih da se ogradim na početku, nisam ekspert iz oblasti ekologije i ako se desi da se potkrade terminološka greška nadam se da će gospoda iz Ministarstva, kao i prisutne dame, biti u prilici da me isprave, demantuju i ukažu na neki novi podatak koji meni, nažalost, nije bio dostupan.
(Narodna poslanica Marina Raguš drži mapu u ruci.)
Ono o čemu takođe nameravam da pričam možda će bolje da pokaže ova mapa koju je gospodin Radiša Ilić pripremio. Nadam se da će kamere moći ovo da uhvate i snime, da Srbija to vidi. Moj kolega Radiša Ilić je, inače, član Odbora za zaštitu životne sredine. Pokušaću ovo da držim tako da sve kamere mogu da snime. Ovako bi trebalo da izgleda skladištenje nuklearnog otpada na teritoriji Republike Srbije. Ovu mapu, kao simbol velikog skladišta nuklearnog otpada, SRS će uputiti srpskoj javnosti, predsedniku Odbora i ministru, koji je, nadam se, trenutno prisutan.
O čemu je reč? Radna grupa Ministarstva nauke je svojevremeno, na sednici koja je održana 2008. godine, predložila Vladi Republike Srbije da se u najhitnijem roku formira komisija za pronalaženje lokacija za trajno odlaganje radioaktivnog otpada na teritoriji Republike Srbije. Aleksandar Perić, savetnik predsednika Privredne komore Srbije za ekologiju, tada je rekao da je radna grupa odredila 16 makrolokacija, ali da je odabrano 13, jer je Vojvodina kao žitnica izbačena iz kategorije mogućih lokacija. Dodao je da su predloženi setovi makrolokacija u tri regiona u Srbiji.
Međutim, ono što je tada bilo frapantno, a mi insistiramo da nam prisutni gospodin ministar kaže koje su to lokacije, jeste da su lokacije ostale državna tajna. Narod i srpska javnost moraju da znaju, pogotovo zato što je Vojvodina izbačena sa mape skladištenja nuklearnog otpada, o kakvom se zaista otpadu radi, kako će on uticati na životnu sredinu i koje su lokacije u pitanju.
Odlagalište se pravi po svim parametrima bezbednosti, tada je on govorio, a gde će se to tačno nalaziti za sada je državna tajna, da se ne bi dizala bespotrebna tenzija i izazivao strah kod lokalnog stanovništva. Lokacije će biti otkrivene, ali tek nakon edukacije stanovništva šta u stvari predstavlja trajno mobilisanje otpada.
Posedujemo, naravno, izvesne informacije kada je reč o skladištenju nuklearnog otpada. Postoje naučnici iz našeg eminentnog centra, kao što je Vinča, koji su odlučili da za ovo redovno zasedanje Skupštine progovore. Oni su poslaničkoj grupi SRS uputili i dostavili određene materijale, koje ćemo, naravno, izneti pred srpsku javnost, pa neka srpska javnost odluči kakvo je zaista trenutno ekološko stanje u Srbiji. S obzirom na to da ekologija nije predmet i oblast koja se tiče samo jedne zemlje i jednog naroda, možemo da kažemo da su čitav region i čitava planeta ugroženi.
To su, dame i gospodo, pitanja koja ću pokušati u ime Poslaničke grupe SRS, a u interesu srpske javnosti, danas da pokrenem, u nadi da ću dobiti kvalifikovane odgovore. Hvala vam.

Zahvaljujem. Gospodin Božidar Delić, ovlašćeni predstavnik SNS.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana govorimo o jednom vrlo važnom setu zakona, o ekološkim zakonima.
U vreme kada smo se mi školovali, često smo govorili o tome kako čovek svojim znanjima, svojim tehnologijama pobeđuje prirodu. Sada, na početku 21. veka, konstatujemo da je čovek svojim tehnologijama došao do momenta kada će pobediti i samog sebe, odnosno kada je zbog delatnosti čoveka i tih visokih tehnologija ugrožen i opstanak na zemaljskoj kugli.
Zbog toga se poslednjih godina u celom svetu mnogo radi na ekologiji, mnogo se radi na uvođenju tehnologija koje će manje zagađivati životnu sredinu. Visokorazvijene zemlje, recimo, u Evropi Norveška i Švedska, gotovo 50% svojih investicija usmeravaju upravo u razvoj novih tehnologija ili čistih, ekoloških tehnologija.
Kada je u pitanju naša zemlja, i ovi zakoni govore da kasnimo za Evropom i za svetom, pa čak i za našim susedima. Međutim, dobro je da smo počeli da govorimo o tim zakonima, dobro je da ćemo usvojiti ove zakone, jer se za ceo set od 15 ekoloških zakona može reći da su kvalitetni, da su usklađeni sa evropskim zakonodavstvom i, ukoliko budu sprovođeni u praksi, da će doprineti da životna sredina u našoj zemlji bude mnogo bolje zaštićena nego što je bila do sada.
Kada je u pitanju zakon o zabrani hemijskog oružja, njegove proizvodnje, skladištenja i upotrebe, naša zemlja je 2000. godine pristupila ovoj Konvenciji o zabrani proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja. Kao pristupnica Konvencije, ona se obavezala da uništi sve stokove hemijskog oružja. Naša zemlja, kao što vam je poznato, bila je proizvođač hemijskog oružja i spadala je u jednu malu grupu zemalja koje su posedovale i tehnologiju i kapacitete za proizvodnju hemijskog oružja. To je prethodnih godina uništeno, a ovim zakonom, koji je svakako bio potreban, omogućava se da se u našoj zemlji sprovodi i međunarodna inspekcija koja je predviđena Konvencijom.
Radi sprovođenja mera iz Konvencije, formira se posebna komisija za sprovođenje Konvencije. Mi iz SNS osetljivi smo uvek kada se govori o formiranju nekih novih komisija, agencija, jer uvek razmišljamo da li to znači novo zapošljavanje u državnoj administraciji, koja se i ovako približava broju od oko 30.000.
Jedan od važnih zakona o kojima smo govorili u toku ova dva dana je zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj opasnosti. To je veoma važan zakon, kojim se pooštrava režim nuklearne i radijacijske sigurnosti u našoj zemlji i naših obaveza u toj oblasti koje proističu iz usvojenih standarda i direktiva međunarodne zajednice.
Mi smo već imali dva, mogu slobodno da kažem, akcidenta, čak ne u našoj neposrednoj okolini, ali svi se sigurno sećate Černobila; iako je to bilo daleko od naše zemlje, posledice Černobila osetile su se i u našoj zemlji. Zatim, imate rat u Bosni i upotrebu osiromašenog uranijuma u okolini Sarajeva i na nekim drugim lokacijama i, normalno, agresiju 1999. godine i velike količine osiromašenog uranijuma koje su putem municije koju je koristio NATO pakt bačene na našu zemlju.
Jedna koleginica koja je prethodno govorila o ovome rekla je koliku to opasnost predstavlja po našu zemlju. Mi nemamo sve podatke sa Kosova i Metohije, gde je osiromašeni uranijum upotrebljavan u najvećim količinama.
Ali, ako imamo saznanja da su italijanski vojnici došli na tu teritoriju mesec ili dva dana pošto je upotrebljavan osiromašeni uranijum i da ih ima već više desetina koji su umrli ili više stotina koji su oboleli od ove radijacijske bolesti, onda možemo samo pretpostaviti kakve su posledice po to stanovništvo koje i danas živi na teritoriji Kosova i Metohije.
Mogu da kažem da naša zemlja nije spremno dočekala tu 1999. godinu i da naše institucije nisu raspolagale adekvatnim mernim instrumentima. Pošto sam i sam bio na toj teritoriji, moje ljudstvo je 1999. i 2000. godine pregledano na VMA. Doktori su rekli da oni rade sa onim što imaju i da postoje mnogo bolji instrumenti i aparature kojima bi se mogli otkriti tragovi ako su pojedini ljudi dolazili u kontakt sa osiromašenim uranijumom.
Koleginica je malopre pomenula četiri-pet milijardi godina, koliko traje raspadanje tog uranijuma, plutonijuma itd., ali samo raspadanje do 50% ili smanjenje za 50% radijacije. Kada sam to objašnjavao novinarima, obično sam to radio na sledeći način: ako kažemo da je u ovih 20 vekova nove ere na zemaljskoj kugli živelo 80 generacija ljudi, da bi se radijacija u našoj zemlji smanjila za polovinu treba da živi 188 miliona generacija. Zato se potpuno slažem sa konstatacijom koleginice da je naša zemlja zagađena osiromašenim uranijumom za večita vremena.
Lokacije u Srbiji su očišćene koliko je to bilo moguće. Međutim, treba znati da čestice osiromašenog uranijuma putuju kroz vodu, vazduh, hranu i može se desiti da u ovom periodu od 4,7 milijardi godina mogu da obiđu i celu zemaljsku kuglu. Jedna čestica od pet mikrona, koja u ljudski organizam može da bude uneta kroz vazduh, vodu i hranu, dovešće do toga da taj čovek sigurno umre, da li za šest meseci ili za deset godina, to je već stvar predispozicije organizma i mera koje će čovek preduzeti, ali mnoge moje kolege i mnogi vojnici koji su branili teritoriju Kosova i Metohije su već te 1999. i 2000. godine umrli.
Ovde se govori da se informacije o tome ne kriju, ali pokušajte da saznate na VMA ili bilo gde, u Ministarstvu zdravlja, koliko je ljudi obolelo, posebno koliko je obolelo onih koji su se nalazili na teritorijama gde je upotrebljavan osiromašeni uranijum. Nikada nećete doći do tih činjenica.
Kaže se obično da se u Srbiji posle NATO agresije broj obolelih od raka, leukemije itd. udvostručio. To nije dovoljno. Naša država je dužna da obezbedi najsavremeniju tehnologiju i instrumente kako bi se obezbedilo da ljudi, ne samo oni koji su bili na Kosovu i Metohiji, jer danas je ugrožena cela Srbija, mogu na vreme, kroz preglede, da pronađu tragove i preventivno deluju, da bi se smanjile posledice ovog radioaktivnog zračenja.
U ovom zakonu su predviđeni i postupci u slučaju nuklearnih akcidenata i odgovornost za nuklearne štete.
Za nas je, opet kažem, problematično osnivanje agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije. Mi znamo da bi bilo dobro da se osnuje jedna takva agencija, da ona te poslove obavlja kao poverene poslove, ali smatramo da onda Ministarstvo za zaštitu životne sredine treba, na drugoj strani, da se odrekne dela ljudi i ako se formira ova agencija, da to ne utiče na porast broja ljudi koji će biti zaposleni u državnom sektoru.
Naši amandmani na ovaj zakon imaju svrhu da preciznije regulišu pojedina pitanja iz delokruga rada agencije, posebno kada se radi o privremenim i trajnim skladištima nuklearnog otpada.
Posebne intervencije su učinjene u vezi sa rokovima za sprovođenje ovog zakona. Nema opravdanja da ovi rokovi budu toliko veliki, ni kada su u pitanju podzakonski akti, a isto tako ni kada su u pitanju prilagođavanja određenih organizacija, jer ukoliko treba da čekamo deset godina da pojedini elementi ovog zakona stupe na scenu, onda bi se izgubila i sama suština zakona, a moguće su i razne zloupotrebe.
Što se tiče zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja, on je takođe važan, jer danas je zdravlje ljudi ugroženo od velikog broja uređaja koji se nalaze u našoj neposrednoj blizini. Evo, svako od nas ima mobilni telefon, neko čak i više komada. Zato ovaj zakon govori o zaštiti od elektromagnetnog zračenja, kao što je ultravioletno i ultraljubičasto, od infracrvenog zračenja, radiofrekventnog zračenja, laserskog zračenja, ultrazvuka itd.
To je važno, jer propisivanjem bližih mera, propisivanjem mera kontrole kod uvođenja upotrebe različitih uređaja, može se mnogo učiniti da se pomogne ljudima, jer činjenica je da se uvode mnogi uređaji, da ih ljudi upotrebljavaju, a da nisu dovoljno edukovani o tome kakve sve štetne posledice ti uređaji mogu da proizvedu na njihovo zdravlje.
Kada je u pitanju zakon o hemikalijama, mi smatramo da je jedinstveni sistem za upravljanje hemikalijama potreba Republike Srbije, i to se postiže ovim zakonom.
Pored osiguravanja visokog nivoa zaštite života i zdravlja ljudi i životne sredine, ovim zakonom se usklađuju naši propisi sa propisima EU.
Suština naših primedaba na ovaj zakon, koje su pretočene u određeni broj amandmana, jeste da se zbog kašnjenja u usvajanju propisa EU i njihovog stupanja na snagu sa zakašnjenjem u odnosu na zemlje EU naša zemlja ne pretvori u deponiju hemikalija koje su zabranjene u EU, da se hemijske fabrike i industrija sa tzv. prljavim tehnologijama ne prebacuje u našu zemlju.
Da pokušam to da obrazložim jednim primerom. Vi ste nedavno čitali u sredstvima informisanja o fabrici boja, o nekoj buradi koja je u okolini Gruže poklanjana seljacima i da su oni u njima čuvali vodu za piće ili vodu za upotrebu u domaćinstvu.
Evropska unija je pre više godina, kada su u pitanju boje na nitro bazi, zahtevala od svojih proizvođača da svake godine smanjuju proizvodnju boja na nitro bazi za 10%. Te boje će 2010. godine biti potpuno zabranjene u EU i sve boje će morati da se proizvode ekološki, odnosno na vodenoj bazi.
U Srbiji takva zabrana ne postoji. Srbija je danas puna boja, lakova, koji se proizvode upravo na nitro bazi. Sve ove fabrike koje su napravljene u Srbiji ili koje sarađuju sa matičnim fabrikama iz EU ogromne količine upravo tih boja na nitro bazi prebacuju u našu zemlju. Do momenta kada mi budemo doneli taj propis da i kod nas ne mogu da se koriste lakovi ili boje na nitro bazi, mi ćemo stvarno biti deponija, jer Evropa se toga svega oslobodila i sve te količine se sada prebacuju u Srbiju ili zemlje koje su slične Srbiji.
Što se tiče agencije za hemikalije, mi znamo da je ona potrebna i da je ovaj zakon dobro regulisao njeno funkcionisanje, samo se pitamo koliko je to ljudi, ko će da plaća tih 40 ili 50 ljudi i da li će Ministarstvo za zaštitu životne sredine, u saradnji sa drugim ministarstvima, na račun broja sada zaposlenih u ministarstvima i u drugim organizacijama koje se bave ovim pitanjima, raditi na tome da se ne premaši broj ljudi koji su sada zaposleni u državnoj upravi.
Što se tiče zakona o upravljanju otpadom i zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, ti zakoni su izuzetno važni i po tome Srbija kasni u odnosu na Evropu i u odnosu na mnoge svoje susede. Načelo koje inače važi u celoj Evropi - da zagađivač plaća, nalazi se i u našem zakonu, na samom početku, međutim, nisam baš zadovoljan kako je to načelo pretočeno u članove ovog zakona.
Mi smo svojim amandmanima, vezano za rad agencije i za to kako mi vidimo da Srbija treba da organizuje prikupljanje ambalažnog otpada, posebno PET ambalaže, dali svoje predloge i smatramo da će predlagač zakona voditi računa kada bude čitao naše amandmane.
Da za kratko vreme Srbija može postići vrlo dobre rezultate u ovoj oblasti neka posluži primer Hrvatske. Hrvatska je još pre nekoliko godina uvela depozitni sistem za prikupljanje PET ambalaže. Ona je na taj način otvorila 2.100 novih radnih mesta; prikupila je u toj prvoj godini 83.000 tona tog ambalažnog otpada, što vredi oko 67 miliona evra, ili milijardu boca PET ambalaže. Na taj način Hrvatska je za kratko vreme bila rame uz rame sa zemljama koje imaju daleko dužu tradiciju u ovoj oblasti, jer sakupljaju između 80 i 90% ambalaže.
U Srbiji bi mogli da se postignu, po mom mišljenju, slični rezultati. Srbija svake godine uvozi oko 40.000 tona granulata od koga se kasnije …
(Predsednik: Gospodine Deliću, prošlo je dva minuta.)
Samo da završim, ako može.
(Može.)
... pravi PET ambalaža. Samo 5% ambalaže koja se koristi u Srbiji ponovo se reciklira i koristi u druge namene.

Možete da nastavite u okviru drugog raspoloživog vremena, ako želite? (Ne.)
Reč ima Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja. Izvolite, gospodine ministre.

Utvrdio bih nekoliko važnih pitanja. Hteo sam da na kraju ovog bloka, kada su šefovi poslaničkih grupa, odnosno ovlašćeni predstavnici izneli svoja uvodna izlaganja, dam i neke konkretne odgovore. Nekoliko tema koje su otvorene su veoma važne i drago mi je što ćemo u toku ove rasprave, danas, sutra, odnosno od ponedeljka, imati prilike da damo detaljne odgovore na njih.
Prvo, hteo bih odmah da odgovorim gospodinu Deliću na jednu tezu koju je izneo, za koju mogu odgovorno da tvrdim da nije tačna, a to je da je Srbija u ovom trenutku postala skladište za različite vrste supstanci koje su zabranjene, čija proizvodnja je zabranjena na teritoriji EU.
Prema postojećem zakonodavstvu, koje će biti pojačano kada donesemo ove zakone o kojima danas raspravljamo, zabranjen je uvoz tehnologije koja je zabranjena na teritoriji države sa koje tehnologija dolazi. To je sastavni deo procene uticaja na životnu sredinu. Mogu da tvrdim da sve tehnologije koje su u međuvremenu ušle jesu tehnologije koje su prihvaćene, sa različitim sertifikatima koji su prihvaćeni na teritoriji EU.
Ono što je problem jeste što prilikom postupanja sa otpadnim materijama koje nastaju u toku tehnoloških procesa nije postupano na način kako je bilo predviđeno, u skladu sa zakonom. Kada jedan od narodnih poslanika kaže – da, priča se o ekologiji i izađe sa novinskim člancima o negativnim primerima, to upravo govori o aktivnostima ovog ministarstva, jer da nije aktivnosti Ministarstva ti negativni primeri ne bi bili ni otkriveni.
Moram da ukažem na jednu stvar – mi smo svesni da danas u Srbiji postoji još jako mnogo kršenja zakona do kojih mi tek treba da stignemo. Kada stignemo do njih mi se potrudimo da oni koji krše zakone budu strogo sankcionisani, da šteta koja nastane za životnu sredinu bude sanirana, da oni plate visoke kazne i da finansiraju saniranje te štete, i da preventivno delujemo da se to u budućnosti više ne dešava.
Neću sada da vam pričam o našim problemima, kao ministarstva, odnosno o problemima sa kojima se suočava naša inspekcija kada pokuša da otkrije sve te slučajeve, ali ono što mogu da kažem jeste da su nam upravo ovi zakoni nedostajali da bismo mogli još efikasnije da delujemo.
Ministarstvo za životnu sredinu je uspelo da probije jednu vrstu, ne medijske blokade, nego sklanjanje u stranu životne sredine kao manje važne u odnosu na svakodnevne vesti. Ja vam to tvrdim, to možemo da vam dokumentujemo sa različitih strana upravo koristeći negativne primere, ali koristeći i pozitivne primere, kako bismo sprečili da se negativni primeri dese.
Kada pričamo o medijskoj slici rada, ja vas molim da u tome ne budemo lični, već da budemo objektivni. Ja sam juče rekao veoma jasno – dakle, svi smo zaduženi, i svi smo krivi, ukoliko mi kao ljudi koji kreiramo politiku ove zemlje, da li bili u Vladi ili bili u opoziciji, doprinosimo da jedna tako važna tema (a vidim da smo se svi složili da je tema zaštita životne sredine važna) bude jedna od dominantnih tema. Na nama je da građani to prepoznaju kao dominantnu temu i na nama jeste da građani budu probuđeni da učestvuju u ekološkim akcijama; ne u onim akcijama koje organizuje ovo ministarstvo, nego u akcijama koje oni sami organizuju da bi njihova životna sredina, okruženje gde žive i rade bilo mnogo čistije i bolje.
Odmah na početku želim da vas upozorim na jednu stvar. Ovi zakoni su veoma važni. Rasprava o ovim zakonima može da izazove razne vrste posledica. Govorim o političkim posledicama, ali govorim i o posledicama koje se tiču uznemiravanja javnosti. Vi možete, naravno, da kroz raspravu o zakonima koji se tiču životne sredine promovišete politiku svojih stranaka, ali vas molim da ne uznemiravate javnost. Vrlo je važno da danas ovde pričamo argumentovano.
Problem sa osiromašenim uranijumom je jedan veliki problem sa kojim se ova zemlja suočavala i sa kojim će se ova zemlja suočavati u budućnosti. Moja je dužnost da danas na početku ove rasprave iznesem prave podatke.
Dakle, prema podacima kojima raspolaže Vojska Srbije i kojima raspolaže Ministarstvo za životnu sredinu, u toku NATO agresije na našu zemlju municijom sa osiromašenim uranijumom na teritoriji Srbije i Crne Gore delovalo se na četiri lokacije u Srbiji, 84-85 lokacija na teritoriji Kosova i Metohije i jednoj lokaciji na teritoriji Crne Gore. Nijedna od ovih lokacija nije bila severno od opštine Vranje. Sve četiri lokacije u Srbiji su tokom akcija koje su počele 2002. godine dekontaminirane i sanirane i vrši se permanentni monitoring uticaja osiromašenog uranijuma na životnu sredinu, na lance ishrane itd.
Kada neko izađe i raširi mapu Srbije i pokaže da postoji još jako mnogo lokacija na kojima postoji nuklearna opasnost, ja moram da kažem da taj ne govori istinu. Nema potrebe da se građani uznemiravaju zbog toga što neko želi da zaradi neki jeftini poen. Vi možete da imate svoj stav prema NATO paktu. Ja lično imam stav prema NATO paktu. Svi mi imamo svoja osećanja prema situaciji koju smo kao građani doživljavali za vreme bombardovanja, ali nemojte sada, deset godina posle toga, da pokušavate da zarađujete jeftine poene koristeći neistine.
Naravno da postoje posledice po zdravlje stanovništva. Posledice će se osećati još jako dugo vremena. Hajde da pričamo o tome kako mi kao država delujemo. Ovde je neko rekao – nadam se da će Ministarstvo imati hrabrosti da to saopšti javnosti. Evo, imamo hrabrosti, saopštavamo javnosti. Hoćete da vam kažem šta mi danas radimo?
Mi danas vršimo permanentni monitoring, što se tiče uticaja različitih vrsta radioaktivnih materija u vazduhu, koje su redovna pojava. U ovom trenutku na devet mernih mesta u Srbiji, a to su Palić, Novi Sad, Beograd, Vinča, Kladovo, Zlatibor, Vranje, Niš i Kosovska Mitrovica, ovo ministarstvo vrši merenja i o tome obaveštava javnost. Ovog trenutka, ako želite da znate da li postoji povećanje radioaktivnih materija u vodi, vazduhu i zemlji, možete da odete na sajt Agencije za životnu sredinu i da to pogledate. Ni na jednom od ovih mesta se ne meri povećanje koncentracije radioaktivnih materija u vazduhu.
Što se tiče priče o te četiri lokacije gde je izvršen napad NATO pakta radioaktivnim osiromašenim uranijumom, radi se o tačkastim lokacijama. Radi se o lokacijama koje su, to je neko juče rekao, u potpunosti sanirane, a taj materijal je sklonjen u Vinču.
Odmah ću da dam odgovor na pitanje gde će se skladištiti u budućnosti radioaktivni materijal. On se poslednjih 60 godina skladišti na istom mestu, a to je Vinča, privremeno, a zatim se trajno prenosi u zemlju odakle je izvor radioaktivnosti uvezen, a to je najčešće Rusija. Dakle, nije istina da u Srbiji postoje tačke žuto-crne boje, gotovo u celoj Srbiji, iz kojih se naši građani zrače.
Ja znam da će, naravno, neki poslanici nastaviti da govore neistine. Ja ću svaki put pokušati da izađem i da demantujem. Dakle, kada pričamo o zakonima koji se tiču životne sredine, o zakonima koji se tiču zdravlja građana, o zakonima koji mogu da ostave veoma ozbiljne posledice na našu budućnost, moramo da pričamo veoma argumentovano. Ljudi, ovo nije samo politička rasprava, ja sam to govorio juče. Ovo mora da bude jedna veoma ozbiljna, stručna rasprava, jer se ovde govori o konkretnim stvarima koje uvek lako mogu da se izmere. Toliko za početak.
Hvala vam što ste dali podršku. Koliko sam razumeo, većina vas je dala podršku ovim zakonima.
Mi smo u međuvremenu razmatrali veliki broj amandmana koje ste podneli kao narodni poslanici. Ja bih vas zamolio da u toku današnjeg dana i u toku sledećih dana sednemo i razgovaramo, jer postoji mnogo dobrih amandmana koje ćemo kao Ministarstvo prihvatiti. Hvala vam puno.

Povredu Poslovnika su reklamirali gospođa Marina Raguš i gospođa Zlata Đerić.
Podsetila bih da narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu što se tiče postupanja predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama Poslovnika. Sada je govorio ministar. Dakle, ukoliko sam ja povredila Poslovnik, u tom smislu možete da se javite. (Obraća se poslaniku Marini Raguš.)
Vi ste hteli repliku? Imate repliku na istupanje ministra? Ne možete. Ničim vas nije uvredio, jer ja procenjujem. Zaista imate vreme u okviru koga možete reći, imate još 68 minuta.
Gospođo Đerić, izvolite.
Možete u okviru vašeg vremena. (Obraća se narodnoj poslanici Marini Raguš.)
(Marina Raguš, sa mesta: Želim da govorim kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.)

Poštovana predsednice, nije mi najjasnije zašto ne možemo dobiti pravo na repliku, ali, evo, koristim pravo da mi je ostalo nešto vremena za izlaganje. Osećam se lično prozvanom od strane gospodina ministra kao neko ko uznemirava javnost. Moram da kažem gospodinu ministru da mi nije cilj da skupljam nikakve poene uznemiravanjem javnosti. Javnost Srbije jeste uznemirena posle NATO agresije, to je tačno. Javnost Srbije veoma prati i donošenje ovih zakona, to sam dokumentovala i ovim pismom. Javnost Srbije na svojoj koži, tako ću reći metaforički, oseća šta se događa u Srbiji.
Ne možete, gospodine ministre, pre svega kao stručan čovek... Vi ste lekar i znate da je jedina istina da osiromašeni uranijum ima delovanje koje ima, da je njegov poluživot četiri i po milijarde godina, da je jednom kontaminiran prostor – kontaminiran, i da se to vrlo teško može očistiti. Pokušaj će sigurno biti pozdravljen, pozdravljamo sve pokušaje, ali činjenica je da se broj malignih oboljenja ovde višestruko, na desetine puta, povećao u odnosu na ranije. Vi to kao lekar takođe znate. Ja vam to, kao čovek koji je dobro upoznat sa tom temom, odgovorno tvrdim.
Broj dece obolele od kancerogenih bolesti u Srbiji je zabrinjavajući. Veliki broj dece, gospodine ministre, na Institutu za onkologiju sa oboljenjem, sa dijagnozom - osteosarkom (a vi znate koliko je to zastrašujuća dijagnoza) dolazi iz Čačka, koji je zaista nemilosrdno bombardovan u toku NATO agresije.
Veliki broj dece je oboleo od osteosarkoma, nažalost, i u mojoj Vojvodini. Veliki broj dece obolele od leukemije dolazi sa prostora Vojvodine. Sombor je jedan od gradova koji su takođe dobili veliki broj tih "urazumljujućih" projektila. Moram da vam kažem, mogu da vam dokumentujem, doneću čak i imena mladića koji su dežurali na tim objektima u Somboru kada su bombardovani. Nažalost, većina od njih je pomrla u roku od dve godine. Dakle, to ne može da bude slučajnost. Mnogo toga jeste zabrinjavajuće. To nije uznemiravanje javnosti, to se nama dešava, desilo se i mi sa tim moramo da živimo. Moramo da vidimo kako ćemo se rešiti tih posledica.
Gospodine ministre, zaista smatram da je vaša obaveza i odgovornost ne samo ovaj posao koji radite (smatram da ga radite vrlo ozbiljno, temeljno i odgovorno i pristupate zaista sa te humanističke strane lekara), već i da treba da se pozabavite u Vladi i pitanjem tužbe onih koji jesu Srbiju izložili trajnim opasnim posledicama, a mi ćemo se nositi sa tim posledicama kako znamo i umemo. Mi nemamo više rezervni prostor na kom možemo da živimo. Hvala vam.