Hvala vama. Dajem reč narodnom poslaniku Draganu Vujadinoviću.

Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, ovih dana se Kosjerić, iz provincije, preselio u centar i došlo je vreme da i poslanik iz tog provincijskog gradića kaže svoju reč. Prethodno, koristeći deduktivni metod, od opšteg ka posebnom, iskoristiću nekoliko rečenica da kažem uopšteno o današnjem setu zakona.
Nekada smo proglasili i forsirali industrijalizaciju i, u epilogu, nismo razvili industriju, a zaprljali smo, uflekali i upropastili prirodu. Sada smo, poput drugih zemalja, došli do imperativa, moramo probati novi industrijski razvoj, da uz novi ekonomski razvoj koristimo, odnosno zaštitimo i vratimo autoritet prirodi, da vratimo životnu sredinu na onaj nivo kakav ljudi moraju imati.
Danas možemo reći, možda malo u ironičnom tonu, da je dosadašnji civilizacijski pobednik – plastična kesa i plastična flaša, dospeo i na najviše vrhove i u najdublje kanjone. Nema mesta gde dosadašnji civilizacijski pobednik nije dospeo. Ono što moramo, za šta dolazi vreme da u Srbiji to shvatimo i primenimo, to je teorija održivog razvoja, kao jedan kompromis, kao rezultanta između tri komponente, često, do sada, a možda i ubuduće, protivrečne i kontradiktorne – ekonomska komponenta, želja da se ostvari profit, socijalna, da se zaštiti životni standard zaposlenih ljudi, i, treća, ekološka, da se zaštiti priroda i životna sredina. Mi teoriju održivog razvoja moramo implementirati u sve poslovne strategije, od opština do preduzeća i, konačno, do države. To je jedna od najbitnijih ulaznica za naš evropski put.
Sada se vraćam gradu Kosjeriću, ovih dana često pominjanom, gde je baš taj disparitet, taj paradoks, taj kontrast između ekonomskog, između profita i između ekološkog, možda, najviše izražen, odnosno izražen je u onoj meri koliko i u drugim gradovima koji imaju tzv. velike zagađivače. Jednom rečju, Kosjerić je mala varoš, sve zavisi od te fabrike – i život, ali i zagađenje. Nema života bez te fabrike, ali istovremeno imamo dugo godina nasleđeno i produživano aerozagađenje, zbog koga Kosjerić, kao i drugi tzv. ''cementni'' gradovi, imaju dosta problema i, konačno, imaju veći odliv ljudi nego što se rađa.
Pre 15 godina, u Kosjeriću smo imali 17.000 stanovnika u opštini, a sada imamo 14.000 stanovnika. Pazite paradoks, Kosjerić je prvi na rang listi u Srbiji po visini plata.
Statistička greška ili zabluda, zato što u Kosjeriću ima jedna velika fabrika, i sve je u znaku te fabrike, i ima nešto na budžetu, a ostalo je nerazvijeno. To daje, statistički, najveći prosek. Kosjerić mogao spadati u nerazvijena, marginalna područja da nije tog našeg velikog sistema. Tu se kontrast između ekonomskog i ekološkog najviše primećuje.
Kratka geneza o našem zagađivaču, odnosno našem izvoru života, Fabrici cementa. Ona 33 godine postoji i napravila je preko deset miliona tona cementa. Do 2005. godine je radila na mazut, bilo je ogromno aerozagađenje i svakog dana se morala čistiti prašina, na primer, s prozora ili vrata automobila. Godine 2002. je privatizacija i nije se u prvim godinama smanjila prašina, bar se nije to videlo. Godine 2005, baš zahvaljujući imperativnom nalogu ministra Ilića, gde su se njegovi poslanici čudili otkuda petrol-koks, uvedeno je alternativno gorivo –petrol-koks. Tada je, kao i uvek kada dođe do promena u tim malim sredinama, došlo do velikog uznemiravanja. Govorilo se o hemijskim posledicama, povećanom aerozagađenju itd.
Ono što danas postoji u Kosjeriću, a verujem i u drugim tzv. cementnim i sličnim gradovima, jeste taj potpuni kontrast. Na jednoj strani, fabrika je za 33 godine svog poslovanja iznela grafikone i podatke u kojima je rekla da su svi parametri koji se prate daleko ispod granica koje su dozvoljene za život ljudi i za životnu sredinu. S druge strane, građani, lekari, pojedine nevladine organizacije, organizacije mladih "Kej taun" itd., oni koji su budućnost Kosjerića, govore potpuno suprotno, da je aerozagađenje takvo da se emituju takve supstance, govorimo o sadašnjem gorivu petrol-koksu, da je to teško izdrživo i da to prouzrokuje štetu po zdravlje ljudi.
U takvu sredinu je prošle godine došao memorandum o razumevanju. To je ponovo razlog za uznemiravanje javnosti. Ono što ja poručujem građanima Kosjerića, odnosno tzv. ekološkom timu Nove Srbije Kosjerića, kao član CIS-a, jer Kosjerić je potpisao memorandum o razumevanju, kao što je ministar više puta ponovio, u Kosjeriću ne postoje nikakvi tehnološki uslovi za spalionicu guma i drugog otpada, za emitovanje dioksina i furana u vazduh. Osim toga, Kosjerić nije ni aplicirao, nije ni podneo zahtev za spaljivanje komunalnog otpada.
Iz tog ugla, makar do 2012. godine nema nikakvih opasnosti, ili nekakve alarmantne tvrdnje da se pale gume, o čemu su ovde naši predstavnici, naše kolege govorile.
To bih protumačio kao političku argumentaciju, pogotovu kada dolaze iz Nove Srbije, odakle je, praktično, ovo alternativno gorivo, petrol-koks, i došlo, zahvaljujući aneksu kupoprodajnog ugovora, koji je potpisao gospodin Velimir Ilić, tadašnji ministar.
Konačno, ono što postoji u gradu cementa, Kosjeriću, i što će biti, to je taj kontrast; biće uvek ta dva pola, ta dva žestoko suprotstavljena pola – jedan je od strane fabrike, gde se govori da su ispunjeni svi elementi iz kupoprodajnog ugovora, a drugi je od strane građana i nekih institucija, koje kažu sve suprotno, da je životna sredina napadnuta potpuno, da je ugrožena.
Zbog toga lokalna uprava traži, apeluje, moli za pomoć Ministarstvo ekologije, traži od vas, kao ekološkog tima, tima stručnjaka i tima entuzijasta, koji su zaista, siguran sam, posvećeni ovom problemu, da seku u stilu narodne poslovice – ni po babu, ni po stričevima, da budu sredina, da budu mera, da budu rezultanta onoga što jeste.
Prema tome, Kosjerić ne može, niti drugi gradovi gde postoje veliki zagađivači, živeti nijedan dan bez svog zagađivača, aerozagađivača, ali ne može ni dozvoliti da aerozagađivač i aerozagađenje pređe one mere koje su dozvoljene zakonom i koje su podnošljive za građane. U tom smislu, još jednom molim Ministarstvo sledeće.
Prvo, mogući, kako je ministar i obećao, automatski monitoring – da se u tom našem malom gradu pojavi displej, a naša opština će pomoći i to sufinansirati, displej s objavljenim podacima. Drugo, da učestvuju aktivno kada se bude govorilo o novim projektima i ispunjavanju programa vezanih za zagađenje životne sredine od strane Fabrike cementa "Titan". Hvala.

Hvala. Ima reč narodni poslanik gospodin Milan Stanimirović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, kada vam kažem da se moja porodična kuća nalazi svega 100 metara od najveće otvorene septičke jame u Evropi, onda će i oni koji me ne poznaju znati da živim u Vrbasu i da, uz Bor i Pančevo, dolazim iz jedne od najzagađenijih sredina u našoj zemlji.
Svojevremeno sam, pre 30 i više godina, kao novinar, pisao o ovom problemu, dao sam ovaj naziv "Najveća otvorena septička jama u Evropi". Znamo da je Vrbas oduvek bio jak prehrambeni centar, sa "Karneksom", "Vitalom", Šećeranom u Vrbasu, Šećeranom u Crvenki, "Svinjogojskom farmom" itd. Možemo reći da se radi o jednoj kuhinji, u kojoj je 50 godina pravljena hrana, a koja nikada nije očišćena.
Danas se u koritu Bačkog kanala, u dužini od šest kilometara, koji protiče kroz Vrbas, nalazi oko 400 hiljada kubnih metara mulja koji treba očistiti. To nije samo mulj organskog porekla iz ovih fabrika prehrambenog sektora, nego i iz "Istre" iz Kule, "Slobode" iz Kule, nekadašnje Svilare iz Vrbasa itd.
Kada sam prvi put ušao u ovaj parlament, 2000. godine, tražio sam da budem član Odbora za zaštitu životne sredine i bio sam zamenik predsednika Odbora. Tada smo uspeli da uspostavimo nekakve kontakte s Norveškom vladom, kasnije s norveškim institutom za vode "Niva", sa češkim "Dekonto", da pokrenemo proces čišćenja Velikog bačkog kanala i konačnog rešenja ovog problema. Neću sada da vas zamaram šta se sve radilo i koliko je truda uloženo tada, ali hoću da kažem da je i prvi ministar zaštite životne sredine 2000. godine, gospođa Anđelka Mihajlov, pokazala veliko razumevanje za ovo.
Nakon promene vlasti i u samom Vrbasu, mi smo otišli kod tadašnjeg ministra za nauku i zaštitu životne sredine, gospodina Popovića, da ga zajednički zamolimo da ovaj projekat ne stane, jer pored tog kanala nisam odrastao samo ja i mojih četvoro dece, nego i deca hiljade Vrbašana.
Ovim je kanalom ugroženo i stanovništvo opština Kula, Vrbas, Srbobran, Bečej, a i cela Vojvodina, pošto preko hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav to sve otiče u Dunav. Ljudi su iskopali ovaj kanal za svega sedam godina, od 1974. do 1981. godine, uz tada vrlo oskudnu tehniku, kopajući ručno, uz volovsku i konjsku zapregu, a danas nam treba sva moguća tehnologija i nekih 45 miliona evra da očistimo to, u 21. veku.
Ne sumnjam u dobru volju, pošto su ministri i nakon Anđelke Mihajlov, gospodin Popović, nakon toga i gospodin Saša Dragin, a i Oliver Dulić danas, pokazali punu svest o tome s kojim se problemom susrećemo i da ne može prehrambena industrija da postoji, niti može da ima ISO standarde ako protiče kanal ovakvog kvaliteta vode pored fabrika koje proizvode hranu.
U današnje vreme planetarne, svetske ekonomske krize, izazvane neshvatljivom gramzivošću svetskih finansijskih centara moći, valja se setiti i reči Mahatme Gandija: "Zemlja proizvodi dovoljno da zadovolji potrebe svake osobe na Planeti, ali ne dovoljno da bi zadovoljila i pohlepu svake osobe na Planeti". Pragmatizam i konformizam svakidašnjeg života bacio je pod noge većinu civilizacijskih dostignuća u oblasti humanizma i odnosa čoveka prema čoveku, ali i čoveka prema svom prirodnom okruženju, što se čulo i iz izlaganja većine mojih kolega u ovom cenjenom domu.
Kao paradigma civilizacije 21. veka, neka posluži i aktuelna slika nehigijenskog naselja kod Gazele, na svega par stotina kilometara udaljenog od hotela "Interkontinental".
Na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, pred nama se našao čitav set zakona usmeren ka zaštiti životne sredine. O važnosti ove teme dovoljno govori podatak da se oko 40% propisa EU, od ukupno 156 hiljada strana, odnosi na oblast zaštite životne sredine i poljoprivredu.
Direktive EU ostavljaju mogućnosti da mi kao država uredimo jednu oblast s jednim ili pet zakona, ili, na primer, kao Slovaci, da imamo jedan opšti zakon o zaštiti životne sredine. Naše opredeljenje je jasno iz dnevnog reda ove sednice – da idemo kroz posebne, specijalizovane zakone.
Inače, oblast zaštite životne sredine, prema zakonodavstvu u EU, obuhvata međusobno harmonizovano horizontalno zakonodavstvo – procena uticaja na životnu sredinu, strateška procena uticaja, pristup informacijama i učešće javnosti u odlučivanju, načini standardizacije i izveštavanja, monitoring i intersektorske aktivnosti, kao što su uslovi održivog korišćenja prirodnih bogatstava i resursa, odgovornost za ekološku štetu nanetu životnoj sredini i drugo; zakonodavstvo po oblastima, vazduh, voda, priroda i prirodni resursi, šume, zemljište, biodiverzitet i drugo; industrijski rizik, integralna kontrola, prevencija zagađivanja, eko-obeležavanje, upravljanje sistemom životne sredine, buka, hemikalije, genetski modifikovani organizmi, klimatske promene, otpad i drugo.
Neke grube procene primene direktive, recimo, o upravljanju komunalnim otpadom i direktive o zagađenju životne sredine, procenjuju se na oko 80 do 120 milijardi evra, a dobit koja se može ostvariti na duži rok se procenjuje na oko 600 miliona evra. Princip – zagađivač plaća, kohezivni fondovi, pristupni fondovi i budžet, daće odgovor koliko smo i u kom roku spremni da primenimo ove direktive.
Samo prevođenje, stručna obrada i jezička redaktura, verifikacija i objava propisa, koštala je Sloveniju oko 10 miliona evra, a Slovenija će, recimo, kada je u pitanju direktiva o otpadnim vodama u oblasti zaštite životne sredine, biti član EU tek 2015. godine, a Poljska 2021. godine, tako da mi tu nismo neki veliki izuzetak što se tiče devastacije životne sredine i odnosa prema životnoj sredini u Evropi.
Složenost, kompleksnost i međuzavisnost pojava i procesa u životnoj sredini zahteva integralni pristup i definisanje načela i uslova za normativno uređenje oblasti upravljanja prirodnim vrednostima i zaštite životne sredine. Održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštitom životne sredine je savremen zahtev koji obezbeđuje potpunu harmoniju između čoveka i njegovih aktivnosti i prirode, čime se ostvaruje pravo sadašnjih i budućih generacija na zdravu životnu sredinu.
Svet koji je postao, zaista, globalno selo mora da pronađe jasan odgovor na sve ekonomske izazove, a ne samo na efekat staklene bašte. Rešavanje problema nije moguće pronaći sam i izolovan. Na ovom polju je više nego jasan značaj integrativnih procesa, pre svega, tu mislim na ulazak Srbije u EU.
Veliki korak napred, uz već pomenute zakone, objedinjene u prethodnoj tački, predstavljaju, svakako, i izmene i dopune zakona o zaštiti životne sredine, proceni uticaja na zaštitu životne sredine, kao i zakoni o zaštiti prirode, vazduha, od buke u životnoj sredini i održivom korišćenju ribljeg fonda. Iako formalno razdvojeni, svi ovi zakoni su međusobno uslovljeni i u potpunoj međusobnoj korelaciji. Stoga će poslanici DS-a, kao članovi Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, podržati ovaj zakon.
Da bi svi ovi zakoni imali svoj potpuni smisao i sadržaj, kao društvo moramo da stvorimo svest o njihovom značaju, ali i konsenzus o neophodnosti sprovođenja kaznenih mera prema onima koji ih ne primenjuju. Zato koristim priliku da u načelnoj raspravi podržim najavu ministra Dulića o uvođenju nastave u školama iz oblasti zaštite životne sredine. Kandidujem i naziv predmeta – ekološka etika.
Iznova se mora pred sve nas postavljati pitanje, koje je još u petom veku pre nove ere postavio Sokrat – šta je to dobar život i kako mi, kao moralna bića, treba da se ponašamo.
Naša deca moraju znati da je, tragajući za ovim odgovorom, Bertrand Rasel utvrdio moral kao pravilnu koncepciju ciljeva života, govoreći to u smislu dostignuća nauke koja mogu da se pretvore u suprotnost. Tada ćemo se, razmišljajući o društvenom i ličnom standardu, verovatno složiti i sa Džonom Smitom, koji je utvrdio da je to život koji se može voditi bez stida i straha.
Stid i sram koji oseća svako od vas što je Srbija u velikoj meri pretvorena u ogromnu deponiju i sredinu s potpuno neodgovornim odnosom prema životnoj sredini, možemo nadvladati jedino aktivnim odnosom u menjanju stanja, stvaranjem zakonodavnog okvira, što danas i radimo, i permanentnim učešćem u akciji ''očistimo Srbiju'', menjanjem navika, kao što su nebriga, nemar, nekultura i urbana nerazvijenost.
Pošto je poznata ekološka deviza "Misli globalno, deluj lokalno", ovo izlaganje završiću aforizmom velikog ekološkog aktiviste, poznatog slikara iz mog rodnog grada Vrbasa – korpa za otpatke, najveći spomenik kulture jednog naroda.

Hvala.
Reč dajem gospodinu Milisavu Petronijeviću.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege Miletić Mihajlović i Zoran Bortić su veoma detaljno govorili o zakonima, kako mi to kažemo, o setu ekoloških zakona, najavili podršku Poslaničke grupe SPS-JS i ne bih vam više oduzimao vreme u vezi s tim.
Želim da pozdravim i podržim nameru Vlade da se upusti u rešavanje ovih veoma važnih pitanja.
Dakle, pozdravljamo nameru Vlade, koja je izašla s ovim setom zakona pred Narodnu skupštinu, i očekujem od Vlade da se s još većim žarom i entuzijazmom upusti u sprovođenje tih zakona, ne samo iz razloga što su nam ovi zakoni potrebni zbog harmonizacije nacionalnog zakonodavstva s propisima EU, nego zbog budućnosti, zbog zdravlja, zbog našeg naroda, pre svega. Ovde ima dosta veoma važnih zakona. Vrlo kratko ću se zadržati samo na jednom, a to su izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine, iz prostog razloga, jer sve o čemu govorimo, u stvari, ima za cilj zaštitu životnu sredinu, zato što je to jedan sistem mera koji ovaj zakon obuhvata i želim da se vrlo kratko zadržim na njemu.
Pre nego što postavim neko pitanje, želim da kažem da je osnovni cilj obezbediti zdravu životnu sredinu, sačuvati prirodne resurse, zdravlje ljudi. Ima li nekog ko može da kaže da to nije vrhunski cilj? Ustavno pravo je svakom čoveku zagarantovano, a to je zdrava životna sredina. Doduše, najčešće se krši to pravo. Svi mi u svojim programima imamo zaštitu životne sredine, ali nekako nam je ona u drugom delu programa.
Prirodni resursi, da tako kažem, troše se, koriste na jedan surov način. Zdravlje ljudi dovedeno je u pitanje, a onda gledamo kako da nađemo pare da lečimo ljude. Zato pozdravljamo ovaj zakon, jer on govori o politici u ovoj oblasti, a težište te politike jeste, s jedne strane, da se sačuva visok nivo zaštite životne sredine, a, s druge strane, njeno utemeljenje na ekonomskim principima, po načelu – korisnik plaća, zagađivač plaća.
Politika zaštite životne sredine mora biti usmerena na izvore zagađivanja, s ciljem da se obezbedi uravnotežen odnos između razvojnih interesa i potrebe zaštite životne sredine.
Jedini razlog zbog kojeg sam se javio jeste da, u stvari, razjasnimo ovo pitanje, s jedne strane, ekonomski razvoj, s druge strane, potreba zaštite životne sredine. Ako nema ravnoteže, nema posla od toga.
Zašto to pitam? Iz prostog razloga što verujem da ova vlada ima najbolje namere da u ovom delu uvede na najbolji mogući način red, ali može se steći utisak, na prvi pogled, da je prioritet zaštita privrednih subjekata. Naravno, niko ne sme da dovede u pitanje razvoj, ali, isto tako, ne može da dovede u pitanje ni zdravu životnu sredinu. Insistiram na tome, na ravnoteži između ekonomskog razvoja i potrebe životne sredine.
Želim da podržim nameru Vlade koja hoće više reda da uvede kada je u pitanju korišćenje sredstava na nivou lokalne samouprave. Želim da podržim nameru Vlade da uvede red da se ne mogu ta sredstva nenamenski koristiti, da ne mogu da budu određivana bez mere, da se uvede budžetski fond. Sve to je za podršku, ali želim da iskoristim priliku da dam šansu ministru za zaštitu životne sredine da pred javnošću budemo vrlo jasni, uz sve podrške.
Dakle, ako je čl. 84, 85. i 87. Vlada izrazila nameru da uvede red kada su u pitanju takse na nivou lokalne samouprave, da uvede red kada je u pitanju nenamensko trošenje, da uvede red kada je u pitanju gornja granica, to zaslužuje podršku.HHHhhhH Jasno se mora reći jedinicama lokalne samouprave da predloženi zakoni neće dovesti u pitanje potrebna sredstva za jedinice lokalne samouprave, pre svega, na područjima koja su ugrožena.
Imam pitanje, vrlo konkretno. Danas smo slušali dosta ljudi koji govore o problemima s kojima se suočavaju u Srbiji. Mi smo, inače, skloni tome da zdravu životnu sredinu najviše cenimo tek kada je izgubimo, tek kada je degradiramo. Na jednom primeru ću, gospodine ministre, zatražiti od vas odgovor. Verujem, znajući kako ste se hrabro upustili u sve ovo, da ćemo pred građane izaći s jasnim odgovorim, recimo, na primeru dve opštine, Lazarevac i Obrenovac.
U Obrenovcu i Lazarevcu, delimično, Lajkovcu, postoje značajni energetski potencijali koji su razvijeni, neki površinski kopovi za eksploataciju uglja i snažan energetski sistem "Nikola Tesla'' A i B. Oni su postali veliki i značajan činilac degradacije životne sredine. Svakodnevno se izlučuju velike količine gasa, pepela, prašine i otpadnih voda, koje zagađuju vazduh, zemljište, podzemne i površinske vode. Znam da vi raspolažete tim podacima, ali da ponovim.
Sagorevanjem uglja u Termoelektrani u Obrenovcu i velikim sredinama, stvaraju se ogromne količine pepela, koje delom izlaze kroz dimnjak, dok se preostale količine odlažu na deponije. Deponije se ne tretiraju na odgovarajući način, tako da se na nepovoljnom pravcu vetra, doduše, on je za nekoga uvek nepovoljan, bilo koji da je pravac, celo područje zasipa velikim količinama pepela koji sadrži velike količine metala. Ugrožena su čitava naselja opštine Obrenovac, Grabovac, Dren, Skela, Lazarevac, Veliki Crljani, Sokolovo, Junkovac, Vreoci, i kada se to desi, pune su kuće pepela i šljake, bašte, njive, sve je zatrovano.
Znam da vi raspolažete tim podacima, ali samo da napomenem, pri sagorevanju u Termoelektrani A i B blizu 100.000 tona uglja dnevno, kroz dimnjak izađe preko 200 tona raznih čestica i skoro 20.000 tona pepela i šljake se odlaže na deponije, koje su, uzgred rečeno, ogromne, 400 do 600 hektara, umesto da budu manje, kasetne. Da ne nabrajam pitanje Vreoca, koje je crna tačka u Srbiji, jalovišta, fekalnih voda.
Pitanja tih ljudi su s pravom postavljena. Uvažićemo sve promene zakona, uvažićemo potrebu da se uvede red, hoćemo li imati dovoljno sredstava da možemo da zaštitimo tu sredinu? Hoće li ta degradirana sredina moći da se dovede u red?
Zaključiću time, cela moja priča je, vraćam se na početak, da moramo insistirati na ravnoteži između ekonomskog razvoja i potrebe za zaštitom životne sredine. Ako toga nema, nema ni posla u ovoj oblasti.
Svima je jasno da čitav energetski kompleks mora da se razvija, ali i njima mora da bude jasno da ono što se degradira u okolini, mora da se dovede u red. Hvala.

Hvala vama. Reč ima gospodin ministar.

Zahvaljujem gospodinu Petronijeviću na ovom pitanju, jer mislim da je Obrenovac jako dobar primer kako se kroz sprovođenje mera, koje danas predstavljaju implementaciju najnovijih tehnologija, taj problem može rešavati. Dakle, to isto važi i za Vrbas.HHHhhhH
Ovde pričamo o teškim istorijskim zagađenjima, koja ne mogu da se reše preko noći i zahtevaju ogromno ulaganje, koje mi kao država nemamo. Mislim da ste hronološki naveli šta je u poslednjih nekoliko godina učinjeno da Veliki bački kanal ne bude više crna tačka. Nažalost, on će u budućnosti još dugo godina, verovatno, biti u fokusu naše pažnje, ali radimo svakodnevno na tome, pokušavajući da rešimo taj problem. To isto važi i za Obrenovac i za Kostolac.
Ono što je izuzetak od pravila koja postoje u Srbiji, kada je reč o opštinama i korišćenju fondova, jeste opština Obrenovac. Imali smo puno razgovora s opštinom Obrenovac, jer oni ne mogu da se uvrste u kategoriju opština na kojima možemo da potvrdimo primer da su sredstva trošena nenamenski. Celokupna, ili ogromna količina sredstava za zaštitu životne sredine, koja se, po principu – zagađivač plaća, na neki način, ugrađuje u Fond za zaštitu životne sredine, upravo, dolazi od elektroenergetskih postrojenja.
Opština Obrenovac je ogroman punilac tog budžeta, zbog toga što je degradacija životne sredine usled posledica koje se dešavaju u termoelektranama i te kako velika. Tako se dešavalo da opština Obrenovac u jednoj godini ima nekoliko desetina miliona evra u Fondu za zaštitu životne sredine koje ne može da potroši da objektivno popravi situaciju u životnoj sredini, u smislu da, recimo, uradi zajedničku investiciju s elektroprivredom, da se određena količina pepela i tih materija u vazduhu smanji, a, s druge strane, ta sredstva nisu dovoljna ni da ih uloži da bi rešili neki gorući problem.
Upravo na tom primeru i upravo zahvaljujući ovim zakonima koje donosimo, za takve opštine ćemo imati posebnu kategoriju. To je kategorija posebno ugroženih životnih sredina, opština u kojima je životna sredina posebno ugrožena. Vlada će, kada je u pitanju Obrenovac, Pančevo, Bor i druge opštine koje su naseljene, Veliki bački kanal, sutra možda negde drugde, definisati neki poseban program.
Sada ću da vam kažem šta je konkretno urađeno u 2008. godini, kada pokušavamo da se borimo s problemom Obrenovca. Svake sekunde je u vazduh ispušteno 2,7 kilograma različitih materija iznad termoelektrana. Ugradnjom filtera, u 2008. godini uspeli smo da taj procenat spustimo na 75 grama u sekundi.
Postoji i dalje velika količina materija koje se ispuštaju u vazduh. One su, da vam ne govorim, posledica velike energetske aktivnosti koju termoelektrane sprovode, ali su spuštene za nekoliko desetina puta i to je pravi dokaz kako se samo kroz investiranje, odnosno instaliranje novih tehnologija, može ovaj problem rešiti. To ćemo, naravno, nastaviti da radimo i dalje.
Moramo da napravimo poseban program sa EPS-om, zbog toga što EPS mora da ispuni standarde koji podrazumevaju instaliranje. Oni predstavljaju IPC postrojenja i do 2015. godine moraju da se prilagode standardima koje podrazumeva EU, s tim što su rokovi produženi do, koliko sam razumeo, 2017. godine, upravo uvažavajući realnost i činjenicu da su to zaista ogromne investicije. HHHhhhH
Svaka opština ponaosob, koja je ovde danas spomenuta, ima sopstveni program kako da se izađe na kraj s problemima, koji su, pre svega, posledica istorijskog zagađenja. Molim vas, i to je posebna poruka građanima koji žive u tim opštinama, svakodnevno radimo, intenzivno radimo, ulažemo ogromna sredstva. Nije moguće preko noći popraviti situaciju, ali mislim da svako danas može da prizna, tu, pre svega, apostrofiram građane Pančeva, ali i drugih opština, da se vide određeni pomaci i da je u ovom trenutku situacija u životnoj sredini, bez obzira na ogromnu količinu degradacije koja se dešavala, ipak mnogo bolja nego što je bila pre ovih ulaganja. Nastavićemo da radimo to i dalje. Hvala.

Hvala vama. Reč ima gospodin Radoslav Milovanović.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, set od 13 ekoloških zakona je, pre svega, važan za poboljšanje uslova života i rada naših građana i prevazilazi uobičajene polemike i nadmudrivanja političkih stranaka.
U državi gde su na sve strane divlje deponije smeća i drugog otpada, gde je svakog dana svako od nas svedok da neki naš sugrađanin izbaci kesu s otpadom iz auta, s prozora ili u neku reku, preko je potrebno usvojiti ekološke zakone koji će zaštititi naše životno okruženje.
Da li je kasno za donošenje ovih zakona? Nije. Da li je trebalo doneti na brzinu 13 ovakvih zakona? Da, vrlo je važno.
Moj životni poziv je poziv šumarskog inženjera i ja i meštani u sredini u kojoj živim smo vrlo zainteresovani za ovu temu. Dolazim iz opštine Kučevo, koja je poznata po Žanki Stokić, Đorđu Marjanoviću i pesniku Stevanu Raičkoviću. Nažalost, u našoj opštini je gradska deponija smeća i drugog otpada na udaljenosti od samo 100 metara od izvora za vodu.
U skladu s Ustavom Republike Srbije, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštitu i unapređenje biljnog i životinjskog sveta, kao i proizvodnju i promet otrovnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija.
Pred nama je set zakona kojima se na adekvatan način vrši usklađivanje domaćeg zakonodavstva s propisima EU, otklanjaju nedostaci uočeni tokom primene postojećih zakona, kao i usklađivanje s drugim sistemskim zakonima iz oblasti zaštite životne sredine. Težište politike zaštite životne sredine je visok nivo zaštite i njeno utemeljenje na ekonomskim principima, kako na lokalnom nivou, tako i na regionalnom i globalnom nivou.
Zaštita prirode je jedna od osnovnih oblasti u zaštiti životne sredine. Predlogom zakona o zaštiti prirode utvrđuju se mere zaštite prirode i prirodnih vrednosti, koje se sprovode utvrđivanjem i procenom stanja, zaštitom prirodnih dobara, programima upravljanja privrednim resursima u šumarstvu, poljoprivredi, rudarstvu i drugim delatnostima, zatim podsticanjem stručnog rada u oblasti zaštite prirode, obaveštavanjem javnosti o stanju prirode, kao i utvrđivanjem odgovornosti subjekata za zaštitu životne sredine.
Kod zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, jedna od novina je da nacionalnu strategiju održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara donosi Vlada. Zatim, Vlada utvrđuje kriterijume za određivanje statusa ugrožene životne sredine, kao i kriterijume za utvrđivanje prioriteta za sanaciju i remedijaciju. Predviđeno je da se programi životne sredine mogu finansirati sredstvima iz donacija, kredita i iz sredstava međunarodne pomoći.
Vlada propisuje kriterijume i određuje područja od posebnog društvenog interesa u oblasti zaštite životne sredine, kao i visinu i način plaćanja naknade za zagađivanje životne sredine, a daje se i mogućnost jedinici lokalne samouprave da propiše naknadu za zaštitu i unapređivanje životne sredine. Utvrđena je obaveza autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave da otvore budžetski fond, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem.
Predloženim rešenjima u zakonu, obezbeđuje se odgovornost subjekata zaštite životne sredine, s jedne strane, i nadležnih organa Republike, pokrajina i lokalne samouprave, s druge strane.
Precizira se status Fonda za zaštitu životne sredine, njegovi izvori finansiranja i korišćenje sredstava. Rešava se problem nenamenskog trošenja sredstava, posebno u opštinama. Novina prilikom promene nosioca prava korišćenja zemljišta jeste da je korisnik zemljišta čije pravo korišćenja prestaje, a čija delatnost je uticala na funkcije zemljišta, dužan da izradi izveštaj o stanju zemljišta.
Smatram da će ceo set predloženih zakona u primeni doprineti jačanju zakonodavne, institucionalne, ekonomske, kao i javne svesti.
Zahvaljujem predstavnicima Ministarstva na pripremi ovih zakona i na njihovom prisustvu našem zasedanju. Podržaću set ovih zakona. Hvala vam.