Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, kada vam kažem da se moja porodična kuća nalazi svega 100 metara od najveće otvorene septičke jame u Evropi, onda će i oni koji me ne poznaju znati da živim u Vrbasu i da, uz Bor i Pančevo, dolazim iz jedne od najzagađenijih sredina u našoj zemlji.
Svojevremeno sam, pre 30 i više godina, kao novinar, pisao o ovom problemu, dao sam ovaj naziv "Najveća otvorena septička jama u Evropi". Znamo da je Vrbas oduvek bio jak prehrambeni centar, sa "Karneksom", "Vitalom", Šećeranom u Vrbasu, Šećeranom u Crvenki, "Svinjogojskom farmom" itd. Možemo reći da se radi o jednoj kuhinji, u kojoj je 50 godina pravljena hrana, a koja nikada nije očišćena.
Danas se u koritu Bačkog kanala, u dužini od šest kilometara, koji protiče kroz Vrbas, nalazi oko 400 hiljada kubnih metara mulja koji treba očistiti. To nije samo mulj organskog porekla iz ovih fabrika prehrambenog sektora, nego i iz "Istre" iz Kule, "Slobode" iz Kule, nekadašnje Svilare iz Vrbasa itd.
Kada sam prvi put ušao u ovaj parlament, 2000. godine, tražio sam da budem član Odbora za zaštitu životne sredine i bio sam zamenik predsednika Odbora. Tada smo uspeli da uspostavimo nekakve kontakte s Norveškom vladom, kasnije s norveškim institutom za vode "Niva", sa češkim "Dekonto", da pokrenemo proces čišćenja Velikog bačkog kanala i konačnog rešenja ovog problema. Neću sada da vas zamaram šta se sve radilo i koliko je truda uloženo tada, ali hoću da kažem da je i prvi ministar zaštite životne sredine 2000. godine, gospođa Anđelka Mihajlov, pokazala veliko razumevanje za ovo.
Nakon promene vlasti i u samom Vrbasu, mi smo otišli kod tadašnjeg ministra za nauku i zaštitu životne sredine, gospodina Popovića, da ga zajednički zamolimo da ovaj projekat ne stane, jer pored tog kanala nisam odrastao samo ja i mojih četvoro dece, nego i deca hiljade Vrbašana.
Ovim je kanalom ugroženo i stanovništvo opština Kula, Vrbas, Srbobran, Bečej, a i cela Vojvodina, pošto preko hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav to sve otiče u Dunav. Ljudi su iskopali ovaj kanal za svega sedam godina, od 1974. do 1981. godine, uz tada vrlo oskudnu tehniku, kopajući ručno, uz volovsku i konjsku zapregu, a danas nam treba sva moguća tehnologija i nekih 45 miliona evra da očistimo to, u 21. veku.
Ne sumnjam u dobru volju, pošto su ministri i nakon Anđelke Mihajlov, gospodin Popović, nakon toga i gospodin Saša Dragin, a i Oliver Dulić danas, pokazali punu svest o tome s kojim se problemom susrećemo i da ne može prehrambena industrija da postoji, niti može da ima ISO standarde ako protiče kanal ovakvog kvaliteta vode pored fabrika koje proizvode hranu.
U današnje vreme planetarne, svetske ekonomske krize, izazvane neshvatljivom gramzivošću svetskih finansijskih centara moći, valja se setiti i reči Mahatme Gandija: "Zemlja proizvodi dovoljno da zadovolji potrebe svake osobe na Planeti, ali ne dovoljno da bi zadovoljila i pohlepu svake osobe na Planeti". Pragmatizam i konformizam svakidašnjeg života bacio je pod noge većinu civilizacijskih dostignuća u oblasti humanizma i odnosa čoveka prema čoveku, ali i čoveka prema svom prirodnom okruženju, što se čulo i iz izlaganja većine mojih kolega u ovom cenjenom domu.
Kao paradigma civilizacije 21. veka, neka posluži i aktuelna slika nehigijenskog naselja kod Gazele, na svega par stotina kilometara udaljenog od hotela "Interkontinental".
Na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, pred nama se našao čitav set zakona usmeren ka zaštiti životne sredine. O važnosti ove teme dovoljno govori podatak da se oko 40% propisa EU, od ukupno 156 hiljada strana, odnosi na oblast zaštite životne sredine i poljoprivredu.
Direktive EU ostavljaju mogućnosti da mi kao država uredimo jednu oblast s jednim ili pet zakona, ili, na primer, kao Slovaci, da imamo jedan opšti zakon o zaštiti životne sredine. Naše opredeljenje je jasno iz dnevnog reda ove sednice – da idemo kroz posebne, specijalizovane zakone.
Inače, oblast zaštite životne sredine, prema zakonodavstvu u EU, obuhvata međusobno harmonizovano horizontalno zakonodavstvo – procena uticaja na životnu sredinu, strateška procena uticaja, pristup informacijama i učešće javnosti u odlučivanju, načini standardizacije i izveštavanja, monitoring i intersektorske aktivnosti, kao što su uslovi održivog korišćenja prirodnih bogatstava i resursa, odgovornost za ekološku štetu nanetu životnoj sredini i drugo; zakonodavstvo po oblastima, vazduh, voda, priroda i prirodni resursi, šume, zemljište, biodiverzitet i drugo; industrijski rizik, integralna kontrola, prevencija zagađivanja, eko-obeležavanje, upravljanje sistemom životne sredine, buka, hemikalije, genetski modifikovani organizmi, klimatske promene, otpad i drugo.
Neke grube procene primene direktive, recimo, o upravljanju komunalnim otpadom i direktive o zagađenju životne sredine, procenjuju se na oko 80 do 120 milijardi evra, a dobit koja se može ostvariti na duži rok se procenjuje na oko 600 miliona evra. Princip – zagađivač plaća, kohezivni fondovi, pristupni fondovi i budžet, daće odgovor koliko smo i u kom roku spremni da primenimo ove direktive.
Samo prevođenje, stručna obrada i jezička redaktura, verifikacija i objava propisa, koštala je Sloveniju oko 10 miliona evra, a Slovenija će, recimo, kada je u pitanju direktiva o otpadnim vodama u oblasti zaštite životne sredine, biti član EU tek 2015. godine, a Poljska 2021. godine, tako da mi tu nismo neki veliki izuzetak što se tiče devastacije životne sredine i odnosa prema životnoj sredini u Evropi.
Složenost, kompleksnost i međuzavisnost pojava i procesa u životnoj sredini zahteva integralni pristup i definisanje načela i uslova za normativno uređenje oblasti upravljanja prirodnim vrednostima i zaštite životne sredine. Održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštitom životne sredine je savremen zahtev koji obezbeđuje potpunu harmoniju između čoveka i njegovih aktivnosti i prirode, čime se ostvaruje pravo sadašnjih i budućih generacija na zdravu životnu sredinu.
Svet koji je postao, zaista, globalno selo mora da pronađe jasan odgovor na sve ekonomske izazove, a ne samo na efekat staklene bašte. Rešavanje problema nije moguće pronaći sam i izolovan. Na ovom polju je više nego jasan značaj integrativnih procesa, pre svega, tu mislim na ulazak Srbije u EU.
Veliki korak napred, uz već pomenute zakone, objedinjene u prethodnoj tački, predstavljaju, svakako, i izmene i dopune zakona o zaštiti životne sredine, proceni uticaja na zaštitu životne sredine, kao i zakoni o zaštiti prirode, vazduha, od buke u životnoj sredini i održivom korišćenju ribljeg fonda. Iako formalno razdvojeni, svi ovi zakoni su međusobno uslovljeni i u potpunoj međusobnoj korelaciji. Stoga će poslanici DS-a, kao članovi Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, podržati ovaj zakon.
Da bi svi ovi zakoni imali svoj potpuni smisao i sadržaj, kao društvo moramo da stvorimo svest o njihovom značaju, ali i konsenzus o neophodnosti sprovođenja kaznenih mera prema onima koji ih ne primenjuju. Zato koristim priliku da u načelnoj raspravi podržim najavu ministra Dulića o uvođenju nastave u školama iz oblasti zaštite životne sredine. Kandidujem i naziv predmeta – ekološka etika.
Iznova se mora pred sve nas postavljati pitanje, koje je još u petom veku pre nove ere postavio Sokrat – šta je to dobar život i kako mi, kao moralna bića, treba da se ponašamo.
Naša deca moraju znati da je, tragajući za ovim odgovorom, Bertrand Rasel utvrdio moral kao pravilnu koncepciju ciljeva života, govoreći to u smislu dostignuća nauke koja mogu da se pretvore u suprotnost. Tada ćemo se, razmišljajući o društvenom i ličnom standardu, verovatno složiti i sa Džonom Smitom, koji je utvrdio da je to život koji se može voditi bez stida i straha.
Stid i sram koji oseća svako od vas što je Srbija u velikoj meri pretvorena u ogromnu deponiju i sredinu s potpuno neodgovornim odnosom prema životnoj sredini, možemo nadvladati jedino aktivnim odnosom u menjanju stanja, stvaranjem zakonodavnog okvira, što danas i radimo, i permanentnim učešćem u akciji ''očistimo Srbiju'', menjanjem navika, kao što su nebriga, nemar, nekultura i urbana nerazvijenost.
Pošto je poznata ekološka deviza "Misli globalno, deluj lokalno", ovo izlaganje završiću aforizmom velikog ekološkog aktiviste, poznatog slikara iz mog rodnog grada Vrbasa – korpa za otpatke, najveći spomenik kulture jednog naroda.