Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Molim da sačekate tridesetak sekundi nakon što se da znak za utvrđivanje kvoruma i da proverite da li se na ekranu, nakon što ste ubacili identifikacione kartice, pojavljuje da je identifikacija potvrđena.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 84 narodna poslanika. Zvučni signal koji ste čuli je oznaka da je sistem registrovao 84 narodna poslanika, a trenutno je 88 narodnih poslanika, tako da postoje uslovi za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Velimir Ilić, Jelena Travar-Miljević i Vitomir Mihajlović.
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici, pored predstavnika predlagača, prisustvuju Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja, Miladin Avramov, državni sekretar u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, Aleksandar Vesić, Ljiljana Stanojević i Jelena Cvetković, pomoćnici ministra, zatim, Ivica Radović, državni sekretar, Danica Baćanović, pomoćnik ministra, Momčilo Živković, direktor Agencije za životnu sredinu i Željka Juričić, direktor Fonda za zaštitu životne sredine.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 7, 8, 9, 10, 11. i 14. tačke dnevnog reda – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PROCENI UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU, O ZAŠTITI VAZDUHA, O ZAŠTITI PRIRODE, O ZAŠTITI OD BUKE U ŽIVOTNOJ SREDINI, O ZAŠTITI I ODRŽIVOM KORIŠĆENjU RIBLjEG FONDA I O IZMENAMA ZAKONA O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE
Podsećam vas da je rad u petak završen učešćem na sednici predsednika ili ovlašćenog predstavnika poslaničkih grupa i izlaganja predstavnika Vlade i da je vreme na raspolaganju predsednicima, odnosno ovlašćenim predstavnicima poslaničkih grupa sledeće: SPS-JS, ovlašćeni predstavnik ima na raspolaganju još tri minuta; NS ima na raspolaganju ukupno vreme, Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica ima na raspolaganju ukupno vreme; Poslanička grupa G17 plus, čiji je ovlašćeni predstavnik narodni poslanik Saša Milenić, ima na raspolaganju osam minuta, Poslanička grupa SRS-a ima na raspolaganju ukupno vreme, predstavnik Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, još tri minuta, Poslanička grupa Nova Srbija – ukupno vreme, kao i poslaničke grupe manjina i PUPS-a.
Da li se neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč?
Ima reč gospođa Milica Vojić-Marković.
Narodna poslanice, elektronski sistem je u funkciji, tako da vas molim da date prijavu za reč na vašem sistemu, da bi se registrovalo ime. Izvolite.

Započela bih svoje izlaganje konstatacijom da su ove teme veoma važne i da moramo da damo doprinos kakav zaslužuju, jer svaka tema, posebno tema o ekologiji, zaslužuje posebnu diskusiju, iako je ministar Dulić ovde dao izuzetan udeo u vezi s preduzetim merama na tom planu.
Moja konstatacija od prošlog puta u vezi s ekologijom je i sada ista, jeste ekonomičnije da na ovakav način bude objedinjena rasprava povodom ovih sistemskih zakona na dnevnom redu, ali smatram da u objedinjenoj raspravi, u tri minuta, ne može da se raspravlja podjednako o ovako važnim stvarima kao što su sistemski zakoni, pogotovo zakon o zaštiti vazduha.
Ja ću sada nešto reći u vezi s informacijom i pričom o Velikom bačkom kanalu. Veliki bački kanal je veoma važan problem i treba ga rešavati. O tome je govorio i ministar poljoprivrede i to je u njegovoj nadležnosti.
(Tonskog zapisa nema.)
Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu donet je 2004. godine, a stupio je na snagu u decembru 2004. godine. Zakonom su uređena pitanja koje se odnose na postupak donošenja i sprovođenja odluka koje se odnose na utvrđivanje indirektnih i direktnih uticaja na životnu sredinu, planiranih projekata, a sve u cilju praćenja, sprečavanja, ublažavanja i ograničavanja nepovoljnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Dakle, predmet procene uticaja su projekti koji se planiraju i izvode, promene tehnologije, rekonstrukcije, proširenje kapaciteta, prestanak rada i uklanjanje objekata, odnosno postrojenja i opreme koji mogu da imaju veliki uticaj na životnu sredinu.
Predmet procene su, takođe, i projekti koji su izvedeni bez izrade studije o proceni uticaja, a nemaju odobrenje za izgradnju, ili se, recimo, koriste bez dobijanja upotrebne dozvole.
Procena uticaja vrši se na projekte iz oblasti industrije, rudarstva, saobraćaja, turizma, energetike, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, upravljanja otpadom i komunalnih delatnosti.
Procena uticaja se vrši za projekte koji se planiraju na prirodnom dobru i u zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra i za druge projekte, u skladu sa posebnim propisom kojim se uređuju liste projekata za koje se vrši procena uticaja.
Šta je to novo što donosi Predlog izmena i dopuna i zbog čega se dopune vrše?
Svako ko se ozbiljno i profesionalno bavi ovom materijom, rekao bi da su promene, uglavnom, kozmetičke i da se jedina bitna izmena vrši kada je u pitanju skraćenje perioda za dobijanje saglasnosti na studije o proceni uticaja na životnu sredinu.
Prvi problem koji se pojavljuje u ovim izmenama je što Nacionalnu strategiju održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara ne donosi Narodna skupština, već Vlada, što nije dobro. Ovako važna strategija mora da se nađe pred poslanicima koji predstavljaju sve građane Srbije.
Takođe, prema Predlogu imena i dopuna ovog zakona, izveštaj o realizaciji Nacionalne strategiji, koji se podnosi jednom u dve godine, ministar podnosi Vladi, a ne dostavlja se na uvid Skupštini.
Još jedan problematičan predlog – Nacionalni program zaštite životne sredine donosi Vlada, a ne Narodna skupština.
Propisivanjem obaveza da se plaćaju naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine na osnovu prava svojine, odnosno prava na zakup stambene i poslovne prostorije, na primer, u Pančevu, građani su dodatno kažnjeni što im drugi ugrožavaju zdravlje, ugrožavaju životnu sredinu, dok, s druge strane, dosadašnji obveznici plaćanja naknade, vlasnici teretnih vozila, tj pravna i fizička lica koja obavljaju poslove prevoza i transporta nafte i naftnih derivata na teritoriji grada, kao i sirovina, poluproizvoda i proizvoda hemijskih i drugih opasnih materija za industriju i iz industrije, ne bi bili u obavezi da plaćaju ovu naknadu. Tako, princip „zagađivač plaća“, ministar Dulić, kao predstavnik predlagača, postavlja kao – žrtva je kriva, pa neka plati.
Čudan pristup, koji narušava načelo i podelu odgovornosti i postavku – bazu na koju se oslanjaju ekološki zakoni u svetu. To je, valjda, nagrada nekom ko je puštao sirene u periodu kampanje. Dakle, za DSS je neprihvatljivo da se zakon na nekog odnosi i neko mora da ga poštuje, a neko ne.
Poznato je da svi delovi IPPC sistema još uvek nisu regulisani podzakonskim aktima, što onemogućuje primenu integrisane dozvole, kao jednog od najmoćnijih upravljačkih instrumenata u zaštiti životne sredine.
Delovi Community Acquis o zaštiti životne sredine, za koje je vidljivo da nisu transponovani u domaće pravo, ili su samo delimično, na nivou primarnih propisa transponovani, odnose se na primenu najboljih dostupnih tehnika graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija u vodu i vazduh monitoringa; jasan prikaz pozitivnih i negativnih efekata primene na sva tri nivoa, tj na državnom, pokrajinskom, opštinskom i gradskom; identifikaciju i ocenu uzroka problema koji se javljaju u primeni tih propisa; preporuke za unapređivanje postojećih zakona i podzakonskih akata, u cilju postizanja pune transpozicije.
Ovde je više nego neophodno naglasiti da bi svaki pokušaj izmene i dopune navedenih propisa, za koje je javno deklarisan visoki stepen saglasnosti sa Community Acquis, bez detaljne analize njihove primene, identifikacije problema u njihovoj primeni i uzroka tih problema, moglo imati za posledicu ono što se danas zapaža kao ''rumunski sindrom'', tj. prekrivanje postojećeg sa EU zahtevima usklađenog prava i vraćanje na staru praksu, tj. udaljavanje od normativnih modela Evropske unije.
Takav pokušaj, ili eventualni rezultat takvog pokušaja, sigurno ne bi poboljšao poziciju Srbije u pregovaračkom procesu sa Evropskom komisijom.
(Predsedavajuća: Molim vas, mikrofon je isključen.)
Reći ću još nekoliko kritika koje je poslanička grupa DSS-a dala kada su u pitanju zakon o zaštiti životne sredine i zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. Svi znamo da postoji projekat "Jugoleks", koji je, zapravo, projekat koji gleda koliko su zakoni i propisi EU transportovani u pravo Republike Srbije, i kao rezultat aktivnosti na transpoziciji navedenih propisa doneti su sledeći propisi: zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, sve u 2004. godini, sa šest pravilnika i uredbi koje regulišu i dopunjuju ovaj zakon.
Moje pitanje je – zašto se zakon o proceni uticaja na životnu sredinu menja bez analize efekata primene? Imali smo obavezu da napravimo analizu efekata primene od 2004. do 2009. godine. Doduše, u obrazloženju zakona postoji nešto što bi se moglo tretirati kao analiza efekata primene, ali to je zaista šturo i mislim da poslanici zaslužuju, makar Odbor za zaštitu životne sredine, da se pred njima nađe ova analiza efekata, jer to je vrlo važan deo u ovom našem poslaničku radu i zalaganju Parlamenta da se ovaj zakon primenjuje.
Treći zakon iz te serije je zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Ima sedam uredaba i pravilnika koji su dopuna ovom zakonu. Zašto nisu doneti u 2007. i u 2008. godini uredba o načinu i metodi monitoringa, pravilnik o uslovima za primenu najboljih dostupnih tehnika, uredba o privremenim graničnim vrednostima, emisija o vazduhu za prvih pet godina usklađivanja pojedinih privrednih grana?
Moram reći da se u ovom projektu "Jugoleks" radilo i urađene su uporedne ekspertize s visokom ocenom kvaliteta finalnog teksta zakona o zaštiti životne sredine. Pitanja vezana za ovaj zakon su – zašto nisu doneti izvršni propisi, kojih je preko 20, koliko je propisa doneto u toku 2007. i 2008. godine…

Molim narodne poslanike da prekinu žamor i saslušaju koleginicu dok izlaže. Zaista je jako teško da se prati, a i njoj je teško da govori. Molim vas da poštujemo red u Narodnoj skupštini. Izvinite i nastavite.

Dakle, zašto nisu doneti izvršni propisi, njih preko 20? Koliko je propisa doneto od 2007. do 2008. godine? Zašto se zakon menja bez analize efekata primene 2004-2009. godine?
Zašto izmena zakona ima 85 članova, da li je to kozmetika, ili je neka suštinska izmena? Zašto izmene pojedinačnih rešenja nisu kvalitetno obrazložene? Zašto je analiza efekata, već sam napomenula, toliko oskudna? Zašto je izmenama Zakona narušen koncept važećeg zakona, taj tzv. integrisani pristup?
Kao predstavnik političke parlamentarne stranke DSS, plašim se ''rumunskog sindroma'', koji je, zapravo, ''kvarenje'' zakona, da se već jednom doneti zakoni i propisi, koji su usaglašeni s evropskim, s EU, ovom prilikom udaljavaju od tog originalnog teksta i od toga da su toliko usklađeni. Imam ovde kompletno koliko je koji zakon u skladu sa zakonima EU. To su vrlo visoki procenti. Bojim se da se ovim to kvari.
Reći ću nešto i o kvalitetu vazduha, zakonu o zaštiti vazduha. Sve to radim, otprilike, svesna, da trčim jednu maratonsku trku, da se takmičim s vremenom od 20 minuta i govorim o sistemskim zakonima koji su i te kako važni.
Kvalitet ambijentalnog vazduha, pre svega, u urbanim sredinama, meri se količinama i emisijama sumpordioksida, ugljendioksida, alkodioksida, čađi, praškastih organskih i neorganskih materija, koje potiču, uglavnom, iz termoenergetskih postrojenja, iz industrije, saobraćaja, sagorevanja u individualnim kotlarnicama. Tako imamo izuzetno velike zagađivače, recimo, termoenergetska postrojenja u Obrenovcu, Kolubari, rafinerije u Pančevu i u Novom Sadu, imamo hemijsku industriju, metalurške komplekse u Pančevu, Kruševcu, Boru i Smederevu.
Imamo jako mnogo problema sa zagađivanjem vazduha tamo gde su cementare. Ovih dana, kada govorimo o ovim problemima zaštite životne sredine, načeli smo neke od tih. Često se pominje pitanje Kosjerića i mislim da treba prokomentarisati te stvari, jer je javnost u radu i te kako važna, a mi ćemo kasnije, posle ove tačke, imati priču o javnosti rada u oblasti zaštite životne sredine, pa ću iskoristiti vezu između toga.
Uglavnom, Odboru za zaštitu životne sredine stižu žalbe građana koje žive u tim sredinama koje imaju cementare. Imamo priču iz Kosjerića. Uglavnom se žalbe odnose na neispunjavanje odredaba koje su bile vezane za kupoprodajne ugovore, kada su ove cementare prodate. One su imale obavezu da svoju tehnologiju osavremene i tek onda uđu u priču s Memorandumom koji su potpisale s ovim ministarstvom.
Naravno, Kosjerić nije uradio to što je bila njegova obaveza. Javnost u Kosjeriću nije bila upoznata šta se dešava i tu je negde nastao kurcšlus. Ministarstvo je potpisalo pomenuti memorandum s cementarama kako bi rešilo problem tokova otpada. Do sada nije imalo rešenje za to i to jeste jedan način da se priđe ovom problemu i mislim da je to u redu. Međutim, u Memorandumu je precizirano da će se, prema iskustvu koje se primenjivalo u drugim zemljama, razvijenim zemljama, kao alternativno gorivo, pored guma, koristiti otpadna ulja, kao i druge sirovine, otpadi, i to, otprilike, maksimalno do 12% od ukupno utrošene energije iz ovih izvora.
Naravno da je prioritet zaštita životne sredine, kontrola kako se i šta loži, kako se koristi, šta izlazi iz dimnjaka gde se sve ovo loži i to jeste nešto nad čime treba imati neprekidan uvid. Podsećam da je javnost rada nešto što je i te kako važno u svemu ovome i da tu ministarstvo i Skupština treba da imaju svoju ulogu.
Građani moraju da znaju još jednu stvar, da nije važno šta ulazi kao gorivo, nego šta izlazi u vazduh. Tim projektom spaljivanja petrolkoksa u Kosjeriću, zapravo se dogodilo da se pojavljuje dioksin, koji jeste toksičan, ali kada se radi visoko sagorevanje, na temperaturi od 1400 stepeni, uz adekvatno vođenje procesa, on se oslobađa u vrlo maloj količini.
Mnogo opasniji u tom smislu je dioksin koji se oslobađa na niskim temperaturama i na otvorenom, kao što su deponije, kontejneri, a Beograd i svi veliki gradovi u Srbiji imaju upravo taj problem da u toku zimskog perioda iz kontejnera neprekidno tinja ili gori sadržaj i to je jedna od stvari koje građanstvo treba da zna i o kojoj treba da vodi računa.
Ta priča oko Kosjerića je priča i o cementarama u ovoj zemlji. Mislim da zaista treba da se povede računa o toma kada se u nekim sledećim vremenima bude kontrolisalo šta se i kako radi u cementarama. Inače, po zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, sve industrijske grane će do 2015. godine morati da prilagode svoju tehnologiju standardima koje postavi ovo ministarstvo, jer će samo na taj način dobijati ove integrisane dozvole. To je jako važno reći.
Kada je u pitanju merenje, mislim da je ministar rekao prilično o tome kakve su sve merne stanice širom zemlje, i to je u redu. Ne treba gubiti vreme na to. Mislim, treba komentarisati to, ali s obzirom na vreme koje imam je i moja poslanička grupa, ne mogu da ulazim u to.
Moram da kažem šta su uzroci naših problema – neusklađenost naših propisa u oblasti emisije s direktivama EU, zatim, nedostatak prečišćavanja otpadnih gasova i niska efikasnost postojećih uređaja za prečišćavanje u industrijskom i energetskom sektoru, korišćenje zastarelih tehnologija, za to nam je primer Kosjerić, nedostatak podsticajnih mera za smanjenje emisija i potpuno neracionalno upravljanje saobraćajnim sistemima, kao i neadekvatno održavanje vozila, loš kvalitet motornih goriva.
Postoji još jedna vrlo važna stvar. Važno je uvesti diferencirane nadoknade za cenu olovnog i bezolovnog benzina i, postupno, potpuno eliminisati olovno gorivo do 2010. godine. To je, naravno, naša obaveza koja stoji i u Nacionalnom programu za zaštitu životne sredine. Moguće je usmeriti te prihode na zaštitu životne sredine u tom smislu.
Ono što je još vrlo važno, sam po sebi, ovaj zakon nije loš i ne može se komentarisati u tom smislu, ali treba raditi na njegovom poboljšanju. Na kraju krajeva, Poslanička grupa je dala nekoliko amandmana u tom pravcu.
Međutim, ono što u sumnju dovodi sav ovaj napor i veliki rad na ovome i zbog toga, pre svega, to treba komentarisati, jeste nedostatak finansijskih sredstava da se ovaj zakon sprovede, da se nađe kao živ zakon u sistemu zaštite životne sredine.
Čini mi se da su i industrija, i saobraćaj, metalurgija i termoenergetika, već na ivici jednog potpunog zaduženja, u smislu da su već toliko materijalno opterećeni da zaista ne možemo da im postavimo i nove zahteve.
Oni su, u stvari, na ivici kolapsa, zbog vrlo uspešnih finansijskih i ekonomskih mera ove vlade, tako da, ako im sada postavimo dodatne uslove, ne znam da li ćemo imati efekte koje očekujemo, a postavljati im uslove tek da se postavljaju, ne znam koliko ima smisla.
Ono što je primedba – novca nemamo. Možemo imati sjajan zakon, možemo imati najširu društvenu podršku, ne znam nijednu poslaničku grupu koja neće dati podršku nečemu što doprinosi poboljšanju životne sredine, međutim, sve ovo ostaje mrtvo slovo na papiru ako finansijski to ne možemo da podržimo, a bojim se da je upravo to problem.
Sa druge strane, opet neću da ulazim u tu priču do kraja, ali treba komentarisati još neke stvari vezane za ovaj zakon. Ono što daje nadu je to da su veliki zagađivači već opterećeni troškovima primene novih tehnoloških rešenja i zaista smanjuju zagađenje. To ide jako sporo i vrlo je komplikovano, na kraju, iz svih ovih razloga koje sam navela, potpune nesposobnosti Vlade da im pomogne u tom pravcu.
Takođe, utvrđena je dinamika integrisanja i dobijanja dozvole do 2015. godine za sve velike zagađivače po sektorima. To daje nadu da se može iz ovoga izaći; monitoring i inspekcijski nadzor merenja emisije se već sada sprovode i neće biti potrebno 24 meseca da zaživi, a to je već poprilično živ sistem i treba mu dati mogućnost, malo ga unaprediti i dati mu zakonske osnove da može da deluje.
Nešto o zakonu o zaštiti od buke. Prosto, mislim da je to zakon koji ova država čeka već dugo vremena, pogotovo urbane sredine, jer noćna i dnevna buka su noćna mora skoro svih velikih sredina, velikih gradova, Beograda naročito, i treba prokomentarisati samo nekoliko osnovnih činjenica.
Šta je to, zakonski, buka? To je subjektivni osećaj izazvan bilo kojim neželjenim zvukom koji nastaje mehaničkim treperenjem elastičnog medija između 16 i 20.000 herca. To je već nauka. Nema razloga da je ne kažem.
Posledice buke su i te kako pogubne za čoveka. One mogu biti fizičko gubljenje sluha, mogu biti lakše posledice – psihološke, a, bogami, mogu dovesti do depresije, povećanja krvnog pritiska, mogu biti zaista vrlo ozbiljne i duboke i zbog toga je država morala da da odgovor u vidu ovog zakona, jer, otprilike, od svih izvora u urbanim sredinama, saobraćaj pravi 80% buke. Mislim da u tom smislu treba voditi računa i o zakonu o saobraćaju, jer je vrlo važno da se to komentariše javno.
Otprilike sam ušla već u tuđe vreme i vrlo mi je žao zbog toga, jer bih komentarisala malo i ovaj zakon o održivom korišćenju ribljeg fonda. Mi i te kako imamo kapacitete u ovoj oblasti, ali, nažalost, jednim trapavim radom i odnosom – polako, sve će se samo od sebe rešiti, tu smo malo rezultata imali. Praktično je ovaj riblji fond bio prepušten ribolovačkim udruženjima, koja su gazdovala ili ovako ili onako, a to neko industrijsko izlovljavanje je bilo vrlo malo primenjeno. Mislim da tu imamo kapacitete da uradimo nešto i na poboljšanju zdravlja naših građana na taj način.
Šta su problemi u ribarstvu? Još uvek, nizak kapacitet sektora ribarstva u okviru nadležnog administrativnog organa, to su i kadrovski i materijalno-tehnički problemi, zatim, nizak stručni kapacitet korisnika ribarskih područja, neusklađenost propisa u oblasti ribarstva i propisa o zaštiti prirode, nedisciplina profesionalnih i rekreativnih ribolovaca.
Kada sam već to pomenula, moram ministru da uručim pozdrave od nekoliko udruženja ribolovaca, koji su tražili sastanke s poslanicima, čini mi se da se to prvi put događa, i koji su komentarisali ove ribolovačke ispite, smatrajući da je to nešto što je potpuno neprimenjivo i smešno, da treba u tom smislu reagovati. Mi jesmo, kao poslanička grupa, reagovali na taj način i to smo izbacili, zapravo smo amandmanski uticali da se izbaci.
Vrlo važan prvi korak uvođenja reda u ovu oblast jeste donošenje adekvatnog zakona. Mi moramo da zaštitimo prirodna plovišta, da revitalizujemo postojeće plovne zone i eko-sisteme i moramo da obezbedimo maksimalno moguću reprodukciju ribljeg fonda. Mi imamo administrativni problem kako to da uradimo i zbog toga nam je vrlo važan ovaj zakon.
Šta bi trebalo da bude cilj ovog zakona? Upravljanje ribljim fondom u ribolovnim vodama obuhvata i zaštitu i održivo korišćenje i promet riba, održivo korišćenje ribolovnih resursa. Utvrđuju se uslovi za obavljanje privrednog, rekreativnog i sportskog, ali i ribolova u naučnoistraživačke svrhe, utvrđuju se uslovi za obavljanje prometa riba, utvrđuje se efikasan nadzor, koji obuhvata prava, dužnosti i ovlašćenja inspektora, i pooštrava se kaznena politika, što jeste jedan od načina koji, možda, može da se komentariše, ali mislim da treba voditi računa.
Šta je ono što je naše pitanje? Ovim zakonom se utvrđuju i proglašavaju ribarska područja radi održivog korišćenja ribljeg fonda u ribolovnim vodama. Ta područja ustanovljava ministar. Mi nismo sigurni da je to u redu. Ustupa ih na korišćenje privrednom društvu ili javnom preduzeću, koje usklađuje naknadu za korišćenje ribarskog područja, i to Fondu za zaštitu životne sredine 15% od novčanog iznosa troškova za dozvole za privredni ribolov, a 10% od novčanog iznosa za dozvole za rekreativni ribolov.
Znam podatak da je ova dozvola ovog trenutka negde oko 5.000 dinara i da je tih 10% – 500 dinara. Ribolovci kažu da će biti problema, jer su im država i ova vlada, praktično, uzeli sve u normalnom životu i sada ih oglobljavaju kada idu da leče živce na vodama. Tako poručuju, a ja prenosim ono što je poruka.
Dakle, ako ministar, po Predlogu zakona, može korisniku da da ili da oduzme ribolovno područje, nama se čini da je to loše rešenje, zato što u tom slučaju može da dođe do raznih zloupotreba, do raznih dezinformacija i svega ostalog i zato smo ovaj amandman uložili na taj način.
Predlog zakona, kao jednu od mera zaštite ribljeg fonda, utvrđuje lov za sve ili za pojedine vrste riba u ribarskom području, ali i zabranu lova ribe koje nemaju propisanu veličinu. To je i do sada bio slučaj, samo treba kontrolu i inspekcijske službe pustiti da rade. Ribolovci kažu da su oni najbolja kontrola na vodama, jer, kada su oni na vodi, onda nema krađe ribe; oni koji zaista kradu ribu, ne pecaju na taj način, nego koriste neka druga sredstva, koja nisu dozvoljena.
Takođe, ministar proglašava riblja plodišta na pojedinim delovima ribarskih područja, što nam se opet čini kao loše rešenje. Mislim da treba na neki kvalitetniji način da se ovo pitanje reši.
Znači, zakon utvrđuje i mere očuvanja eko-sistema ribolovnih voda, zabranjuje ispuštanje štetnih i opasnih materija i drugih agenasa koji bi narušili fizičke, hemijske, biološke i ambijentalne odluke i time poremetili kvalitet vode. Mislim da je to i te kako važan deo, pre svega, zato što svakog proleća, prskanjem voća, korišćenjem raznih sredstava kojima se poboljšava kvalitet zemlje, imamo problem trovanja vode na raznorazne načine.
Ministarstvo u ovom delu mora da povede najviše računa, jer mi imamo u ovoj zemlji i tzv. mrtve vode, ali imamo i reke koje su sačuvale i svoj kapacitet i svoju zdravu vodu. Dolazim iz Valjeva, mi tamo imamo Gradac, koji je i te kako zdrava i čista voda, i Ministarstvo u tom delu zaista mora da poradi kako bi se očuvale ove vode i kako bi se kvalitet voda popravio i na drugim mestima. Opet je jedan od načina kontrola, kontrola i kontrola; zaista mislim da to treba uraditi. Mi konačno moramo da poradimo nešto i na zaštiti životne sredine u Srbiji.
Kod stručnih ispita koji su obavezni za inspektore, za ribočuvare, za ribolovce, imamo još jedan deo na koji smo amandmanski uticali, a to je da ribočuvari imaju svoje zamenike. Ti zamenici nemaju nikakva obeležja, bar u zakonu nisu predviđena, i nikakve nadležnosti, a ipak idu uz ribočuvare da im pomažu. Mislim da tim ljudima onda život može da bude ugrožen, ne karikiram, nego to kažem iz raznoraznih iskustava. Treba povesti računa da ako ribočuvar ima takva obeležja i određenu vrstu zaštite, mora da ih ima i njegov zamenik, tj. na bilo koji način ustanoviti, možda, niži nivo te zaštite, ali mora se voditi računa o tome.
Sve ovo što sam rekla je jedan komplikovan i zamršen sistem, a ono što je moja i dilema moje poslaničke grupe jeste nadležnost nad ovim zakonom, jer mi se čini da se ovde u nadležnosti sudaraju Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja i, s druge strane, Ministarstvo poljoprivrede. Moje iskustvo, kao poslanika, i moje poslaničke grupe, koja je ovaj zakon razmatrala i o kome će se govoriti još u daljem radu ove sednice, jeste da tamo gde se nadležnosti prepliću i gde nisu striktno određene, imamo potpuni nesklad, nemamo kontrolu nad sistemom, a naša je obaveza da je imamo, kao država, jer tek kada imamo tu kontrolu možemo da sprovodimo zakon.
Toliko. Kasnije ćemo još govoriti o tome. Hvala vam.

Zahvaljujem. Iskorišćeno vreme je 28 minuta i 30 sekundi, od čega je sedam minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe, jedan minut ste imali pravo zato što ste bili prekidani zbog žamora u sali.
Da li se još neko javlja? (Da)
Molim vas, narodni poslaniče Zorane Mašiću, da pritisnete prijavu za reč da biste mogli da dobijete reč na svojoj poslaničkoj jedinici. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i saradnici Ministarstva, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, takođe se pridružujem mišljenju i ovde iznetim stavovima da ovakva rasprava, objedinjena s ovolikim brojem zakona i, na neki način, s heterogenim zakonima, a i obimnim po materiji, stvarno nema pravog smisla, niti može da na pravi način informiše javnost o tome šta mi u Narodnoj skupštini donosimo, šta je suština tih zakona, dok je za one koji pripremaju ovakav vid rasprave, znači, da govore u načelu o najbitnijim i najvažnijim stvarima iz ovih zakona, to, takođe, prilično teško.
Pokušaću kroz svoje izlaganje da dam analizu ključnih stvari iz ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo, upravo zbog javnosti, jer mislim da tokom ovog perioda kako raspravljamo nije u pravom smislu apostrofirano ono što je najbitnije.
Takođe, prinuđen sam, zbog vremena koje imam na raspolaganju, da čitam materijal koji sam pripremio, iako mi dosad to nije bila praksa, jer sam pokušavao, upravo, izlaganjem da obrazložim ono najbitnije; s obzirom na obimnost, prosto sam prinuđen na to. Izvinjavam se svima vama.
Prvo ću govoriti o ova dva zakona koja se dopunjuju, znači, Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, jer mislim da oni imaju nekakvu organsku vezu, a zatim o Predlogu zakona o zaštiti vazduha, Predlogu zakona o zaštiti prirode, Predlogu zakona o zaštiti od buke i, na kraju, Predlogu zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda.
U Republici Srbiji, sistem zaštite životne sredine uređen je Zakonom o zaštiti životne sredine, koji sa Zakonom o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine čini set propisa iz oblasti zaštite životne sredine, kao i podzakonskim aktima koji su doneti u skladu s ovim zakonom.
Razlozi za donošenje izmena Zakona o zaštiti životne sredine su: otklanjanje nedostataka uočenih tokom primene Zakona o zaštiti životne sredine, usklađivanje s drugim sistemskim zakonima iz oblasti zaštite životne sredine, donošenje novog zakona o zaštiti vazduha, zaštiti prirode, zaštiti od buke i hemikalija. U suštini, odredbe koje su bile u Zakonu o zaštiti životne sredine prenete su na ove zakone, samim tim je logično da ovaj zakon, u tom smislu, bude izmenjen.
Izmene zakona su i u vezi s prenošenjem propisa EU u domaći pravni poredak, zatim, obezbeđenjem pravne sigurnosti svih privrednih subjekata koji obavljaju delatnost koja zagađuje životnu sredinu, i to tako da neće zagađivanje plaćati dva puta, znači, kroz naknadu, i pooštravanjem kaznene politike. Zakonom su utvrđene i razgraničene nadležnosti organa Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave koje se odnose na izradu strateških i planskih dokumenata, uspostavljanje i vođenje informacionog sistema.
Predložena rešenja u Predlogu izmena Zakona će uticati na privredu, odnosno operatere, postrojenja u kojima se obavljaju aktivnosti u kojima su prisutne određene količine opasnih materija, odnosno njihove obaveze obaveštavanja, planiranja i sprovođenja mera zaštite od hemijskog udesa.
Znači, ovim odredbama se povećava bezbednost rada tih postrojenja, čime se pozitivno utiče na smanjenje rizika od nastanka hemijskog udesa, odnosno na efikasnije sprovođenje mera sprečavanja njegovog širenja u slučaju nastanka.
Predložena rešenja će pozitivno uticati na privredu, odnosno korisnike prirodnih resursa i zagađivače, jer će naknadu za zagađivanje i naknadu za korišćenje prirodnih resursa izričito plaćati po osnovu članova 84. i 85. zakona.
Predloženim izmenama Zakona obezbeđuje se odgovornost subjekata zaštite životne sredine, s jedne strane, i nadležnih organa Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, s druge strane. Zatim, predloženim izmenama preciziraće se status Fonda za zaštitu životne sredine, kao i njegovi izvori finansiranja i korišćenja sredstava.
Fond za zaštitu životne sredine je osnovan Zakonom o zaštiti životne sredine, a postao je operativan 2005. godine. Iskustvo zemalja srednje Evrope, znači Poljske, Republike Češke i Slovačke, pokazuje da je osnivanje Fonda za zaštitu životne sredine omogućilo prikupljanje značajnijih sredstava i delovalo kao katalizator za bitna ulaganja, kroz odobravanje povoljnih kredita i bespovratnih sredstava za investiranje u zaštitu životne sredine.
Dosadašnja praksa je pokazala da je potrebno rešiti problem nenamenskog korišćenja sredstava, posebno u opštinama koje ostvaruju velike prihode od naknada po uredbi o vrstama zagađivanja, kriterijuma za obračun naknada za zagađivanje životne sredine obveznicima, visini i načinu obračunavanja i plaćanja naknade.
Izmenama člana 100. Zakona utvrđeno je da su autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave u obavezi da formiraju budžetski fond, u skladu s propisima kojima se uređuje budžetski sistem, koji će se finansirati iz ostvarenih naknada, a sredstva će biti korišćena u skladu sa programom koji donose nadležni organi jedinica lokalne samouprave, uz prethodnu saglasnost Ministarstva.
Takođe, propisivanjem većih kazni za privredne prestupe i prekršaje i davanjem većih ovlašćenja inspektorima za zaštitu životne sredine na svim nivoima, omogućiće se efikasnije sprovođenje propisa koji regulišu oblast zaštite životne sredine. Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu uređena su pitanja koja se odnose na postupak donošenja i sprovođenja odluka koje se odnose na utvrđivanje direktnih i indirektnih uticaja na životnu sredinu, planiranih projekata, a sve u cilju praćenja, sprečavanja, ublažavanja i ograničavanja nepovoljnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Predmet procene su projekti promene tehnologije, rekonstrukcije, proširenje kapaciteta ili prestanak rada i uklanjanje postrojenja i opreme, koji mogu imati značajan uticaj na životnu sredinu. Predmet procene uticaja su projekti koji su realizovani bez izrade studije o proceni uticaja, a nemaju odobrenje za izgradnju ili se koriste bez upotrebne dozvole.
Prema predlagaču zakona, razlog za izmene i dopune Zakona je i kvalitetnije uređenje sistema procene uticaja na životnu sredinu, uz neophodnost da se kvalitetnije urede uloge različitih aktera u postupku procene, njihova prava i obaveze, kao i njihovi međusobni odnosi.
Naime, izmenama zakona će se preciznije definisati uloga podnosilaca zahteva, u smislu njihove legitimacije pred nadležnim organima, kao i veza s institucijama koje se staraju o sprovođenju propisa iz oblasti planiranja prostora, urbanizma i izgradnje objekata.
Preciznije definisanje određenih odredaba postojećeg zakona omogućava nadležnom organu efikasniji rad, u smislu donošenja pravovremenih odluka u duhu regulative iz oblasti procene uticaja na životnu sredinu, što će na kraju rezultirati osetnim skraćenjem perioda za dobijanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Planirano je da se, po prijemu zahteva za izdavanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja, istovremeno formira, od strane nadležnog organa, tehnička komisija za pregled studije, što, takođe, doprinosi ubrzanju procedure, uzevši u obzir odredbe postojećeg zakona koje nalažu formiranje tehničke komisije tek po održavanju javnog uvida i javne prezentacije.
Takođe, daje se mogućnost nadležnom organu da, kroz rešenja o oslobađanju od izrade studije o proceni uticaja, odredi minimalne mere zaštite životne sredine. Ovim bi se izbegla mogućnost da se zbog dve-tri mere zaštite životne sredine nalaže izrada studije o proceni uticaja i na taj način povećavaju troškovi postupka i drastično produži vremenski rok do konačnog završetka procedure.
Donošenjem zakona o zaštiti vazduha uređuje se upravljanje kvalitetom vazduha i određuju mere, način organizovanja i kontrole sprovođenja zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha, kao prirodne vrednosti od opšteg interesa.
Zakon o zaštiti vazduha ima za cilj uspostavljanje, održavanje i unapređenje jedinstvenog sistema upravljanja kvalitetom vazduha na teritoriji Republike Srbije; očuvanje i poboljšanje kvaliteta vazduha kroz utvrđivanje i ostvarivanje mera u oblasti zaštite, kako bi se sprečile ili smanjile štetne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu; izbegavanje, sprečavanje i smanjenje zagađenja koji utiču na oštećenje ozonskog omotača i klimatske promene, zatim, praćenje, pribavljanje i procenjivanje odgovarajućih podataka o kvalitetu vazduha na osnovu merenja i standardizovanih metoda; obezbeđenje dostupnosti podataka o kvalitetu vazduha, izvršavanjem obaveza u skladu s potvrđenim međunarodnim ugovorima i, na kraju, međunarodnu saradnju u oblasti zaštite i poboljšanja kvaliteta vazduha i osiguranje dostupnosti tih podataka javnosti.
Kakvo je stanje zagađenosti vazduha kod nas?
Prema izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji u 2007. godini, vazduh u Republici Srbiji tokom 2007. godine najčešće je bio zagađen 9,3%, a jako zagađen – 2,4%, i to, pre svega, zbog emisionih koncentracija čađi.
To je odlika većine urbanih sredina u Republici Srbiji, a 2007. godine najizrazitiji slučaj su bili Užice, Sevojno, Subotica, Beograd, pre svega, opština Vračar, i Pančevo.
Zagađen i jako zagađen vazduh zbog sumpor-dioksida je dominantna pojava za Bor, ali isto zagađenje prisutno je i u Beogradu i Kostolcu.
Zagađenje vazduha zbog azot-dioksida tokom 2007. godine bilo je prisutno u Beogradu i Čačku. Tokom 2007. godine, zabeležen je blagi porast koncentracije prizemnog ozona u odnosu na raniji period. Prizemni ozon jedan je od najviše proučavanih zagađivača, jer predstavlja najbolji indikator ukupnog zagađenja u urbanim sredinama, posebno u toplijem delu godine.
U cilju zaštite stratosferskog ozonskog sloja, u Republici Srbiji je 90-tih godina počela evidencija uvoza i potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač.
Primetan i izražen je trend smanjenja potrošnje CFC-a, tj. hlorfluorougljenika, od 1996. godine, a naročito je smanjenje nastupilo u 2007. godini.
U devet gradova u Republici Srbiji redovno se prati koncentracija polenovih zrna u atmosferi i rezultati ukazuju da je u stalnom povećanju koncentracija polena biljaka.
Polen biljaka je za čoveka jedan od najznačajnijih alergena u vazduhu. Polenova zrna kod više od 20% ljudske populacije izazivaju alergijske reakcije. Negativan uticaj na zdravlje ljudi koje izaziva polen pojedinih biljnih vrsta svrstava ove čestice u prirodne zagađivače vazduha.
Zakonom bi trebalo sprečiti dalje zagađivanje vazduha tamo gde je već zagađen i poboljšati njegov kvalitet preduzimanjem odgovarajućih mera zaštite.
U područjima gde je vazduh relativno čist, takav kvalitet vazduha trebalo bi zadržati.
U tom cilju, neophodno je uspostavljanje jedinstvenog funkcionalnog sistema praćenja i kontrole nivoa zagađenosti vazduha i održavanje sveobuhvatne baze podataka, obavljanje odgovarajućih merenja zagađujućih materija, ocenjivanje kvaliteta vazduha i određivanje područja prema kvalitetu vazduha, kao i donošenje odgovarajućih planskih dokumenata, što obezbeđuje, pre svega, nadležni organ od Republike do jedinice lokalne samouprave.
Zagađivači vazduha imaju obavezu da preduzimaju preventivne i druge tehničko-tehnološke mere zaštite vazduha od zagađenja, da obezbede odgovarajuća merenja emisija, prate uticaj obavljanja delatnosti na kvalitet vazduha, kao i da vode evidenciju o zagađajućim materijama koje ispuštaju u vazduh ili koriste u obavljanju svoje delatnosti, zatim da vode evidenciju o radu uređaja za sprečavanje ili smanjenje emisija zagađujućih materija u vazduhu i mernih uređaja za kontinualna merenja i da te podatke dostavljaju na uvid nadležnim organima.
Predlagač zakona tvrdi da se vodilo računa o stanju privrede u Srbiji, pa je u članu u kom je propisano donošenje graničnih vrednosti emisije predviđeno da se za postojeće izvore zagađena vazduha mogu propisati dozvoljena prekoračenja graničnih vrednosti emisije zagađujućih materija i odrediti rok u kome se te vrednosti moraju smanjiti na nivo graničnih vrednosti.
Još jedan pokazatelj uvažavanja stanja privrede je obaveza operatera da izradi plan operatera za smanjenje emisije i stacionarnih izvora zagađenja, u kom će operater sam predvideti mere i sredstva koja će uložiti u rekonstrukciju postrojenja, uključujući rokove u kojima će te mere preduzeti.
U prelaznim i završnim odredbama ovog predloga zakona, Vlada se obavezuje da će doneti prvu strategiju zaštite vazduha u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, prvi nacionalni program – u roku od godinu dana od dana utvrđivanja maksimalnih nacionalnih emisija na godišnjem nivou za Republiku Srbiju, prvi nacionalni plan za smanjenje emisije iz postojećih postrojenja za sagorevanje, takođe, u roku od godinu dana od dana utvrđivanja maksimalno dozvoljenih emisija. Prvo, ocenjivanje kvaliteta vazduha izvršiće se u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, a informacioni sistem kvaliteta vazduha uspostaviće se, takođe, u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Predlog zakona o zaštiti prirode. Ovim zakonom treba da se ostvare sledeći ciljevi: zaštita, očuvanje i unapređenje biološke (genetičke, specijske i ekosistemske), geološke i predeone raznovrsnosti; usklađivanje ljudskih aktivnosti, ekonomskih i društvenih razvojnih planova, programa, osnova i projekata s održivim korišćenjem obnovljivih i neobnovljivih prirodnih resursa i dugoročnim očuvanjem prirodnih ekosistema i prirodne ravnoteže. Zatim, održivo korišćenje i upravljanje prirodnim resursima i dobrima, obezbeđivanje njihove funkcije, uz očuvanje prirodnih vrednosti i ravnoteže prirodnih ekosistema; blagovremeno sprečavanje ljudskih aktivnosti i delatnosti koje mogu dovesti do trajnog osiromašenja biološke, geološke i predeone raznovrsnosti; utvrđivanje i praćenje stanja u prirodi i unapređenje stanja narušenih delova prirode i predela.
Predlogom zakona određuju se mere zaštite prirode, a one se sprovode utvrđivanjem i procenom stanja, pojava i procesa u prirodi i predelu, uspostavljanjem i utvrđivanjem zaštićenih prirodnih dobara i sistema praćenja njihove zaštite, sprovođenjem mera zaštite prirode, utvrđivanjem uslova i mera zaštite prirode i zaštićenih prirodnih dobara, održivim korišćenjem prirodnih resursa, izradom izveštaja o stanju prirode, donošenjem i sprovođenjem strategija, programa, akcionih i sanacionih planova i planova upravljanja, ublažavanjem štetnih posledica koje su nastale aktivnostima u prirodi, povezivanjem i usklađivanjem nacionalnog sistema zaštite prirode sa međunarodnim sistemom zaštite prirode.
S obzirom na vreme koje imam na raspolaganju, molim predsedavajuću, nastaviću, pa će se umanjiti za toliko vreme, da se ne bih javljao posle u raspravi u načelu, tj. po spisku govornika.
Zaštićena prirodna dobra su, prema ovom predlogu zakona, zaštićena područja, zaštićene vrste i pokretna zaštićena prirodna dokumenta.
Zaštićena područja su strogi rezervat prirode, specijalni rezervat prirode, nacionalni park, spomenik prirode, zaštićeno stanište, predeo izuzetnih odlika i park prirode. Zaštićene vrste su strogo zaštićena divlja vrsta i zaštićena divlja vrsta.
Nacionalni park proglašava Narodna skupština, zakonom, a strogi i specijalni rezervat, stanište, prirodno dobro koje se štiti na osnovu međunarodnih akata ili ima međunarodni značaj, predeo izuzetnih odlika u kome se nalazi kulturno dobro od izuzetnog značaja, kao i park prirode koji se celom površinom nalazi na teritoriji dve ili više jedinica lokalne samouprave, proglašava Vlada, na predlog Ministarstva, po prethodno pribavljenom mišljenju nadležnih ministarstava.
Plan upravljanja zaštićenim područjem donosi upravljač, za period od deset godina. Pravna lica, preduzetnici i fizička lica su dužni da obavljaju delatnosti u zaštićenom području u skladu sa planom upravljanja. Pre isteka perioda na koji se plan donosi, analizira se njegovo sprovođenje i ostvareni rezultati, a ako je to potrebno, može se vršiti njegova revizija.
Zaštita i očuvanje divljih vrsta regulisani su, takođe, Predlogom ovog zakona i pod zaštitom očuvanja divljih vrsta podrazumeva se sprečavanje svih radnji koje utiču na narušavanje povoljnog stanja populacija divljih vrsta, uništavanje ili oštećenje njihovih staništa, legala, gnezda, ili narušavanje njihovog životnog ciklusa, odnosno povoljnog stanja.
U okviru zaštite očuvanja divljih vrsta, regulisano je osnivanje banke gena.
Banka gena, u suštini, treba da očuva genetičku raznovrsnost divljih biljaka, životinja i gljiva, a u bankama treba da se čuva biološki materijal nadzirane ili uzgajane populacije, delovi biljaka, životinja i gljiva, seme spora, polne ćelije i drugi biološki materijal koji se koristi radi očuvanja vrsta, odnosno njegovog genetičkog fonda.
Ja sam, kao predsednik Odbora, dobio od značajnih autoriteta naše zemlje jedan dopis koji se upravo odnosi na banku gena. Ovaj dopis je potpisao akademik prof. dr Dragan Škorić, zatim, profesor dr Vasilije Isajlo, predsednika Društva genetičara Srbije, dr Milutin Penčić, predsednik Udruženja ''Agrogenju'' i dr Stojan Jevtić, potpredsednik PKS, koji ukazuju da se u našoj zemlji krajnje nemarno odnosi prema banki gena i da nadležna ministarstva moraju učiniti konkretne korake. Oni ukazuju da je upravljanje nacionalnom kolekcijom biljnih genetičkih resursa neadekvatno, u nekim delovima je i zabrinjavajuće.
Nacionalna kolekcija je oformljena radom na potprojektu formiranja geno-fonda za potrebe banke biljnih gena Jugoslavije od 1992. godine. Od tog vremena do danas, vrste koje se čuvaju u semenu čuvaju se u uslovima od plus pet stepeni i oko 50% relativne vlage vazduha. Ti su uslovi predviđeni međunarodnim standardima za čuvanje najduže do 20 godina.
Budući da su uzorci od 1992. godine zaprimani iz kolekcije instituta i fakulteta gde su do tog vremena, takođe, čuvani, u takvim i u još nepovoljnijim sobnim uslovima, a ne vidi se da su uzorci obrađeni prema propisanim standardima, deskriptorima, da bi mogla da se oformi bazna kolekcija za čuvanje na rok preko 50 godina, a to je na minus 20 stepeni, postoji realna opasnost gubljenja nacionalne kolekcije, ili, u najmanju ruku, njeno potpuno obezvređivanje kao baze.
Stoga, oni predlažu da se hitno otvori svestrana rasprava o stanju genetičkih resursa Srbije, da se oformi nacionalno telo, savet, komisija i slično za genetičke resurse i da se hitno pristupi izradi nacionalnog programa, da se definiše status i stavi u funkciju banka gena na lokaciji Gornji Zemun i da se hitno preduzmu mere pripreme kadrova za rad na genetičkim resursima, zatim, da se otvori naučno-istraživački projekat koji bi se odnosio na korišćenje genetičkih resursa i da se oformi organ uprave za biljne i genetičke resurse, odnosno da se obezbede uslovi za ispunjavanje obaveza iz međunarodne saradnje.
Zbog toga molim i ministra Dulića, a svakako će ovo biti upućenu i gospodinu Draginu, ministru poljoprivrede, da se u narednom periodu ozbiljno poradi upravo na ovome i da se na pravi način reši formiranje, čuvanje i održavanje banke gena. S obzirom na to da mi je vreme već znatno isteklo, prinuđen sam da, faktički, ništa ne kažem o Predlogu zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini. Nadam se da će o tome govoriti moje kolege iz poslaničke grupe.
Ja ću izneti još jedan kratak osvrt na Predlog zakona o zaštiti i korišćenju ribljeg fonda. Ovo što ću reći je na temelju komentara i dopisa stručne javnosti, ljudi koji se bave, pre svega, ribarstvom i proizvodnjom ribe, O ovim, da kažem, glavnim elementima prigovora ovih ljudi, izvešten je i gospodin ministar Dulić. Uvažavajući činjenicu da su se ti ljudi obratili meni, kao predsedniku Odbora za poljoprivredu i kao narodnom poslaniku, u obavezi sam da ipak to ovde javno iznesem.
Pre svega, prigovor se odnosi na to da Predlog zakona o ribarstvu treba da se donese u Narodnoj skupštini, na predlog Ministarstva poljoprivrede, jer u većini evropskih zemalja ribarska proizvodnja je regulisana zakonom i predlagač zakona je ministarstvo poljoprivrede. Dalje, Predlog zakona koji je nama dostavljen na raspravu najvećim delom je, da kažem, prepisan iz postojećeg zakona o ribarstvu i on, u suštini, najvećim delom, kroz odredbe govori o svim elementima ribarske proizvodnje, a ne o onom što je primarno nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine – znači, zaštita biodiverziteta, pre svega, životinja u ekosistemu.
Ribarska proizvodnja je animalna proizvodnja, kao i svaka druga proizvodnja, odnosno riba se obezbeđuje kao namirnica, meso riba, a naša zemlja se ne može pohvaliti da je značajan proizvođač. Mi i dalje uvozimo značajne količine ribljeg mesa, a objektivno imamo resurse za kontrolisano gajenje ribe, znači, u ribnjacima. Takođe, u mnogo većem obimu bi se mogla izlovljavati riba iz rečnih tokova.
Na kraju, samo ću pročitati žaljenje što nisam imao vremena da iznesem sve što je u detaljima prigovoreno, odnosno imajući u vidu navedene činjenice, u cilju harmonizacije domaćih propisa i institucija Republike Srbije s propisima i stečenim iskustvima EU i ostalog razvijenog sveta, nesmetanog održivog razvoja ribarstva i unapređenja zaštite životne sredine, za koje su, svakako, primer zemlje iz okruženja: Češka, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Bugarska, Rumunija, Poljska, BiH, Makedonija, jer imaju razvijeno ribarstvo, skoro slično podneblje, sa gotovo identičnim problemima u obe navedene oblasti.
Pri tome, treba da se ima u vidu sadržaj zakona o zaštiti riba, o održavanju i korišćenju ribljeg fonda u celom tekstu, što se isključivo odnosi na Zakon o ribarstvu i pitanja iz oblasti ribarstva, znači lov ribe, sportsko-rekreativni i privredni lov, ribolovni alati, promet ovom prehrambenom namirnicom, ribarska područja u kojima se nesporno nalazi odrednica zaštite riba. Svakako je neophodno donošenje novog zakona o ribarstvu, koji bi, kao i do sada, celovito rešavao sva pitanja u oblasti ribarstva i zaštite korišćenja riba, kao što je slučaj u ostalim državama.
U odnosu na sve ovo što je izneto u ovom dopisu, nažalost, koji ja nisam mogao u potpunosti da vam prenesem, i u odnosu na broj podnetih amandmana i mišljenja kompetentne i stručne javnosti iz oblasti ribarstva, predlaže se da se Predlog zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda povuče iz procedure, zbog neusklađenosti s regulativom EU, međunarodnim ugovorima i važećim propisima Republike Srbije, i da Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede oformi radnu grupu za izradu novog predloga zakona o ribarstvu, u koju bi bili uključeni i predstavnici Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje.
Zahvaljujem na strpljenju i izvinjavam se za ovoliko prekoračenje vremena; naravno, ono je na štetu moje poslaničke grupe.

Zahvaljujem. Vreme koje je utrošeno od vremena na raspolaganju Poslaničkoj grupi je 10 minuta.
Reč ima ministar Dulić.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, zahvaljujem uvaženom profesoru, zahvaljujem i gospođi Vojić-Marković.
Mislim da su ovo bila dva jako dobra izlaganja i postoji nekoliko stvari na koje bih želeo da se osvrnem u ime Ministarstva. Pre svega bih da odgovorim profesoru.
Pažljivo smo pročitali dopis koji ste nam dali. Naravno, to je samo jedan segment stava stručne javnosti. Ono što je naša primedba na dopis koji govori o pitanjima nadležnosti dva ministarstva, s jedne strane, Ministarstva životne sredine, s druge strane, Ministarstva poljoprivrede, jeste da ovim zakonom, koji definiše riblji fond kao prirodni resurs, kao resurs životne sredine, želimo da definišemo ponašanje u prirodi i to nema nikakve veze s akvakulturom, odnosno gajenjem ribe. Nadamo se da će Ministarstvo poljoprivrede, u okviru zakona o stočarstvu ili posebnog zakona koji bi definisao pitanje uzgoja ribe, definisati sva ova pitanja koja ste naveli.
Kada ste nam davali komparativne primere drugih zemalja u Evropi, tačno je da sve zemlje u Evropi pitanje uzgoja ribe, koji predstavlja sam proces akvakulture, definišu zakonima koje predlaže Ministarstvo poljoprivrede i da se nalaze u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede.
Mi ovim zakonom definišemo samo pitanje načina kontrole i postupanja s ribljim fondom, koji predstavlja segment životne sredine. Možemo da vam damo i napismeno naš odgovor na dopis koji ste nam uputili. Mislim da ćete u njemu naći sve one druge evropske direktive na koje smo se pozvali i sve one komparativne primere iz prakse drugih zemalja sa kojima smo usaglašavali naše zakonodavstvo kada smo ovaj zakon pisali.
Bilo je nekoliko tema koje su otvorene, na koje smatram da možda treba dati odgovor.
Kada smo već kod zakona koji definiše riblji fond, želeo bih da kažem da smo, kao Ministarstvo, prihvatili amandman gospođe Vojić-Marković što se tiče obeležja volontera.
Mislim da je to dobar amandman i zahvaljujući njemu ćemo definisati pitanje značaja volonterije i na taj način im dati formalnu snagu da svoju volontersku energiju za očuvanje dobara kojima upravljaju, na neki način, i formalizuju, u smislu neke snage koje bi im te značke dale. Zahvaljujem vam na tom amandmanu, on je dobar i s naše strane će biti prihvaćen.
Pričali smo o nekoliko, takođe, važnih tema vezanih za druge zakone. Ponovo bih se osvrnuo na pitanje preraspodele sredstava što se tiče prihoda Fonda za zaštitu životne sredine, odnosno lokalnih fondova. Mi smo u toku vikenda spremili nekoliko komparacija sa zemljama koje su se nalazile u procesu pridruživanja EU, koje su se nalazile u procesu reformi, uopšte, svesti o životnoj sredini i neophodnosti da na drugi način promene i definišu ta pitanja. Ni u jednoj od država koje se nalaze na prostoru evropskih integracija nisu postojali decentralizovani fondovi životne sredine. Ne postoji praksa, jedino je u Srbiji postojao prihod 60% lokalnog budžeta.
Imamo jedan drugi problem kao država, a to je da smo ubedljivo šampioni i rekorderi što se tiče malog procenta izdvajanja našeg budžeta za životnu sredinu. U Srbiji se samo 0,2% bruto društvenog proizvoda odvaja za životnu sredinu, evropski prosek je negde oko 2%, dakle, 10 puta više, i zaista postoji ogroman problem kada tako mala sredstva, koja su neophodna za oporavak životne sredine, usred različitih vrsta aktivnosti, decentralizovano preraspoređujete na opštine, koje ga vrlo često troše nenamenski.
Doneli smo primere svih zemalja, od Litvanije, Belorusije, Češke, Poljske, Slovačke i zemalja bivše Jugoslavije. Svugde je prihod koji ide na osnovu takse koju plaća zagađivač prihod republičkog fonda za životnu sredinu, odnosno državnog budžeta. Lokalni prihodi predstavljaju takse koje se naplaćuju od strane lokalnih ekoloških inspektora, na osnovu kazni.
Za primer Pančeva koji ste dali, mislim da je dobro reći da je tačno da se uvodi lokalna ekološka taksa, ali ona će biti negde između 50 para i jednog dinara po metru kvadratnom i smatramo da to nije veliko opterećenje za građane, a na taj način ćemo uspeti da napunimo i lokalne ekološke fondove iz kojih bi trebalo da se finansiraju različite vrste projekata, koje, nažalost, zbog ovako malog budžeta koji imamo, nismo u stanju da finansiramo danas.
Pričali smo o cementarama i opet hoću da ponovim i da vas uverim da u ovom trenutku, osim Memoranduma koji smo potpisali s cementarama i završenih studija procene uticaja na životnu sredinu, koji su omogućili da postoji insineracija guma u dve cementare u Srbiji, u kojoj nije Kosjerić, ne postoji spaljivanje bilo kojih alternativnih goriva, odnosno otpada, bez obzira na to što su cementare podnele zahtev da se napravi procena uticaja na životnu sredinu za spaljivanje otpadnih ulja. Te procene još uvek nisu dobile odobrenje Ministarstva, čak je i jedan od tih akata poništen. Kada bude procena uticaja na životnu sredinu urađena, mi ćemo je javno, kao što smo to do sada radili, predstaviti i vama.
Zaista želim da vam izrazim zahvalnost što ste izašli s podatkom iza kojeg bi trebalo svi da stojimo, jer je to, prosto, naučna činjenica, a to je da se prilikom tako visokih temperatura koje postoje u pogonima cementara ne stvaraju dioksini; oni se mnogo više stvaraju u kućnim ložištima, na deponijama ili u automobilskim izduvnim gasovima nego što se stvaraju kada se definišu pod ovako kontrolisanim uslovima.
Rekli ste da je cilj izmena i dopuna Zakona koji definiše procenu uticaja na životnu sredinu skraćenje procedure, i to je tačno. Mi samo veoma ponosni što smo uspeli da skratimo celu proceduru, sa 250 dana, na 100 i nešto dana, dakle, 104 dana, a da smo pri tom ostali u okvirima evropske direktive i nismo narušili nešto što je usaglašeno u našem zakonodavstvu sa zakonodavstvom EU.
U narednih nekoliko nedelja, nadam se ne više od dva meseca, pred vama će se opet naći ovo ministarstvo, ovoga puta s novim zakonom o planiranju i izgradnji, koji bi trebalo da definiše i ovo drugo, takođe, važno pitanje, pitanje procedure za izdavanje građevinskih dozvola. Nadamo se da ćemo, zajedno s ovim zakonom, kada uspemo da reformišemo i tu oblast građevine i urbanizma i definišemo mnogo kraće procedure za izdavanje građevinskih dozvola, zaista, učiniti tu konačnu i neophodnu reformu, zbog toga što se, nažalost, zbog veoma dugih procedura, zbog arbitrarnosti administracije, zbog velikog stepena korupcije koju su postojeći zakoni omogućavali, naša država danas nalazi pri samom dnu svetske lestvice kada je u pitanju proces izdavanja građevinskih dozvola i zloupotrebe procene uticaja na životnu sredinu. Vrlo se često dešavalo da lokalna administracija, ovaj veoma moćan instrument koji je trebalo da služi za zaštitu životne sredine, zloupotrebljavaju u procesu izdavanja građevinskih dozvola za građevinske objekte.
Dakle, kada se pred vama budemo našli, veoma brzo, s novim zakonom o planiranju i izgradnji, tada ćemo završiti, odnosno zaokružiti jednu zakonodavnu aktivnost koja bi trebalo da doprinese da i ovu oblast rešimo.
Još jedna napomena. Ne možemo da sagledavamo ove zakone, odnosno svrhu, cilj njihovog donošenja, samo kroz zakonske tekstove. Tačno je da je ovo ministarstvo predložilo zakone koji su ''kišobran'', odnosno krovni zakoni, na osnovu kojih se podzakonskim aktima, koje donosi ministar, Vlada, prema različitim vrstama pravilnika, u suštini, definiše nova ekološka politika o kojoj sam pričao.
Čak, mislim da je to dobro i kada pričamo sa stanovišta odnosa pozicije i opozicije. Jednoga dana, kada ova vlada ne bude više Vlada, kada bude neka druga vlada, ministar, ma iz koje partije dolazio, moći će, upravo zahvaljujući ovim krovnim zakonima, da promeni ovu ekološku politiku i donese svoju ekološku politiku, a da pri tom nema potrebe da novi zakoni prolaze kroz Parlament. To je nešto što je ekološka praksa. Prosto, treba dati mehanizam da se ekološka politika donosi dovoljno fleksibilno i brzo, na taj način što se ona, kroz krovni zakon, menja podzakonskim aktima.
Što se tiče restrukturiranja Fonda za zaštitu životne sredine, vrlo brzo će se pred vama naći jedan novi zakon. To će biti zakon o Fondu za zaštitu životne sredine, koji će omogućiti Fondu da postane neka vrsta rivolving fonda, koji bi trebalo da pomogne i našoj privredi, da pomogne u finansiranju uvođenja novih procesa.
Kao ministarstvo, veoma smo skromni, često ne želimo da se hvalimo. Pre nekoliko nedelja, na Vladi Republike Srbije smo doneli Strategiju o uvođenju čistije proizvodnje. Takođe sam želeo da dam odgovor vezan za pitanje IBPC (ajbipisi) dozvola. Tu se nalazimo u jednoj veoma dinamičnoj fazi u postojećem zakonu.
Pitanje je – da li je rađena neka studija ili analiza efekata za zaštitu životne sredine? Urađen je elaborat. Mi smo ovaj zakon menjali na osnovu tog elaborata. Taj elaborat je, nažalost, pokazao ono što svi znamo, a to je da je lokalna administracija, koja treba da se brine o životnoj sredini, veoma niskog kapaciteta i jedna od suštinskih aktivnosti ovog ministarstva jeste intenzivna edukacija lokalne administracije, davanje ne samo mogućnosti da se kroz stručne seminare nauči mnogo toga, već i ohrabrenja lokalnim ekološkim inspektorima da rade svoj posao.
Nažalost, problem je što imamo veoma mali broj inspektora, kao Republička inspekcija, i vrlo često naši republički inspektori rade stvari koje su u nadležnosti lokalnih inspekcija, zbog toga što ne postoje dovoljni kapaciteti.
Aj-bi-pi-si postrojenja bi do 2015. godine trebalo da prilagodi svoje tehnološke procese sa standardima koji postoje u EU. Upravo pomenute cementare, 2009. godine trebalo je da podnesu zahtev, kada mi ulazimo u intenzivan monitoring njihovog rada.
Kada smo potpisivali Memorandum sa cementarama, definisali smo da bi 2015. godina mogla biti godina kada će i cementare da usklade svoje tehnološke procese i da definišu sve ono što su standardi, barem što se tiče zagađenja vazduha, sa standardima koji postoje u EU.
Molim vas da nam držite palčeve da uspemo, insistirajući na striktnom sprovođenju zakona, ali, pre svega, pomažući, na neki način, i definišući ekonomske instrumente, čime se pomaže našoj privredi u tome da prevođenje sa starih, zastarelih tehnoloških procesa, vi ste tu potpuno u pravu, šta da radimo, to je naša realnost, na nove procese prođe bezbolno po nju. Pomoći će mi im tako što ćemo, između ostalog, uspeti da formiramo jedan mnogo snažniji i mnogo vitalniji, kooperativniji fond za zaštitu životne sredine, zahvaljujući zakonu koji će se veoma brzo naći pred vama.
Trudio sam se da vam dam odgovor na neka pitanja. Zahvaljujem još jedanput na veoma konkretnoj raspravi. Mislim da idemo u dobrom pravcu, a dobar pravac je da, prihvatajući mnoge od vaših amandmana, dođemo do zakona koji će zaista biti širok i sprovodljiv, odnosno posledica nekog konsenzusa koji se među nama usvaja.
Zamolio bih šefove poslaničkih grupa da u toku ovih nekoliko dana, dok ne pređemo na raspravu u pojedinostima, sednemo i porazgovaramo o svim ovim amandmanima. Postoji dosta dobrih amandmana, koje bismo mogli da prihvatimo, da bi postali sastavni deo Predloga zakona. Zahvaljujem.

 Reč ima narodni poslanik Saša Milenić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe G17 plus, posle njega, narodna poslanica Marina Raguš, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe SRS-a.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da izrazim lično zadovoljstvo što sam u prilici da vam se obratim u Domu Narodne skupštine, u ovom zdanju koje predstavlja Ilkićev arhitektonski san o mogućnosti spoja vizantijske tradicije, nacionalno ukorenjene, i evropske arhitektonske kulture Zapada. To je, čini mi se, naročito, važno kao jedna poruka, jer je i politički premalo naglašavano da je severozapadni prolaz emancipacije naše zajednice, put ka Evropi, najkraći kada se trasira kroz povratak u osnov sopstvenog građanskog nasleđa. Istovremeno, ovaj potez je razlog za čestitke predsedništvu, jer je to najkonkretniji prilog vraćanju dostojanstva u rad Narodne skupštine Republike Srbije, ne zato što ovo zdanje, možda, kao scenografija, deluje tako, već što označava jednu granicu i prekretnicu u radu Parlamenta u ovom sazivu.
Molim predsedavajuću da s mojim vremenom postupimo kao i u slučaju prethodnog govornika.
Moje izlaganje je u velikom delu već, uslovno rečeno, trošeno kroz izlaganja nekoliko govornika. U potpunosti akceptiram osnovnu ideju iznetu u izlaganju šefa Poslaničke grupe ZES-a, prof. Mićunovića, predsednika nadležnog skupštinskog odbora, gospodina Čedomira Jovanovića, i dobar deo onoga što je u ekspozeu sam ministar izlagao na ovu temu. Zbog toga ću se potruditi da, umesto velike količine detalja, samo jednu crvenu političku nit poruke nad ekološkim zakonima naglasim.
Prvo, moja partija "Zajedno za Kragujevac" i naš koalicioni partner G17 plus, integralno, Poslanička grupa G17 plus, u danu za glasanje će podržati paket ekoloških zakona, ali i više od toga. Zapravo, želimo da damo snažnu podršku popularizaciji i implementaciji ovih zakona. Naime, smatramo da je, iz najmanje tri razloga, od izuzetnog društvenog značaja što će Narodna skupštine Republike Srbije u naš pravni poredak uvrstiti i ovaj paket ekoloških zakona.
Prvo, svakako, ne najznačajnije, ali nije beznačajno, a retko je pominjano, ekološko područje je područje brojnih manipulacija. Nije redak slučaj da se baš zbog vrednosne pozitivne orijentacije prema toj temi, zbog njene univerzalne prihvaćenosti, mnoge neprincipijelne, neekološke političke teme i interesi maskiraju ekološkim razlozima i temama. Neću navoditi primere takve prakse, kojih je u određenim detaljima bilo i u ovoj parlamentarnoj raspravi, ali dajući prilog novoj konstruktivnosti u radu Narodne skupštine, verovatno najatraktivniji primer te vrste koji danas imamo je rasprava na temu globalnog zagrevanja.
Znate da je najveća gromada ličnog autoriteta na političkoj sceni Evrope danas, predsednik Republike Češke Vaclav Klaus, direktni zagovornik suprotstavljanja širokoj popularizaciji teme globalnog zagrevanja, smatrajući da za tu temu nema dovoljno naučnog dokaza da bi se smatrala relevantnom. Znate da je nemali broj naučnika koji eksplicitno tvrde da se to kao činjenica ne može dokazati, da je čak sasvim sporno, kada bi i bila dokazana činjenica koliko je to posledica čovekovog industrijskog i kulturnog delovanja. Dakle, neki vrlo ozbiljni naučnici govore da na promenu klime čovek, kao rodno biće, svojim industrijskim i civilizacijskim potencijalom, može delovati regionalno, ali ne globalno.
To su vrlo otvorena pitanja nauke. Naravno, postoje i naučnici koji zauzimaju sasvim drugačiji stav, ali nije teško zaključiti kako se ta tema i politički može upotrebiti zarad zaprečavanja razvoja nekih koji bi, možda, mogli u ekonomskom, političkom, privrednom smislu da postanu konkurentniji nego što to u nekim drugim sredinama može biti pozdravljeno.
U tom smislu, veliko prisustvo ekoloških zakona u našem pravnom sistemu znači prisutnost teme ekologije u javnom životu, a to znači obavezu informisanja i edukacije na ekološkom području, a širenjem fonda znanja jedino se organizovano možemo suprotstaviti manipulacijama i sužavanju prostora za manipulacije, u načelu.
Drugi značajan razlog pomenute snažne podrške leži u činjenici da se ovim paketom postavlja makroekonomski sistem mera države.
To je izuzetno značajno, jer se time u našem poretku obezbeđuje dostojno mesto za problematiku kvaliteta života. Ono što se retko zapaža jeste, zapravo, da je ključna kategorija koju ekološki zakoni razmatraju, u stvari, kategorija prostora.
Kategorija prostora je u modernitetu, zapravo, shvaćena kao kategorija od fundamentalnog značaja za egzistenciju bića kao što je čovek.
U eposi moderniteta je upravo ta kategorija prostora shvaćena kao ljudski uslov otvaranja pojma sveta kao čovekovog okruženja. Modernu epohu je obeležilo razumevanje identiteta čoveka i njegovog sveta. To znači da je, budući da je tako osetljivo biće na kategoriju prostora, ili okruženja, nemoguće u ozbiljnom političkom tretmanu, ili uređivanju čovekovog sveta, zaobići odnos prema kategoriji prostora.
Ali, kako je tradicionalna država modernog doba rešavala i razmišljala, politički, o kategoriji prostora? Uglavnom, kroz bezlični, administrativni, pravni pojam državne teritorije.
To obezličavanje prostora u kojem čovek, kao građanin, ostvaruje svoju suštinu govori, čitavim nizom posredovanja i dokazati, o tome da je, zapravo, građanin u takvom poretku, ipak, shvaćen kao podanik, a suverenitet takve zajednice pripada suverenu. Ne tako malim i kratkim nizom posredovanja, može se, zapravo, pokazati kako je ono ľ etat s est moi, zapravo, direktna posledica jednog takvog poimanja čoveka, sveta i države u tom svetu.
Naš ustav kaže nešto sasvim drugačije, da suverenitet naše republike izvire, u potpunosti potiče od građana.
Ovaj ga parlament samo vrši između izbora ili kada nije referendum u postupku, a to onda znači da je on ovlašćen da donosi takve zakone koji prema građanima, baš kao što to paket ekoloških zakona i čini, otvaraju elementarnu, egzistencijalnu kategoriju čoveka u svetu, kategoriju prostora, na jedan humanizovaniji, perspektivi razoružanja i uljuđenja primereni način.
Treći razlog se direktno oslanja na ovu misao, a izvire iz ministrovog ekspozea i poziva za prekoračenje datog okvira u promišljanju, sanjanju, kao budućeg razvoja i perspektive ekoloških zakona.
Ono što bismo mi želeli da primetimo, to je da u takvoj ekološkoj interpretaciji prostora nedostaje jedna kategorija, možda od suštinskog značaja za čoveka, a čini se i za ekološku interpretaciju njegovog sveta, onog prostora koji je impregniran emocijama, sećanjima, nadanjima, psihičkim realnostima, prostor koji i sam ima karakter ličnosti, a to je prostor na koji se misli pojmom ''zavičaj''.
Političku artikulaciju zavičajnosti, u svakom pogledu, pa i na ekološkom području, može doneti jedino politika decentralizacije. Kada govorimo u kontekstu diskusije o paketu ekoloških zakona o temi decentralizacije, naravno da se tu misli na činjenicu da i inspekcijski nadzor, i legislavita, i fiskalna politika treba da su sve više od poverenih ka izvornim nadležnostima lokalne samouprave na ekološkom području, jer za to u pojmu ''zavičaj'' postoji vrlo jaka motivacija.
Želim da naglasim, zapravo, nešto više od toga. Koji su sami potencijali ideje decentralizacije? Mi o njoj zaista govorimo s političkog stanovišta, jer ona povećava participaciju građana u donošenju odluka. Mi govorimo o njoj, nažalost, mnogo ređe s ekonomskog stanovišta, jer su lokalne samouprave i regioni, mnogi primeri pokazuju, efikasniji nosioci lokalnog ekonomskog razvoja nego što to može biti centralni nivo sagledavanja i odlučivanja.
Postoji i jedan emancipatorski potencijal u ideji decentralizacije koji je upravo sadržan u ovoj misli o zavičajnosti, koji ukazuje na to da bi ono što je u 19. veku bila ideja klasne borbe i klasnog oslobođenja, što je u 20. veku bila ideja dekolonizacije i stupanja mnogih zajednica u ravnopravan status u međunarodnoj zajednici, u 21. veku, upravo mogla biti ideja decentralizacije. Na tom tragu i uz uvažavanje ukupnog vremena, pozivam ekološki stručni tim ministra Dulića i vas ministre, lično, da nakon donošenja ovih zakona ne prekinemo s komunikacijom i saradnjom, jer su Ekološki pokret i Pokret za decentralizaciju prirodni saveznici. Hvala.