Hvala. Reč ima gospodin Dulić. Izvolite.

Zahvaljujem. Odgovorio bih vama i prethodnom gospodinu poslaniku, da se više ne bismo vraćali na temu ribolovačkih ispita.
Rekao sam, nisam siguran da li ste me pažljivo slušali, da li je to bio petak, da će Ministarstvo da prihvati amandman poslanika Nove Srbije, ili ''Naprednjaka'', nisam siguran, u kome se definiše edukacija ribolovaca. Edukacija ne samo iz razloga da se ne bi dopustilo da naši ljudi nose kući ribe koje se mreste, ili ribe koje spadaju u zaštićene vrste, nego da bi održavali nešto što možemo da podvedemo pod permanentno učenje, i to u organizaciji ribolovačkih društava čiji su oni članovi. Dakle, neće biti polaganja ispita i to je nešto oko čega smo se dogovorili, da o tome više ne pričamo, jer nema razloga.
Drugo, Smederevo je bilo jedan od gradova koji je bio pod posebnim monitoringom i pažnjom ovog ministarstva nekoliko godina unazad. „Ju-Es stil“, vi ste ga dobro ocenili, s jedne strane, predstavlja jednu instituciju, odnosno industriju koja je ostavila pozitivne efekte na vaš grad. S druge strane, takva vrsta industrijske aktivnosti izaziva određena opterećenja životne sredine.
„Ju-Es stil“ je s ovim ministarstvom, pre nekoliko godina, potpisao jedan protokol, odnosno akcioni plan, koji je definisao stepen ulaganja u oporavak životne sredine. Naravno da su proizvodni industrijski procesi koji su u „Ju-Es stilu“ zatečeni, a koji su posledica starih tehnologija, menjani i da je za to potrebno vreme, ali možemo da vam kažemo ono što je posledica naših merenja. Ovde se ne radi o merenjima „Ju-Es stila“, niti mi ikada dopuštamo da nas industrije obaveštavaju o emisionim i emisionim koncentracijama, o svemu onome što nas zanima i što predstavlja kvantifikaciju parametara zagađenja.
Vidim da ste vaše izlaganje bazirali na jednom novinskom članku. Odmah da vam kažem, dame i gospodo narodni poslanici, novinskih članaka ima raznoraznih; kao što i svih nas ima raznoraznih, tako ima i različitih novinara. To je ono što je, nažalost, situacija u našoj zemlji i zbog čega, kada pričamo o podizanju svesti naših građana, pričamo o jednoj neophodnoj stvari, a to je edukacija i novinara, i političara, i svih drugih po pitanju životne sredine. Mogu odlučno da demantujem da je situacija u Smederevu takva kakva je opisana u tom novinskom članku.
Svi podaci su relevantni, a možete da ih proverite u realnom vremenu; u ovoj sekundi možete da imate izveštaj s automatskih mernih stanica koje su raspoređene u Smederevu na tri tačke. Dve tačke su u okolini fabrike, a jedna tačka je u centru Smedereva, i možete da vidite da granice različitih koncentracija materija u vazduhu ne prelaze one koje su dozvoljene; ukoliko prelaze, mi to detektujemo.
Ne radi se o tome da možemo sada da zaključimo da oni odgovaraju ovom alarmantnom opisu situacije kao što ste naveli iz nekog novinskog članka.
Pozivam vas, kao poslanika iz Smedereva, da se prvo sami uverite u to, da vam mi prikažemo te podatke, a onda da, zajedno, svi to prikažemo našim građanima, jer je veoma važno za Smederevo da znaju da, svakako, postoji određeno opterećenje životne sredine, kao što sam rekao, ali da ono nije na tom nivou kao što je bilo.
S druge strane, svi veliki industrijski kompleksi s kojima imamo potpisane memorandume, odnosno protokole, jesu pod kontrolom.
Hajde da priznamo još jednu stvar, i to je posledica, između ostalog, aktivnosti ovog ministarstva. Ove godine, dakle, ove zime, imali smo izuzetno nepovoljne meteorološke uslove u celoj Srbiji, ali Pančevo nije bio više problem kao što je to bilo nekada. Ne kažem da je u Pančevu situacija sjajna, ali koncentracije različitih rastvorenih supstanci u vazduhu, koje smo merili do sada i koje su vrlo često bile na zabrinjavajuće visokim nivoima, ove godine nisu prelazile te granice. To je posledica, upravo, aktivnosti ovog ministarstva, nekih drugih institucija, naravno, opštine, pokrajinskih vlasti i, ono što je najvažnije, NIS-a, koji vrlo precizno ispunjava akcione planove i ulaže u zaštitu životne sredine.
Na sličan način svoje obaveze ispunjava ''Ju-Es stil'', na sličan način će svoje obaveze ispuniti i ''Bor'', tako što će se vlažni filteri instalirati, da bi se smanjila koncentracija sumpor-dioksida u vazduhu, koja je, nažalost, u ovoj godini bila na neprihvatljivo visokom nivou.
Dakle, mi neprekidno vršimo monitoring i na neki način ohrabrujemo, može se reći, ponekad teramo industriju da ulaže u svoje proizvodne kapacitete, da bi se smanjilo opterećenje životne sredine, i to ćemo činiti u budućnosti.
Opet ponavljam, naša namera nije da bilo šta zataškavamo. Hajde da priznamo jednu stvar. Istina je da poslednjih nekoliko meseci vi gotovo svakodnevno imate potpuno realne vesti i kada je nešto loše i kada je nešto dobro. Problem je u tome što kada je nešto loše, to se obavezno objavi u medijima, jer to predstavlja novinsku vest, a kada je nešto dobro, valjda se podrazumeva da je to dobro.
U svakom slučaju, možete biti sigurni da će kompletan sistem monitoringa vazduha, koji je integrisan, koji radi u Srbiji, koji će biti završen do kraja ove godine, u potpunosti pokriti svaki kutak naše zemlje, tako da može da se kvalitet vazduha meri i da u svakom trenutku, u realnom vremenu, na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine imate sve neophodne podatke. Na taj način, sve sledeće dileme i rasprave o kvalitetu ambijentalnog vazduha mogu da budu potkrepljene i time.
Ovo što je, završavam s tim, važno, jeste da se upravo donese ovaj zakon, da bismo najzad imali i zakonski osnov da se svi problemi koji se tiču opterećivanja životne sredine u budućnosti reše. U svakom slučaju, zahvaljujem na vašoj debati. Hvala vam na prilici da vam konkretno odgovorim na to. Hvala vam.

Hvala vama.
Dajem reč poslaniku, gospodinu Nebojši Ćeranu. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sama činjenica da na dnevnom redu imamo set zakona iz oblasti životne sredine, zakona od kojih neki čekaju na usvajanje pet godina, predstavlja značajan korak u radu srpskog parlamentarizma. Konstruktivni prilaz problemima koji je odlikovao sednice Odbora za zaštitu životne sredine, a rekao bih da dominira i na ovoj sednici, budi nadu da se, ipak, oko pojedinih problema možemo okupiti, stavljajući po strani naše različitosti.
Kako dolazim iz Obrenovca, grada u kome se već 40 godina proizvodi svaki drugi kilovat-sata električne energije od ukupne srpske proizvodnje, u kome se godišnje sagoreva 20 miliona tona kolubarskog lignita, govoriću o zakonu koji najviše dotiče ovu oblast, zakonu o zaštiti vazduha. Naravno, i druge zakone koji uređuju oblast zaštite prirode, jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, upravljanja otpadom itd., smatram izuzetno važnim, i to ne toliko za proces pridruživanja EU, koliko za ulazak u zajednicu jednog globalnog pokreta nacija koje su iskazale odgovornost za budućnost planete.
Zakon o zaštiti vazduha uređuje oblast upravljanja kvalitetom vazduha i određuje mere, način organizovanja i kontrolu sprovođenja kvaliteta vazduha. Reguliše se i oblast monitoringa kvaliteta vazduha, i to kroz uslove i sistem monitoringa kvaliteta. Predviđa se formiranje državne i lokalnih mreža monitoringa. Uređuje se i oblast prekograničnog transporta, a poznato je da je ova tema u prošlosti umela da izazove čak i međudržavne sporove. Predviđa se donošenje strategije zaštite vazduha, planova kvaliteta vazduha i rokove za njihovo postizanje, akcionih kratkoročnih planova, kao i nacionalnog programa smanjenja emisije. Definišu se nivoi emisije iz stacionarnih izvora, postrojenja za sagorevanje i spaljivih organskih jedinjenja, pokretnih izvora, kao i rokovi za njihovo dostizanje.
Ovde bih posebno skrenuo pažnju na neka iskustva iz EPS-a, konkretno, iz Termoelektrane "Nikola Tesla", najvećeg proizvođača struje na Balkanskom poluostrvu, a samim tim i najvećeg emitera zagađujućih materija. U vreme izgradnje blokova, 70-tih godina, ugrađena je oprema za smanjenje emisije koja je u to vreme bila u skladu sa zahtevima u razvijenim zemljama. Tokom 80-tih godina, čitav svet počinje da uviđa da nije dovoljno definisati stepen efikasnosti postrojenja za smanjenje emisije, elektrofiltera, postrojenja za osumporavanje dimnog gasa i druge opreme, već treba definisati tačno dozvoljenu emisiju zagađujućih materija.
Kraj 20. veka, period u kome smo se mi u Srbiji bavili nekim drugim temama, veliki elektroprivredni sistemi koriste da ulože milijarde evra u nove elektrofiltere, postrojenja za osumporavanje dimnog gasa, smanjenje emisija azotnih oksida, itd. U Obrenovcu i Kostolcu, u tom periodu, 24 sata dnevno se emituju enormne količine čestica, u toku zimskog perioda pada sneg sive boje i raste broj obolelih od bolesti respiratornog sistema.
Odmah nakon 2000. godine, EPS kreće u integraciju u brojne međunarodne organizacije, pre svih, u Zajednicu elektroprivrede zemalja Jugoistočne Evrope i počinje da se priprema za otvaranje tržišta električne energije.
U tome se najpre uspostavlja potpuna otvorenost ekoloških pitanja, angažuju se brojne domaće institucije za snimak stanja životne sredine i, koristeći iskustva evropskih zemalja, priprema se program ekološke modernizacije, iza kojeg staje i lokalna samouprava, na jednoj od svojih sednica tokom 2003. godine.
Dakle, aktivnosti na sprovođenju ovog zakona su počele u EPS-u šest godina pre nego što ga mi ovde donosimo. Znači, već 2004. godine imao sam čast da budem deo tima koji je realizovao izgradnju prvog elektrofiltera, u skladu sa direktivom o velikim ložištima EU, investiciju vrednu pet miliona evra, i to je bio elektrofilter na bloku A5, filter koji danas ima emisiju 50 miligrama po normalnom metru kubnom, kako je u skladu sa domaćim i evropskim zakonodavstvom.
Danas, pet godina kasnije, činjenica je da je program realizovan upravo onako kako je planirano. U rekonstrukciju elektrofiltera je uloženo oko 30 miliona evra i još toliko kao donacija Evropske komisije za rekonstrukciju, u projektu rešavanja pepelišta Termoelektrane "Nikola Tesla B". Emisija čestica iz Termoelektrane "Nikola Tesla" je smanjena preko 70% i, uz ogromna ulaganja lokalne samouprave, uz širenje toplifikacionog sistema, ugašeno je oko 1000 individualnih kotlarnica, pa je grad ponovo postao prijatan za život. To je rezultovalo da je u proteklih šest godina stanovništvo u Obrenovcu poraslo za preko 10.000.
Rekao bih da ovo predstavlja upravo jedan primer održivog razvoja i svakako budi nadu da i mi, iako u Srbiji, možemo da sprovedemo neke standarde i, rekao bih, ako imamo neke neverice u budući razvoj događanja u ovoj oblasti, možda bi ovaj primer mogao da nam ponudi i tračak optimizma. Donošenje zakona o zaštiti vazduha poklapa se s ulaskom EPS-a u drugu, višestruko skuplju fazu ekološke modernizacije. Zato je od izuzetne važnosti da se odrede realni rokovi za dostizanje pojedinih normi, kao i način finansiranja.
Pomenuti drugi deo programa, koji se mora realizovati u periodu 2010-2017. godina, podrazumeva, između ostalog, i izgradnju postrojenja za osumporavanje dimnog gasa, postrojenja koja zahtevaju ulaganja od preko 500 miliona evra. Ako se uzme u obzir da izgradnja jednog postrojenja za osumporavanje dimnog gasa traje četiri godine, a potrebno je izgraditi najmanje šest blokova u Obrenovcu i najmanje dva bloka u Kostolcu, onda je jasno da moramo izgraditi neku vrstu konsenzusa, sa potpunom svešću da zaštita životne sredine nekada mnogo košta.
Zato, podržimo ove zakone, ne samo deklarativno, već se za njihovo sprovođenje zalažimo i u budućnosti, kada se u cilju njihovog sprovođenja budu donosile neke manje popularne mere.
Donošenje ovih zakona se poklapa s raspisivanjem tendera za izbor strateškog partnera za izgradnju novih blokova na Termoelektrani "Nikola Tesla B3" u Obrenovcu i ''Kolubara B'' na Ubu. Ove elektrane će biti najveće investicije u novoj istoriji zemlje, a po tehničkim rešenjima predstavljaće model kako se u 21. veku može iz uglja proizvoditi električna energija s minimalnim uticajem na životnu sredinu. Širom Evrope se danas grade nove elektrane na ugalj, koristeći principe održivog razvoja. Apelujem na predstavnike Ministarstva da u daljim aktivnostima otvore prostor korišćenju energije iz komunalnog i drugih vrsta otpada, jer znam da u brojnim evropskim prestonicama postoje ovakva postrojenja, a emisija se čak i ovakvim slučajevima može svesti na minimum.
Zakon, takođe, definiše i emisije gasova s efektom staklene bašte, kao i supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Poseban značaj ima uređenje u oblasti poslova merenja emisija i emisija zagađujućih materija, kao i informisanje i izveštavanje o ovoj oblasti.
Pozivam predstavnike Ministarstva da u izuzetno delikatan posao donošenja podzakonskih akata uključe sve relevantne institucije, u cilju ostvarivanja nacionalnog konsenzusa u realizaciji ovog zakona.
Dovođenje zemlje Srbije u stanje u kome će moći da primenjuje sve odredbe ovog zakona je veliki izazov; kreće u vreme početka najveće ekonomske krize, ali zaštita životne sredine, prosto, nema alternativu. Zato pozivam poslanike da podrže set zakona iz oblasti životne sredine.

Reč ima gospodin Oto Kišmarton. Preostalo vreme Poslaničke grupe Napred, Srbijo je sedam minuta.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, počeo bih s tim da planeta Zemlja ne pripada nama nego onima koji dolaze posle nas. Zato je moramo čuvati i vratiti budućim pokoljenjima u istom stanju kako smo je i zatekli.
Očuvanje životne sredine je posebno važno, kako za pojedinca, tako za državu, tako i za celu našu planetu, jer razvojem čovečanstva, povećavanjem broja stanovnika Planete, razvijala se i industrija, a industrija je ta koja je dovela do najvećeg zagađivanja naše planete.
Čovek svojim napretkom vrši zagađivanje oko sebe, znači, prirode, zemlje, vode, vazduha. Čovek vrši degradaciju zemlje, kvari kvalitet zemlje, zagađuje je i na taj način neće moći biti ni zdrave hrane.
Konstantno se zagađuju i površinske vode, redovno se desi neki ekološki incident na reci, jezeru ili na kanalu. O tome smo čuli, pa ne bih pričao mnogo o tome, ali time dolazi do većeg uginuća i ribe i drugih organizama u vodi.
Predlozi zakona koji se odnose na ekologiju su svima nama važni, ne samo da bi se uredila oblast životne sredine u skladu s međunarodnim propisima, nego i zbog nas samih i prirode oko nas. Jasno je i to da 30% naših obaveza iz procesa pridruživanja predstavljaju upravo zakoni i norme iz zaštite životne sredine.
Bilo je do sada reči o šteti koja je nastala na ozonskom omotaču. Oštećenje ozonskog omotača, koje prouzrokuju štetni gasovi, dovodi do promene klime, po nekim naučnicima. Međutim, često su u vazduhu opasnije čestice, i to od sitne prašine, mikroskopske veličine, pa do veličine koje su vidljive golim okom. Te čestice su često izazivači plućnih bolesti, i ne samo plućnih bolesti. Te čestice proizvode termoelektrane, livnice, toplane, automobili, građevinske kompanije.
Zakon o zaštiti vazduha trebalo bi da zaštiti i poboljša kvalitet vazduha, kako bi se izbegle, sprečile ili smanjile štetne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Međutim, s obzirom na to da smo mi mala zemlja, s relativno malom industrijom, koja uglavnom i ne radi, i da hoćemo, ne možemo uticati mnogo na zagađivanje vazduha širih razmera, na zagađivanje Planete. Oni koji na to mogu uticati, manje pažnje obraćaju na očuvanje životne sredine.
Na kraju se pojavljuju i kaznene odredbe. Smatram da su još uvek blage prema zagađivačima. Nije dovoljno da zagađivač plati i dalje zagađuje vazduh. Svaka zajednica mora imati svoj ekološki plan, koji vodi ka određenim merama i investicijama u životnu sredinu. Ciljevi zaštite životne sredine moraju biti usklađeni s ekonomskim razvojem društva.
Mi smo podneli nekoliko amandmana na zakon o zaštiti životne sredine, podneli smo amandmane i na zakon o zaštiti vazduha.
Većina amandmana se odnose na izmenu zakona u delu gde se poslovi Ministarstva prenose na agencije. Smatramo da je danas, kada se budžetski izdaci moraju smanjiti, potrebno ukinuti agencije čiji se rad poklapa s radom Ministarstva.

Gospođa Donka Banović želi da iskoristi preostalo vreme – dva minuta.

Ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine i Ministarstvo za nauku i tehnologiju su zajedno radili na nekoliko od ovih predloga zakona o kojima danas govorimo. Šteta je što gospodin Đelić nije ovde danas, dok se vodi rasprava u načelu, jer mislim da bi na neka pitanja on mogao da da i odgovore.
Kakva je, uopšte, sudbina ovih zakona, njihove ozbiljne primene ili sudbina agencija čije je formiranje predviđeno u nekoliko zakona? Zašto ovo pitam? Zato što se Ministarstvo za nauku i tehnologiju neodgovorno odnosi prema postojećim naučnim institucijama i institutima koji su od nacionalnog značaja.
Navešću konkretan primer. U pitanju je Institut za fiziku iz Zemuna. Pouzdano znam da u poslednja tri meseca Ministarstvo za nauku i tehnologiju Institutu za fiziku nije prenelo nijedan dinar. Dakle, ljudi nisu dobili plate tri meseca, tri meseca nisu dobili sredstva za materijalne troškove u Institutu, a, što je najgore, ugrožena su četiri projekta, koji su već pri kraju, na kojima ljudi iz ovog instituta veoma ozbiljno rade.
Dakle, imam i poslaničko pitanje: kada će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za nauku i tehnologiju početi da finansiraju u 2009. godini Institut za fiziku iz Zemuna? Iako su teška vremena, iako je ekonomska kriza, svaka država mora da čuva svoje resurse, a Institut za fiziku i ostali naučni instituti od državnog značaja su resurs ove zemlje.

Za reč se javio gospodin Dejan Nikolić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz ekološke opštine, iz Sokobanje. Moji sugrađani i ja smo s posebnom pažnjom dočekali današnje zakone.
Na samom početku ću govoriti nešto više o neophodnosti njihovog donošenja, jer sve ono što se dešava u prirodi, vodi nas ka tome da je neophodno da na jedan sasvim nov način posmatramo sebe, okolinu i ovaj svet.
Ovakvom stanju poremećene ekološke ravnoteže, s kojom smo suočeni i koju srećemo na svakom koraku, najviše je doprineo, to ne možemo da prenebregnemo, sam čovek.
Sami smo sebe doveli u situaciju da se danas grčevito borimo da zaštitimo prirodu, životnu sredinu, kako bismo u njoj zdravije i udobnije živeli.
Međutim, nije dovoljno rešavati samo lokalne i pojedinačne probleme, već su potrebne strateške ideje o zaštiti i očuvanju eko-sistema planete Zemlje, o stvaranju optimalnih uslova za život svih nivoa egzistencije, od čoveka, preko životinja, do biljaka.
Rešiti problem otpada jedne deponije, jednog postrojenja, a ne promeniti ljudski faktor koji svojim ponašanjem i načinom razmišljanja dovodi do toga, uzaludan je posao. Zato, ukoliko želimo da povratimo prirodni sklad i harmoniju životnih procesa, neophodno je da ovoj materiji pristupimo na jedan dublji ekološki način poimanja celokupne kulture življenja. Moramo znati da nema ekologije prostora i ekologije uopšte bez ekologije čovekove svesti.
Čovek se, kao glavni zagađivač, mora transformisati u glavni ekološki subjekt, koji će na jedan sasvim usklađen i prirodan način biti nosilac svih promena, koji će dovesti ne samo do toga da više ne zagađuje, već da razvija i oplemenjuje. Kako? Danas činimo prvi korak. Danas diskutujemo o ovim zakonima, sutra ćemo ih usvojiti, a prekosutra već moramo da krenemo u akciju. Svi mi, narodni poslanici, moramo biti svojevrsni ekološki lideri u našim opštinama, jer, čisteći Sokobanju, Zaječar, Knjaževac, Boljevac, Smederevo, Kragujevac, Beograd, Novi Sad, Suboticu, zapravo, čistimo Srbiju.
Zakonom o zaštiti prirode, s jedne strane, uskladimo sve pravne norme s međunarodnim pravnim normama i, s druge, mnogo bitnije strane, zaštitimo naša prirodna staništa, sačuvajmo floru i faunu i zaštitimo ugrožene vrste biljaka i životinja koje svakodnevno, zbog nepažnje i, često, nemara, nestaju sa lica zemlje. Na sreću, biodiverzitet, odnosno raznolikost i raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta u Srbiji je takav da sam po sebi inicira donošenje ovakvog zakona, koji će regulisati njihovo očuvanje, zaštitu i korišćenje.
Zakonom o zaštiti vazduha, izbegnimo, sprečimo ili smanjimo štetni uticaj na čovekove zdravlje i životnu sredinu.
Ovim zakonom ćemo smanjiti, ili sprečiti zagađenje koje utiče na oštećenje ozonskog omotača, klimatske promene, smanjićemo emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i time, uz Kjoto protokol, dati svoj doprinos u borbi protiv globalnog zagrevanja. Pored mera za sprečavanje i smanjenje zagađenja vazduha, ovim zakonom se jasno definišu i odgovornosti, što je jako bitno. Njime se definiše odgovornost za nepoštovanje i neprimenjivanje mera propisanih zakonom.
Mislim da je industrija naše zemlje za primenu ovih zakona, koja mora biti oličena kroz partnerski odnos sa državom.
Na kraju, ovaj set zakona, u svojoj suštini, ima da podigne svest ljudi da prirodu nismo nasledili od naših predaka, već da smo je pozajmili od naših potomaka i da moramo da je sačuvamo u svim njenim aspektima. Zahvaljujem.